Gospodine Stevanoviću, redosled davanja reči je od predstavnika manjih ka većim poslaničkim grupama.

Po amandmanima i u raspravi po amandmanima.

Kada se javite svi u istom momentu onda poštujem načelo koje je uobičajeno.

Čovek uvek nešto novo nauči.

Eto, naučili ste.

Moram takođe nešto da primetim, gospođa Čomić mi neće zameriti, ali mi se čini da ste mnogo konstruktivniji kada sednete sa ove strane. Tu ste u funkciji Vlade, a ovde u funkciji parlamenta.
Moje pitanje je – da li neko u Skupštini zna koji ćemo procenat prihvatiti, s obzirom na to da nas ne interesuje šta je Vlada kao mišljenje dala i poslala u Skupštinu? Slažemo se sa time, s obzirom na to da nije predlagač.
Odnos Vlade prema ovoj instituciji se promoviše već pet godina, otkako je institucija formirana i uspostavljena, i mnogo je bolje što nećemo uvažavati stav Vlade, jer ko zna kakav bi bio, iako je izražen tako kako jeste.
Na osnovu onoga što smo čuli malopre, amandman SRS je identičan amandmanu gospodina Senića. S obzirom na to da će gospoda iz Demokratske stranke podržati taj amandman, indirektno amandman SRS, pozivamo sve da podrže amandman SRS, odnosno gospodina Senića, da se prihvati u skupštini procenat od 50.
Zašto to kažem? Ne mogu da se složim, u ime SRS, sa gospodinom Senićem da je danas učinjen maksimum, odnosno da ovom sednicom i ovim izmenama i dopunama činimo maksimum. Plate su samo jedan segment izmena i dopuna ovog zakona koje je Skupština dužna da uradi kako bi na potpun način bio omogućen rad DRI.
Plate su samo jedan segment i to ste mogli da čujete od gospodina Sretenovića i na onoj tematskoj sednici koju ste tražili, a mogli ste da čujete i u javnosti, i u nizu drugih rasprava, što plenarnih, što nekih drugih. Državna revizorska institucija očekuje i neke druge izmene, i u kontekstu njene nezavisnosti i u kontekstu javnih nabavki i uopšte u postupku revizije itd. Da ne ulazimo sada u te segmente ovoga zakona i njihovih potreba, ne možemo da svedemo priču na povećanje plata u DRI i da kažemo – evo, u ovom trenutku činimo maksimum. To svakako nije tačno, ali doći će vreme da razgovaramo i o tim drugim izmenama i dopunama.
Ono što takođe ne možemo da prihvatimo jeste da danas ispunjavamo, na neki način, zahtev javnosti. Ako je to tačno, onda je to i naš poraz. Od nas se očekuje da toj javnosti pružimo odgovornu, efikasnu i potpunu kontrolu, koju treba da ostvari DRI.
Šta je problem? Problem je što smo ušli u pola godine i tek sada raspravljamo o svemu ovome. Ako će povećanje plata biti ključni motiv onima koji treba da uđu u DRI, podsećam vas na načelnu diskusiju, i tada smo rekli – do kraja ove godine ovaj posao neće moći da se privede kraju. Dok ovo stupi na snagu, dok se objavi, odnosno objavi i stupi na snagu, dok se raspišu konkursi, sprovedu konkursi, ti ljudi uđu u posao, eto nas na kraju godine.
Gospodin Senić je rekao – opseg će ovaj put biti veći, jer će DRI ući u tri javna preduzeća. Ući će u tri javna preduzeća, ali na račun tri druge državne institucije. U ovu kontrolu DRI ulazi sa kadrovski, tehnički i materijalno potpuno istim kapacitetima, kao što je radila i reviziju za 2008. godinu.
