Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj moj amandman se odnosi na ulogu Poverenika, što je jedan od suštinskih članova predloga izmene i dopune ovog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Ovim amandmanom sam hteo da preciziram šta sve može, a šta ne može Poverenik i šta na njegov zahtev treba da se realizuje, a šta Vlada treba da uradi ukoliko se ne sprovodi rešenje na način iz stava 2. ovog člana ili člana 1. predložene izmene i dopune zakona.

Ono što je u odgovoru koji sam dobio od Vlade, gde piše da se amandman ne prihvata jer suštinski ne menja sadržinu norme koja je, kako je predloženo, razumljiva, precizna i jasna, mene tera da pročitam svima kako sam zamislio da izgleda stav 4. člana 1. ovog predloga zakona.

Dakle, u samom zakonu kaže: „Ako Poverenik ne može sprovesti svoje rešenje na način iz stava 2. ovog člana, Vlada mu na njegov zahtev pruža pomoć u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja primenom mera iz svoje nadležnosti, odnosno obezbeđivanjem izvršenja rešenja Poverenika neposrednom prinudom.“

Mi smo u raspravi u načelu govorili da su takvi predlozi Vlade nedefinisani, da nisu predloženi u ovom zakonu i da je i u samom zakonu predviđeno da će Vlada naknadno obezbediti mere kako će se sprovoditi ovaj član. Mi smo protestovali i insistirali da to bude u predlogu izmene i dopune, što se nije našlo, ali smo amandmanom barem pokušali da obeležimo poziciju Vlade, koja mora reagovati isključivo na zahtev Poverenika, ne po automatizmu. Zbog čega smo to tražili? Zato što automatizam ne znači da Vlada može, treba ili mora da reaguje svaki put kada to Poverenik i ne traži, ili da reaguje kada to Poverenik traži.

Da bismo bili precizni i da bi znali šta hoće Vlada, morali smo da definišemo ulogu Poverenika. Tako i glasi ovaj moj amandman. Dakle, u predloženoj izmeni stava 4. člana 1. eksplicitno sam naveo: „Na zahtev Poverenika, a zbog nemogućnosti sprovođenja rešenja na način iz stava 2. ovog člana, Vlada Republike Srbije pruža pomoć Povereniku u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja primenom mera iz svoje nadležnosti, odnosno obezbeđivanjem izvršenja rešenja Poverenika neposrednom prinudom.“

Dakle, ako napravimo razliku, ako Poverenik ne može i ako napravimo razliku sa terminom „na zahtev Poverenika“, videćete da postoji ogromna razlika da li će Vlada u nekom slučaju reagovati ili ne.

Ovaj amandman, i u samom obrazloženju Vlade se kaže, ne menja suštinski sadržinu norme, koja je predložena i razumljiva. Ako je ne menja, ne znam zašto Vlada ovo nije prihvatila. Neću da budem od onih poslanika koji tvrde da je to zato što je amandman podneo neko iz opozicije, ali hoću da budem jedan od onih koji hoće da spočita Vladi da nije radila u interesu Poverenika, pa čak ni neprihvatanjem ovog amandmana, zato što nije htela suštinski stvar da primeri nameni, a to je šta je uradio Poverenik prilikom zahteva, a šta će uraditi Vlada prilikom automatizma, ili, ako ne može da sprovede svoje rešenje Poverenik, po službenoj dužnosti, kako zakon nalaže.

Pročitaću vam nekoliko primera za to da sam u pravu i da je to tako kao što govorim. Kaže se ovako, to je jedna od opštepoznatih stvari, na pitanje novinara upućeno premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću da li može da obeća da novac od prodaje „Telekoma“ neće biti potrošen na plate i penzije i da ga stranke neće koristiti za kampanju, Cvetković je između ostalog odgovorio: imate Zakon o dostupnosti informacija i možete u svako doba da nas pitate – gospodo, dajte nam spisak na šta ste utrošili te pare, i dobićete spisak i videti na šta je novac potrošen. To je pisalo u dnevnoj štampi.

Samo dve nedelje nakon te izjave Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, podneo je Vladi Srbije godišnji izveštaj o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Zaključak je da, prema ovom dokumentu, Vlada Srbije tokom 2009. godine nije gotovo ništa uradila kako bi prinudno izvršavala rešenja Poverenika. To je, inače, bila zakonska obaveza Vlade, pa čak i ovom izmenom i dopunom Zakona, u slučaju kada organi javne vlasti i posle naloga Poverenika odbiju da obelodane informacije od javnog značaja. U 2009. godini na desetine rešenja Poverenika je ostalo neizvršeno, što zbog pasivnog odnosa Vlade, što zbog samovolje organa javne vlasti koji kriju podatke o svom radu.

Navešću vam primere šta znači automatizam Vlade i ići ću u neke konkretne situacije, u kojima može, recimo, da se sakrije socijalna politika od javnosti. Mislim da je sramno da državne institucije i Vlada, koja sebe naziva socijalno odgovornom, kriju podatke i informacije koje se tiču, recimo, socijalne i zdravstvene politike u Srbiji. Ti podaci po svojoj prirodi i sadržini moraju biti javnosti dostupni na svaki mogući način, pa i ovim zakonom.

