Zahvaljujem. Gospodin Zoran Šami ima reč.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo poslanici, pred nama su dva zakona, nevelika, jedan ima dva člana, drugi ima četiri člana. Praktično, kad izuzmete one članove o tome kad zakon stupa na snagu, radi se o ukupno četiri efektivna člana.
Međutim, nezavisno od toga što su zakoni mali, voleo bih da neki put imam priliku da počnem svoju diskusiju o predloženim zakonima, a da ne stavim primedbu o spajanju tačaka. Ako mi neko objasni kakve veze imaju zakon o Povereniku za informacije od javnog značaja i Zakon o odlikovanjima... To su dve totalno različite stvari. Ako se ne varam, dolaze čak i iz različitih ministarstava, ali nezavisno od toga, po svom smislu su potpuno različite stvari i mislim da zaslužuju odvojenu raspravu.
Pri tome, Poslanička grupa DSS nikad raspravu nije koristila za trošenje vremena i mi bismo svakako jednako vreme utrošili da je rasprava bila razdvojena kao i u ovoj situaciji kad je spojena.
Kada je reč o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, čija se promena predlaže, DSS ima razumevanja za predložene promene. Očigledno je da u postojećem zakonu nije bilo pronađeno dovoljno efikasno rešenje za sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i DSS nema ništa protiv predloženih izmena.
Međutim, bila bi šteta ne primetiti nešto što u krajnjoj liniji nije direktno vezano samo za ovaj zakon, nego uopšte za zakone koji se odnose na brojne tzv. nezavisne institucije koje je ova vlada formirala. Ne mislim da su nezavisne institucije same po sebi loša stvar, međutim, da bi stvarno bile nezavisne institucije zakoni koji regulišu njihov rad moraju da obezbede tim institucijama stvarnu i potpunu nezavisnost od aktuelne vlade, odnosno aktuelnih vlasti. Naravno, ovo važi za sve vlade i za sve buduće vlasti.
Drugim rečima, bilo bi bolje da kada donosimo zakone o nezavisnim institucijama u tim zakonima ustanovimo takva pravila igre koja će tim institucijama stvarno omogućiti da budu u pravom smislu reči nezavisne.
Naravno, možda smo uveli i previše nezavisnih institucija, ali za neke od njih, a ova je svakako takva institucija, valja obezbediti potpunu nezavisnost od aktuelne vlasti. Bojim se da ima još nekih odredaba u postojećem zakonu koje bi u tom smislu valjalo menjati. Protiv ove promene, kažem, DSS nema ništa.
Što se tiče Zakona o odlikovanjima, u redu je da u postojeći zakon vratimo neke naslove za predložena odlikovanja, tradicionalne naslove.
Moram da kažem da je šteta, imam utisak, odnosno, imam dva utiska; jedan je da u vreme kada je ovaj zakon pisan, a to je bilo nedavno, Zakon o odlikovanjima smo, ukoliko me pamćenje ne vara, usvojili pre manje od godinu dana... Ako se već nakon tako kratkog perioda pristupa izmeni tog zakona, onda je očigledno nešto što se meni inače čini kod brojnih zakona koje ova vlada predlaže, a to je da, izgleda, Vlada počinje da čita zakone tek onda kada su usvojeni. Jer, ne vidim koja je to velika mudrost bila da u času kada smo pre nepunih godinu dana usvajali Zakon o odlikovanjima ne damo neke naslove koji su u istoriji postojali.
Naravno, odlikovanja, kao uostalom i uopšte znamenja države, su predmet... to nije političko pitanje, to je stručno pitanje. Imam utisak da Vlada nije konsultovala one koji bi tu mogli kompetentno da pomognu. Ne govorim sa političkog aspekta, nego isključivo sa aspekta struke. Verujem, kao i većina mojih kolega poslanika u ovom parlamentu, nisam neki poseban stručnjak za tu oblast, ali bi svakako struka u ovom smislu mogla na neki način da pomogne.
Tim pre što smo, kao što reče moj kolega gospodin Milićević malopre, pamćenje i mene toliko služi, imali amandmane (i to je sledeća primedba, načelna primedba na rad aktuelne vlade) u ovom smislu da odlikovanja, medalje itd. imaju tradicionalna imena. To je Vlada glatko odbila. Mislim da i to pokazuje potpunu nespremnost Vlade da ozbiljno razmatra amandmane poslanika, posebno opozicionih. A onda, nakon nekoliko meseci, ovo nije prvi takav primer, Vlada shvati da su ti amandmani bili dobri i pristupa ovakvom usvajanju tih amandmana, odnosno izmenama i dopunama tog zakona.
Najviše sam se zbog ovih napomena javio za reč; valjalo bi ove napomene zapamtiti i u budućem radu ovog parlamenta imati malo više pažnje prema amandmanima koje poslanici daju, i poslanici opozicije, biti otvoreniji za njihovo usvajanje, pogotovo kada je reč o ovakvim zakonima koji u krajnjoj liniji nemaju nikakve posebne veze sa političkim profilima stranaka u ovom parlamentu.
