Narodni poslanik, gospodine Todoroviću, ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi. Vi to niste učinili i time ste povredili Poslovnik, a ja time što vas nisam kaznila. Sada vas zaista upozoravam da ću izreći kaznu.
Gospođa Nada Kolundžija.

Gospođo predsednice, zaista mislim da pitanje poštovanja Poslovnika nije pitanje pregovora. Zaista očekujem da nakon ovakvog izlaganja izreknete meru opomene poslaniku koji je na najgrublji način, zbog nedostataka argumentacije da odbrani svoje laži koje je izneo, napao ovde nekoga. Nije bitno da li sam to ja ili bilo ko drugi. On je mene napao lično, na način koji je zaista nedopustiv u parlamentu.
Ono što je takođe nedopustivo, mislim da se Poslovnik i pravila procedure ne mogu poštovati arbitrarno. Ona moraju da se poštuju svaki put kada se na najgrublji način prekrši Poslovnik, to treba uraditi. To što neko nema argumentaciju za laži koje iznosi ne daje mu za pravo da vređa druge i da izmišlja nove laži kako bi opravdao one koje je prethodno izrekao.

Gospodo poslanici, primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Dragan Stevanović, Zoran Krasić, Vlajko Senić, Lidija Dimitrijević i Petar Jojić.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Vlada je prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Stevanović i Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Krasiću, izvolite.

Gospođo Dejanović, mnogo vam hvala što ste mi dali reč. Pre nego što počnem sa obrazlaganjem ovog vrlo važnog amandmana, hteo bih da dam samo nekoliko uputstava za lakše praćenje ovoga što ću da saopštim.
Ne može da se zloupotrebi poslaničko pitanje, može da se zloupotrebi odgovor na poslaničko pitanje. To je apropo onoga zbog čega... spasi se gospodin…

Gospodine Krasiću, molim vas da budete logični. Institut postavljanja poslaničkih pitanja se može zloupotrebiti. Vaše stranačke kolege to najčešće čine u ovom parlamentu.

Gospođo Dejanović, ne zloupotrebljava pravo na postavljanje pitanja onaj ko postavlja pitanja, on traži odgovor. Odgovor može da bude suvisao, razuman, nerazuman ili da izostane.
Da pređemo na amandmane. Na član 1. ovog predloga zakona, a taj predlog zakona su podneli poslanici, što je dobro, podneto je nekoliko amandmana. Neko može da zaključi da se u svim tim amandmanima vrši svojevrsna licitacija procenata, pa neko predlaže 30%, neko 40, neko 50%.
Što se tiče našeg amandmana koji smo podneli, mi smo se trudili da ne vršimo licitaciju, pa može ovako, može onako, ili, ili, ili. Ne, hteli smo da prikažemo neki ravnomerni odnos po pitanju odgovornosti.
O čemu se radi? U početnom tekstu zakona primanja ljudi koji rade u Državnoj revizorskoj instituciji određena su prema nečemu što je osnovica, a osnovica su bila primanja predsednika Narodne skupštine. Svi smo svesni da način na koji su određena primanja predsednika Skupštine predstavlja neki politički dogovor, a ne nešto iz radnog odnosa. Iz toga mora da se izađe na neki način. Ako je Državna revizorska institucija samostalan i nezavisan državni organ, onda i primanja ljudi koji rade u toj instituciji ne mogu biti politička kategorija.
Radi javnosti, znam da nije popularno, ali treba da se kaže, svi koji se nalaze u Narodnoj skupštini imaju samo statusno izjednačen položaj kao da su u radnom odnosu, a ovo se ne vodi kao radni odnos, nego kao vršenje neke javne funkcije. S obzirom na to da svaka nadležnost podleže plaćanju poreza i doprinosa, smatra se da je nešto kao u radnom odnosu. To što se smatra kao da je u radnom odnosu ne može da bude osnovica za nešto što predstavlja radni odnos u DRI.
Prilikom određivanja iznosa plate ovlašćenih revizora, državnog revizora, generalnog državnog revizora, vrhovnog državnog revizora, članova Saveta, potpredsednika, sekretara itd. mora da se krene od nečega što predstavlja izračunavanje plate, jer su oni tamo u radnom odnosu, ne u kobajagi radnom odnosu. Ako bi bili u kobajagi radnom odnosu, onda bi i sve što rade bilo kobajagi rad.
