Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.
Da bismo utvrdili broj narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 235. Poslovnika? (Da.)
Gospodin Radojko Obradović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pitanje za sve nas, ali i za veliki deo sveta je – kako izađi iz krize? U Srbiji se slažemo da je potrebno da izvršimo promenu privredne strukture, ali se slažemo i da je jedna od izvoznih šansi za razvoj Srbije i turizam. Preduslov i za jedno i za drugo je dobra infrastruktura, jer bez dobrih puteva, mostova, ali i infrastrukture uopšte nema ni turizma, ali nema ni razvoja Srbije.
Danas je ministar Milosavljević izneo podatak u jednom intervjuu da godišnje, samo u toku nekoliko letnjih meseci milion tranzitnih turista prođe kroz Srbiju.
Kao ministar u Vladi upozorio je Vladu da će problem sa kojim će se Srbija suočiti ove godine biti vrlo visoka cena goriva i da će veliki broj turista gorivo u svoje automobile sipati pre Srbije i tek nakon izlaska iz Srbije. Cena goriva u ovom trenutku je najviša u regionu. Ministar Milosavljević procenjuje da je to bar desetak dinara više nego što je u zemljama u regionu.
Drugi problem sa kojim se Srbija suočava su vrlo visoke cene putarina. Ako krenete iz Austrije, Nemačke ili zapadne Evrope prema Srbiji, putarina kroz Austriju košta osam evra za deset dana, za sve autoputeve, putarina kroz Mađarsku košta sedam evra za četiri dana, za sve mađarske autoputeve, a putarina samo za jedan prolaz od Beograda, odnosno od Horgoša do Niša košta 12,5 evra. Sigurno da to nije način na koji ćemo privući turiste.
Problem za realizaciju infrastrukture su naravno sredstva, ali ova sredstva od putarina i ovih tranzitnih turista s jedne strane idu u budžet Srbije, a s druge idu direktno u budžet „Puteva Srbije“. Skupština Srbije je, među brojnim zakonima koje je usvojila, usvojila i brojne zakone kojima se ratifikuju krediti u visini preko milijardu i po evra, koji su namenjeni putevima. Kada je u pitanju ono malo radova što se izvodi na infrastrukturnim objektima ili na putevima, ili se sa radovima kasni ili radovi nisu počeli i postoje ozbiljni problemi.
Zašto se ne radi na našim putevima? Ako mislimo da imamo najbolje građevinske firme, ako su naši fakulteti među najboljima u svetu, ako su obezbeđena finansijska sredstva, u čemu je onda ključni problem u ovom trenutku pa se sa radovima kasni ili radova nema? Pogledajte šta se dešava na mostu Beška, šta se dešava na mostu Gazela, šta se dešava na ostalim autoputevima. Da li je problem u ljudskom faktoru, da li je problem u lošem sistemu po kome to sve funkcioniše ili je problem kombinacija ljudskog faktora i sistema?
Ministri u Vladi optužuju „Puteve Srbije“. Direktor „Puteva Srbije“ kaže da su oni uradili sve kako treba. Postoji ozbiljan zastoj u dodeli građevinskih dozvola.
Rezultat svega toga je da krediti stoje, da za njih plaćamo kamate, da imamo problem sa lošom infrastrukturom, da svi osećamo posledice toga, a da apsolutno ne znamo šta je izlazak iz krize. Da bi bolesnik bio izlečen, potrebno je postaviti dijagnozu.
Pitam ministra Mrkonjića, ministra za infrastrukturu – šta je, po mišljenju Ministarstva, ključni problem zbog koga ne počinju, zbog koga kasne radovi na infrastrukturi u Srbiji, iako su obezbeđena sredstva i zbog koga je prošle godine urađeno svega pedesetak kilometara Koridora, iako su obezbeđena sredstva za završetak čitavog koridora? Hvala.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje? (Da.) Gospodin Žika Gojković.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, koristim ovo vreme da bih postavio tri pitanja. Prvo pitanje se odnosi na to da su opštine Sombor, Kula i Vrbas uputile zajedničku inicijativu za izgradnju putnog pravca od Vrbasa preko Kule, Sombora i Bezdana, koji bi trebalo kvalitetnije infrastrukturno da poveže našu zemlju sa Hrvatskom. Time bi se značajno skratio put do hrvatskog primorja i BiH, najznačajnijeg spoljnotrgovinskog partnera ovoga regiona. Imajući u vidu da je ovaj pravac ujedno i najbliži put ka EU, da je Mađarska odavno u EU, da će Hrvatska biti uskoro, suvišno je govoriti koliko bi jačanje putne mreže imalo značaja za ovaj region, pa i šire.
