Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.
Da bismo utvrdili broj narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 235. Poslovnika? (Da.)
Gospodin Radojko Obradović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pitanje za sve nas, ali i za veliki deo sveta je – kako izađi iz krize? U Srbiji se slažemo da je potrebno da izvršimo promenu privredne strukture, ali se slažemo i da je jedna od izvoznih šansi za razvoj Srbije i turizam. Preduslov i za jedno i za drugo je dobra infrastruktura, jer bez dobrih puteva, mostova, ali i infrastrukture uopšte nema ni turizma, ali nema ni razvoja Srbije.
Danas je ministar Milosavljević izneo podatak u jednom intervjuu da godišnje, samo u toku nekoliko letnjih meseci milion tranzitnih turista prođe kroz Srbiju.
Kao ministar u Vladi upozorio je Vladu da će problem sa kojim će se Srbija suočiti ove godine biti vrlo visoka cena goriva i da će veliki broj turista gorivo u svoje automobile sipati pre Srbije i tek nakon izlaska iz Srbije. Cena goriva u ovom trenutku je najviša u regionu. Ministar Milosavljević procenjuje da je to bar desetak dinara više nego što je u zemljama u regionu.
Drugi problem sa kojim se Srbija suočava su vrlo visoke cene putarina. Ako krenete iz Austrije, Nemačke ili zapadne Evrope prema Srbiji, putarina kroz Austriju košta osam evra za deset dana, za sve autoputeve, putarina kroz Mađarsku košta sedam evra za četiri dana, za sve mađarske autoputeve, a putarina samo za jedan prolaz od Beograda, odnosno od Horgoša do Niša košta 12,5 evra. Sigurno da to nije način na koji ćemo privući turiste.
Problem za realizaciju infrastrukture su naravno sredstva, ali ova sredstva od putarina i ovih tranzitnih turista s jedne strane idu u budžet Srbije, a s druge idu direktno u budžet „Puteva Srbije“. Skupština Srbije je, među brojnim zakonima koje je usvojila, usvojila i brojne zakone kojima se ratifikuju krediti u visini preko milijardu i po evra, koji su namenjeni putevima. Kada je u pitanju ono malo radova što se izvodi na infrastrukturnim objektima ili na putevima, ili se sa radovima kasni ili radovi nisu počeli i postoje ozbiljni problemi.
Zašto se ne radi na našim putevima? Ako mislimo da imamo najbolje građevinske firme, ako su naši fakulteti među najboljima u svetu, ako su obezbeđena finansijska sredstva, u čemu je onda ključni problem u ovom trenutku pa se sa radovima kasni ili radova nema? Pogledajte šta se dešava na mostu Beška, šta se dešava na mostu Gazela, šta se dešava na ostalim autoputevima. Da li je problem u ljudskom faktoru, da li je problem u lošem sistemu po kome to sve funkcioniše ili je problem kombinacija ljudskog faktora i sistema?
Ministri u Vladi optužuju „Puteve Srbije“. Direktor „Puteva Srbije“ kaže da su oni uradili sve kako treba. Postoji ozbiljan zastoj u dodeli građevinskih dozvola.
Rezultat svega toga je da krediti stoje, da za njih plaćamo kamate, da imamo problem sa lošom infrastrukturom, da svi osećamo posledice toga, a da apsolutno ne znamo šta je izlazak iz krize. Da bi bolesnik bio izlečen, potrebno je postaviti dijagnozu.
Pitam ministra Mrkonjića, ministra za infrastrukturu – šta je, po mišljenju Ministarstva, ključni problem zbog koga ne počinju, zbog koga kasne radovi na infrastrukturi u Srbiji, iako su obezbeđena sredstva i zbog koga je prošle godine urađeno svega pedesetak kilometara Koridora, iako su obezbeđena sredstva za završetak čitavog koridora? Hvala.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje? (Da.) Gospodin Žika Gojković.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, koristim ovo vreme da bih postavio tri pitanja. Prvo pitanje se odnosi na to da su opštine Sombor, Kula i Vrbas uputile zajedničku inicijativu za izgradnju putnog pravca od Vrbasa preko Kule, Sombora i Bezdana, koji bi trebalo kvalitetnije infrastrukturno da poveže našu zemlju sa Hrvatskom. Time bi se značajno skratio put do hrvatskog primorja i BiH, najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera ovoga regiona. Imajući u vidu da je ovaj pravac ujedno i najbliži put ka EU, da je Mađarska odavno u EU, da će Hrvatska biti uskoro, suvišno je govoriti koliko bi jačanje putne mreže imalo značaja za ovaj region, pa i šire.