Dobro je što će pretresti javna preduzeća, to je tek dobro. Zamislite, šta se sve tamo... Odnosno, znate vi dobro šta se sve tamo dešava. Komentarisali smo pre neki dan, da ne podsećam na JAT, Telekom i na neka druga javna preduzeća koja su u mnogo goroj i težoj situaciji nego što su JAT i Telekom. Dobro je što će ući tamo.
Ima informacija sa te druge strane, ljudi koji rade u tim institucijama u kojima se revizija i danas vrši kažu da se revizori zbog svega ovoga bave potpuno perifernim stvarima, ne zbog svog neznanja, nego zbog deficita kapaciteta koji su objektivno potrebni.
Budite ubeđeni, nije tačno da će opseg biti veći. Izveštaj DRI za 2009. godinu biće isti kao i prethodni izveštaj, po svom obimu. Možda će se veće zloupotrebe identifikovati i determinisati, ali budite ubeđeni da više od 27% ukupnog budžeta Republike Srbije i njegovog trošenja neće biti tretirano i neće biti kontrolisano.
To je naš poraz; vas koji to podržavate i koji stojite iza izvršne vlasti, a načelno, da kažem, i institucije Skupštine zato što sve ovo nije uradila mnogo ranije. Možda bismo to i uradili ranije, da smo bili u poziciji da odlučujemo, da pritiskamo, da tražimo, međutim, sada je sve u vašim rukama. Očekivalo se da se sve ovo o čemu pričamo uradi mnogo ranije.
Šta je još važno reći? Sada će delimično odgovornost da padne na DRI, to smo rekli u načelnoj raspravi. Reći ćete – dobili ste plate, pa sada radite. To nije sve. Ovim izmenama i dopunama gospoda iz DRI veliku odgovornost preuzimaju na sebe. Da budemo banalni i da kažemo za platu, da li će biti 190.000 ili 200.000, potpuno je svejedno toj javnosti koja u proseku prima oko 30.000 i manje, ali to je prosek; u taj prosek će ući ovih 200.000, i ovo od 200.000 će praviti taj prosek. Od njih se za tih 200.000 ili 190.000 traži velika odgovornost.
Od predsednika Saveta se traži odgovornost da napravi adekvatnu trijažu i da protrese one koji će se javiti na konkurs. Ti ljudi ne smeju da budu isključivo motivisani sa 190.000 ili 200.000 dinara. To smo rekli. To treba da budu ljudi koji su odgovorni, sposobni i posvećeni javnom interesu, pošto se ovde pozivamo, kako je rekao gospodin Senić, na zahtev javnosti.
Baš nekoga u javnosti briga koliku platu primam. On od mene traži rezultate i traži da uperim prstom u ministra, direktora javnog preduzeća, šefa nekog regulatornog tela, kako je nenamenski trošio pare; ne kako je jeo pljeskavice i ćevape, nego kako je sprovodio javne nabavke, kakav je tender raspisivao, kako je nameštao tendere, kakve je ugovore plaćao, a nije ih obnavljao ili ih nije sprovodio kroz adekvatne procedure, definisane zakonom. To se očekuje od tih ljudi.
Zbog toga kažemo da je velika odgovornost na onima koji će birati te ljude, a na kraju krajeva i onih koji će u ime DRI, a na račun ove podrške koju treba da dobiju u parlamentu, sprovoditi ubuduće kontrolu.
Predlažemo da se prihvati predlog SRS, koji je podneo u identičnom tekstu i gospodin Senić, odnosno G17 plus, koji će podržati DSS. Tako ćemo, bar u ovom segmentu podrške DRI, mi u parlamentu biti apsolutno čiste savesti, ako tako mogu da kažem. Učinili smo sve što je do nas, od Vlade se više nije ni očekivalo. Vlada je našla sredinu: mi smo dali 30, ovi su dali 50, pa hajde 40, našli smo se na sredini. Vladi objektivno nije stalo da ova institucija radi kako treba.