Od javnosti se krije Pravilnik MUP-a o Fondu novčane pomoći članovima poginulih i ranjenih pripadnika MUP-a; krije se Pravilnik o platama MUP-a Srbije. Bez obzira na nalog Poverenika, sakriva se Protokol o stručnim procedurama koje Zdravstveni centar „Studenica“ Kraljevo koristi prilikom uspostavljanja dijagnoza i tretmana određenih poremećaja kod osoba u trudnoći. Ovo sam naveo kao primere zato što smo tražili sve ove podatke, a nismo dobili odgovore.

Verovali ili ne, Ministarstvo finansija je odbilo da obelodani spisak deset najvećih dužnika državi i spisak dužnika sa neizmirenim obavezama po osnovu socijalnih doprinosa. Pominjem još jednom i podvlačim – socijalno odgovorna Vlada. Ministarstvo za rad i socijalnu politiku ne želi da javnosti omogući uvid u zapisnik inspekcije rada o kontroli Javnog preduzeća Aerodrom „Nikola Tesla“ za vreme mandata Bojana Krišta. Kalkulacije cena smeštaja u Gerontološkom centru u Beogradu – takođe nismo dobili odgovor. Poslovnik o radu Odbora za dokazivanje reprezentativnosti sindikata – nismo dobili odgovor. Dokumenti o sredstvima uplaćenim „Frans zaštiti“ na ime zarade invalida – nismo dobili odgovor.

Primera radi, Narodna banka Srbije je odbila da obelodani koje su banke bile predmet kontrole u 2008. godini. Time su i javnost i Poslanička grupa SRS sprečene da saznaju nešto više o zakonitosti poslovanja zapadnih banaka u Srbiji, onih istih banaka koje su odrale kožu građanima.

Ali, ni ovaj zakon nije pomogao da dobijemo neke podatke. Nedostupna je činjenica o aferama režima i ovaj zakon ne može da pomogne da se razreši. Bez obzira na to što je Poverenik pojedinim institucijama, organima i preduzećima naložio da javno obelodane dokumentaciju, to nije učinjeno iz straha da se ne rasplamsaju stare ili otvore nove afere.

S tim u vezi, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je odbilo da obelodani dokumenta u vezi sa izvođenjem radova na poslovnom centru „Ušće“ u Beogradu, kao i odobrenjem za izgradnju opštine Savski venac u Beogradu.

Rukovodstvo Javnog preduzeća „Železnice Srbije“ odbilo je da obelodani dokumenta o remontovanju vagona, o obavezama prema „Želvozu“, raspodeli stanova, kao i informacije o ukupnoj vrednosti ugovora o javnim nabavkama dobara i usluga u 2008. godini.

Rukovodstvo RTS-a je odbilo da nam stavi na uvid odluku Upravnog odbora RTS-a o odobrenju sredstava za organizaciju „Eurosonga 2008“, kao i uslove javnog konkursa za idejno rešenje pozornice za „Pesmu Evrovizije“. U Ministarstvu telekomunikacija kriju se troškovi o službenim putovanjima ministarke Jasne Matić iz G17 plus.

Pročitao sam samo ona pitanja koja smo kao poslanička grupa postavili, a nikada nismo dobili odgovor, pa čak ni na urgenciju Poverenika. To je dokaz da je ovaj moj amandman trebalo da bude uvršćen u ovu izmenu i dopunu Zakona, jer je automatizam Vlade po ovakvim pitanjima, kao što smo mi postavljali u ime poslaničke grupe, ostao nem.

Možda jedna od najkrupnijih i najvažnijih informacija tokom 2009. godine jeste i to da su, i pored naloga Poverenika da se obelodane, ostale nedostupne informacije o ugovoru između državnog preduzeća „Telekom Srbija“ i firme „McCann Erickson“. Očigledno je da ovoj vladajućoj većini nije u interesu da građani Srbije saznaju koliko je miliona evra godišnje zaradila firma Srđana Šapera na osnovu privilegovanog i političkog, hajde tako da se izrazim, dila o vršenju marketinških usluga za potrebe preduzeća „Telekom Srbija“. Milioni evra ostvareni na taj način se svakako reinvestiraju u političku kampanju, posebno vladajuće većine i Demokratske stranke, s obzirom na to da je poznato ko je Srđan Šaper i da u Srbiji to više nije nikakva tajna.

Zbog takvih ljudi, takve politike i takvog načina pljačke državnog budžeta mi smo ostali uskraćeni za to da zaživi primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada premijer Cvetković govori o primeni zakona pre svega mora da ima u vidu da Vlada Srbije nije izvršila oko 290 rešenja koja je Poverenik do sada dao. Pričamo o periodu od 2006. do 2009. godine, prinudno izvršenje Vlade.