Mislim da najveći uspeh ove izmene koja se predlaže jeste to što je osnovica plate za ovlašćenog revizora i državnog revizora određena na isti način kao za državne službenike sa koeficijentom 9 i sa koeficijentom 8. Na taj način je potvrđen njihov status državnih službenika visokog ranga. Taj rang im i pripada s obzirom na posao koji rade.
U traganju za tim odnosima koji postoje u nagrađivanju državnih službenika mi smo podneli amandman jer smatramo da bi generalni državni revizor, predsednik Saveta, najviši po funkciji u hijerarhiji u DRI, morao da ima veću platu od državnog revizora. Koliko veću platu? Srazmerno većoj odgovornosti.
Znam da nije popularno da se u Srbiji priča o platama državnih funkcionera, ali je neshvatljivo da državni funkcioner ima nekoliko puta manju platu nego, recimo, neko u Direktoratu za kontrolu letenja, ili u nekom državnom javnom preduzeću, ili u Lutriji, ili na Aerodromu ili u onim javnim preduzećima koja su pred stečajem. Neprihvatljivo bi bilo da ovlašćeni revizori imaju manju platu nego direktori lokalnih komunalnih javnih preduzeća.
Tu postoje dva načina: ili ovima kojima je niska plata povećati ili ovima koji neopravdano primaju velike smanjiti. Očigledno je da ne postoji snaga da se smanji plata u tim otrgnutim centrima moći koji se nalaze u javnim preduzećima, na različitim nivoima organizovanja države i vlasti. Kao rezultat tog svojevrsnog ujednačavanja odgovornosti i funkcije koja se obavlja u nekoj instituciji proistekla je ova ideja da predsednik Saveta DRI ima za 50% veća primanja od državnog revizora. Čini mi se da je još jedan istovetan amandman podnet, sa tim istim procentom.
Ali, nisu amandmani, pogotovo ovaj naš amandman nije proistekao kao svojevrsna licitacija nečega, jer smo podneli i drugi amandman, koji se tiče primanja članova Saveta i potpredsednika, gde smo pokušali da uravnotežimo taj odnos. Vodili smo se pre svega principom da onaj odnos koji postoji u drugim državnim organima, poput ministarstava, da taj odnos plata u hijerarhiji zadržimo, da bude identičan, jer Državna revizorska institucija je državni organ; Ustav je predviđa, Ustav nalaže donošenje zakona o toj instituciji, to je samostalan, nezavisan državni organ, radi vrlo težak, komplikovan posao.
Duboko smo svesni činjenice da i sa ovom intervencijom ne može da se popravi status DRI, s obzirom na stvarno ograničene kapacitete. Postoje tu i objektivni i subjektivni razlozi. Postoji nešto što je moguće u ovom trenutku i toga treba da budemo svesni, a ima i nešto što možemo samo da želimo, ali je nemoguće da se sprovede u praksi. I da povećamo DRI na 250 ili 300 zaposlenih, teško da možemo da obezbedimo da se svake godine 9.000 subjekata prekontroliše u revizorskom smislu reči. To je nemoguće. Takva je situacija. Treba da činimo neke pokušaje da popravimo taj status da bismo omogućili toj instituciji da napokon krene sa ispunjavanjem svojih ustavnih obaveza u pogledu revizije načina kako su se trošila sredstva koja su obezbedili građani u svim našim budžetima.
Zato smo podneli ovaj amandman. Želeli smo da poboljšamo ovaj tekst. Moram i zbog predlagača, to su poslanici članovi Odbora za finansije koji su stali iza ovog predloga... Iza ovog predloga stoji ceo Odbor za finansije, to mogu da kažem, bez obzira na to da li su poslanici vlasti ili opozicije. Mislim pre svega na one poslanike koji su bili na sednici kada se razmatrao ovakav predlog; kada se dolazilo do predloga oni su stali iza ovog teksta. Nikakav problem nije što postoje amandmani. Nisu amandmani podneti da bi se omalovažio predlagač, to moram svima jasno da kažem, već da se, ako može, nešto poboljša.
Radi javnosti, moram da skrenem pažnju, što se tiče Ministarstva finansija, Ministarstvo finansija je dostavilo, čini mi se, dva puta svoje mišljenje povodom ovakvog predloga, i povodom jednog radnog teksta i povodom ovog zvaničnog predloga, da postoji mogućnost u budžetu da se obezbede sredstva, da se materijalno podrži ova promena zakona i učini kvalitetnijim i efikasnijim rad Državne revizorske institucije.
