Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, kada su informacije od javnog značaja u pitanju, osvrnuću se samo na jednu stvar, a to je da odbacivati nešto apriori, odbacivati nešto kao da to nisu informacije od javnog značaja, odbacivati nešto što je sadržano u jednom delu, u jednoj knjizi od četiri toma i nešto što je prepuno informacija od javnog značaja, zaista nije dobro. Pogađate, radi se o knjizi dr Vojislava Šešelja „Policijski dosije“, u četiri toma. Ne samo da ne treba odbacivati ovako nešto kao nešto što nisu informacije od javnog značaja, naprotiv, to treba da bude predmet jedne široke, opsežne analize, jedne analize od strane sadašnje službe, dakle BIA, kao i drugih državnih organa, čak i predstavnika Vlade Srbije, Poverenika, kao i drugih državnih organa i pojedinaca. Toliko o tome.
U ovom svom obraćanju bih kazao nešto više o zakonu o izmeni Zakona o odlikovanjima. Nije mnogo vremena prošlo od kada je u ovoj skupštini donet Zakon o odlikovanjima i evo nas danas tu pred izmenama i dopunama tog zakona. Kratko vreme je prošlo, zaista. Ne samo da je prošlo kratko vreme, već ovaj Zakon o odlikovanjima koji smo doneli u ovoj skupštini praktično nije ni zaživeo, nije ni počeo da se primenjuje. Dakle, stara praksa se i ovoga puta nastavlja.
Svaki projekat zakona koji dođe ovde pred poslanike u Narodnu skupštinu prikazuje se kao nešto najbolje, kao nešto što je gotovo savršeno, nešto što do tada nismo imali, nešto najevropskije. Čitajući i slušajući obrazloženja tih često „savršenih“ zakonskih predloga neki neutralni posmatrači koji bi ovo čitali ili slušali mogli bi samo da konstatuju – Bože, blago ovom zakonodavnom domu, blago ovim narodnim poslanicima, blago ovoj državi koja ima takve uređene zakonske projekte, koja ima takvu zakonsku regulativu. Zaista, mogli bi da zaključe – biće to idealna država kada joj se otvore dveri EU.
Je li sve to tako? Nažalost, praksa neumitno demantuje sve ovo. Često se ovom domu poturaju plagijati zakonskih predloga sa netačnim i vrlo često srpskom jeziku neprimerenim prevodima. Naše primedbe u tom pogledu često ne dopiru ni blizu predlagača ovih zakonskih projekata. Želja da se nešto popravi, dopuni, poboljša, da se jednostavno poboljša tekst u zajedničkom interesu svih, posebno građana Srbije, ostaje vrlo često mrtvo slovo na papiru u vidu stotine napisanih, a neprihvaćenih amandmana.
Potom, posle izvesnog vremena, evo, svedoci smo i danas, posle samo šest meseci, kao kukavičje jaje poturaju se izmene i dopune koje vrlo često, baš kao jaje jajetu, liče na one amandmane kojima smo tražili izmenu postojećeg predloženog teksta. Da ironija bude veća, i obrazloženja za donošenje izmena i dopuna gotovo su ista ili slična onima iz naših amandmana.
U slučaju ovih zakona to su, prvo, srpska tradicija, kako se navodi u obrazloženju za donošenje ovih izmena i dopuna zakona, koja sada naprasno iziskuje potrebu za obnavljanjem Ordena Karađorđeve zvezde, što, naravno, ni u kom slučaju ne treba sporiti; zatim, sećanje na prvo odlikovanje Južnih Slovena, na Medalju za hrabrost koju je ustanovio Petar II Petrović Njegoš, koja je kasnije u Kraljevini Srbiji ustanovljena kao Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, da bi u SRJ dobila drugi naziv - Veliko odlikovanje Medalja Obilića ili, kako vi lepo citirate strane izvore, Milosh Obilich Medal for Bravery. Dobi najzad kosovski junak, kosovski heroj, velikomučenik po svom imenu jednu medalju, jedno odlikovanje, ali „for bravery“.