Ako ovakvo ponašanje, prema rečima Poverenika iz izveštaja koji je dostavio 2009. godine, upućuje na zaključak da Vlada podržava nepoštovanje zakona i ohrabruje organe vlasti u kršenju Ustava i ovog zakonom zagarantovanog prava, kako da očekujemo da Vlada nešto uradi po automatizmu?

Moram da vam dam još neke konkretne primere iz života zemlje Srbije zbog toga da bih građanima Srbije objasnio kolika je nebriga o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja.

Dakle, evo i jednog drugog primera: Vlada Srbije, odnosno njen potpredsednik Mlađan Dinkić i saradnici Mlađana Dinkića, konkretno mislim na direktorku Agencije za privatizaciju Vesnu Džinić i aktuelnog direktora „Elektromreže Srbije“ Miloša Milankovića, na krajnje bahat način dva puta su opstruirali aktuelni zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Oba puta je to imalo veze sa opštinom Bor. Prikrivanje mutnih radnji... Oba puta su od pomenutih opstrukcija korist imala samo pravna lica u Hrvatskoj.

Moram da dam neku razradu, kako bi građani shvatili suštinu onoga što sam hteo da kažem. „Elektromreža Srbije“ je kupila od hrvatskog proizvođača „Končar“ dva energetska transformatora. Jedan od tih transformatora, po planovima „Elektromreže Srbije“, trebalo je da bude isporučen opštini Bor, ali kadrovi iz G 17 su iznenada doneli odluku o promeni pa je kao odredište za isporuku transformatora iznenada određen prvo Beograd i Novi Sad, a potom je i beogradska destinacija promenjena i izabrana je Subotica. Bor, u kome se nalazi rudarsko-topioničarski basen, nije tada dobio transformator.

Ugovor o kupovini ovih transformatora, sa čijom isporukom je hrvatska kompanija kasnila, zatražen je od direktora „Elektromreže Srbije“ Miloša Milankovića. On je zakon prekršio, po ne znam ni ja koji put, i ovaj ugovor nije dostavio nama iz Poslaničke grupe SRS koji smo ga tražili. Na zahtev koji je podnet septembra 2008. godine Milanković je odgovorio tek posle opomene Poverenika u oktobru. Dakle, kasnio je mesec dana. Zbog čega je taj mesec toliko važan? Zato što je u tom mesecu Milanković od javnosti skrivao posao koji je „Elektromreža Srbije“ sklopila sa firmom „Končar“ iz Hrvatske.

Moram da pomenem i to da je upravo za taj „Končar“ iz Hrvatske radio i sam Milanković i da je to bio jedan od najgorih sukoba interesa i jedan od najvećih razloga zbog čega smo mi tražili ugovor na uvid, na osnovu ovog zakona. Međutim, taj ugovor smo dobili sa zakašnjenjem od mesec dana, a za tih mesec dana se dešava sledeće.

Nakon što nam je dostavljen ugovor ispostavilo se da je šteta koju je „Končar“ prouzrokovao kašnjenjem sa isporukom daleko veća od vrednosti samih transformatora, pa je pokrenuto i pitanje da li je Milanković od Hrvata naplatio štetu. Kada smo pokrenuli to pitanje u jednoj od skupštinskih rasprava, dobili smo podatak da šteta nije naplaćena. Ministarka Malović nas je tada obavestila, i mene, pošto sam postavio to poslaničko pitanje, da je protiv direktora „Elektromreže Srbije“ zbog toga podneta krivična prijava. Policijska uprava do dana današnjeg nije dostavila nadležnom tužilaštvu izveštaj na osnovu koga bi moglo da donese odgovarajuću odluku za dalje postupanje, rekla je tada ministarka.

Međutim, pre neki dan sam saznao da je policija navodno tužilaštvu saopštila da nema osnova za krivično gonjenje Milankovića. Kako je policija mogla da da takav izveštaj i kao tužilaštvo stavi van snage za krivično gonjenje, ostaje u odgovoru na pitanje koje ćemo postaviti baš na osnovu ovog zakona. Ako tužilaštvo nije moglo da pročita sporne članove Zakona o javnim nabavkama i sporne članove ugovora, nama nije jasno... Bilo bi dobro da se u javnosti saznaju imena tužilaca i policajaca koji su radili na tom slučaju.

Međutim, novinari, poslanici i svi oni koji su bili zainteresovani za ovaj slučaj... Neki su imali hrabrosti da to pitanje postave, neki novinari nisu imali hrabrosti da to pitanje i odgovor obelodane. Došli smo u situaciju da i vladajuća koalicija i vladajuće društvo u pravosuđu, ako tako mogu da se izrazim, i tužilaštvo odbacuju tužbu protiv Milankovića, iako smo mi u ugovoru videli da postoje elementi za krivično gonjenje.

Daću jedan primer kako to funkcioniše sa običnim građanima koji nisu deo ove vlade. Kada novinar više ne radi u novinama gde ga je tužio neko od funkcionera, posebno od funkcionera iz G 17 plus, sazna da tužba postoji, dođe na suđenje i sudija mu saopšti – da se niste danas pojavili ja bih vaš poziv okačila na tablu, pa ako se ne pojavite presudila bih na osnovu onog što mi je advokat stranke koja vas tuži dostavio.