Pošto do kraja maja traje javni uvid u Nacrt prostornog plana Republike Srbije, kojim nažalost nije predviđena izgradnja ove trase, smatram da je sada poslednji momenat da se promene odluke koje su između ostalog dovele i do višegodišnje, mogu reći višedecenijske marginalizacije ovog regiona, koji bi vrlo lako mogao da postane lokomotiva na putu ka EU.
Moje drugo pitanje se odnosi na grad Novi Sad. Predstavnici odborničkih grupa Skupštine Novog Sada ni posle šest meseci nisu dobili odgovor od Vlade Republike Srbije povodom zahteva za izuzimanje iz procesa privatizacije i davanje gradu na upravljanje preduzeća DP Gas. To je kao u slučaju Novosadskog sajma.
Činjenica da su skoro sve odborničke grupe, sem jedne, potpisale ovu inicijativu govori u prilog tome da to više nije politička stvar, nego jasan stav građana Novog Sada. Interes građana najvećeg vojvođanskog grada jeste da se precizno utvrdi na koji način je vršena distribucija gasa u Novom Sadu.
Ovo govorim, a i sama inicijativa je pokrenuta u tom smislu, jer postoje ozbiljne indicije, na koje se ukazivalo i ranije, posebno od strane članova DS i SPO, da je bilo jako puno nelogičnosti i nepravilnosti u poslovanju tog preduzeća i da se takva poslovna politika, nažalost kao i uvek, prebijala preko leđa individualnih potrošača gasa.
Moje treće pitanje je ujedno i molba Ministarstvu za ekonomiju i Ministarstvu za rad i socijalnu politiku da se pomogne koliko god je moguće u rešavanju slučaja 500 bivših radnika profitnog centra „Kobos“ iz Bosilegrada, koji su sastavu holding kompanije „Jumko“ iz Vranja, koji imaju pravosnažnu presudu da im se isplati 17 rata iz 2002. i 2003. godine. I pored pravosnažne presude, ti ljudi nisu dobili nijednu od ovih rata. Nijedna od ovih rata im nije isplaćena.
Znam da ovaj slučaj nije usamljen, da ovakvih slučajeva ima mnogo, ali ako se svi zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj, onda je sasvim sigurno da nam ovakvi slučajevi moraju biti prioritet, jer je u pitanju jedna od najsiromašnijih opština, pogotovo imajući u vidu poražavajuću činjenicu da je čak 95% ovih ljudi o kojima govorim i dan-danas nezaposleno. Hvala vam.

