Četiri minuta i trideset sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Šami ima reč. Izvolite.

Gospodine Milivojeviću, vi ste se bavili primercima, ja se time ne bavim, ali moram da vas upozorim sledeće. Kazao sam da to što uvodimo među odlikovanja Orden Karađorđeve zvezde, među medalje Medalju za hrabrost „Miloš Obilić“, da je to sve potpuno u redu i u skladu sa nekom tradicijom, prepoznatljivo itd. Ali, dozvolićete da je od 1913. godine do dana današnjeg, s jedne strane, pojam „revnosna služba“ malo promenio svoje značenje, a s druge strane, ne znam kako je u odgovarajućem zakonu 1913. godine pisalo, ali u ovom zakonu ne piše da se to odnosi na vojnike pre svega i za njihovu odanost prema otadžbini. Ništa od toga nije napisano, nego je samo napisano – za revnosnu službu. Revnosnu službu. Evo, gospodin Odalović revnosno obavlja svoj posao pa možemo da mu damo medalju; ovde poslanici obavljaju revnosno svoj posao, pa hajde i njima da damo medalju itd. Mislim da je neprimereno duhu današnjeg vremena, početkom 21. veka, imati taj termin.
Kada kažete Orden Karađorđeve zvezde, kada kažete Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, svi znaju o čemu se radi. Ali, kada kažete medalja za revnosnu službu, niko ne zna o čemu se radi. U tome je problem. Ako se znalo 1913. godine, 2010. godine se to, nažalost, više ne može znati. Hvala.

Minut i pedeset sekundi.
Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, dame i gospodo, ako neko ne zna zašto se dodeljuje medalja za revnosnu službu i ako neko ne zna šta je revnosna služba, ne može svoje neznanje apriori da nameće kao neznanje čitavog naroda. On svoje neznanje može da dopuni i nadomesti u biblioteci, muzeju ili istorijskim činjenicama i pojedinostima, ali mislim da svako danas, u 21. veku zna šta je revnosna služba i svako zna šta je kontinuitet sa srpskom tradicijom. Ne vidim nikakav problem da bude ustanovljena medalja za revnosnu službu i u 21. veku, jer svi jako dobro razumeju šta je revnosna služba.
Uostalom, na svim ovim ordenima o kojima smo govorili, koje smo ovde spominjali, od Karađorđeve zvezde do Medalje Miloša Obilića, piše jasno, kroz srpsku istoriju i tradiciju, zašto su dodeljivane. Na albanskoj spomenici je napisano – za vernost otadžbini 1915. godine. Na Medalji Miloša Obilića napisano je – za hrabrost Miloša Obilića. Tako je napisano i na Karađorđevoj zvezdi, zbog čega je ta zvezda dodeljivana.
Sada ću vam kazati, gospodine Nikoliću, pišu godine kada je dodeljivana Karađorđeva zvezda. Tri puta su menjane te godine. Idite do Vojnog muzeja, nije tako daleko, možete da uđete, da pogledate kako izgledaju Karađorđeve zvezde.
Dakle, mislim da medalja za revnosnu službu ima svoje mesto danas među srpskim medaljama i ordenima, da je to dobro rešenje i da nam predstavlja vezu sa srpskom tradicijom. Zahvaljujem se.

Minut i četrdeset pet sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Tomislav Nikolić ima reč. Izvolite.