Pazite sada ovaj paradoks, paralelu između jednog običnog novinara i funkcionera Vlade za kojeg nema obrazloženja zašto je krivična prijava odbačena, a kako se stavlja na teret jednom novinaru tekst koji je možda napisao na osnovu ovog zakona o dostupnosti informacija, podataka koje je iskoristio. Dakle, dešava se da novinar ne zna da se protiv njega vodi spor, a sudije revnosno kače pozive na neku tablu u sudu.

S druge strane, krivične prijave protiv funkcionera G 17 plus se ne procesuiraju i stoje u fiokama. Kažem G 17 plus, zato što je Miloš Milanković kadar te stranke, nemam lično ništa protiv kolega iz te stranke.

Drugi, najdrastičniji slučaj kršenja zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja je takođe vezan za stranku G 17 plus, ovog puta za direktorku Agencije za privatizaciju Vesnu Džinić, ali možda i za predsednika te stranke lično. Zahtev za kopiju ugovora o privatizaciji RTB Bor, koji je Dinkić kao ministar potpisao sa austrijskom firmom „Atek“, podnet je Ministarstvu ekonomije i Agenciji za privatizaciju 2. februara 2008. godine. Nama je dostavljen 2. jula 2008. godine. Dakle, pet meseci nakon podnetog zahteva.

Zašto ovo kažem? Zato što je zanimljivo istaći da je taj kontroverzni ugovor, ne daj Bože, stupio na snagu... takođe je imao veze sa Hrvatskom, ali ovaj put sa hrvatskim primorjem, gde RTB Bor poseduje veći broj soba u hotelu „Avala“ u Rovinju, odmaralište za decu u Vodicama, hotel, bungalove i oko tri hektara zemlje u Orebiću, na ekskluzivnoj lokaciji na poluostrvu Pelješac. Ovo su podaci koje smo dobili nekim drugim putem.

Interesantno je naglasiti da je potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić, kao slučajno, letovao prošle godine na hrvatskom primorju, da bi u izbornoj kampanji RTB-u poklanjao novi damper, koji nije platio iz svog džepa, već parama iz budžeta. Evo kolika je uloga ovog predloga zakona.

Voleo bih da vidim dan kada će tužilaštvo i policija revnosno da sprovedu postupke protiv funkcionera koji zloupotrebljavaju položaj kršenjem zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja i kada uskraćivanjem dokumenata prikrivaju ništa drugo nego korupciju.

Kada bi tužilaštvo i policija bili barem upola onako revnosni kao što su novoizabrane sudije revnosne u progonu novinara po tužbama za naknadu nematerijalne štete i fingiranim klevetama, onda u ovoj državi, mogu slobodno da zaključim, ne bi ni bilo korupcije.

Srećom, novinari nisu usamljeni, moram da stanem u zaštitu novinara; protiv korupcije bori se i SRS na neki način, jer i ja sam dobio tužbu od predsednice Drugog opštinskog suda zbog jednog teksta. Kada sam izneo dokaze da je taj tekst potpuno validan i predložio svedoka, sud je odbio i dokaze i svedoke, a ja sam „popio“, slobodno da se izrazim, jednu kaznu koju sam dao drugostepenom organu na ocenu.

Najbolji primer je naš bivši predsednik opštine Bor Branislav Rankić, koji je u dva navrata od pljačkaških privatizacija uspeo da sačuva RTB Bor, pogotovo što je koristio podatke koji mu nisu bili dostupni iz samog RTB Bor. Nije bio dostupan ugovor koji smo mi tražili, nisu bili dostupni podaci o imovini Bora, a kada je prošlo neko vreme, kada smo mi iščačkali te podatke sa neke druge strane, kada je Vlada odbila zahtev Poverenika da se ti podaci dostave, mi smo u suštini shvatili šta je pozadina svega ovoga.

Zbog toga što sam naveo i zbog ovog amandmana koji sam predložio u ime SRS potrebno je promeniti ulogu Poverenika, potrebno je omogućiti mu uslove za rad, omogućiti mu veći broj zaposlenih, omogućiti mu veće nadležnosti i precizne članove i definicije postojećeg zakona, a ne kititi se pružanjem pomoći Povereniku tako što ćete dva člana zakona od svih trideset i nešto, koliko ih ima u originalnom tekstu zakona, promeniti i tako što ćete dati Vladi obavezu da tek utvrdi kako će da sprovodi nešto u zakonu koji danas usvajamo.

Mi smo danas žrtve vladajuće većine koja je na dnevni red stavila dva člana kao izmenu i dopunu, a ne rešava suštinski pitanje zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Zato vas još jednom molim da dobro razmislite da li ćete prihvatiti ovaj naš amandman ili ne. Hvala.