Zahvaljujem. Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim o tome da će deo današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine pratiti grupa učenika 34. klase Vojne gimnazije u Beogradu sa starešinama i podoficirima, i to: Ranko Andrić, Nikola Vasiljević, Uroš Drmanović, Branislav Dimitrijević, Pavle Dugalić, Nikola Đokić, Miodrag Ivković, Stefan Jovanović, Andrijan Karas, Janoš Kardoš, Miloš Krtinić, Stefan Lazarević, Vladimir Marić, Đorđe Matić, Stefan Miljković, Dejan Miljević, Ilija Mijajlović, Stefan Miladinović, Andrija Milosavljević, Dejan Mirić, Jovan Nadaždin, Nikola Nikolić, Milan Samopjan, Bojan Stojanović, Stefan Slavković, Luka Šćepanović, Aleksandar Borovčanin, Miloš Virijević, Obrad Vukićević, Miloš Vučenović, Denis Dinić, Marko Živković, Aleksandar Ilić, Marko Ilić, Dejan Jovanović, Lazar Jondžić, Miloš Kitanović, Nikola Karanjac, Aleksandar Kričak, Aleksandar Lazić, Stefan Manić, Mišel Nedeljković, Nemanja Petrnjesković, Saša Popović, Aleksandar Rajković, Marko Stanković, Marko Stanisavljević, Milan Simonović, Nemanja Tadić, Dimitrije Tasić i Miloš Trajković, kao i starešine i profesori: prof. Milijana Živković, potpukovnik Dragan Jovanović i poručnik Marko Marjanović. Pozdravimo aplauzom drage i cenjene goste.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo, postavljam pitanje Vladi šta će uraditi, zbog ovog slučaja vezanog za generala Krstića, sa svim osuđenicima koji su osuđeni od strane Haškog tribunala? Jer, ovaj slučaj na najdrastičniji način pokazuje odnos vlasti država u kojima osuđenici izdržavaju kazne, posebno imajući u vidu činjenicu da je general Krstić još u decembru mesecu upozorio na pretnje koje mu dolaze i na mogućnost da će na njega biti izvršen napad. Njega su posetili u zatvoru i predstavnici Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i on im je sve te stvari ponovio i predočio. Nažalost, to nije imalo nikakvog efekta i generala Krstića u zatvoru su bukvalno pokušali da prekolju.
Ono što je posebno indikativno jeste odnos nekih predstavnika naše vlasti, kao što je naša ambasada u Londonu, koja kaže da je general Krstić napadnut tupim predmetom. Ako pogledate izveštaj britanskih medija, videćete da oni tamo jasno kažu da je napadnut oštrim predmetom, da je ležao u lokvi krvi i da su mislili da je mrtav. Stvarno je nedopustivo da čovek koji je osuđen, izdržava kaznu, koji je invalid, bude prepušten na milost i nemilost nekih drugih osuđenika, a da naša država ne reaguje.
Posebno je interesantno, i ako je to istina, treba da se utvrdi, s obzirom na to da je invalid, da generalu Krstiću zatvorske vlasti, na osnovu izjave njegove ćerke, nisu dozvolile da koristi protezu.
Postavljam pitanje – u kakvu smo mi to državu poslali čoveka da služi kaznu? Kakvo je to varvarstvo? Oni koji se hvale demokratijom, ljudskim pravima i slobodama ne dozvoljavaju invalidu da koristi protezu! Na taj način olakšali su ovima koji su pokušali da ga zakolju da taj čin izvedu.
To je prosto nedopustivo. Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo pravde mora na ovo da reaguje. Ne samo sada za generala Krstića, nego za sve naše zatvorenike; treba da služe zatvorsku kaznu u Srbiji, jer ovo je nedopustivo. Da li treba da čekamo da nam se ponovo desi ovakav slučaj da bismo reagovali?
Posebno je interesantno reagovanje tzv. nevladinih organizacija u Srbiji. Da li se oglasila jedna jedina nevladina organizacija? Nije. Kako to?
Kada je u pitanju neki problem vezan za bilo kog pripadnika nacionalne manjine ili bilo šta drugo što je okrenuto ili nije u interesu Srba, ne možemo živi da ostanemo. Ali, njih niko ne plaća za to, njih plaćaju samo kada treba napadati Srbe, onda su tu bez ikakvih problema. Ne možemo živi da ostanemo od njih. U ovom slučaju apsolutno se niko ne oglašava.
Posebno je interesantno pisanje nekih naših medija, odnosno izveštavanje elektronskih medija. Očigledan pokušaj brutalnog ubistva oni kvalifikuju kao tuču, nanošenje povreda tupim predmetom itd. Na šta to liči?
Zar niste u stanju bar da objektivno i istinito prenosite ono što se desilo? Zar smo mi stvarno država u kojoj apsolutno nemamo nikakva prava kada su u pitanju prava Srba i kada su u pitanju problemi sa kojima se Srbi suočavaju, ne samo u Srbiji, nego i u ovakvim slučajevima kao što je slučaj generala Krstića?