Samo ću da dodam da smo predložili jedan amandman na Zakon o odlikovanjima. Detaljno ćemo ga obrazlagati kada budemo raspravljali o amandmanima. Mogu vam odmah reći o čemu se radi. Smatramo da je potpuno neprihvatljivo da se ukine medalja koja se daje za zasluge za odbranu i bezbednost i da se umesto toga uvede medalja za revnosnu službu.
Iskreno rečeno, ne znam šta je revnosna služba. Da li to znači da svako ko redovno dolazi na posao treba da dobije medalju? To je revnostan odnos prema službi. Ili svako ko je po volji svom nadređenom takođe treba da dobije medalju, jer je i to neka revnosna služba? Istovremeno, nešto što je za državu veoma značajno, to je odnos prema njenoj odbrani i bezbednosti, takva medalja se ukida.
U tom smislu smo podneli jedan amandman i imaćemo zadovoljstvo da ga branimo. Nadam se da ćemo naići na pozitivan odnos gospodina ministra za trgovinu, koji je, interesantno, predložen da zastupa Zakon o odlikovanjima. Da ne budem maliciozan, nešto mi je čudno da trgovina i odlikovanja imaju neke veze, a možda i imaju. To ostavljam vama da razmislite. Hvala.

Samo bih htela da podsetim da je predlagač ovih izmena zapravo Vlada. Gospodin Boris Aleksić ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ispred sebe imamo odličan primer kako radi Vlada Republike Srbije – Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja se ne primenjuje. Vlada Republike Srbije nema nameru da primeni ovaj zakon, da ga sprovede u delo. Kao što znate, on je do sada menjan dva puta, 2007. i 2009. godine, a evo, menjaju ga sada i treći put.
Zamislite, Vlada Republike Srbije nije izvršila čak 290 rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja. Tako Vlada Republike Srbije pokazuje kako sarađuje, kako radi, kako poštuje zakone koje je vladajuća većina, koja je izabrala tu vladu, izglasala u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Pogledajmo šta se detaljno kaže u izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja (možete ga naći na njegovom sajtu), šta on kaže, koliko njemu Vlada Republike Srbije i ministarstva izlaze u susret. On kaže: „U 2009. godini Ministarstvo kulture je postupalo u oko 10% predmeta dostavljenih iz službe Poverenika, u vezi sa prekršajnom odgovornošću zbog povrede prava na pristup zatraženim informacijama. Služba Poverenika je Ministarstvu, zaključno sa decembrom 2009. godine, dostavila 1.751 predmet sa elementima prekršaja. Ministarstvo je podnelo ukupno 256 zahteva nadležnim prekršajnim organima...“, malo ste to probrali, pa ste rešili da toliko mali broj zahteva prosledite nadležnim organima, „... od čega je u 124 slučaja izrečena novčana kazna u rasponu od 3.000 do 25.000 dinara“. Određeni organi, određene organizacije ne poštuju zakon i vi njih kaznite sa 3.000 dinara. To su manje kazne nego za neke najjednostavnije, najbezopasnije saobraćajne prekršaje, prelazak na žuto, na primer.
„Navedeni podaci govore da je manje od 7% od ukupno evidentiranih slučajeva povrede prava na pristup traženim informacijama do sada kažnjeno po zakonu.“ Ne znam da li ste me dobro čuli, samo 7%.
Šta vi radite? Doneli ste zakon o Povereniku, doneli ste zakon o informacijama od javnog značaja, o zaštiti podataka o ličnosti. Kada neko želi da postupi po tom zakonu, u 93% slučajeva vi ga blokirate. Da li je Vlada Srbije nesposobna, ne zna šta radi, nema dovoljno stručnih ljudi ili ne želi građanima Republike Srbije da obelodani određene informacije od javnog značaja, informacije za koje postoji opravdani interes da budu objavljene?
Zakon se ne primenjuje. Od 2006. godine Poverenik je Vladi Republike Srbije uputio nekoliko zahteva da uspostavi mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika. Naravno, on je bio ignorisan. Zašto?
Poverenik u svom izveštaju skreće pažnju da odsustvo podrške Vlade u izvršenju njegovih odluka i pored više ukazivanja na ovaj problem, kao i pored više direktnih obraćanja građana i medija Vladi, objektivno ima vrlo negativne posledice na primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Šta sad vi radite ovde, predstavnici Vlade? Zašto ste došli? Menjate zakon koji inače ne primenjujete. Šta je sada problem u tri člana, koliko se realno menja? Koga vi zamajavate zaista? Hoćete i sledeće godine da menjate taj zakon, one tamo, svake godine? Argument svih argumenata za Vladu na putu ka evroatlantskim integracijama – kršite preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, R broj 2002. Nekoliko preporuka ste dobili od Saveta Evrope da počnete sa adekvatnom primenom i sprovođenjem ovog zakona, da se poštuju odredbe ovog zakona. Vi ste čak i to ignorisali. Dakle, to je taj čuveni put u Evropu.