Iskorišćeno je ukupno vreme za ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, i još pet minuta i trideset sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Koristiću vreme poslaničke grupe, a mislim da imamo sasvim dovoljno vremena da zaokružimo ovu temu izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Samo na početku da ispravim, praktično se radi o jednom članu, ovaj drugi je u domenu prelaznih odredaba. Radi se o izmeni koja treba da omogući Povereniku da kao prvostepeni upravni organ izvršava svoja rešenja, a ona su u stvari drugostepena u ovom postupku.

Ne bih hteo sada da ponavljam ono što sam u načelnoj raspravi rekao povodom ovog predloga zakona, mislim da je to bilo dosta upečatljivo, a gospodin Avramović je iskoristio priliku da na nekim konkretnim primerima pokaže kako izgleda nazovisamostalni i nezavisni državni organ koji nema pokriće za taj svoj navodni status u Ustavu i koji, faktički, nema taj status. Dokaz za to je činjenica da ministarstvo mora da podnosi prekršajne prijave itd.

Bez namere da ponavljam načelnu raspravu, želim samo da ukažem, ako bismo ređali konkretne primere, verovatno bi nam bilo malo i tri meseca da sve to ovde pomenemo. Neću da se osvrćem na te konkretne primere, niti da ih bojim raznim bojama, niti da ih imenujem po pojedincima, to je manje ili više javnosti već poznato. Međutim, hteo bih da ukažem na potrebu da ovim zakonom, i verovatno još sa petnaestak, a možda i dvadeset zakona, uredimo ovu oblast.

Kad kažem ovu oblast, to malo šire posmatram. Zašto? Pravo građanina da bude obavešten o tim javnim poslovima nema svrhu da neko dobije samo obaveštenje, nego je osnovna svrha da se koristi to obaveštenje. Osnovna svrha je da neko ne sumnja u te činjenice koje dobije u tom obaveštenju. To obaveštenje i te činjenice su potrebne javnosti da bi proveravali javnu vlast, da li se vlast vrši u skladu sa Ustavom i zakonom, da li se to radi na objektivan, nepristrastan način, da li eventualno tu ima nečega što mi kolokvijalno nazivamo sukobom interesa. Sukob interesa nije samo kumulacija javnih funkcija, nego i posedovanje javne funkcije uz istovremeno posedovanje nekog privatnog interesa koji dolazi u neku vezu sa vršenjem javne funkcije.

Želim da kažem da je ova tema mnogo šira i mislim da je dobro što smo tu temu otvorili na jednom zakonu koji u suštini ne rešava taj problem. Opet vodim računa da ne ponovim načelnu raspravu, nego da se usredsredim na amandman, a amandman se tiče nečega što se zove administrativno izvršenje.

Sad malo šire... Gospođo Čomić, sve je u okviru ove teme, unapred da vam kažem, da ne mislite da sam izašao iz teme. Mi smo suočeni (kad kažem mi, mislim i na građane i na učesnike u političkom životu) sa činjenicom da neke informacije nikada ne možemo da dobijemo. To se ne odnosi na one institucije koje su ovim zakonom izuzete, poput sudova, tužilaštava, pa i Narodne skupštine itd., ali se neminovno otvaraju i ta pitanja. Zašto? Zato što zalaze u nešto što se zove javni interes i vršenje javne vlasti.

Mi ovih dana promovišemo četiri knjige Vojislava Šešelja „Policijski dosije“. Sve se to vrti oko nekih informacija koje su od značaja za javnost, ne od značaja za javnost sa gledišta prošlosti, nego i sadašnjosti i naše budućnosti, ukoliko je budemo imali – ko to radi, šta radi, šta mi to znamo. Tim pre što se kod Poverenika susreću dve vrlo važne oblasti: informacije od javnog značaja i zaštita podataka o ličnosti. To se nalazi kod tog poverenika.

Postoji situacija kada vi zvanično ne dobijate informacije, pa ste u mogućnosti na neki drugi način da to obezbedite. Nikakva to tajna nije. Srbija je tako mala država da je sukob pojedinačnih interesa evidentan, i kada se pojavljuje taj sukob interesa onda uvek neka strana želi da istera neku pravdu ili da sazna istinu, pa saopštava podatke redom. Političke stranke i poslanici su verovatno u tom nizu prvi koji dobijaju te sporedne informacije, pa se vrlo često u formi poslaničkog pitanja ili na drugi način aktuelizuju neke teme koje nisu dostupne javnosti, pa se neko prosto zaprepasti kako je to poznato kad je to dobro skrivano. Ne postoji ta varijanta dobrog skrivanja; kada drugi čovek zna za nešto, to više nije tajna, ni teoretski ni praktično.

Imamo veliki problem sa korišćenjem tih podataka koji su značajni. Priča se, recimo, da je predsednik Ustavnog suda u rodbinskim odnosima sa bivšim savetnikom predsednika Republike. Priča se, mi to ne znamo, uz sve ograde da je Ustavni sud zaštićen. Ustavni sud se kod nas nalazi u situaciji apsolutne nepogrešivosti, jer se smatra da ne možete da razrešite sudiju Ustavnog suda zbog nestručnosti. A imamo činjenicu, recimo, da odluka Ustavnog suda ne sme da se objavi dvadeset i nešto dana. Nije to van ove teme, da se razumemo, to je sve u okviru ove teme.