Tražim od Vlade Republike Srbije, od Ministarstva inostranih poslova, od Ministarstva pravde da nas najhitnije obaveste šta su sve preduzeli po pitanju generala Krstića i šta će sve preduzeti po pitanju svih osuđenika od strane Haškog tribunala, da izdržavaju kaznu zatvora u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem. Obaveštavam vas, narodni poslanici, da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Nikola Lazić, Đorđe Milićević, Dejan Radenković, Siniša Stamenković i Donka Banović.
Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DRŽAVNOJ REVIZORSKOJ INSTITUCIJI (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, SRS već pet godina, otkako je donet Zakon o DRI, ukazuje na institucionalni okvir koji je preuzak, što se tiče ove najznačajnije finansijske institucije i kontrolne institucije u Republici Srbiji. Naime, pet godina vlast nije preduzela sve aktivnosti i mere da ovu državnu instituciju ustroji i dobije institucionalni okvir koji je neophodan za samostalnost ove institucije.
Kada govorimo o samostalnosti, ona mora imati potpunu pravnu, finansijsku, političku i opštu samostalnost, koja isključuje arbitrarnost, politikantstvo i finansijski uticaj određenih finansijskih krugova, koji u svakom slučaju žele da stave u podređen položaj ne samo ovu instituciju nego i sve druge kontrolne finansijske institucije.
Kada govorimo o Državnoj revizorskoj instituciji, moramo se vratiti na dvanaesti mesec prošle godine, kada je podnela prvi izveštaj. Dobro je da je podnela izveštaj, međutim, aktuelna vlast i mediji su stvorili takvu famu – napokon smo dobili prvi izveštaj, počeli smo se hvaliti itd. Ali, šta smo dobili u samom izveštaju? Dobili smo određene podatke o prekršajima, privrednim prestupima i eventualnim krivičnim delima od strane državnih institucija koje je kontrolisala ova državna institucija. Stvorena je fama – evo, sve ono što su državne institucije kontrolnog karaktera propustile sada je utvrdila Državna revizorska institucija, nema više nezakonitosti, nema više promašaja, nema nenamenskog korišćenja, sada su otklonjene sve anomalije koje su bile prisutne u društvu.
Kada se malo bolje sagleda ovaj izveštaj vidimo mnogo propusta. Jedna šarena laža, koja nam je plasirana. Prevashodno moramo ukazati i Srpska radikalna stranka već godinama ukazuje na to da ova državna institucija ne može ispuniti onu ulogu koju ona ima u društvu. Zašto ne može? Zbog toga što celokupan sistem državne finansijske kontrole nije u funkciji, od najsitnije pore, od lokalne samouprave, budžetske inspekcije i drugih inspekcija u lokalnoj samoupravi, pa do ove Narodne skupštine.
Zašto kontrolni sistem u državi ne odgovara? Zbog toga što to ne odgovara aktuelnoj vlasti. To je opšta konstatacija. A zašto ne odgovara aktuelnoj vlasti? Zbog toga što je široko polje ako nema kontrole.
Srpska radikalna stranka u više navrata je u ovoj skupštini, i kroz poslanička pitanja, ukazivala na propuste i kriminalne radnje pojedinaca u aktuelnoj vlasti. Šta je bila povratna informacija? Sve su to prikrili i u odgovorima na poslanička pitanja smo dobili iskrivljene odgovore.
Suština je u tome da ova skupština i poslanici, a i javnost, moraju dobiti potpunu i jasnu informaciju o svakoj kriminalnoj radnji. Nadležne državne inspekcijske službe i pravosudne službe moraju odraditi po svim uočenim nedostacima i problemima koji se jave u toku kontrole.
Kada govorimo o Državnoj revizorskoj instituciji moramo ukazati na njen obim i njene nadležnosti. Državna revizorska institucija nema one nadležnosti koje su stvorene u javnosti. Nema, i ne sme da ima. Osam državnih revizora ne može zameniti celokupan državni sistem koji je usmeren na kontrolu i uočavanje svih negativnih pojava.