Pre nekoliko meseci usvojili ste Zakon o Narodnoj skupštini, apostrofirali ste kontrolnu funkciju parlamenta u odnosu na izvršnu vlast. Ovo je prilika da pokažete da iza ovoga stojite, vi i svi mi zajedno u parlamentu, i mi koji insistiramo na kontrolnoj funkciji sa aspekta opozicije, da damo punu podršku nezavisnom telu, koje opet do kraja neće ostati nezavisno, sve dok se još neki drugi delovi zakona ne izmene.
Što se nas tiče, za SRS je prihvatljivo da se prihvati ovo od 50%. Nemoguće je da nema para u budžetu. Za ovo novca u budžetu mora da ima. Dvadeset pet miliona u budžetu na godišnjem nivou nije ništa za jednu državu, naročito što će se obezbediti mehanizmi koji će na drugoj strani sačuvati stotine miliona, ili milijarde, jednom smo to rekli. Ministar finansija nam je ukazivao na činjenicu da ne mogu da kontrolišu preko sto milijardi dinara koji se kreću isključivo u javnom sektoru, a da ne govorimo za javne nabavke koje prolaze i kroz privatne kompanije itd.
Ima rezona dati novac ovoj instituciji, ali sa pozicije kontrolnog dela vlasti kontrolisati, odnosno tražiti rezultate za tako nešto, koliko god da će oni biti poražavajući za pojedince koji će biti predmete tretmana Državne revizorske institucije.
Sve ovo o čemu danas pričamo moći ćemo da očekujemo tek od naredne godine, kada se efekti ovog zakona i drugih izmena i dopuna u potpunosti zapate na terenu, odnosno u praksi. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi ostala nekakva sumnja da se ovde sada poslanici dele na one koji su spremni da podrže povećanje primanja u DRI i na one koji imaju rezervu u odnosu na to, i da se to na neki način tumači kao podrška ili izostanak podrške instituciji, želim da kažem sledeće.
Što se nas tiče, zaista smo zainteresovani, i mislimo da je to nemerljiv interes sa stanovišta države i građana Srbije, da DRI preraste u ozbiljnu, samostalnu i odgovornu instituciju. Što se nas tiče, spremni smo da učinimo sve kako bi se to i ostvarilo. Ne želim da sporim nijednu rečenicu od onoga što ste naveli kao važnost te institucije i kao potencijalne dobiti koje ovo društvo i ova država treba da imaju od odgovornog rada ove institucije. Saglasna sam da je sve ono što ste rekli tačno. Verujem da postoji dobra volja da se učini sve kako bismo stvorili takvu instituciju.
Kako se radi o tome da je naša poslanička grupa, odnosno da su predstavnici naše poslaničke grupe predložili izmene zakona koje podrazumevaju povećanje od 30%, imam potrebu da objasnim koje smo sve kriterijume imali na umu.
Jedna od pretpostavki za nezavisnost te institucije i onih koji rade u njoj jeste i visina primanja, tolika da oni koji rade u njoj ne budu skloni korupciji, da ne budu skloni potkupljivanju. Ali, ako samo na taj način posmatramo stvar, onda mislim da ne postoje plate koje bi mogle da spreče pojedinca sklonog korupciji da bude korumpiran u situaciji u kojoj onaj drugi, čiji je interes nemerljivo veći da korumpira, može da ponudi neuporedivo više nego što država ikada može da ponudi ovakvoj instituciji. Zato mislimo da to nikako ne sme da bude jedini kriterijum prilikom stvaranja DRI.
Kako to ne sme da bude jedini kriterijum, podrazumeva se da kriterijum mora da bude stručnost i znanje. Tu smo pošli od toga koja su to realna sredstva za koja može da se angažuje dobar stručnjak koji zna da radi taj posao, ne mereći moralne kvalitete pojedinca i njegovu sposobnost da se sa određenog nivoa plate odupre, a sa nekog nižeg nivoa ne, korupciji i pokušaju da bude korumpiran. Jer, ako bismo pokušali na taj način da vrednujemo, onda ne postoji mogućnost da država plati onoliko koliko neki pojedinci mogu da ponude ukoliko je njihov interes neuporedivo veći.