Interesantno je da Poverenik za informacije od javnog značaja gotovo svake godine upozorava na ove probleme i na ove propuste, i ni u petoj godini primene ovog zakona ti problemi nisu otklonjeni. Vi imate informacije o svemu ovome, ali očigledno ne želite ništa da uradite i da ispravite vašu grešku. Vi ne poštujete zakon. Ako neki građanin ne poštuje zakon, on će biti novčano kažnjen ili će, ne daj bože, otići u zatvor, za neke beznačajne stvari, ali ministri, predstavnici Vlade su izuzeti od te odgovornosti.
Sada da vidimo da li Vlada uopšte obelodanjuje informacije, da li Vlada ima sposobnosti, znanja da obelodani informacije. Hajde da uporedimo dve stvari: s jedne strane, vaš odnos prema građanima Republike Srbije, koje tretirate kao građane drugog reda, očigledno, vezano za sprovođenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, gde ste obelodanili 7% i postupili u 7% zahteva Poverenika, i s druge strane, podatke koje navodite u Nacionalnom programu integracija u EU (NPI), gde govorite o saradnji sa tribunalom u Hagu.
Od 2006. godine do danas, dakle, u periodu kada je došlo do, kako vi kažete, demokratskih promena, tj. kada je Zapad zagospodario Republikom Srbijom, ne samo Kosovom i Metohijom, vi ste obelodanili tribunalu u Hagu, tužilaštvu tribunala u Hagu, koje je strana u postupku, sve tajne države Srbije, sve tajne državne bezbednosti, sve tajne kontraobaveštajne službe, sve tajne koje su imali državni organi Republike Srbije. Čak je dokumentacija objavljivana sa imenima, matičnim brojevima operativnih tehničara, tj. operativnih radnika i analitičkih tehničara i saradnika. Ono što je saradnik Franje Tuđmana Zdravko Mustač uradio, kao šef savezne Udbe, pred raspad Jugoslavije, kada je ukrao knjigu saradnika i odneo u Zagreb, to je Vlada Republike Srbije počela da radi.
Dakle, sve ste obelodanili tribunalu u Hagu, tužilaštvu, sekretarijatu i svima onima kojima oni dozvole da ostvare uvid u tu dokumentaciju. Šta mislite da li je ta dokumentacija istog trenutka otišla u Vašington, Brisel, London, ko god je zatražio, Zagreb? Mislim da je odgovor na to pitanje sasvim jasan.
Narod ima opravdani interes da zna šta radi Vlada Republike Srbije. S jedne strane, vi nećete da primenjujete Zakon o pristupu javnim informacijama, tj. informacijama od javnog značaja ili ga primenjujete u 7%, a s druge strane, kada su u pitanju stranci, vi objavljujete sve, objavljujete ono što niko normalan ne bi objavio, sto posto.
Informacije o brojnim aferama, o pljački građana Republike Srbije, za koje javnost ima pravo i ima opravdan interes da zna, nalaze se upravo u knjizi dr Vojislava Šešelja „Policijski dosije“. Tu možete da nađete podatke o tome kako su građani opljačkani kroz aferu „Dafiment banke“, kroz aferu „Jugoskandik“, kako su pljačkani građani Beograda, vezano za „Parking servis“, kako je od građana Beograda ukradeno dvanaest miliona evra. Šta mislite, je l' javnost ima opravdani interes da zna te podatke?
Najbolje je to što su državni organi imali sve te podatke, predstavnici Vlade su imali sve te podatke, a nisu ništa uradili po tom pitanju. Odgovorne nisu kaznili. Zamislite, neki David Dudai ošteti grad Beograd za više od dvanaest miliona evra i ošteti štediše „Dafiment banke“ za šesnaest miliona dolara! Zar ne želite da javnost sazna kako je iznošen novac u inostranstvo, ko je uzimao procente od toga, ko je dobijao milione maraka na račune od iznošenja novca u inostranstvo?
U ovim knjigama se upravo to navodi, to se spominje. Spominju se i određeni tajkuni koji danas finansiraju DS i naprednjake, koji su iznosili novac u inostranstvo i zato su uzeli ogromne procente. Spominje se i kako je jedan potpredsednik Vlade praćen i prisluškivan, kako je tretiran kao lice koje ima nameru da nasilnim putem dođe na vlast, a on već na vlasti. To je radio v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, on je izdavao te naloge, verovatno i blanko naloge za prisluškivanje i praćenje, Balša Govedarica, za praćenje potpredsednika Vlade Republike Srbije dr Vojislava Šešelja.