Državna revizorska institucija u reviziji nam je pokazala određene manjkavosti u javnim nabavkama. Neka nam posluži ovaj primer koji ću navesti, a to je izjava ambasadora Velike Britanije koji je u jednom od svojih brojnih intervjua u medijima u Srbiji rekao sledeće, ukazujući i dajući preporuku državnim kontrolnim organima da nedovoljno vrše kontrolu i da je kroz javne nabavke u toku 2009. godine „oprano“ (on nije tako rekao, ali da ja to prevedem na narodni jezik) 600.000.000 evra; od četiri milijarde evra, koje idu putem javnih nabavki, ono što se sprovodi putem tendera od strane državnih organa Republike Srbije, 15% je otišlo, odnosno nenamenski je iskorišćeno. To nam govori ambasador strane države i ukazuje na manjkavosti sistema.
Ovakav način nije primeren. Ovo nije zadatak stranih ambasadora, ali s obzirom na to da je njihova pozicija takva da nas mogu na ovaj način upozoravati i davati nam određene preporuke, uputstva, ali i naloge... S druge strane, državni organi Republike Srbije posle ovih apela i posle mnogobrojnih apela koje upućuju SRS i druge opozicione stranke, u smislu nenamenskog i nezakonitog korišćenja državnih organa, ne preduzimaju ništa.
Šta je učinjeno, ako je istinita činjenica koju je izneo engleski ambasador, da je 600.000.000 evra nenamenski iskorišćeno, koje su posledice po one koji su nenamenski potrošili ta sredstva? Koji je to državni organ koji je utvrdio tačno na konkretnim primerima gde je prekršen zakon i gde se nenamenski koristilo? Nijedan posto od tih privrednih prestupa i drugih prekršaja nije uočen.
Gde su te sankcije i kakve su sankcije? Sankcije su, prema odredbama Zakona o javnim nabavkama, vrlo male. Evo, imamo desetak prekršajnih prijava koje su upućene protiv ministara i oni će odgovarati za učinjene prekršaje. Najviša novčana kazna je 50.000. Ministarstva preko svojih računa u toku godine prebace milijarde dinara, na stotine miliona evra i za propuste će odgovarati minimalnom kaznom od 50.000 dinara. Neadekvatna kaznena politika. Zbog toga imamo te propuste.
Godinama se ukazuje da postoji neadekvatna finansijska kontrola i da je sistem sankcionisanja prekršaja neadekvatan. Nemamo adekvatne novčane kazne. Sve to ništa ne vredi, aktuelna vlast ne čini ništa da te anomalije otkloni.
Samo da se vratim još malo na Državnu revizorsku instituciju. Pet godina ona nije ustrojena onako kako bi trebalo i kako je praksa u drugim državama. Prvo je bio problem sa poslovnim prostorom. Posle toga je bio problem sa opremom. Sada ovim zakonom usklađujemo i dogovaramo (zamislite, dogovaramo, čak su i predstavnici vlasti ovde izneli takve činjenice) nivo zarada sa Državnom revizorskom institucijom i državnim revizorima. To je neprimereno. Jednostavno, državni organi ne mogu biti u poziciji da oni određuju svoje zarade. Zarade se moraju regulisati na nivou svih državnih organa. Naknada, odnosno plata, zarada državnih činovnika mora biti jednoobrazna.
U sistemu nagrađivanja državnih radnika danas imamo nekoliko zakona koji regulišu ovu oblast. Zbog toga imamo ove probleme. Ali, očigledno je da aktuelnoj vlasti odgovara ovakva situacija, da ona može jedne nagraditi, druge će kažnjavati itd. Šta onda u praksi imamo? Imamo radnike koji nisu zainteresovani da rade.
Zbog čega nismo do sada popunili sistematizovana radna mesta u ovoj državnoj instituciji? Zbog toga što su male naknade. Neće danas niko, visokoobrazovani kadar, sa ovako niskom zaradom ući u ovaj posao zato što u nekoj privatnoj instituciji ili nekom privatnom preduzeću ima bar 30, 50 ili 100% veća primanja. Zašto to aktuelna vlast nije učinila pre pet godina kada je donela Zakon? Zašto to nije učinila pre godinu dana?