Prilikom donošenja osnovnog zakona o odlikovanjima mi smo ukazivali i na srpsku tradiciju, i na kontinuitet u donošenju odlikovanja i na mnoge druge stvari, za šta vi tada niste imali sluha. Sada kao da ste se prenuli, kao da je neko izašao iz neke velike, duboke ili teške amnezije i setio se nečega što treba sada doneti, istovremeno spazivši u ovoj našoj svakodnevici dve grupe: jednu malu grupu, osionu, bogatu, koja je kupila više od polovine Srbije i koja će, uzgred budi rečeno, ova odlikovanja verovatno deliti između sebe i drugu, mnogo veću grupu obespravljenih, gladnih, bez posla, čiji način života i njihova umetnost opstajanja u ovakvim uslovima zaista zaslužuje da ponesu sva ova odlikovanja i sve medalje koje ste predvideli u ovom zakonu.
Tako, kažem, posle ovakve jedne amnezije, ovi prvi kažu ovoj manjoj grupi koja je na svoja prsa okačila ova odlikovanja, verovatno u mnogo većoj meri, koja je okačila mnoga odlikovanja koja se mogu tretirati kao zasluge protiv naroda – vaša je sreća što mi nismo bili tu dok ste se vi bogatili, dok ste pljačkali ovaj narod i dok ste vi kačili ta odlikovanja, vaša je sreća da mi to nismo videli. A nisu bili tu da to vide.
Uporediću to sa jednom pričicom koja nešto slično kaže. Znate, kada je veliki vajar Ivan Meštrović jednom prilikom pokazivao svoja dela u jednoj galeriji, u muzeju, dodirnuo je rukom jedno svoje delo, na šta mu je usplahireni čuvar pritrčao i rekao – gospodine, vi to ne smete da činite, ne smete rukom da dodirujete to. Ovaj mu je dobronamerno kazao – e, moj gospodine, da znate samo koliko sam puta ja to uradio do sada. Ovaj mu kaže – da znate, da sam ja bio tu, ne biste vi to mogli uraditi.
Tako je i sa ovom pričom o vama. Dakle, malo šale nije na odmet, međutim, mislim da postoji velika paralela između ovoga što sam ispričao i ovoga o odlikovanjima.
Na kraju, dozvolite mi jednu malu ličnu opservaciju. Dobro je imati zakon o odlikovanjima. Dobro je setiti se svetle srpske tradicije i u sistem odlikovanja uneti neka koja su davno postojala. To je zaista dobro, to se mora poštovati. Ni u kom slučaju, ni sada ni onda kada je donošen osnovni Zakon o odlikovanjima, nismo bili protiv toga. Međutim, surova svakodnevica nas uči nečem drugom. Često ova odlikovanja ponesu oni koji ih zaista ne zaslužuju, oni koji ih ni u kom slučaju nisu mogli zaslužiti. Toga se treba čuvati.
Onima koji ih zaslužuju često ta odlikovanja nisu potrebna, a ovim prvim, koji ne zaslužuju ta odlikovanja, već, naprotiv, imaju ogromne zasluge protiv naroda, zaista bi mnogo bolje pristajao drugi orden, koga u ovom zakonu nema, koji je mogao biti uspostavljen, a u stvari tretira nešto drugo. Ovima koji su mnogo uradili protiv ovog naroda zaista bi pristajao orden koji bi imao oblik rešetki sa zlatnim sunčevim zracima. Za njih je najbolji ovakav orden. Hvala vam.

Gospodin Milan Avramović. Imate još dvadeset četiri minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući predstavnike vladajuće većine o Predlogu zakona koji ima svega dva člana, u kome jedan kaže da postojeći ne važi zbog datuma njegovog objavljivanja, a drugi precizira kakve su nadležnosti Poverenika i dalje utvrđuje njegove mogućnosti u radu da bi mu rad bio što uspešniji… Ono što je opštepoznata činjenica je da, prvo, ovaj zakon ne rešava osnovne probleme koje Poverenik ima, ne rešava osnovne probleme koje građani imaju.
Poverenik nema budžet koji mu je potreban. Poverenik nema prostorije koje su mu potrebne. Poverenik nema određene kadrove i broj ljudi koji mu je potreban. Poverenik ima obavezu i po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Poverenik nije baš onako prezentovan kako to predstavljaju poslanici vladajuće većine. Postavlja se pitanje, da mu se to omogućilo, da li bi tada bio korektan rad, pa onda da kritikujemo Poverenika? Ovako, da kritikujemo rad Poverenika, a država mu, koja se poziva na to da je demokratska, nije obezbedila sve uslove za rad, bespredmetno je.