Ono što je takođe za nas bilo izuzetno važno, polazili smo od toga koliko je to neophodno da bi se mogli obezbediti stručnjaci u toj instituciji. Po svim pokazateljima, analizama koliko ti stručnjaci dobijaju u nekim drugim institucijama, zaključili smo da je ovaj procenat od 30% adekvatan procenat, koji može da omogući da se u DRI zaposle kvalitetni profesionalci koji znaju taj posao.
Istovremeno smo imali na umu i neke druge parametre koji su takođe izuzetno važni i od kojih moramo da pođemo svaki put kada u ime društva pokušavamo da učinimo iskorak u izgradnji jedne institucije. Pošli smo od toga da je podjednako važno da imamo nezavisne stručnjake koji rade u Agenciji za borbu protiv korupcije, pa smo onda upoređivali koliko njih može ova država u vremenu ekonomske krize i teške situacije da plati, očekujući takođe od njih da budu otporni na svaki oblik pokušaja da budu korumpirani, s jedne strane, da budu takođe vrlo hrabri jer se radi o poslu u kojem ne samo da naknadno izveštavaju o zloupotrebama, nego ukazuju na potencijalne zloupotrebe i ukazuju na korupciju, sa namerom i instrumentima da te pojave spreče. Dakle, neophodno je da u toj instituciji takođe rade kvalitetni stručnjaci, ljudi od integriteta, ljudi imuni na pokušaje da budu korumpirani.
Ako uporedimo primanja u Agenciji za borbu protiv korupcije, videćemo da su ona manja od onog što smo predložili za DRI.
Istovremeno, potreba da se društvo izbori sa negativnim pojavama, kriminalom, zloupotrebama, korupcijom itd., podrazumeva da imamo snažno i nezavisno sudstvo. Da bismo imali snažno i nezavisno sudstvo, takođe moramo omogućiti da primaju onoliko para koliko, s jedne strane, država može da plati, a s druge strane da za tu platu dobijete takođe kvalitetne stručnjake. Dakle, ništa manje važan, ništa manje opasan i ništa manje podložan potencijalnoj korupciji nije ni posao sudija. Onda smo uporedili koliko primaju sudije i shvatili smo da je ovo što je naš predlog više od onoga što primaju sudije.
Pošli smo od toga da nije ideja promene ovog zakona da institucionalno korumpiramo jednu instituciju i da krenemo da se nadmećemo u tome ko će više da ponudi toj instituciji, kako bi možda stvorio povoljniju poziciju u mogućim izveštajima DRI. Dakle, vodeći računa o potrebi jačanja te institucije, o potrebi da u tu instituciju dođu najbolji stručnjaci, hteli smo da utvrdimo koja je to, u ovoj ekonomskoj situaciji, optimalna mera.
Ako možemo da dobijemo najkvalitetnijeg sudiju za primanja koja dobija, ako možemo da dobijemo najkvalitetnije članove Agencije za borbu protiv korupcije za sredstva koja dobijaju, ako možemo da dobijemo i na drugim mestima, ako možemo da dobijemo dobre, nekorumpirane policajce za plate koje primaju (njihov posao je takođe rizičan, njihov posao je takođe izložen mogućim korupcijama) i tako dalje, onda je ova mera od 30% optimalna mera, u kojoj stvaramo uslove da se institucija razvija tako što će primiti najkvalitetnije stručnjake iz te oblasti. S druge strane, nećemo pokušati da time stvorimo iluziju (ne stvarnu pretpostavku) da možemo dati dovoljno para, a da on, ako nije kvalitetan, neće biti korumpiran sa mnogo više para. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Samo da vratim diskusiju na pravu temu, bez namere da osporavam bilo čiju diskusiju i te slobodne sastave. Ovaj zakon i ovaj amandman nemaju veze sa korupcijom. Nemaju nikakve dodirne tačke sa korupcijom. Ova izmena zakona je potrebna da bi Državna revizorska institucija mogla da sprovede konkurs.