Moram da kažem nešto zbog poslanika, pre svega. Nije mi jasan stav Vlade. Zašto? Prema Poslovniku i prema Zakonu o Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada predlagač nekog zakona nije Vlada, već, recimo, poslanici, to se obavezno dostavlja na mišljenje Vladi, ali se Vlada ne izjašnjava o amandmanima. Ovo izjašnjenje Vlade od pre nekoliko dana, da oni prihvataju neki amandman, ne samo što je bespredmetno, nego je i van okvira koji su propisani u komunikaciji između Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije. Oni su izašli izvan tog okvira. Možda se radi o neukosti, možda su to uradili po inerciji.
Mislim da to ne obavezuje poslanike prilikom glasanja, da li Vlada stoji iza nekog amandmana ili ne stoji. Zašto? Zato što je za sve ove amandmane koji su podneti Ministarstvo finansija blagovremeno obavestilo predlagača da postoje sredstva, da su obezbeđena sredstva i da neće biti nekog većeg problema.
Državna revizorska institucija mora da dođe do nekog velikog dvocifrenog broja ovlašćenih revizora, a ne da bude na granici jednocifrenog i dvocifrenog broja. Sa desetak ljudi koji taj posao nose praktično je nemoguće nešto uraditi. Mnogo su veća očekivanja od DRI u onom delu koji se kolokvijalno naziva kontrola. Oni nisu kontrolori. Jednostavno, javno mnjenje je pripremljeno da su oni neki vrhovni kontrolori, da su oni bič božji.
Iskoristio bih ovu priliku, s obzirom na to da ima malo amandmana a imam sasvim dovoljno vremena, da se objasne stvari koje se tiču DRI. Obraćam se pre svega predlagačima iz parlamentarne većine, ali bi bilo dobro da to čuju i predstavnici Vlade. Tu pre svega mislim na Ministarstvo finansija i Ministarstvo pravde.
Vidite, posle prvog nedovršenog izveštaja Državne revizorske institucije opet su neki novinari, neka piskarala, po nečijem nalogu krenuli sa serijom tekstova i, naravno, promašili temu. Ali, običan čitalac ne zna da su oni promašili temu. Zašto bi on morao da zna sve pojedinosti? Jednostavno, čita se u novinama, piše u novinama, ljudi koji su lakomisleni poveruju u ono što je napisano. Konkretno ću vam reći i molim za trenutak pažnje, jer je načelna stvar u pitanju. Ne radi se o imenima i prezimenima, niti o institucijama.
Vidite, još u vreme onog socijalizma boljševičkog tipa na teritoriji bivše Jugoslavije, pa i u vreme onog samoupravnog, u našem krivičnom zakonu je postojalo krivično delo – zloupotreba službenog položaja. Po definiciji, to krivično delo podrazumeva i štetu i korist, pa je neko službeno lice ili ovlašćeno lice odgovorno i kad napravi korist za svoju firmu, a i kada eventualno napravi štetu. Tako nešto ne postoji u uporednoj praksi. Ovde se svi kunu da idu prema nekoj Evropi i prema nekim civilizacijskim kriterijumima.
Imamo paradoksalnu situaciju da se protiv glavnog trgovca duvanskim prerađevinama, glavnog švercera, kako ga nazivaju neki, Stanka Subotića Caneta, vodi postupak i da mu se u optužnici stavlja na teret – zloupotreba službenog položaja. Nikakav on službeni položaj nije imao u državi, nego je možda imao neki položaj u svojoj firmi. Ali, pogledajte, smeje nam se ceo svet. Švajcarci kažu – za ovo krivično delo mi nikoga ne možemo da isporučimo, jer to ne postoji.
Na pola puta je stala ona grupa poslanika koja je predložila Zakon o DRI. Zašto? Za većinu propusta, prekršaja i nepoštovanja nekih odredaba Zakona o DRI, te radnje su propisane kao prekršaj, malo ima krivičnih dela. Pitanje je da li može da postoji krivično delo, zato što posao DRI nije posao budžetske inspekcije. Revizija je jedno, a kontrola je nešto sasvim drugo.
Ako pričamo o reviziji, onda verovatno glavna reč koja treba da stoji, da bude sinonim za to jeste da se ispita bonitet – da li su pravilno iskazani svi prihodi, svi rashodi, da li je to knjiženo i kakav je bonitet. Nas su novinari naterali da razmišljamo o DRI kao da je budžetska inspekcija.