Ono što je dobro, gospodine Mikoviću, na osnovu ovog zakona smo došli do zapisnika budžetske inspekcije republičkog Ministarstva finansija u kome se vidi da ste vi kao predsednik opštine Pančevo „napumpali“ plate svojim zaposlenima, napravili neke lažne stimulanse i za to dobili neku kaznu. Na tu kaznu ste se žalili. Ona nije postala pravosnažna zato što je istekao rok.
Dobro je da ovaj zakon postoji, ali ovaj zakon ne definiše mnoge stvari koje je trebalo da budu uređene.
U obrazloženju samog zakona kažete u preambuli ili stavu 3. da Vlada, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika i može bliže odrediti način rešenja. Pitam vas iz vladajuće većine – šta ako rešenje Poverenika bude u suprotnosti sa interesom Vlade? Kako će Vlada da obezbedi nešto što joj šteti? Takvih podataka ima mnogo.
Moram da ponovim i tezu da uvek treba da krenemo iz svoje kuće pa da izađemo u dvorište. Da li smo u Skupštini postavljali neka pitanja? Jesmo, u skladu sa Poslovnikom. Da li smo dobili odgovore? Nismo. Da li smo pitali šta znači ova sprava Velikog brata u sali na balkonu, na gelenderu? Niko nije dao odgovor. Sada je više nema. Da li smo pitali koje firme stoje iza privatizacije „Novosti“ i Luke Beograd? Da li smo pitali koliko je Luka Beograd imala para na računu kada je prodata? Da li smo pitali šta je sa imovinom SK? Nismo dobili odgovor. Kako očekujete da lokalne samouprave, skupštine opština i skupštine gradova daju odgovore na odbornička pitanja kada se to u Skupštini ne radi?
Znate da je ovaj zakon omogućio da se dođe do nekih podataka, selektovanih, ako se proceni da su ti podaci manje štetni ili nisu štetni uopšte za javni interes države ili Vlade. Pa, ako jedna opština ne da odgovor, odbornik je dužan, na osnovu ovog zakona, da piše opštini pitanje na koje traži odgovor. Ne dobije taj odgovor, a onda piše Povereniku. Poverenik urgira i onda opština da odgovor na pitanje koje nije ni postavljeno. Tako se kupuje vreme, a odgovora nema. Sankcije nema. Bitnog odgovora za pitanje koje je postavljeno, koje može da reši mnoge probleme, nema. Onda se donosi zaključak da niste u interesu rešenja problema doneli zakon od dva člana.
Da ste hteli da donesete kompletan i konkretan zakon koji će pomoći Povereniku, usvojili biste predlog zakona predstavnika građana koji su to uputili u skupštinsku proceduru. Taj zakon se takođe nalazi na sajtu Skupštine. Ima čak 25 ili 26 izmena članova postojećeg zakona. Zašto to niste stavili u proceduru ako mislite da će Povereniku izmenom i dopunom postojećeg zakona da se omogući bolja funkcionalnost?
Pravo na slobodan pristup informacijama, možemo se složiti svi, moćno je sredstvo, pogotovo što se vrši kontrola rada državnih organa, recimo, u predizbornom toku ili između dva ciklusa ili u toku nekog mandata.
Dobro je što se na osnovu tog zakona može vršiti provera rada, a na osnovu te provere rada može da se smanji korupcija, zloupotreba položaja ili sve ono što je neko planirao da zloupotrebi a da se to sakrije. Međutim, treba naglasiti da i građani imaju nepovoljan položaj. Oni ne treba da budu u obavezi da dokazuju razlog zbog čega im je informacija potrebna. Sada imate šablon koji morate popuniti da biste dobili neku informaciju. Ako je šablon pogrešno popunjen, informaciju ne dobijate. Onda imamo gomilu predmeta kod Poverenika za informacije, koji ne može da stigne fizički, sa malim kapacitetom ljudi, sa lošim uslovima, da obradi sve zahteve i da izađe svima u susret, iako, moramo se složiti, ima tu volju.
S jedne strane, imamo Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, koji kažu da odredbe prema kojima su organi državne uprave, član 11, odnosno državni službenici, član 8, dužni da o svom radu pružaju informacije prema odredbama zakona kojim se uređuje sloboda pristupa informacijama od javnog značaja... Onda se ni ova dva zakona ne poštuju, kada postavimo pitanje šta je sa Lukom Beograd, šta je sa „Novostima“ itd.