Pošto do kraja maja traje javni uvid u Nacrt prostornog plana Republike Srbije, kojim nažalost nije predviđena izgradnja ove trase, smatram da je sada poslednji momenat da se promene odluke koje su između ostalog dovele i do višegodišnje, mogu reći višedecenijske marginalizacije ovog regiona, koji bi vrlo lako mogao da postane lokomotiva na putu ka EU.
Moje drugo pitanje se odnosi na grad Novi Sad. Predstavnici odborničkih grupa Skupštine Novog Sada ni posle šest meseci nisu dobili odgovor od Vlade Republike Srbije povodom zahteva za izuzimanje iz procesa privatizacije i davanje gradu na upravljanje preduzeća DP Gas. To je kao u slučaju Novosadskog sajma.
Činjenica da su skoro sve odborničke grupe, sem jedne, potpisale ovu inicijativu govori u prilog tome da to više nije politička stvar, nego jasan stav građana Novog Sada. Interes građana najvećeg vojvođanskog grada jeste da se precizno utvrdi na koji način je vršena distribucija gasa u Novom Sadu.
Ovo govorim, a i sama inicijativa je pokrenuta u tom smislu, jer postoje ozbiljne indicije, na koje se ukazivalo i ranije, posebno od strane članova DS i SPO, da je bilo jako puno nelogičnosti i nepravilnosti u poslovanju tog preduzeća i da se takva poslovna politika, nažalost kao i uvek, prebijala preko leđa individualnih potrošača gasa.
Moje treće pitanje je ujedno i molba Ministarstvu za ekonomiju i Ministarstvu za rad i socijalnu politiku da se pomogne koliko god je moguće u rešavanju slučaja 500 bivših radnika profitnog centra „Kobos“ iz Bosilegrada, koji su sastavu holding kompanije „Jumko“ iz Vranja, koji imaju pravosnažnu presudu da im se isplati 17 rata iz 2002. i 2003. godine. I pored pravosnažne presude, ti ljudi nisu dobili nijednu od ovih rata. Nijedna od ovih rata im nije isplaćena.
Znam da ovaj slučaj nije usamljen, da ovakvih slučajeva ima mnogo, ali ako se svi zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj, onda je sasvim sigurno da nam ovakvi slučajevi moraju biti prioritet, jer je u pitanju jedna od najsiromašnijih opština, pogotovo imajući u vidu poražavajuću činjenicu da je čak 95% ovih ljudi o kojima govorim i dan-danas nezaposleno. Hvala vam.

Zahvaljujem. Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim o tome da će deo današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine pratiti grupa učenika 34. klase Vojne gimnazije u Beogradu sa starešinama i podoficirima, i to: Ranko Andrić, Nikola Vasiljević, Uroš Drmanović, Branislav Dimitrijević, Pavle Dugalić, Nikola Đokić, Miodrag Ivković, Stefan Jovanović, Andrijan Karas, Janoš Kardoš, Miloš Krtinić, Stefan Lazarević, Vladimir Marić, Đorđe Matić, Stefan Miljković, Dejan Miljević, Ilija Mijajlović, Stefan Miladinović, Andrija Milosavljević, Dejan Mirić, Jovan Nadaždin, Nikola Nikolić, Milan Samopjan, Bojan Stojanović, Stefan Slavković, Luka Šćepanović, Aleksandar Borovčanin, Miloš Virijević, Obrad Vukićević, Miloš Vučenović, Denis Dinić, Marko Živković, Aleksandar Ilić, Marko Ilić, Dejan Jovanović, Lazar Jondžić, Miloš Kitanović, Nikola Karanjac, Aleksandar Kričak, Aleksandar Lazić, Stefan Manić, Mišel Nedeljković, Nemanja Petrnjesković, Saša Popović, Aleksandar Rajković, Marko Stanković, Marko Stanisavljević, Milan Simonović, Nemanja Tadić, Dimitrije Tasić i Miloš Trajković, kao i starešine i profesori: prof. Milijana Živković, potpukovnik Dragan Jovanović i poručnik Marko Marjanović. Pozdravimo aplauzom drage i cenjene goste.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo, postavljam pitanje Vladi šta će uraditi, zbog ovog slučaja vezanog za generala Krstića, sa svim osuđenicima koji su osuđeni od strane Haškog tribunala? Jer, ovaj slučaj na najdrastičniji način pokazuje odnos vlasti država u kojima osuđenici izdržavaju kazne, posebno imajući u vidu činjenicu da je general Krstić još u decembru mesecu upozorio na pretnje koje mu dolaze i na mogućnost da će na njega biti izvršen napad. Njega su posetili u zatvoru i predstavnici Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i on im je sve te stvari ponovio i predočio. Nažalost, to nije imalo nikakvog efekta i generala Krstića u zatvoru su bukvalno pokušali da prekolju.