Mi treba malo drugačije da pogledamo ovaj zakon. Da li treba nekoga da štitimo tako što on ne potpada pod ovaj zakon? Mislim da se pravi velika greška. Imamo u našim propisima nešto što je zaštićeno – sudski postupak, presude ne smeju da se komentarišu, ono što radi tužilaštvo, ne sme da se ulazi u sitna crevca itd. Imamo činjenicu da ti organi neki put deluju kao da su zloupotrebili svoja ovlašćenja. Kako javnost da kontroliše? Da li mi možemo da imamo u zemlji nedodirljive?

Kako neko da kaže, recimo, Ustavnom sudu da su pobrkali sve, demonstrirali apsolutno neznanje, ne znaju ni šta su slobode, ni ljudska prava, ne znaju ni ona koja su apsolutna, ni ona koja su relativna? Pozivaju se na nešto što piše u nekom Protokolu I Evropske konvencije o ljudskim pravima, u članu 3, Izborno pravo, a tamo se govori samo o aktivnom biračkom pravu, a ne o pasivnom. Pasivno se ne reguliše. Pasivno biračko pravo je relativno pravo. Pravo da neko bude biran nije pravo da on bude izabran.

Ustavni sud se čudno ponaša; 2003. godine kaže – moguće je to što je urađeno 2003. godine, ukoliko bi Ustav dao osnov. Ustav je dao sada osnov, a oni kažu – nemoguće je.

Sada stvarno postavljam pitanje, deluje hipotetički, da li je tačno da su neki rodbinski odnosi ili neki drugi odnosi presudno uticali na neku odluku Ustavnog suda, koja dvadeset i kusur dana ne sme da se objavi? Posledice samog saopštenja da takva odluka postoji videli ste i sami.

Stvarno postavljam pitanje svima u ovoj sali, predstavnicima vlasti... Meni je krivo što nema nijednog predstavnika vlasti, nisam hteo da pričam o konkretnim primerima povodom ovog zakona, ali želim da načelno (i dobar primer je baš ovaj amandman) otvorimo temu.

Čuli smo 2001. godine da je sve transparentno, sve treba da bude jasno, sve treba da bude dostupno javnosti. Ako u praksi to nije dostupno javnosti, onda pojedinci iz te javnosti mogu slobodno da interpretiraju činjenično stanje i da nalaze razloge zašto to nije dostupno javnosti. Onda vršioci javne vlasti praktično otvaraju prostor, otvaraju teren za nagađanja, koja mogu biti tačna i ne moraju biti tačna. Onda je praktično propis omogućio proizvoljno tumačenje. Onda se vrtimo, dolazimo u situaciju da slobodoumni novinari... Prvi put u životu video blok za pisanje i hemijsku olovku, predstavlja se kao „ugledno pero“, izokreće stvari, medijski seli to u neki drugi prostor; javnost se dezavuiše činjenično, a pojedinci koji žele to da isprave dezavuišu se i kao stručnjaci i kao ličnosti. Zašto?

Znači, treba da imamo što savršeniji propis, koji je moguće primeniti. Država, vlast mora da ima neke tajne. Imamo i takav propis koji garantuje zaštitu nekih podataka koji nisu dostupni javnosti. Ne ulazim u tu oblast, to nije tema ovog zakona.

Onda se postavlja pitanje – kako Poverenik da ovo završi? Ne može, ovim izmenama i dopunama, odnosno ovom izmenom ništa se ne čini dobro. Ništa se ne čini dobro. Zašto? Opet ćete vi iz Ministarstva morati da radite prekršajne prijave. To nije promenjeno, izvinite, molim vas. Ovde je samo izvršena neka promena i pitanje je da li ovo može da opstane. Skrećem vam pažnju, s obzirom na status Poverenika u oblasti informacija od javnog značaja. Ne pričam o onom delu gde je zaštita podataka o ličnosti, ali u ovom delu, u pogledu ovlašćenja koja ima i kakav je njegov status, on ne može da radi.

Verovatno je lice koje trenutno obavlja funkciju Poverenika zaključilo – ako bi on mogao administrativno da završava, da sprovodi izvršenje, da bi se zadovoljile neke stvari. Ne mogu da se zadovolje, jer opet se otvara problem – šta, nekog ćete da kažnjavate nekom novčanom, navodno, kaznicom i da stalno ponavljate tu kaznu, da on neku informaciju pruži, a skrivanjem te informacije on postiže neuporedivo veći interes?

Bez namere da upadnem u zamku, nemam selektivni pristup prema tome šta su to informacije od javnog značaja, a šta nisu informacije od javnog značaja, pa ne potpada pod ovaj zakon, ne pričam o privatnim firmama, ne pričam o onome što postoji privatni interes, ali, izvinite molim vas, moram da vam postavim pitanje: ako neko na bazi svog privatnog posla zapošljava nekoliko hiljada ljudi u svojoj privatnoj firmi, da li je on izašao iz privatne stvari i da li je to postala javna stvar? Da li je radnopravni status nekoliko hiljada ljudi u jednoj firmi još uvek privatna stvar ili je i to možda javna stvar? Razmislite malo.