U ovom predlogu zakona smo dobili obrazloženje u kome se kaže: „Budući da su predmet zaštite navedenog zakona informacije od javnog značaja kojima raspolažu državni i drugi organi prema kojima Vlada u okviru svojih nadležnosti nema ovlašćenja da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, potrebno je odrediti organ koji u okviru svojih ovlašćenja može obezbediti izvršenje ovih rešenja i utvrditi postupak za sprovođenje izvršenja.“
Pitam vas – ako su Vlada i Ministarstvo podnosioci zakona, zašto to rešenje nisu uneli u zakon? Zašto nam daju mogućnost da će se nešto tek napraviti, a da mi sada budemo ti koji će parlamentarnom raspravom da ispravljaju vaše greške za nešto što tek treba utvrditi? Ili, ono – poštovanje budućih zakona, po kome je prepoznatljiv gospodin Knežević.
Dakle, mnogo toga nelogičnog ima u ovom predlogu zakona. Navešću primer, sam Poverenik za informacije od javnog značaja je pozvao Vladu i parlament da što pre obezbede uslove za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. On je istakao da njegova služba nema dovoljno prostora i ljudi da obavlja sve poslove za koje je nadležan, pa će biti dovedeno u pitanje i ostvarivanje prava građana i izvršavanje nekih međunarodnopravnih obaveza zemlje.
Mi smo pokušali, na osnovu te njegove izjave, da vidimo zbog čega on nema mogućnosti da obavlja posao kako treba, u skladu sa zakonom.
Dakle, u vreme kada se na sva zvona preporučuje neka posebna vrsta štednje i smanjenje državnog aparata radi manjih rashoda naša administracija broji 25 ministarstava, plus kabineti premijera i četiri vicepremijera. Raspoređeni na više od 15 adresa državni činovnici raširili su se po celom Beogradu, a njihov tačan broj, kao i podatak koliki prostor koriste, nije dostupan javnosti. Mi smo pokušali da sve te podatke dobijemo, ali nije nam baš pošlo za rukom, tako da se to završilo čekanjem i prebacivanjem s jedne službe na drugu.
Ono što smo nabavili od podataka jeste od službe za upravljanje kadrovima Vlade Srbije, koja je dala izveštaj čak iz maja 2008. godine – da državna administracija Srbije zapošljava (tada) 27.891 službenika. Ova cifra nije obuhvatila zaposlene u Bezbednosno-informativnoj agenciji, kao ni zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Istina je, međutim, da svaka nova vlada u kabinete dovede i nove ljude. To smo imali prilike da vidimo u okviru Zakona o regionalizaciji, Zakona o razvoju itd.
Međutim, zaposleni koji rade i koji nemaju osećanje da će se činovnički aparat smanjiti tako što će oni biti ti koji će dobiti otkaz... Nešto se u ovoj zemlji moralo smanjiti: smanjilo se ono što Vladi odgovara, a to su kadrovi informacija ili ugrožena prava građana koja obezbeđuje Poverenik za informacije na osnovu svog kadrovskog stanja, ljudstva, i ono što nikako ne može da nađe dovoljno mesta u ovoj vladi, a što je čak hitno potrebno, poput Državne revizorske institucije ili poverenika za informacije.
Dakle, da ne bih sada nabrajao imovinu Palate „Srbija“, takozvanog SIV-a, kvadraturu i sve ono što se koristi za pobrojana ministarstva, možemo doći do zaključka da neka ministarstva nemaju uslove za rad, ali ako nas ubeđujete da je vama važno da ovaj zakon bude kompletan, da ovaj zakon bude u primeni tako što će Povereniku omogućiti da radi posao kako treba, trebalo je onda da krenete u kompletno razmatranje postojećih zakona.
Mi smo tada uložili veliki broj amandmana, da ne bih ponavljao, kao i kolege poslanici iz drugih poslaničkih grupa, koji su odbijeni, i doći ćemo u situaciju da ovaj zakon nakon nekog perioda opet bude u skupštinskoj proceduri.
Meni je jako smešno i žalosno, moram to da priznam, da neki koji brinu o budžetu ove skupštine imaju pravo da se pozovu na vreme i na novac koji država troši, a nisu krenuli od svog primera tj. od samih sebe, kako su se zadesili u Skupštini, čiji su oni mandat uzeli, čiji oni novac troše.