Mogu da zapazim da se ova vlast igra i zakonom po kojem se dodeljuju ordeni i medalje, kao što se igra i celom našom državom, pa tako u godinu dana menjamo zakon i time svima pokazujemo da nemamo tradiciju, odnosno da smo dobili vlast koja mnogo ne drži do tradicije. Ovde bi čovek mogao da zameri mnogo toga ako je tradicionalista, ili mnogo toga danas ako je modernih shvatanja. Ne znam čime se rukovodila vlast 2009. godine, kada je donosila ovaj zakon, i čime se rukovodi 2010. godine, kada ga menja.
Neko se sada setio Karađorđeve zvezde i setio se da je dodeljuje onome ko uspešno predstavlja državu i njene građane. Sada me ubedite, vi koji obilazite muzeje u „Noći muzeja“, da je, pošto i u našoj kući ima takva jedna zvezda, da je neko od mojih nepismenih seljaka uspešno predstavljao na Solunskom frontu srpsku državu i njene građane.
Mislim da je ovo povlađivanje građanima Srbije kojima je do tradicije, kojima je do vernosti otadžbini. Setili ste se odjednom i Miloša Obilića i Karađorđa, s tim što za Karađorđa kažete da je stvaralac nove moderne srpske države. Neka bude da je i tako, ali se za ime Karađorđa ne vezuje ništa, osim podizanja jednog viteškog ustanka. Za Karađorđa sigurno ne možete da vežete stvaranje moderne srpske države, nije stigao da je stvori. Stvarali su je Obrenovići i čudi me da niste bar nešto i za Obrenoviće smislili, bar nešto da nazovete i po Obrenovićima. Ispada da favorizujete jednu monarhiju.
Što se nas tiče, kako god da nazovete ordene i medalje onaj ko ih bude nosio biće ponosan na državu od koje ih je dobio, a ne na vlast koja im je smišljala imena. Zato bi bilo jako dobro da ste bili veoma precizni u tome za šta se dodeljuje i ko može da je dobije. Ovako zaista postoji sumnja kod nas koji ne verujemo više ni u šta što uradite da ćete vi pronaći nekoga u vlasti ko će da dobije medalju za revnost.
U čemu se ogleda revnost? U civilnoj ili u vojnoj službi? U državnoj administraciji ili na njivi? Može li jedan seljak da dobije medalju za revnost? Mislim da ne može. Čime da dokaže da je radio od danas do sutra? Kome da dokaže? Komisiji za odlikovanja?
Vi se igrate, čas vam je do tradicije, čas vam nije do tradicije. Zbog toga je ovaj zakon jedan od vaših zakona koji će, ako ostanete dovoljno dugo na vlasti, za četiri-pet meseci pretrpeti još neku izmenu. Jer, vi nemate zakone koje niste menjali, zato što ne slušate kada donosite zakone glas razuma koji vam ukaže šta tu ne valja, vi to odbijete.
Tu Karađorđevu zvezdu smo pominjali u diskusijama kada ste donosili ovaj zakon. Bežali ste od nje kao đavo od krsta. To je bilo vreme kada ste govorili da Evropa nema alternativu. Danas je vreme kada su vaši stavovi veoma bliski našim stavovima, računate – ako se u stavovima izjednačimo sa naprednjacima, možda možemo i da ih pobedimo. Nema govora. Nemate vi šansi više. Možete da menjate šta god hoćete, možete sada da se vezujete i za četnički pokret. Ko će vama da veruje da ste iskreni kada bilo koji zakon donosite?
Što se nas tiče, mnogo toga ćemo u Srbiji menjati. Možda ovaj zakon nećemo da menjamo. Nas samo interesuje, kada izađete pred nas sa jednim zakonom, gde je kraj izmena i dopuna tog zakona? Kada ćete jedan zakon da sagledate do kraja, sve njegove posledice? Kada ćete sve primedbe na taj zakon da razmotrite i da prihvatite kao ozbiljni ljudi, a ne da zakon menjate kada mislite da se više niko ne seća šta vam je govorio o tom predlogu zakona?
Zbog toga apelujem na one među vama koji možda imaju malo ozbiljnosti da urazume ove koji su neozbiljni. Nije Srbija dečije obdanište; mora da ima neke zakone koje nikada neće da menja, ili bar u sto godina. Englezi se time diče, a savremeniji su i moderniji od nas i bolje žive od nas, i napredniji su od nas. Diče se zakonima koje menjaju samo kada je velika nužda, zato što donose dobre zakone.
Ovaj parlament je na lošem glasu zato što donosi loše zakone. Loše zakone donosi vaša većina. Loše zakone menja ista ona većina koja ih je donela. Zar vas nije sramota? Što ne ostavite po strani zakone koje treba menjati i kažete – sramota nas je da ovo menjamo, pošto smo to doneli pre pet ili šest meseci. Molimo vas da kada pobedite promenite ove zakone za koje nas je bilo sramota, a mi ćemo jednoga dana da kažemo – sramota nas je jer smo ovaj zakon doneli, kada pobedite, promenite ga vi.
Kada majstor iskrivi zid uzalud je da vam nudi da on popravi taj zid, jer da je znao pravo da ga napravi odmah bi ga napravio pravo. Morate da dovedete drugog majstora.
Srbija mora da dovede drugu vlast da ispravi ove zidove koje ste vi pokrivili. Hvala, gospodine potpredsedniče.