Kako je to moguće? Jednostavno, javnost ima opravdani interes da zna sve ove podatke, da vidi kako se radilo, kako je komunistička služba Državne bezbednosti stvarala crni mit o pojedinim ljudima, kako ih je satanizovala. Nije to izum te službe bezbednosti. Evo, biće interesantno za gospodina Šutanovca, to su radili Amerikanci, radio je Mark Felt, drugi čovek FBI, koji je prisluškivao predsednika SAD (čuvena afera Votergejt), pratio, prisluškivao predsednika SAD i objavljivao te informacije. Kažem, biće interesantno gospodinu Šutanovcu, pošto je on završio kurs FBI, da zna čime se sve FBI bavi.
Dakle, sve su to informacije od javnog interesa, od javnog značaja i građani imaju opravdani interes da znaju detalje o tome. Da li neko može da ih prati i prisluškuje na osnovu blanko sudskog naloga? Da li to i dalje postoji? Sve to imate u knjigama prof. dr Vojislava Šešelja.
Veoma je interesantno da ste vi rešili da obelodanite podatke tribunalu u Hagu, a nećete po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja da objavite informacije građanima u 93% slučajeva. Tribunal u Hagu je izmislio novo krivično delo – udruženi zločinački poduhvat, kojim je uveo kolektivnu krivičnu odgovornost, zabranjenu u međunarodnom pravu, a vi podržavate jednu takvu instituciju. To nisu samo naši stavovi, to su stavovi poznatih profesora sa zapada, kao što je, recimo, Alen Deršovic, kao što je Dženi Martinez (ovaj je sa Harvarda, ona je sa Stenforda), iz Rusije dr Aleksandar Mezjajev. Mnogi stručnjaci širom sveta su upozoravali na te činjenice.
Upravo ovom knjigom „Policijski dosije“ dr Vojislav Šešelj ispravlja vašu grešku i razbija udruženi zločinački poduhvat u predmetima protiv svih Srba, tj. protiv srpskog državnog rukovodstva; razbija se udruženi zločinački poduhvat u svim tim predmetima.
To je opravdani interes za građane Republike Srbije, da znaju da preko ovih knjiga može da im se skine sa grbače tribunal u Hagu, da ove knjige omogućuju da se konačno utvrdi da tribunal u Hagu prihvata neproverene dokaze, da selektivno prihvata dokaze, da stvara pravnu konstrukciju, izmišlja krivično delo 2001. godine, koje nije navedeno u statutu tribunala u Hagu, isključivo zbog Srba, u predmetu Duška Tadića. Nakon toga, 84% presuda, 84% optužnica zasniva se na tom udruženom zločinačkom poduhvatu, smišljenom da se Srbi što pre, što brže i što teže osude.
Ova knjiga doktora Vojislava Šešelja razbija udruženi zločinački poduhvat i ja zaista mogu da je preporučim i predstavnicima Vlade Republike Srbije. Čujem da će je pogledati predsednik države Boris Tadić. To je veoma bitno. Ova knjiga „Policijski dosije“ dr Vojislava Šešelja može da posluži da se ojača sistem bezbednosti, jer je sistem bezbednosti ukinut od dolaska DOS-a na vlast, kada ste rešili da sve državne tajne predate tribunalu u Hagu.
Građanima Srbije nećete da obelodanite informacije na koje imaju pravo po zakonu, u 93% slučajeva, a tribunalu u Hagu dajete ono što niko normalan ne bi dao. Uništavate nacionalnu bezbednost Republike Srbije. Kako je to moguće?
Dakle, to su zaista zastrašujući propusti koje pravi ova vlada. Još jednom ću vas pozvati da porazmislite malo o sprovođenju ovog zakona o kojem sam danas govorio. Nije dovoljno da se pojavite i da deklarativno govorite – usvojili smo ovoliko zakona, doneli smo ovoliko odluka, približavamo se Evropskoj uniji, a da ne primenjujete taj zakon. Onda zaista zamajavate građane Republike Srbije. Dakle, razmislite još jednom o tome i pokažite više poštovanja građanima naše države. Hvala.

Gospođa Kolundžija.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, htela sam samo nekoliko napomena, s obzirom na to da se radi o izmenama zakona i te izmene obuhvataju u suštini jedan član postojećeg zakona. Ono što smatram važnim u ovoj raspravi jeste upravo činjenica da je nakon pet godina primene i uspostavljanja institucije povereništva za dostupnost informacija od javnog značaja uočeno da postoje nedostaci koje je neophodno izmenama zakona promeniti i na taj način omogućiti primenu zakona.
U tom smislu sam zaista očekivala od svih poslaničkih grupa, posebno od opozicije, da podrže donošenje ovakvog zakona, jer to upravo jeste, kada se raspravlja o bilo čemu, osnovna primedba opozicije – da ne postoji volja da zakoni koji se donose budu primenjeni. Zaista sam očekivala da će u ovom slučaju, kada se ovim izmenama zapravo pokazuje nesporna volja da ovaj zakon bude efikasno primenjen, opozicija to podržati.