Elem, da ne bi bila rasprava u drugom toku, činjenica je da gubimo vreme na zakon koji neće puno toga promeniti, a da se ozbiljnijim stvarima u državi Srbiji uopšte ne bavimo. Vi ćete reći – dajte vi predlog koje su ozbiljnije stvari. Mi smo dali, a vi ste to odbili. Vi ćete reći da smo ozbiljnije probleme uzeli da rešavamo, pa ćete optužiti i opoziciju, devedesete ili svetsku ekonomsku krizu, pa će onda problemi i dalje da ostanu.
Pozabavite se problemima koji će pomoći građanima Srbije u ostvarivanju nekih drugih prava. Ako građanin Srbije zna da je primio platu toliko i toliko, njega ne interesuje kolika je plata direktora ako je on svojim statusom zadovoljan. Onda ovaj zakon i nema neku funkciju.
Dakle, ne pravite problem bez problema, nego krenite u rešavanje konkretnih problema u postojećem zakonu. Evo, ja ću vam navesti samo neke. Dakle u postojećem zakonu mogli ste da predvidite članom 25. da Poverenik može po prijavi po službenoj dužnosti da donese rešenje kojim utvrđuje da organ vlasti, pa onda se izuzima organ vlasti iz člana 22, nije izvršio svoje obaveze.
Onda se postavlja pitanje, što se tiče ovog člana, da li je definicija razlike šta je odluka a šta rešenje organa vlasti nešto što bi moglo da se pokrene pred upravnim postupkom da bi Vlada mogla da reaguje. Ili, član 27, u kome se takođe odluke i rešenja definišu na pravi način, kako bi upravni spor mogao da ima kompletnu težinu, jer na pravnom terenu između odluke i rešenja postoje poprilične razlike.
U članu 18. postojećeg zakona organ vlasti raspolaže određenom tehničkom mogućnošću da li će nekom podnosiocu zahteva izdati kopiju, audio ili video formu koju je tražio, pa se kaže da će organ vlasti ispuniti to u zavisnosti od toga da li ima tehničke mogućnosti. Mi živimo u 21. veku. Tehničke mogućnosti u Vladi koja ima ovako glomaznu administraciju ne mogu biti izgovor da se neki dokument, video ili audio zapis ne dostavi, ali, nažalost, pod tim izgovorom odbijeni su neki zahtevi, pa čak i zahtevi SRS o podacima koji su možda od interesa za delovanje poslaničke grupe.
Osvrnuću se i na član 16. koji kaže da organ vlasti nije u mogućnosti da iz opravdanih razloga, pa sada kaže i koji su, obavesti tražioca informacija da li može da mu stavi na uvid dokument koji je tražio ili ne. Kada tražite neki dokument organ vlasti nema obavezu da vas obavesti da li će vam dokument dati ili ne, nebitno da li je odgovor pozitivan ili negativan u odnosu na podnosioca.
Mnogo je problema u ovom zakonu koje treba rešiti. Planirate da rešite problem kroz jedan član. Tako se problem ovog zakona ne rešava. Ovaj zakon treba da postoji, treba da bude uređen tako da Poverenik stvarno bude nezavisna institucija, a ne da Vlada određuje segment ili način kako će sprovesti administrativno rešenje. Postavljam vam još jedno pitanje – ako je u suprotnosti rešenje sa Vladom, kako će ga Vlada sprovesti? Na sopstvenu štetu? Pa, ko će još to da uradi u Vladi?
Nismo imali prilike do sada da verujemo ovoj vladi po mnogim pitanjima, da ne bih sada nabrajao sva ta pitanja, počevši od besplatnih akcija, prodaje NIS-a, Telekoma i svega ostalog, nismo stekli utisak da se može verovati Vladi da će ovo odraditi do kraja.
Dakle, kada se budu precizirale ove stavke i kada budete doneli pred narodne poslanike predlog zakona koji će da bude toliko jednostavan, prost i primenljiv, onda možemo razgovarati ozbiljnije na ovu temu. Kada budete obezbedili uslove za rad Poverenika, kada sve to prođe, a za to imate mogućnosti, onda ćemo da kritikujemo Poverenika da li je radio dobro ili ne. Ovako treba da ocenjujemo rad nekoga kome nismo dali da radi. Kako onda da dajemo ocene? Paušalno samo.