Moraju da se promene propisi. Za svaki dinar koji se isplaćuje sa računa bilo kog korisnika budžetskih sredstava (ili onoga što zovemo javna sredstva) moraju da se ugrade interni mehanizmi tako da je nemoguće da se plaćanje izvrši a da prethodno nije izvršeno nekoliko vrsta tih kontrola. Zašto? Slaba je vajda od naknadne inspekcijske kontrole kad je nešto urađeno.
Uostalom, i budžetska inspekcija ima veliki problem jer kada utvrdi da nešto nije namenski potrošeno ne postoji mogućnost da se ta sredstva vrate ponovo u budžet i na račun tog korisnika. Ne postoji mogućnost, a nešto je bio prioritet u nekom trenutku.
Ovo je vrlo važna tema zato što smo u prošlosti imali i neke svoje nebuloze. Ja ću da vas podsetim na jednu od tih velikih nebuloza. Podignuta je optužnica protiv Vojislava Šešelja zato što je kao potpredsednik Republičke vlade potpisao zaključak Vlade, za koji je Vlada glasala, svi članovi Vlade glasali su za taj zaključak, a zaključak glasi: „Godine 1999. zbog velikih poplava…“. Sećate se Jagodine itd., cela Srbija je bila poplavljena. Na računu Komisije za elementarne nepogode nije bilo dovoljno sredstava i Vlada je preusmerila sredstva sa računa koji je postojao za Valjevo, za sanaciju onih kuća koje su zemljotresom porušene, koja nisu mogla da se koriste jer su bili potrebni planovi, programi itd. Znači, jedna, kako bih rekao, pasivna masa sredstava usmerena je za sanaciju posledica poplava, a da se kasnije, kada se obezbede sredstva, to vrati i ide namenski.
Protiv Vojislava Šešelja, kao potpredsednika Vlade koji je potpisao zaključak koji je donela cela Vlada, vođen je krivični postupak. Tek posle nekoliko godina neko je verovatno malo drmnuo glavom pa je shvatio da to radi i ta nova, aktuelna vlada, svakodnevno, da je prinuđena na to. I ova naša vlada je prinuđena da reaguje kada se pojave poplave. Ne može da kaže – molim vas, na računu za elementarne nepogode imamo malo sredstava, jer, pobogu, niko nije ni planirao da budu neke velike poplave. Jer, ko može da planira poplave, ko može da planira zemljotres, ko može da planira požar, ko može da planira neku veliku havariju? Niko to ne može da planira. I ova vlada je suočena sa problemom da mora da seli sredstva sa jednog na drugi račun.
Da li treba da podnosimo krivične prijave i optužnice protiv predsednika Vlade i drugih? Da li treba da podnosimo krivične prijave protiv ovih koji se slikaju po Trgovištu? Ako se slikaju, sa razlogom, treba da obiđu, treba da se pomogne ljudima. Oni su na funkciji. Oni su prvi koji moraju da odu na ugroženo područje.
Svrha ovoga što pričam jeste da moramo da preuredimo te propise da se ne bi dešavale ove nebulozne stvari, da se ne bi hranili neki neprijatelji ove države, da idu sa serijom tekstova, članaka, da omalovaže i najbolju nameru koja postoji kod ljudi na vlasti koji moraju da vode računa o ovim stvarima. To su stvari koje moraju da se srede. Mora da se izbaci svaki adut za proizvoljna tumačenja. Neko tamo napisao tekst, verovatno je u pitanju neko knjiženje itd., nije ni bitno, u krajnjem slučaju, ali od toga je napravljen tekst i u startu je proglašen za kriminalca, pa sad ti izvoli, idi tamo pa se pravdaj da li si kriminalac ili nisi kriminalac.
Kod nas postoji nešto što nigde u svetu ne postoji. Evo, uzeo sam vam primer Caneta Subotića Žapca. Kažu – zloupotreba službenog položaja. Kakav je on službeni položaj imao? A to krivično delo, po definiciji, nekada je to bio član 242, kada uzmete komentare za taj član i sudsku praksu za taj član, ono je postojalo da bi se sprečavali pre svega državni službenici u socijalizmu i direktori socijalističkih preduzeća da slušaju komunističku partiju, pa je u uputstvu i u praksi kako se primenjivao član 242. direktor društvenog preduzeća odgovarao i ako je u nekom poslu ostvario korist za svoje preduzeće. Vi sad po tom članu proganjate neke ljude. Zašto? Ceo nam se svet smeje.