Istovremeno želim da iskažem ogromno zadovoljstvo zbog toga što ova vlada upravo na osnovu izveštaja i analiza rada Poverenika za informacije predlaže izmene ovog zakona. Jedini cilj izmena ovog zakona jeste ostvarivanje uslova za punu primenu zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja.
Mi smo govorili o značaju ovog zakona i ranije. Smatramo da je ovaj zakon i institucija povereništva jedna od osnovnih institucija demokratskog društva, da je dostupnost informacija merilo demokratičnosti jednog društva, zato što mislimo da demokratsko društvo počiva na pravu građanina da zna sve informacije koje su od javnog značaja i da nema demokratskog društva ukoliko nema pune dostupnosti informacija od javnog značaja.
Zato mislim da su izmene ovog zakona dokaz da postoji spremnost da se ostvari njegova puna primena, s jedne strane i s druge strane da postoji spremnost da se pruži puna podrška instituciji Poverenika za informacije od javnog značaja.
Naravno da ova tema može biti povod za svaku drugu temu i za širenje priče na ono što se ne odnosi zapravo na ovaj zakon, niti na oblast informacija od javnog značaja, ali ono što svakako ne sme da se zloupotrebljava jeste da ova tema bude prilika da se reklamira jedan komercijalni proizvod, kakav je knjiga, bilo čija, i mislim da u tom smislu svi treba da vode računa da ne zloupotrebljavaju Skupštinu u te svrhe.
U danu za glasanje mi ćemo glasati za ovaj zakon. Smatramo da je ovo izuzetno važno sa stanovišta ove parlamentarne većine koja i na ovaj način dokazuje da želi da gradi nezavisne državne institucije i da želi da gradi institucije koje su u samom temelju istinski demokratskog društva. To za nas zaista ne znači da je nad nama preuzeo kontrolu zapad ili bilo ko drugi. To znači samo da mi pokazujemo svest o tome da je izgradnja demokratskog društva najveći interes svih građana Srbije i preuzimamo odgovornost za izgradnju takvog društva.
Drugi zakon koji je danas pred nama jesu izmene Zakona o odlikovanjima. Osnovna tendencija ovih izmena jeste da se u uspostavljanju odlikovanja oslonimo na ono što je tradicija.
Svaki put kada Srbija treba da se vrati svojim tradicionalnim vrednostima otvara se pitanje, pre svega zbog istorije Srbije koja je uvek bila puna diskontinuiteta i prekida sa prošlošću, koja je to prošlost na koju treba da se oslonimo, da li smo obuhvatili sve ono što je u toj prošlosti važno. U tom smislu se slažem sa kolegom Šamijem koji je rekao da je dobro to prepustiti stručnjacima i da to ne bi trebalo da bude pitanje političkih afiniteta prema ovom ili onom delu naše prošlosti, već prosto utemeljenje onih vrednosti za koje možemo da kažemo da su vrednosti koje su doprinosile stvaranju države i razvoju srpske države.
U tom smislu za poslanički klub ZES ideja da se oslonimo na tradiciju je sasvim prihvatljiva. Da li postoje neki amandmani koji rešavaju i ove dileme oko toga da li smo se na najbolji način osvrnuli na delove naše prošlosti i da li smo to na najbolji način ugradili u ovaj zakon, mislim da je zaista pitanje o kome treba razgovarati. Ukoliko postoji nešto što je uočeni nedostatak ili nedorečenost, treba uzeti u obzir.
Sama ideja da pokušamo da negujemo tradiciju za nas je prihvatljiva, mislim da je društvo koje ima neprekidne diskontinuitete društvo koje nije u stanju da gradi ni budućnost, jer bez ozbiljnog oslanjanja na prošlost nemamo sposobnost da temeljno na toj prošlosti gradimo budućnost, koja će naravno da se razlikuje od te prošlosti i naravno da će uvažiti sve ono što nosi savremeni svet.
U svakom slučaju, mislim da narod koji ne pokazuje istrajnost da čuva sopstvene vrednosti unutar sebe nema ni istrajnosti da gradi budućnost. Zato su ova dva predloga zakona za evropsku Srbiju ne samo prihvatljiva, već verujemo da i opozicija ima puno razloga da glasa za njih, zato što su ove izmene zakona ono što oni nama prigovaraju da ne želimo, a mi ovim zakonom zapravo pokazujemo da želimo. Prema tome, očekujem da u danu za glasanje i oni glasaju za ove zakone. Hvala vam.

Gospođo Pešić, nije mi najjasnije, hteli ste repliku...
(Vesna Pešić, s mesta: Od vremena ovlašćenog, da kažem nešto na ovu temu.)
Sada govore po prvi put šefovi poslaničkih grupa. Na kraju, ako vas ovlaste, možete zameniti gospodina Ranđelovića. Ne možete poslovnički dobiti reč.
Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Na dnevnom redu imamo Predlog zakona o izmeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zaista samo sa dva člana: o danu stupanja na snagu ovog zakona i čl. 28. kojim se pokušavaju uporni u kršenju zakona i u prikrivanju važnih informacija privesti kriterijumima javnosti rada, odnosno obaveštavanja građana.
Odmah ću da obrazložim zašto SNS neće glasati za ovaj zakon – jer iza dobre namere ne krije instrument kojim se ti uporni u kršenju zakona mogu prinuditi da daju informacije na koje su zakonom obavezni. To je vidljivo iz stava 2. predloženog rešenja, gde kaže da se administrativno izvršenje rešenja Poverenika sprovodi prinudom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Javnost treba da zna, i svi mi ovde, ko nije uspeo da se obavesti da je to regulisano članom 276. Zakona o opštem upravnom postupku i da je kazna za nedostavljanje informacija od pet do dvadeset hiljada dinara. Ne, nisam zaboravila nijednu nulu. Na primer, direktor Direktorata civilnog vazduhoplovstva, koji prima platu 500.000 dinara, a saglasnost na finansijski plan su mu dali članovi Vlade, ministri, po funkciji članovi Saveta, koji za to imaju naknadu od deset hiljada evra godišnje, treba da plati kaznu od pet do dvadeset hiljada dinara od te svoje mesečne plate (500.000 dinara), ovde predviđenu kaznu, čime prikriva od javnosti bitne informacije koje se tiču ogromnih priliva novčanih sredstava na bazi prirodnog monopola koji se zove nebo nad Srbijom i naplata preleta, ogroman priliv novca u koji Vlada Republike Srbije nema uvid, građani takođe. Mi poslanici ne možemo da dobijemo informacije o tome.
Neko me ovde uverava da je primeren način da se ta informacija obezbedi to što ćemo izmeniti zakon posle šest godina od donošenja tako što ćemo od onog ko prima 500.000 dinara naplatiti čak i gornju granicu od 20.000 dinara.
Ko je spreman da poveruje da je ovakva kazna vaspitna, neka izvoli, ali svako ko iole zna da sabere, oduzme i računa, vidi da ovaj predlog zakona nije usmeren na poboljšanje stanja u ovoj oblasti.
Pravo pristupa informacijama od javnog značaja zajamčeno je Ustavom i međunarodnim konvencijama. Morate da priznate da predstavlja jedan od najznačajnijih načina kontrole rada vlasti. Šta nam vredi taj najznačajniji način ako je on u praksi nedelotvoran i ne daje rezultate?
Obezbediti javnost rada državnih organa, pre svega, i svih onih koji proističu iz nadležnosti državnih organa i iz Vlade kao izvršnog organa vlasti jesu neophodni uslovi da bismo rekli – jesmo za Evropu u Srbiji i jesmo na evropskom putu.
Nije to slučaj samo sa ovim zakonom. Imamo takav slučaj sa mnogobrojnim zakonima gde treba obezbediti zaštitu prava građana i sloboda prema evropskim standardima, ali oni, nažalost, ostaju na pukoj formi. Možda bi bilo pregrubo, ali je istinito ako kažem da se donošenje takvih zakona koji se svode na puku formu, a ne znače u praksi ostvarivanje tih prava, može u stvari nazvati svojevrsnim obmanjivanjem građana.
Odredbe ovih zakona mogu biti manje ili više jasne (evo, kao ova, gde nas upućujete na Zakon o opštem upravnom postupku), ali kada pravni mehanizam ne postoji kao sprovodiv i kada je sankcija ovako niska o čemu drugom možemo da govorimo nego o čistom gubljenju vremena na pet sati ove rasprave, koja u praksi neće doneti poboljšanje?
Zašto se usuđujem da ovo tvrdim? Već pet godina Ustavni sud nije izabran u punom sastavu. Morate priznati da to otežava njegov rad, s obzirom na broj neustavnih zakona ili pritužbi na koje građani imaju pravo. Od predloženih kandidata, deset, izabrana su samo četiri, umesto pet, koliko je bilo predviđeno Ustavom.
Govorim o onome što je Vrhovni kasacioni sud svojom odlukom učinio nedavno i nije uopšte dato obrazloženje zbog čega sud smatra da svi ostali predloženi kandidati, odnosno taj preostali ne ispunjava uslove. Te kandidate, odnosno tog kandidata je predložio Visoki savet sudstva, odnosno Veće tužilaštva. Da li se na ovaj način, bez obrazloženja zašto taj za pun kapacitet rada Ustavnog suda nije izabran, na neki način dovode u pitanje autoriteti predlagača? Možda, ne tvrdim.
Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije nisu propisane nikakve sankcije za one koji se nalaze u sukobu interesa. Da li jeste sankcija poziv da napuste jednu od funkcija, da se o njoj izjasne do nekog prvog aprila, poziv, pokretanje postupka, ako smo svi svedoci situacije da su oni koji imaju dvostruke funkcije ponizno molili da im se dozvoli da na dobrobit naroda i dalje nastavljaju da obavljaju te funkcije koje su, na primer, po članu 11. Zakona o Vladi, direktan sukob interesa i predstavljaju nespojive funkcije?
