Ako najviše zakonodavno telo jedne države raspravlja o Zakonu o odlikovanjima, smatram da nije promašaj teme ako se razgovara o društvenim i moralnim vrednostima koje jedno društvo treba da neguje da bi pojedinci ili grupe učinile određene društvenokorisne stvari za koje se dodeljuju odlikovanja.
Hoću da građanima Srbije govorim o tome koju poruku šaljemo mladim naraštajima srpskog naroda, koji bi sutra trebalo da brane Srbiju i na bilo koji drugi način zasluže odlikovanja. Ukupnom politikom koju Srbija vodi u poslednjih nekoliko godina mi šaljemo poruku da je odbrana otadžbine vrlo rizična stvar, u pojedinim situacijama može da bude i zločin. Za ratne zločince proglašavamo ljude pre nego što im je počelo suđenje. Moram da ukažem na jednu činjenicu, da upravo general Ratko Mladić ...

Narodni poslaniče, osim ako nemate nameru da iskažete svoj lični stav, kao narodnog poslanika, bez obzira na to što niste podneli amandman, da smatrate da je vrednosno ispravno bilo kome ko je počinio ratni zločin davati odlikovanje, ako ne smatrate da to dovedete u vezu, poslednji put vas upozoravam da govorimo o dnevnom redu. Zaista vas molim.

Samo hoću da izreknem svoj stav, kada je konkretno ovaj slučaj u pitanju, da je apsolutno nemoralno, da je suprotno domaćem zakonodavstvu, da je suprotno Ustavu, da je suprotno međunarodnom pravu, da je suprotno statutu Haškog tribunala bilo koga protiv koga nije izrečena pravnosnažna sudska presuda nazivati ratnim zločincem.
Vratio bih se ovoj temi, kada su u pitanju odlikovanja i uopšte društvena atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom zakonu. Podsećam građane Srbije da se nalazimo u situaciji kada je vladajuća većina (kada govorimo o tome ne mislim samo na Vladu Borisa Tadića, mislim i na one prethodne, od petog oktobra 2000. godine pa do danas) stvorila jednu atmosferu u društvu po kojoj je odbrana Kosova i Metohije bila pogrešna stvar. Od junačke odbrane Kosova i Metohije napravljena je sprdnja.
Zahvaljujući tome, već dve-tri godine glavna tema među nekadašnjim braniocima Kosova i Metohije, među nekadašnjim braniocima Srbije od agresije NATO pakta nije sudbina Kosova i Metohije, nisu junaštva i podvizi koje su pojedinci i vojne jedinice činile u odbrani zemlje, nego naplata ratnih dnevnica. Ratni veterani u Kruševcu, Valjevu i Nišu ne demonstriraju zato što im je otadžbina, zato što im je deo državne teritorije za koji su oni ratovali, deo državne teritorije na kojem su ginula njihova braća okupiran, zato što srpski narod na Kosovu i Metohiji živi u rezervatima poput Indijanaca, u stalnom strahu, već zbog naplaćivanja ratnih dnevnica. Podsećam građane Srbije da su ih naplatili jednom, a sada bi hteli da ih naplate i drugi put.
Postavljam jedno pitanje, nadam se da ima veze sa temom – da li postoji veće moralno posrnuće od toga da potomci Miloša Obilića i kneza Lazara i savremenici majora Milana Tepića zahtevaju da im se plati to što su u trenutku kada je Srbija bila napadnuta branili Srbiju, što su branili Kosovo, Gazimestan, Gračanicu, Lazaricu, što su branili svoju kuću i svoju porodicu? Postoji li veće moralno posrnuće od toga da srpski vojnik tuži svoju državu zato što ga je ona u trenutku kada je bila napadnuta pozvala da je brani, da brani nju i svoju porodicu? Smatram da ne postoji.
Smatram da je ta sramotna politika, sramotna naplata patriotizma rezultat politike vlasti u Beogradu. Ne mislim samo na sadašnju vlast, mislim na sve…

Narodni poslaniče, drugi put vas upozoravam da u stilu i kreativnom naporu da obrazložite zašto je potrebno podržati amandman narodnog poslanika Aleksandra Martinovića ne zaboravljamo obavezu poštovanja odredaba Poslovnika Narodne skupštine o dnevnom redu, i sa uljudnim ophođenjem za učesnike sednice i sa uljudnim ophođenjem za one koji nisu u ovoj sali.
Drugi put vas molim, posle toga stvarno ću morati da vas upozorim i da primenjujem odredbe Poslovnika koje ni vi ni ja ne želimo da budu primenjene, ali mene član 27. obavezuje da ne dozvoljavam da kršite Poslovnik bez upozorenja.