Imali su dva neuspešna konkursa. Javi se nekoliko stotina ljudi, oni izaberu one koji ispunjavaju uslove: „Da li ste raspoloženi da vas primimo?“ „Jesmo“. Pitaju kandidati: „Kolika je naša plata?“ „40.000.“ „Hvala, u postojećoj firmi primam već 150.000“. Znači, nema veze sa korupcijom, nego je pitanje da li ćemo imati osam ovlašćenih državnih revizora ili ćemo imati četrdeset. Ni sa četrdeset ne možemo da završimo posao.
Molim vas, prekinite više da brkate neke stvari. Ovo nema veze sa korupcijom, ovo ima veze s tim da li ćemo da popunimo sistematizaciju, elementarno. Kada kažem elementarno – minimum, da bismo mogli da opravdamo postojanje jedne institucije. Kako možemo da pričamo da imamo neku instituciju, a imaju osam revizora i 9.000 pravnih lica koja oni treba da kontrolišu? To ne ide.
Još jedna stvar. Molim vas, od 1990. godine naovamo svi se zalažu za principe tržišne ekonomije. To po jednostavnoj definiciji znači slobodno tržište, što slobodnije, tržište rada, robe, usluga i kapitala. Manimo više floskule da neko ulazi u radni odnos iz emotivnih, patriotskih, rodoljubivih, satiričnih, humorističkih i drugih razloga. U radni odnos ulazi da bi zaradio, da bi obnovio svoju radnu sposobnost, poboljšao svoj život, omogućio deci da jedu, da budu uredna, da se razvijaju. Koliko para, toliko muzike. Ljudi, budimo realni. Imali smo mi patriotsku vojsku, patriotsku policiju, patriotsku državnu bezbednost. Videli ste knjige, šta su radile patriote iz državne bezbednosti – pratile. Nemojte više.
Znači, da sažmemo to. Što se tiče konkretnog amandmana, on se ne odnosi na neko mesto koje tek treba da se popuni, već na popunjeno mesto. Koje mesto? Jednog čoveka. Ljudi, jedan amandman se odnosi na platu predsednika Saveta, to je jedan. Da li on treba da ima nešto veću platu od ovlašćenog i državnog revizora? Treba. Koliko? Da ne licitiramo, nego neka bude u istoj srazmeri kao što postoji u drugim državnim organima.
Taj amandman je u vezi sa amandmanom koji će gospođa Lidija Dimitrijević da objašnjava, gde se u nizu vrši neka korekcija. Po njenom amandmanu, ona će to mnogo bolje da objasni, prati se ova promena i dolazi se kod onog sledećeg amandmana praktično na isto, kada se to matematički svede. Dobro je što smo otvorili temu i plata u drugim institucijama.
Vi niste bili jutros, gospođo Kolundžija, kada sam ja pričao malo duže; bilo je nekima ovde dosadno, ali sam generalno pričao o usklađenosti naših propisa i o tome da je stvarno bilo neprihvatljivo rešenje u postojećem zakonu, gde se plata državnog revizora određuje prema plati predsednika Saveta, a plata predsednika Saveta zavisi od plate predsednika Narodne skupštine.
Predsednik Narodne skupštine i svi u Narodnoj skupštini kobajagi su u radnom odnosu, a nisu u radnom odnosu, već primaju samo kao funkcioneri javni. Pa, ne možete vi državnom službeniku da određujete platu prema nečemu što je kobajagi. Prednost ovog zakona jeste što se ovlašćeni revizor i državni revizor vraćaju u sistem državnih plata, državnih službenika i u odnosu na njih određuje posle ono dalje.