Normalno, govorim o tome da ovaj zakon krše oni koji predstavljaju vladajuću stranku.
Gospodine ministre, Vlada već pet godina ne vrši postavljenje na položaje onako kako je predviđeno zakonom, konkursom, već to čini bez konkursa. Da li je to suprotno Zakonu o državnim službenicima? Jeste. Pre mesec dana je taj rok ponovo istekao. Da li će to za nekog značiti podnošenje sankcija i da li je to dobar primer onima koji ne daju informacije Povereniku na način kako to mi ovde zahtevamo, očekujemo, tražimo i kažemo da je to način za kontrolu rada Vlade?
Znate, u životu se kaže – ne slušaj me šta govorim, nego me gledaj šta radim, jer tako dajemo najbolji primer. Da li Vlada daje dobar primer sa ovim predlogom zakona, sa ovako malim kaznama ili upravo svojim činjenjem, odnosno ponašanjem funkcionera koji su u sukobu interesa, imenovanjem ljudi na položaje bez konkursa i tome slično?
U prilog tome ne ide ni to što nisu bili obezbeđeni uslovi za rad Državne revizorske institucije, koja je pravu buru u javnosti proizvela iznošenjem u javnost jednog delimičnog i nepotpunog izveštaja o kontroli rada Vlade u 2008. godini.
Mislim da bi jedina prava kazna koja bi pokazala dobru nameru Vlade i odlučnost morala da znači momentalno razrešenje po sili zakona onog ko ne dostavi informacije od javnog značaja Povereniku koji ih je zatražio na lični zahtev ili na predlog nekog drugog. Ne samo to, i momentalno razrešenje i zabranu rada u javnim službama. Šta to znači? To znači da neko ko obavlja delatnost od opšteg interesa, od javnog značaja daje sebi za pravo da ne postupi po zakonima koji građanima obećavaju javnost rada.
Kako to izgleda na jednom praktičnom primeru? Da ne bude sve u sferi priče, 23. avgusta zainteresovani podnosioci su, po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, tražili od onog našeg nesrećnog Direktorata civilnog vazduhoplovstva informaciju i kopiju dokumenta o visini isplaćene naknade članovima Saveta (rekoh, to je pet ministara po funkciji), ali i pravni akt kojim je utvrđeno pravo na naknadu i način utvrđivanja visine te naknade; rekoh da ona godišnje iznosi 10.000 evra, nije beznačajna.
Dana 23. septembra ti isti podnosioci su Povereniku za informacije od javnog značaja, na osnovu člana 22, podneli žalbu zato što im u zakonskom roku nije dostavljena informacija od javnog značaja po zahtevu podnosioca. Dana 18. februara 2010. godine Povereniku se podnosi urgencija po žalbi. Iako je istekao rok za odlučivanje, nije dobijeno ni rešenje ni tražena informacija. Onda se očekuje da Poverenik postupi onako kako mi to sad ovim zakonom želimo da regulišemo, ali na neadekvatan način. Dana 20. aprila 2010. godine Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti podnosi se dokument o neizvršenju rešenja, gde se očekuje da se preduzmu mere u skladu sa zakonom, u cilju izvršenja vašeg rešenja.
Šta je to u skladu sa zakonom? Da ponovim, po članu 276. Zakona o opštem upravnom postupku, kazna od 5.000 do 20.000 dinara za direktora koji prima platu 500.000 dinara i članove Saveta, koji su se posle uporne i, smem da kažem, moje dosadne priče i ponavljanja o tome zvanično odrekli naknade koju treba da primaju u Savetu, jer su tu po zakonu imenovani. Uverena sam da je ta prozivka bila rezultat te njihove odgovornosti da dalje ne primaju naknadu.
Članak u kom je objavljeno da ta godišnja naknada za Direktorat, za koju je od Poverenika tražena kopija dokumenta na osnovu čega se dobija, ko je utvrdio visinu, govori o tome da ta naknada od 10.000 evra godišnje znači da jedan ministar po jednoj sednici dobije 5.000 evra.
Nije konstrukcija; po dostupnim informacijama, u ovom sastavu Vlade sednica Saveta prvi put je održana 24. februara 2009. godine i bila je to 14. sednica Saveta. Zapisnik o njoj se nalazio na sajtu Direktorata. Godine 2003. je taj Direktorat civilnog vazduhoplovstva počeo sa radom. Prostom matematikom, za tih 65 meseci, odnosno pet godina i pet meseci održano je 13 sednica, tako da je potpuno ispravna računica da se po jednoj sednici dobije 5.000 evra naknade. Tri do četiri sednice u protekle dve godine, kažem, po dostupnim informacijama.