Hvala. Izlaganje ću očigledno morati uskoro privesti kraju.
Jednostavno hoću da kažem na kraju da samo onaj narod koji je branio svoje nacionalne interese ima pravo da očekuje da oni budu odbranjeni. Samo onaj narod koji je branio te interese uspeo je da ih odbrani. Samo onaj narod koji brani svoju državu može očekivati da je odbrani. Bez takvog pristupa, bez takve nacionalne državne politike smatram da Srbiji neće biti potreban ni Zakon o odlikovanjima, ni odlikovanja. Srbija neće imati kome da ih dodeljuje, neće biti kandidata. Hvala vam.

Sedam minuta i trideset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Srđan Milivojević želi reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, naravno da je uvek herojski čin braniti svoju zemlju i naravno da svako ko brani svoju zemlju treba da bude odlikovan ako napravi herojski podvig kojim se suprotstavi neprijatelju, kojim se žrtvuje. Vazda su ljudi u Srbiji bili spremni da zarad slobode i tih uzvišenih ideala stanu na oltar mučeništva i na žrtvenik slobode. Bilo je toliko primera u našoj slavnoj prošlosti na koje sada mogu da se pozovem. Godine 1914, na bojni poklič kralja Petra Prvog Karađorđevića Oslobodioca, stotine hiljada mladića u Srbiji stali su na oltar mučeništva i zaslužili najveća ratna odlikovanja porazivši najveću vojnu silu u to vreme.
Ali, ne mogu uvek odlikovanja da se dodeljuju u ratu i ne može neko svoju zemlju da zaduži samo sa puškom u ruci. Hiljade Srba su dali nemerljiv doprinos ljudskoj civilizaciji. Koliko mi samo imamo naših predaka kojima se danas ponosimo a koji su i te kako proslavili ime Srbije bez puške u ruci? Oni nisu svetu nudili naše najveće mane kao naše najveće vrline, oni su zadužili kulturnu baštinu, civilizacijsku baštinu, napravili su dela kojima smo zadivili čitav svet. Naravno da te ljude treba odlikovati i naravno da takve ljude imamo danas i naravno da će takvih ljudi biti u budućnosti.
Uveren sam da mladi ljudi u Srbiji ne žele da budu ni heroji izgubljenih ratova, ni čuvari propuštenih prilika. Verujem da mladi ljudi ove zemlje smatraju da se pobede ne osvajaju više na juriš, nego se pobede osvajaju znanjem, pobede se osvajaju na sportskom polju, na takmičarskom polju nauke, kulture, umetnosti. Ljude koji dostignu takve nivoe da pobede na nekim svetskim takmičenjima svakako treba nagraditi, pa i odlikovati.
Šta kazati o policajcima, koji svakoga dana suprotstavljajući se kriminalu, pogotovo organizovanom kriminalu, rizikuju svoj život i staju u odbranu Ustava i ovog grba pred kojim svi stojimo a za koji su nekada neki heroji dali život i dobili velika ratna odličja? Naravno da tog policajca koji grudima staje pred pištolje naoružanih kriminalaca i nasilnika treba odlikovati.
Šta kazati o vatrogascima, koji uskaču u plamen i spasavaju ljudske živote? Pa, treba ih odlikovati.
Šta treba kazati o herojima rada? I njih treba odlikovati.
Ne mogu da delim mišljenje nekih poslanika u ovoj sali da učešće u ratu podrazumeva i učešće u ratnim zločinima. Od kad je rata, bilo je i ratnih zločina, ali ratnim zločincima ne pripadaju odlikovanja; ratnim zločincima pripada sud, osuda i prezir, pre svega pripadnika onog naroda iz kojeg sami potiču, a onda čitavog čovečanstva.
S druge strane, ratnim herojima koji su vaspitavani na primerima čojstva i junaštva, na rečima nezaboravnica, na delima naših predaka svakako pripada mesto među odlikovanim pripadnicima naših naroda.
Apsolutno sam uveren da Srbija, u svom opredeljenju za mir, u svom opredeljenju da sa svetom razmenjuje civilizacijske vrednosti, da se više nikad u ovoj zemlji ne vodi rat, treba, može i ima načina da sve svoje građane koji se istaknu određenim dostignućima na polju nauke, kulture, umetnosti nagradi, jer tako vaspitavamo buduća pokolenja i stvaramo uzore deci; da će uzori biti ti heroji mirnodopske Srbije; da će uzori biti i oni heroji ratnih Srbija, ali da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti ljudi koji pucaju na predsednika Vlade, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji su se obogatili na kriminalu, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji deci od 16 godina pucaju u leđa, da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti oni koji su se našli na optuženičkoj klupi zbog najsramnijih dela koja su počinjena ili oni ljudi koji izbegavaju pravdu plašeći se odgovornosti za ono što su počinili.
Ako želimo Srbiju kao normalnu, modernu evropsku zemlju koja će imati svoje mesto na civilizacijskoj karti sveta, u porodici evropskih naroda, naravno da ćemo potencirati one vrednosti koje svakako zaslužuju da budu i te kako označene kao vrednosti mladih ljudi.
Naravno da svako ko želi dobro ovoj zemlji i njenim građanima ne želi da ova zemlja učestvuje u bilo kakvom besmislenom ratu, u bilo kakvom besmislenom potezu. Naravno da niko ko sedi u ovoj sali i ko živi u ovoj zemlji ne smatra da zemlja ne treba da se brani kada je napadnuta, ali treba napraviti jasnu razliku i povući crtu između heroja koji su spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu i onih kvaziheroja koji su spremni da druge žrtvuju da bi oni bili proglašeni herojima.
U vreme velikih ratnih sukoba, kojih je bilo na našim prostorima, ljudi koji su se brutalno obračunavali sa pripadnicima drugih naroda vrlo su lako bili proglašavani herojima, pa su onda stekli pravo da se obračunavaju i sa pripadnicima našeg naroda …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, podsećam vas na obavezu iz člana 103, dakle, o dnevnom redu.)
Da završim, ako želimo da vaspitavamo mlada pokolenja na pravim uzorima, onda oni koji ovu zemlju proslavljaju u miru treba da budu odlikovani, da posluže za primer mladim ljudima i budućim naraštajima. Oni koji su se ogrešili o zakon ne mogu biti proglašavani herojima i ne mogu očekivati odlikovanja, već samo sud, osudu i prezir. Zahvaljujem se.