Ne treba mi da uzmemo neki južnoamerički recept da se nacionalna ekonomija zasniva na tome što su pretežni vlasnici sredstava za proizvodnju deset familija, a sve ono drugo okolo da popunjava šupljine itd., i oni su stubovi razvoja. Gde ćemo onda da dođemo?

Mi očigledno... Kad kažem mi, ova država očigledno ide tim putem. Ovde se preskaču institucije, ovde se jednostavno pozovu ljudi, koji se kolokvijalno nazivaju tajkuni... A tajkun u svojoj definiciji znači da se ne zna kako je došao do takvih sredstava, do tolikog bogatstva. Oni su postali vrlo važan faktor političkog života i uopšte života u Srbiji. Nikakva tajna nije, pre nekoliko godina su pretežno, i to značajno, uticali na formiranje Vlade. Možda na novoj stepenici neki iz organizovanog kriminala učestvuju u formiranju neke buduće vlade.

Zato mislim da treba da izvršimo svojevrsno redefinisanje nečega što nazivamo informacijama od javnog značaja. Mislim da nije dovoljno vezivati samo za organe javne vlasti, ma koliko široko da tumačimo pojam javne vlasti. Mislim da ima elemenata, upravo zbog principa transparentnosti, da se to proširi, da se omogući i komentarisanje i saznanje šta se dešava.

Na bazi nekog mog ličnog iskustva, barem što se tiče Ustavnog suda, mogu da vam kažem da sam jedanput predstavljao Narodnu skupštinu, kao član Zakonodavnog odbora, povodom jednog zakona čija se ustavnost cenila pred tim Ustavnim sudom. U javnoj raspravi su učestvovali i neki profesori sa raznih fakulteta. Tokom javne rasprave nijednu reč pravne prirode nisu rekli, nego su samo politički definisali svoje prisustvo na javnoj raspravi. Davali su samo političke kvalifikacije. Znate li kako su se lepo te političke kvalifikacije „lepile“ kod sudija Ustavnog suda, tako da jednostavno nisu čuli pravnu argumentaciju? Kao rezultat toga objavilo se jedno rešenje, koje je očigledno već ranije doneto.

Naravno, ovaj zakon ne može to da reši, ne može da reši pitanje supstrata i specifičnog sastava materijala koji treba da promoviše vrednosti koje naši zakoni moraju da nose. Ovu temu moramo da proširimo. Kao što smo, recimo, pokušali da dobro rešimo temu javnih finansija, pa smo rekli – Državna revizorska institucija vrši reviziju; kada oni završe, nema posle toga više ništa. Te podatke koristimo ovde da izvučemo nekakve zaključke i koristimo ih u našoj raspravi i oko tih podataka ne možemo da se sporimo, da nagađamo.

Ovde je slična situacija. Informacije koje su potrebne javnosti, koje predstavljaju interes javnosti, koje mora da sazna ne mogu da se zaustave, spreče. A imali smo situacije brutalnog sprečavanja pokušaja da takve informacije ugledaju svetlost dana. Dajemo prostor nekim novinarima da prave neke svoje karijere – na bazi čega? Na bazi čega prave karijere?

Mi imamo veliku izdavačku delatnost. Sećam se našeg člana koji je u nekom timu za antikorupcijsku borbu itd., koje je probleme imao da obezbedi neke zvanične informacije za novinske tekstove. Velikih problema je bilo. Moram da kažem da je Poverenik pomogao u nekoliko slučajeva, da je to bilo baš drastično.

Sećam se koliko je bilo problema da se obezbede najelementarniji podaci koji se tiču telekomunikacija, čak ni Poverenik nam nije pomogao. Setimo se koliko ima problema sa nekim informacijama koje su neophodne zbog „Ušća“. Samo da vas podsetim, kod „Ušća“ je i predsednik Republike morao da interveniše. Doduše, na malo interesantniji način – arhitektonski se to, po njemu, ne uklapa. Međutim, kasnije se postavilo pitanje zemljišta, i te kako sporno pitanje. Sada se pojavljuje kao sporno pitanje nešto u Luci, što Drakulić radi, po kojoj ceni je dobio.

Nije dobro da mi otvaramo te teme na bazi slutnji, sumnji i nagađanja i ovaj zakon treba to da zaustavi; ako je informacija potrebna za javnost, da se ona obezbedi.

Tvrdim, kada se usvoji ova izmena ovog jednog člana i kada ovaj gospodin koji trenutno obavlja funkciju Poverenika krene sa administrativnim sprovođenjem svojih rešenja, tek će da dođe do problema. Onda će da se pojavi situacija da se kaže – zakon nije dovoljno promenjen, morali smo da promenimo još nešto. To „još nešto“ ne može da se promeni zbog položaja i statusa koji Poverenik ima.