Svesni ste činjenice da ne može dobiti visokokvalifikovane kadrove, ali ne činite ništa. Evo, ovih 25 miliona, koliko ste predvideli ovim izmenama i dopunama Zakona, usmerićete za nagrađivanje ovih radnika. Zašto to nije učinjeno ranije?
Očito je da se ovde radi o sistemskim problemima i da aktuelna vlast ne čini ništa da ih otkloni. Međutim, moramo ovde ukazati na nekoliko anomalija koje imamo u praksi, što se tiče interne i eksterne revizije. Dobili smo u Predlogu budžeta od strane Ministarstva finansija informaciju o tome šta čini interna kontrola u Ministarstvu i drugim državnim institucijama. Dve trećine državnih institucija nema formiranu internu reviziju, bez obzira na to što je to obaveza prema odredbama zakona. Ko je odgovarao za to? Niko.
Hajde da vidimo kod eksterne revizije. Eksternu reviziju smo stavili u kontekst komercijalnog pristupa – izaberemo sebi najpovoljniju i najjeftiniju, ili revizorsku instituciju koja će nam biti najprihvatljivija, koja neće uočiti propuste koje smo učinili u radu. Šta se dalje dešava? Dobijemo pozitivno mišljenje od strane revizije i posle toga smo zatvorili sve naše propuste, sve naše prekršaje i sav kriminal koji smo učinili u poslovanju tekuće godine. Gde je tu državna kontrola?
Ovako obesnažena i obesmišljena državna kontrola ne može imati pozitivan rezultat. Srpska radikalna stranka vas upozorava godinama, bez adekvatne državne kontrole nema kvalitetnih državnih institucija. Isto to su vam rekli i predstavnici Evropske komisije kada su preporukom naložili da se ova državna institucija stavi u operativno stanje, kako bi mogla efikasno kontrolisati sistem državnih finansija. Hvala vam.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, najbolji pregled razvoja jednog društva i njegovog funkcionisanja trebalo bi da bude rasprava koja se u parlamentu vodi, pre svega o budžetu i načinu trošenja novca svih poreskih obveznika. Ono što nije dobro je činjenica da ovako važna funkcija parlamenta kao vrhovne zakonodavne institucije do sada, istini za volju, nije imala značajniju ulogu.
Danas smo svedoci da je nekoliko godina od formalnog osnivanja Državne revizorske institucije na svetlo dana izašao i taj delimični izveštaj o državnom završnom računu. Ono čemu je javnost najviše pažnje posvećivala u proteklom periodu, a što bi svakako trebalo da zaokupi najviše pažnje i nas narodnih poslanika, jeste činjenica da ono što se zapravo moglo videti u tom izveštaju jeste i jedan dobar pokazatelj naličja vlasti, budući da deo rezultata pokazuje neodgovornost, neozbiljnost i nepoštovanje zakona upravo od strane onih organa i ministara koji su izabrani da te iste zakone sprovode.
Istini za volju, treba podsetiti da se budžetska revizija odnosi na pretprošlu godinu i da je njome obuhvaćena tek trećina budžetskih sredstava i svega 18 od skoro 9.000 budžetskih korisnika. Pri tom, kao logično svakako se nameće pitanje kada ćemo i da li ćemo uskoro dobiti, makar i ovako delimičnu, reviziju završnog računa, odnosno podatke o trošenju novca u 2009. godini, što je, po logici stvari, a i samim pogledom na kalendar već trebalo da se nađe ovde u parlamentu.
Napominjem, dame i gospodo narodni poslanici, da je odmah nakon prezentovanja ovakvog izveštaja, usled odnosa koji ima vlast prema jednoj ovakvoj instituciji, dovedena u pitanje i kompetentnost članova nezavisne DRI, a Vlada je tada veoma odlučno reagovala time što je rešila da povuče i Predlog zakona o završnom računu za 2008. godinu, kako bi se najverovatnije ispravile uočene greške i nedoslednosti. Samo ću podsetiti da je premijer Mirko Cvetković čak izjavio da je ovaj potez povučen zbog neznatnih kozmetičkih promena u izveštaju.