Sedam minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, niko normalan u Srbiji, niko normalan u ovom domu ne može poželeti da srpski mladići bilo kada odlikovanja zaslužuju na bojnom polju. To ne može poželeti niko normalan, ne samo u srpskom, nego i u bilo kojem narodu na svetu, i ne verujem da to želi. Međutim, nadam se da se svi slažemo da mlade srpske naraštaje treba vaspitavati, ako se nađu u situaciji da im otadžbina bude napadnuta, da je neophodno da ta odlikovanja zasluže sa puškom u ruci, na bojnom polju, braneći svoju otadžbinu, braneći kućni prag, braneći svoju porodicu, ako želimo da postoji Srbija, ako želimo da postoji parlament, da usvaja zakone, između ostalog i zakon o odlikovanjima.
Hoću samo da kažem da se slažem da odlikovanja prethodne generacije srpskog naroda nisu zasluživale samo na bojnom polju; činjenica je da postoji hiljadu Srba koji su ta odlikovanja zaslužili na drugi način. Međutim, nesporna je činjenica – da nije bilo onih sa puškom u ruci, koji su odlikovanja zaradili na bojnom polju, koji su odlikovanja zaradili braneći Srbiju, braneći otadžbinu, ne bi bilo ni odlikovanja onih koji su ih zaslužili na drugi način, velikim dostignućem u oblasti nauke, sporta i na drugi način. Hvala.

Jedan minut i četrdeset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.