Morala bi se svaka od tih informacija naći na sajtu, da javnost zna šta ti ministri rade na funkciji, o čemu javnost nema informaciju. Možda stičemo svi pogrešan utisak, možda oni rade mnogo više, ali mi to ne znamo, a po zakonu imamo pravo da saznamo. U postupku koji sam vam navela, koji traje već treću godinu, nismo uspeli da dođemo do podatka o tome.
Šta je zanimljivo? Kada se u sličnom sukobu interesa našao ministar energetike gospodin Škundrić dobili smo jednu zanimljivu informaciju, gde je gospodin Dačić rekao jedinu moguću stvar: „Postoje zakoni koji vas teraju da budete nešto zbog čega vas posle prozivaju“. Čovek je potpuno u pravu. Ministar je potpuno u pravu. Šta ste vi koji donosite ovaj i ovakve zakone uradili da prestanemo da imenujemo ljude, odnosno da vi kao Vlada imenujete ljude na mesta gde su u sukobu interesa, gde se bave poslovima za koje kažu da se baš najbolje ne razumeju da li Direktorat ima pravo ono što radi? Tvrdim da radi nezakonito.
Mi to ne možemo kao javnost da sprečimo zato što kroz takve loše zakone nastavljamo sa ovakvom praksom gde po Zakonu o dostupnosti informacija ne možemo da utvrdimo ko je odredio ovoliku naknadu, zašto Direktorat sam sebi određuje plate, zašto mu u vreme smanjenja plata nisu bile smanjene plate, zašto se izgovara na neke evropske konvencije iz šezdesetih godina i zašto tvrde neosnovano da im Evrokontrol određuje plate, ako se tamo mogu, mimo određenog broja zaposlenih, zapošljavati na kurirska mesta rođaci i prijatelji istaknutih funkcionera.
Iako je reč o samo jednom članu zakona, ja sam svoje vreme ovlašćenog u ime poslaničke grupe iskoristila gotovo do kraja, jer ovo jeste jedan od očiglednih primera gde je zakon puka forma, a ne pokušaj uvođenja reda. To se obično dešava tamo gde se troši najveći novac, tamo gde se sliva najveći novac; tamo su najmračnije odaje za javnost, u koje se ne može prodreti nikakvom čarolijom, a kamoli zakonom koji predviđa ovakve kaznene odredbe.
To je razlog zašto za ovakav zakon ne možemo glasati, ali ćemo se za javnost rada zalagati na način kako smo to amandmanom predložili, razrešenjem po sili zakona funkcionera koji ne postupi po prinudnom aktu Poverenika za informacije od javnog značaja. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Prelazimo na raspored narodnih poslanika prema prijavama za reč i dajem reč narodnom poslaniku Saši Dujoviću.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre nekih sedam-osam meseci smo raspravljali o ovim izmenama i dopunama zakona. Tada smo utvrdili sve one osnove koje su Ustavom predviđene da bismo omogućili predsedniku Republike da može da ispunjava svoje ustavne obaveze, tj. da sve zaslužne građane naše države nagradi ordenom ili medaljom. Naravno, mi smo i tada sugerisali određenim amandmanima i veoma nam je drago što danas imamo ispred nas i određene stvari iz tadašnjeg vremena, kada smo skretali pažnju na određena imena i određene amandmane, da bi bilo zgodno da budu sastavni deo zakona.
Nesporna je potreba za donošenjem ovog zakona i u obrazloženju predlagač zakona jasno skreće pažnju na hitnost postupka, stoga mi smatramo da je i ovako predloženo zaista sveobuhvatnije nego onako kako smo usvojili u septembru prošle godine. Naravno, mi smo ovom prilikom pokušali da ukažemo na određene nedostatke ovog predloga, po našem mišljenju, i predložili smo jedan amandman, a ispred poslaničkog kluba ja sam potpisao taj amandman.
Skrenuo bih pažnju, u okviru tog amandmana, na naše ponovljene predloge da se ipak zadrže ili uvedu nove kategorije ordena rada, ordena Nikole Tesle i ordena Vuka i Dositeja, o čemu ćemo naravno u pojedinostima, kada za to dođe vreme, dati detaljnije obrazloženje. Ponuđena prethodna rešenja o ordenima i medaljama su zaista, po nama, sveobuhvatna. Može, naravno, uvek više; o tome su neke prethodne kolege rekle da je, sa ove distance posmatrano, pitanje šta je istorijska vrednost i nečija zasluga. To bi zaista trebalo prepustiti stručnjacima, a ne sumnjam da se predlagač sa njima konsultovao.
Moje je samo da kažem da ćemo mi u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona, uz poziv predlagaču da ipak razmisli malo, pogleda i analizira da li postoji mogućnost da se ovako nešto, što smo sugerisali, usvoji. Napominjem još jednom, u danu za glasanje poslanički klub SPS-JS će podržati ovaj predlog zakona.