Hvala vama. Reč ima gospodin Milivojević.

Interesantno je svako podsećanje u ovoj sali na srpsku tradiciju. Nekada ono dolazi od četničkih vojvoda koji su za vreme svog mandata bili u poziciji da kao četničke vojvode makar vrate grb sa krunom, da nemamo petokraku, a danas se ponašaju kao da patimo od kolektivne amnezije, kao da je to bilo u pretprošlom veku, kada su imali mogućnost da vrate srpska odlikovanja i odličja.
Pitali ste me malopre šta piše na Karađorđevoj zvezdi. Piše: „Za veru i slobodu, 1804. godina“. Vera u ideale i principijelnost jednog čoveka ogleda se tokom čitavog njegovog političkog delovanja. Borba za slobodu je nešto što je svojstveno srpskom narodu. Ali, ako neko kao četnički vojvoda zaboravlja da je bio četnički vojvoda pod petokrakom i da nije pokušavao da promeni ono što mu kao četničkom vojvodi smeta, kako će nekoga da ubedi da će sutradan da popravi, kao četnički vojvoda, nešto što će ova vlast da uradi, ako bude u poziciji, a teško da će biti?
Razumem nervozu harizmatičnih gubitnika, kojima nije svejedno što će Boris Tadić možda dodeljivati ordenje u još jednom mandatu i razumem nervozu onih ljudi koji možda ne mogu da prebole što su bili četničke vojvode, ali ne samo da nisu ni zidove ispravili, nego su bogami i temelje potkopali. Razumem nervozu onih ljudi koji danas ne mogu baš lako da prelome u svojoj glavi da Srbija ima svoj grb, svoju himnu, svoja tradicionalna obeležja, pa dobija i svoje ordenje. Ne želim da polemišem sa njima, jer takva polemika ne vodi nigde.
Da bi neko bio u poziciji da nešto popravi, mora prvo da se zapita da li je u stanju da popravi, jer nekada se iz želje da se nešto popravi izrodi želja da se nešto mnogo pokvari i to je posle nemoguće popraviti. Zahvaljujem se.

Upravo sam hteo da vas zamolim da sve to dovedete u vezu sa amandmanom na član 2. koji je na dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospodine potpredsedniče, govorio sam o zakonu, a vi ste jednom od poslanika vladajuće većine dozvolili da govori o meni. Ne razumem takav način vođenja sednice, ali prihvatam da ste imali neku svoju dužnost da ćutite dok poslanik govori pa da na kraju kažete kako niste zadovoljni time što je govorio mimo Poslovnika.
Zaista nemam razloga da polemišem sa gospodinom Milivojevićem. Ne znam šta je to njega žacnulo da mi se uopšte obrati, a posebno šta ga je žacnulo da pominje moju titulu četničkog vojvode, zato što sam na nju ponosan. Može on da se sprda sa tim koliko god hoće.
Idealno bi bilo kada biste vi, gospodine Milivojeviću, dozvolili da mi ovde u Skupštini obavljamo svoj posao. Idealno bi bilo, gospodine Milivojeviću, kada bi Boris Tadić dozvolio da se mi u Srbiji bavimo politikom na normalan način. Ako je vaš predsednik zapretio da će da upotrebi sve što mu stoji na raspolaganju da mi nikada ne pobedimo, onda me čudi da ste mi uopšte dali reč, gospodine potpredsedniče.
Pobedićemo vas, zato što mi vama ne pretimo, ne vređamo vas. Mi vas ne nipodaštavamo. Tvrdim da ste jedna velika i ozbiljna politička stranka, ali ste počeli da ličite na svoje koalicione partnere. Među njima vi, gospodine Milivojeviću, najviše. Ne priliči jednom poslaniku Demokratske stranke da se poslaniku opozicije, koliko god da ga ne voli, obraća na način na koji ste se vi meni obraćali. Ja vas poštujem kao poslanika koga je izabrao narod, o vama nikada neću lošu reč da kažem i zato ćemo mi da pobedimo.
A to što se kuražite nekom vajnom pobedom Borisa Tadića, pa, i sami znate kako stojite trenutno. Ako se zemlja ne okrene na drugu stranu, vama pobede na sledećim izborima nema. Hvala vam najlepše, gospodine Milivojeviću, što mi pružate priliku da govorim u ovoj skupštini, možda mi ne bi dali reč.