Ono što je posebno indikativno jeste odnos nekih predstavnika naše vlasti, kao što je naša ambasada u Londonu, koja kaže da je general Krstić napadnut tupim predmetom. Ako pogledate izveštaj britanskih medija, videćete da oni tamo jasno kažu da je napadnut oštrim predmetom, da je ležao u lokvi krvi i da su mislili da je mrtav. Stvarno je nedopustivo da čovek koji je osuđen, izdržava kaznu, koji je invalid, bude prepušten na milost i nemilost nekih drugih osuđenika, a da naša država ne reaguje.
Posebno je interesantno, i ako je to istina, treba da se utvrdi, s obzirom na to da je invalid, da generalu Krstiću zatvorske vlasti, na osnovu izjave njegove ćerke, nisu dozvolile da koristi protezu.
Postavljam pitanje – u kakvu smo mi to državu poslali čoveka da služi kaznu? Kakvo je to varvarstvo? Oni koji se hvale demokratijom, ljudskim pravima i slobodama ne dozvoljavaju invalidu da koristi protezu! Na taj način olakšali su ovima koji su pokušali da ga zakolju da taj čin izvedu.
To je prosto nedopustivo. Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo pravde mora na ovo da reaguje. Ne samo sada za generala Krstića, nego za sve naše zatvorenike; treba da služe zatvorsku kaznu u Srbiji, jer ovo je nedopustivo. Da li treba da čekamo da nam se ponovo desi ovakav slučaj da bismo reagovali?
Posebno je interesantno reagovanje tzv. nevladinih organizacija u Srbiji. Da li se oglasila jedna jedina nevladina organizacija? Nije. Kako to?
Kada je u pitanju neki problem vezan za bilo kog pripadnika nacionalne manjine ili bilo šta drugo što je okrenuto ili nije u interesu Srba, ne možemo živi da ostanemo. Ali, njih niko ne plaća za to, njih plaćaju samo kada treba napadati Srbe, onda su tu bez ikakvih problema. Ne možemo živi da ostanemo od njih. U ovom slučaju apsolutno se niko ne oglašava.
Posebno je interesantno pisanje nekih naših medija, odnosno izveštavanje elektronskih medija. Očigledan pokušaj brutalnog ubistva oni kvalifikuju kao tuču, nanošenje povreda tupim predmetom itd. Na šta to liči?
Zar niste u stanju bar da objektivno i istinito prenosite ono što se desilo? Zar smo mi stvarno država u kojoj apsolutno nemamo nikakva prava kada su u pitanju prava Srba i kada su u pitanju problemi sa kojima se Srbi suočavaju, ne samo u Srbiji, nego i u ovakvim slučajevima kao što je slučaj generala Krstića?
Tražim od Vlade Republike Srbije, od Ministarstva inostranih poslova, od Ministarstva pravde da nas najhitnije obaveste šta su sve preduzeli po pitanju generala Krstića i šta će sve preduzeti po pitanju svih osuđenika od strane Haškog tribunala, da izdržavaju kaznu zatvora u Srbiji. Hvala.