Znači, ovo što deluje da licitiramo da li će biti 30, 40 ili 50 odnosi se samo na jednog čoveka, predsednika. Sledeći amandman odnosi se na članove Saveta, njih ima ukupno pet. Zato sam i rekao, ne vredi da sada pričamo nešto, delovaće ljudima kao svojevrsna licitacija. Nemamo mi potrebe da licitiramo ovde ništa. Ali, treba da uzmemo u obzir neki hijerarhijski odnos koji već postoji u sistemu plata državnih službenika. O tome se radi.
Nema tu ni govora o nekoj korupciji. Pitanje korupcije nije pitanje materijalnog položaja onoga koji može biti korumpiran. Tu se u potpunosti slažem sa vama. Možete dati čoveku da ima i 500.000 mesečnu platu, pa će biti još korumpiraniji. Jednostavno, naviklo se to, grabi, uzimaj itd.
Pa vidite ove tajkune, oni su postali prosto zavisnici od para. Ako danas nije zaradio ne znam koliko hiljada evra, on je bolestan. Oni postaju robovi svog novca. Sad kapital gospodari njima, ne gospodare više oni kapitalom. Kapital ima prirodnu želju da se širi, da se oplođuje. Oni patološki ulaze u nove poslove, grabe poslove, prave monopole itd., da bi potvrdili onu staru tezu – nemoj da me pitaš za prvi milion, a posle tog ima sve da ti kažem.
Pa, ti veliki industrijalci... On, kada pređe tih milion dolara, a jedan je filozof izračunao da u životu čovek može normalno da zaradi maksimalno do milion dolara, ali ovi koji imaju mnogo više, njihov kapital traži da imaju legalno poslovanje i da kontrolišu svoje službenike. Nisu oni veliki ljubitelji države i obaveza. Pa, svi su nastali tako što su ukrali od države ili zabušili državi.
Ako idemo ka tim principima tržišne ekonomije, molim vas, nešto su postulati, ne smemo to da menjamo. Svako za svoj rad treba da bude plaćen. To se ne odnosi samo na DRI, odnosi se na svakog ko radi. I na onog ko radi kod zanatlije, i na onog ko radi kod industrijalca, i na onoga ko radi u državnoj službi, na svakoga ko je svojim radom na tržištu. On mora biti plaćen za svoj rad.
U potpunosti se slažem da ima i drugih državnih funkcionera i državnih službenika koji imaju vrlo čudnu platu. Možda je dobar primer ovo upoređivanje sudija i ovlašćenih revizora i državnih revizora. Ali, revizija je jedna branša, to mora da se kaže, jedna profesionalna branša. Vidite koliko primaju u ovim privatnim revizijskim kućama, gde smo jednim drugim zakonom dali njima pravo da utvrde bonitet pravnog lica, da li su pravilno knjižili, pravilno iskazali aktivu, da li su finansijski rezultati poslovanja pravilno iskazani itd.
Stičem utisak da mi nismo spremni na neke promene. Još bismo hteli da živimo u nekom samoupravnom socijalizmu, gde su inspektori SDK (dok je bila SDK) bili bog i batina i kontrolisali sve. Danas, u suštini, imamo samo dva principa u ekonomiji: likvidnost i solventnost. Da li će privatnik da pojede svoj kapital, da li će da pojede svoje mašine, to državu više ne interesuje u krajnjem slučaju. Ali, sve učesnike u privrednom životu interesuje kakav je on kao poslovni partner i zato je potrebna revizija da kaže kakav je bonitet toga. O tome se radi.
Neću da koristim vreme kao predstavnik Odbora za finansije zato što je sve ovo jednoglasno urađeno u Odboru za finansije, od prisutnih članova Odbora, i ne treba tu da pravimo neku veću galamu nepotrebno. Saglasni smo oko ovog. Mislim da ne zaslužuje ovoliku pažnju pitanje plate jednog čoveka, i sledeći amandman, pitanje plate još trojice; ne zaslužuje veliku pažnju. Vlajko Senić je u pravu, dajmo tom jednom tih 50% više, pa ih posle sve prozivajmo na odgovornost.