Samo radi razmišljanja, pitanje je da li je napravljena velika greška kada je Povereniku data nadležnost u pogledu zaštite podataka o ličnosti? Sve ono što je pripadalo državnom organu po onom zakonu njemu je prevaljeno kao da je on nadležni organ, a on realno niti je nezavisan, niti je samostalan; on je nešto što ne samo što nema zube, nego nema čak ni protezu.

Zato vam skrećem pažnju da je ovakav način izmene naših propisa, gde se u startu zna da je to nedovoljno, posao koji se radi nepotrebno; iziskuje veliko vreme, velika je rasprava, svi su na svojim pozicijama, a svi znamo da postoji veliki pravni nedostatak, koji ne može da se otkloni. Toliko.

Iskorišćeno vreme od vremena poslaničke grupe je devetnaest minuta i četrdeset pet sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ODLIKOVANjIMA REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Saša Dujović, Aleksandar Martinović i Zoran Šami.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora. Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Saša Dujović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, biću kratak što se tiče ovog obrazloženja amandmana. Gospodin Martinović je predložio brisanje stava 2. i stava 4. u članu 2. Amandmanom se predlaže da se iz ovih predviđenih odlikovanja briše medalja za revnosnu službu.
Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o odlikovanjima, o atmosferi u kojoj mi raspravljamo o ovome zakonu. Odlikovanja se dele za razne zasluge, ali po tradiciji, posebno kada je u pitanju tradicija srpskog naroda, dodela odlikovanja je najčešće vezana za posebne i izuzetne zasluge u odbrani zemlje, njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Zbog toga ću iskoristiti priliku da javnosti Srbije skrenem pažnju na, po mom mišljenju, zabrinjavajuće i pomalo sramotne okolnosti u društvu uopšte u kojima mi raspravljamo o izmenama Zakona o odlikovanjima.
Ovu raspravu vodimo u situaciji kada se već godinama u Srbiji vodi kampanja protiv većine onih društvenih i moralnih vrednosti koje pojedince ili grupe pojedinaca mogu da inspirišu na podvige za koje se odlikovanja dele i dobijaju, posebno kada je u pitanju odbrana zemlje. Već pet godina, pa i duže, a posebno u poslednjih pet godina intezivno i svakodnevno, od najvećih državnih funkcionera slušamo kako je najveći državni i nacionalni interes hapšenje Ratka Mladića i njegovo izručenje Haškom tribunalu. U pitanju je srpski komandant kojeg, prema svim istraživanjima, prema onome što se može pročitati u medijima, ogromna većina građana Srbije i ogromna većina pripadnika srpskog naroda smatra za nacionalnog junaka.

Narodni poslaniče, molim vas da svoj stav o beguncu od suda i pravde dovedete u vezu sa amandmanom koji je podnet na predlog izmena i dopuna. Podsećam vas na član 103. Poslovnika Narodne skupština, koji nas obavezuje da govorimo o temi dnevnog reda.

Dobro. Hvala vam, gospođo Čomić na upozorenju. Govorim o temi odlikovanja i govorim o vrednosnim sudovima, o odlikovanjima i atmosferi u kojoj se država nalazi. Uvažiću vašu intervenciju.
Podsećam da je prošle godine tužilac za ratne zločine izjavio kako je u potragu za preostalim, kako vi kažete, haškim optuženicima uključeno, direktno ili posredno, nekoliko hiljada ljudi.

Narodni poslaniče, podsećam vas na član 103, koji nas sve obavezuje da kao učesnici u raspravi govorimo o temi dnevnog reda. Tema dnevnog reda je rasprava u pojedinostima o predlogu izmena i dopuna Zakona o odlikovanjima, a trenutno je član 2. na redu. Na član 2. narodni poslanik Aleksandar Martinović podneo je amandman koji glasi da se u članu 2. st. 2. i 4. brišu. Molim vas da svoje izlaganje dovedete u vezu sa temom dnevnog reda.

Dobro. Kako shvatam, suština intervencije je da ubuduće u izlaganju ne pominjem generala Ratka Mladića i to neću činiti. Molim vas da mi omogućite da završim svoju diskusiju na isti način kao i oni koji su govorili pre mene o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Pre mesec dana smo ovde u Skupštini Srbije usvojili deklaraciju u kojoj smo osudili stvarni ili lažni, neću da ulazim u to, genocid nad muslimanima u Srebrenici. Podsećam da Skupština Srbije istovremeno nije iskoristila priliku da raspravlja i da osudi zločine koji su u proteklim ratovima počinjeni nad srpskim narodom na prostoru bivše Jugoslavije.

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da smo svi u obavezi, kao učesnici na sednici, da poštujemo odredbe i članove Poslovnika Narodne skupštine; trenutno, osim člana 27, koji obavezuje mene da se staram o redu na sednici i o usklađenosti za normalan tok sednice, i članova koji nas obavezuju na određenu vrstu ponašanja i uljudno ophođenje, i član 103, koji govori o obavezi da narodni poslanik govori o onome što je na dnevnom redu. Upozoravam vas da poštujemo te članove.