Ono što je dobro jeste da zapisnici budžetskih inspekcija mogu da se vide, da zapisnici budžetskih inspekcija kažu kakva je zloupotreba učinjena prilikom instaliranja elektronskog sistema u Skupštini, kakva je zloupotreba učinjena prilikom sređivanja zapaljene Skupštine, koliko je novca potrošeno, koliko je novca iz budžeta lokalnih samouprava otišlo na nenamenska sredstva, kako su ti novci raspoređeni i kome.
Imamo situaciju da skupštine gradova donose statute i programe u kojima uređuju lokalne samouprave kao mesne zajednice, gde jedna lokalna samouprava, zahvaljujući vašoj viziji demokratije, ima status mesne zajednice, umesto opštine, i ne može čak ni cenu poslovnog prostora da promeni bez saglasnosti grada, ne može da vrši legalizaciju, ne može da izdaje ni izvod iz matične knjige rođenih zato što je sve to preuzeo grad. Postavlja se pitanje zbog čega? Kroz ovaj zakon ne možemo dobiti taj odgovor.
Kroz ovaj zakon ne možemo dobiti ni mnoge druge odgovore – koliko je potrošeno na GSP Beograd, koliko je potrošeno na privatizaciju nekih firmi, šta su te firme imale od svoje imovine i kako one funkcionišu danas.
Hvala vam na pažnji, gospodo iz vladajuće većine. Kada budete dali odgovore Povereniku prvenstveno, pa onda narodnim poslanicima, onda ćemo smatrati predlog ovog zakona daleko ozbiljnijim. Hvala.

Replika gospodin Miković.

S obzirom na to da sam u diskusiji prozvan imenom, uz tvrdnju da je vršena revizija budžeta opštine Pančevo i da je navodno neka kazna izrečena lokalnoj samoupravi, sa ovog mesta tvrdim da revizija budžeta jeste vršena, ali nikada nikakva kazna nije izrečena lokalnoj samoupravi.
Činjenica jeste da sam bio na funkciji predsednika opštine Pančevo tokom četiri godine, od 2004. do 2008. godine. Upravo u to vreme je mnogo urađeno na poboljšanju života građana Pančeva, mnogo toga je urađeno na poboljšanju infrastrukture, na održavanju škola, na izgradnji vrtića (pa u Pančevu više nema liste čekanja za vrtiće); mnogo je urađeno na putevima, ulicama, trgovima, pružnim prelazima, po pitanju izgradnje kanalizacije u mnogim delovima grada i sela, vodovoda. Izvršena je toplifikacija grada u vrednosti od četiri miliona evra, završena sanitarna deponija, kupljeno deset autobusa; mnogo je urađeno na ozelenjavanju grada, prošireno je groblje, urađeno na pijacama mnogo.
Uglavnom, u toku trajanja mandata, za četiri godine, po zvaničnoj evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, sa 19.000 nezaposlenih sišli smo na 12.000 nezaposlenih u to vreme. Istovremeno, broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi je bio, kako znate i po sadašnjim evidencijama, manji od maksimalnog broja zaposlenih, što predviđaju novi propisi. O platama radnika u lokalnoj samoupravi, koje su skromne, uvek se izjašnjavala Skupština opštine Pančevo i procentualno je, iz godine u godinu, smanjivano učešće plata u ukupnom budžetu grada.
Istovremeno, u lokalnoj samoupravi je urađeno mnogo toga i na projektima socijalne zaštite; četiri sportske sale su završene i mnogo, mnogo toga, na način da se brine o građanima Pančeva.
U svakom slučaju, neću da iskoristim mogućnost da govorim tri minuta, mislim da je dovoljno rečeno. Mislim da nije u redu da se neistine sa ovog mesta iznose.

Zahvaljujem što ste izneli egzaktne podatke. Nema osnova za repliku, niste uvređeni, niste pogrešno shvaćeni, niste pomenuti. Ne, iskoristili ste vaše poslednje javljanje. Mogli bi teorijski dobiti reč gospodin Šarović i gospođa Raguš, koji nisu u sali. Znači, oni bi mogli iskoristiti, a vi znate Poslovnik, nemojte.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim zajednički načelni pretres, pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio pravo iz člana 93. Poslovnika?
Gospođa Kolundžija.

Poštovana predsednice, htela bih zapravo samo da u ime Poslaničke grupe ZES prokomentarišem neke od primedaba i zašto smatram da su te primedbe u stvari više pokušaj da se napravi nekakav politički stav povodom ovog zakona nego da se zaista kritikuje namera, ali i rešenja iz ovog zakona.