Ono što je evidentno jeste poruka koja može da se izvede na osnovu ovakvog poteza, a to je da očigledno ne postoji jasna i čvrsta namera da se utvrdi konkretna odgovornost onih ministarstava i ministara koji su kršili određena pravila zakonskog poslovanja i zahtevima prouzrokovanim aktuelnom političkom situacijom i nekakvim višim razlozima.
Dakle, ono što je neminovnost, nažalost, to je da poreski obveznici mogu samo nemo da posmatraju kako se troše poreski prihodi i krše zakonske procedure. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo zaista neprimerenim i nedopustivim da se pitanje odgovornosti čak ni ne razmatra ozbiljno. Iako je priznao da je pitanje izveštaja DRI van njegove ustavne nadležnosti, i predsednik Republike Boris Tadić se oglasio izjavom u kojoj je naposletku konstatovano da je veliki napredak to što Srbija konačno ima izveštaj DRI. U čemu se onda, uvažene koleginice i kolege, zaista ogleda napredak ako niko neće snositi odgovornost i sankcije?
Javnost je uglavnom upoznata sa glavnim nalazima DRI, a to su, samo da podsetim: kršenje odredaba Zakona o javnim nabavkama, milionski troškovi koji se podvode pod reprezentaciju, neopravdani ugovori o delu, astronomski honorari, „savestan“ rad ljudi u pojedinim zdravstvenim centrima, čiji je radni dan naplaćivan kao da su radili trideset sati dnevno, i sijaset drugih anomalija.
Takođe, utvrđeno je da su javne nabavke vredne dve milijarde dinara u sivoj zoni, da je Republička uprava za javne prihode bez postupka javne nabavke nabavila bonove za gorivo vredne 110.000.000 dinara, da je u Ministarstvu finansija u bilansu prihoda i rashoda isparilo 379.000.000 donacija, a nisu vraćene ni pozajmice iz budžeta od 14,9 milijardi dinara; u Republičkoj direkciji za imovinu svi zaposleni su radili prekovremeno i primili osam miliona dinara itd. Dakle, ono što se moglo videti u ovom izveštaju DRI je samo mali deo priče.
U obrazloženju izmena Zakona o DRI se navodi da se povećanjem plata državnih revizora stvara mogućnost da ta institucija kadrovski ojača. Trenutno, poznato je da DRI ima pet državnih revizora, dva vrhovna državna revizora, a da je planirano da u ovoj godini budu zaposlena tri vrhovna državna revizora i 27 državnih revizora.
Po mišljenju nas u Srpskoj radikalnoj stranci, od izuzetne važnosti je šta će se dalje dešavati. Nesporno je da je potrebno omogućiti ljudima koji su zaposleni u ovoj republičkoj instituciji maksimalne uslove za rad, ali glavni pomaci će biti učinjeni tek kada ovo telo, dakle DRI, bude počelo da procenjuje svrsishodnost utrošenih sredstava, a ne samo usklađenost potrošnje sa zakonskim propisima. Zapravo, ono čime se sada bavi DRI je u stvari posao i drugih organa, kao što su Ministarstvo finansija, Poreska uprava, razne interne revizije.
Izveštaj DRI je ukazao na neke ozbiljne probleme, koji nemaju veze samo sa pojedinačnom ili individualnom odgovornošću, već sa sistemskim nedostacima, kao što su nedostaci u pojedinim procedurama, tako da je sasvim logično pitanje koje se nameće – da li je reč samo o nepravilnostima i kršenju zakona ili o nepotpunosti propisa?
Na kraju bih želeo da istaknem da će SRS insistirati na tome da cela ova priča u kojoj se učestvuje u poslednjih nekoliko meseci, od formiranja DRI, zatim sa ovim izmenama i dopunama Zakona o DRI, ne bude samo po sistemu „tresla se gora, rodio se miš“, već da se zaista preduzmu konkretne mere kako bi se suzbilo ono što najviše tišti i što izaziva najviše problema u funkcionisanju jedne države, a to je problem korupcije sa kojim se suočavaju i tamo gde to nikako ne bi smelo da se desi, a to su republičke institucije. Zahvaljujem na pažnji.