Dakle, istina je da je mnogo puta ponovljeno da neki amandmani koji su predlagani na zakon o zaštiti informacija, odnosno dostupnosti informacija od javnog značaja, tada nisu bili uvaženi. Želim da vas podsetim da je ovaj zakon donela neka druga vlada. Dakle, ova vlada je pružila podršku instituciji Poverenika za informacije na mnogo načina, između ostalog i time što je obezbeđen prostor neophodan za rad. Time što je Vlada sama podnela 140 prekršajnih prijava ona je neposredno pokazala da je spremna da pomaže u radu Povereniku za informacije. Između ostalog, i činjenicom da nam je predložila zakon kojim je Povereniku za informacije dato u nadležnost da on može da izvršava svoje odluke.
Dakle, takođe je važno reći – kada je donet zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja kritika je bila da je to nepotrebno, da je to pravljenje još jedne nepotrebne institucije, da je to samo izvršavanje nekakvih naloga spolja itd. Sada su te kritike potpuno promenile smer, pa je sada kritika da ne radimo dovoljno, da nismo učinili onoliko koliko je nužno. To samo pokazuje političku nedoslednost onih koji po svaku cenu traže načina da budu protiv svega. U tom smislu, teško je razumeti politički pravac onih koji kažu da je Poverenik izabran kao politička figura u vreme kada je bio biran i ponovo biran, a sada se tvrdi kako je on čovek koji zaslužuje sve pohvale.
Samo hoću da kažem da upravo zbog toga verujem da će i za ovaj zakon, odnosno izmene i dopune o kojima danas raspravljamo i koje ćemo za nekoliko dana usvojiti, takođe jednog dana ti isti koji su danas protiv ovog zakona tvrditi kako je dobro što su te izmene donete, jer je na taj način omogućeno da građani ostvare svoje pravo da informacije od javnog značaja budu dostupne.
Ovde je takođe pominjano da smo mi u 21. veku i da neke stvari ne mogu da nam budu opravdanje. Nažalost, mi jesmo u 21. veku, ali mnoga mišljenja još su u 19. veku. Praktično, sa stanovišta nekakvih ekonomskih i tehnoloških dostignuća, nažalost, nije Srbija (ili bar ne cela) još uvek u 21. veku. To je upravo ono što nama koji se zalažemo za modernizaciju Srbije i za evropski put Srbije daje podsticaja da nastavimo na tom putu, jer to jeste garancija da kada kažemo da jesmo u 21. veku to podrazumeva i ekonomski nivo razvoja, ali podrazumeva i tehnološki nivo razvoja. Hvala.

Zahvaljujem. Mislim da zaista nema... Po Poslovniku, gospodin Avramović.

Dakle, gospođo Đukić-Dejanović, član 95. stav 1. kaže da predsednik Narodne skupštine daje reč narodnim poslanicima prema redosledu koji je utvrdila njihova poslanička grupa i do isteka ukupnog vremena rasprave utvrđenog za poslaničku grupu. Dakle, mi imamo vreme poslaničke grupe, nije isteklo. Smatram da apsolutno imam pravo da koristim vreme poslaničke grupe kada je ova tema na dnevnom redu, jer je uvek bilo tako u praksi. Ovo vreme je predviđeno za ovu temu i za Zakon o odlikovanjima. Nisam pričao o sledećem zakonu, nego o ovom. Mislim da ste mi uskratili pravo, povredili Poslovnik.
Da odgovorim gospodinu Mikoviću na ono što je replicirao na konto mog izlaganja i da odgovorim sada gospođi Nadi Kolundžiji na ono što je replicirala na konto mog izlaganja – dakle, suštinski, mi smo, kao Poslanička grupa SRS, podržali pravilnik o organizaciji službe kada je to bilo na dnevnom redu Skupštine. Apsolutno je neukusno nama spočitavati da mi nismo bili za to. S druge strane, postoji dokumentacija, koju nismo pisali mi nego je dostavljena od strane Ministarstva. Ako je Ministarstvo obmanulo javnost, onda ću se ja izviniti gospodinu Mikoviću u ime Ministarstva, ali to je podatak koji smo dobili od njih. Spreman sam da ga stavim na uvid. Hvala.