Sledeća stvar, prirodna veza sa ovim zakonom o kome danas mi pričamo – ne, ne tiče se konkretno ovih izmena koje su predložene, već same suština zakona – jeste Zakon o budžetskom sistemu. Godine 2001. krenule su naše ekskurzije sa Zakonom o budžetskom sistemu, od 2001. godine. Tada je rečeno – moramo da krenemo sa jednim novim zakonom, uvodi se sistem novih javnih finansija itd. Koliko smo puta menjali taj zakon? Na šta nam taj zakon sada liči?
Uzmimo u obzir još i Zakon o finansiranju lokalnih samouprava i uzmimo druge zakone koji se tiču korišćenja javnih sredstava. Da li to čini prirodnu celinu? Da li je to međusobno povezano? Nije. Raštimovano je. Nema konzistentnosti, nema logičke povezanosti. Zašto to?
Šta je posledica toga? Posledica toga je da svako može da stavi notes u mali džep, da izvadi hemijsku olovku i da glumi velikog novinara ili ekonomskog analitičara. Smejemo se mi koji nešto malo znamo o tim stvarima.
Ko su najveći ekonomski analitičari u Srbiji? Ljudi koji nisu ekonomisti. Sociolozi, psiholozi, elektroinženjeri, mašinski inženjeri. Kakve veze oni imaju sa ekonomijom? Ili onaj što mu reče Vuk Drašković – kolega, pa bili smo na Pravnom fakultetu, kako si ti ekonomista? Svako se predstavlja kako hoće. Kakve veze Medojević ima sa ekonomijom? On je elektroinženjer. Ali, on je autoritet. Zašto? Objavile novine. Ko kontroliše novine? Upozoravao sam vas pre nekoliko meseci da mafija kontroliše, smeškali ste se, sada vidite i sami. Sada su i novinari shvatili ko komanduje njima.
Moramo da sredimo te propise. Mora taj posao da se uradi i časno i pošteno.
Na kraju, da se vratim na ovaj amandman. Naša želja nije bila da licitiramo, naša želja nije bila da se nekome dodvoravamo, već samo da izrazimo u procentima ono što jeste odgovornost između nekoga ko je organizator posla i nekoga ko treba da nosi taj posao.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vlajko Senić.
Po Poslovniku, gospodin Obradović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, član 149. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Ustav definiše ko sve može da bude predlagač zakona. U ovom slučaju iskorišćena je ustavna mogućnost i ovo je srećna okolnost da je grupa kolega narodnih poslanika predložila ovaj zakon.
Član 149. kaže da je predlagač dužan da razmotri amandmane i da obavesti Skupštinu koji su amandmani prihvaćeni. Podsećam vas, kada smo imali takve situacije sa Vladom često je bio slučaj da smo pomerali početak sednice da bismo dobili mišljenje Vlade. Mislim da nije nikakav problem. Tu je koleginica Branka Ljiljak, koja je ovlašćeni predstavnik grupe narodnih poslanika, i prosto da čujemo šta predlagač misli o svakom od ovih amandmana. Mislim da će to samo olakšati raspravu. Hvala.

Zahvaljujem. Nema povrede Poslovnika. Gospođa Ljiljak je ovde i izjasniće se u slučaju da prihvata amandman. Dakle, ne može se izjašnjavati i nema potrebe da se izjasni ako ne prihvata amandman. Mislim da se razumemo.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vlajko Senić, koji ima reč.

Hvala. Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, mislim da je rasprava o izmenama Zakona o DRI zašla u onaj deo koji devalvira vrednost ovog predloga zakona. Naime, prvobitni predlog, koji je podnelo sedam poslanika vladajuće koalicije, bio je izraz, rekao bih, realne mogućnosti da se u ovom trenutku omogući ono što je bio zahtev, pre svega, javnosti, ali i članova Saveta DRI i želja svih nas – da plate u DRI, koje su bile prilično destimulativne, svi zajedno dovedemo na nivo koji će omogućiti motivaciju novih mladih ljudi koji će naći sebi tu mesto i koji će proširiti na taj način potencijal i kapacitet DRI.
Manje važan deo, ali ne potpuno nebitan, u tom predlogu zakona jeste bila i plata članova i predsednika Saveta DRI. Mi smo u Odboru za finansije nekoliko meseci vodili raspravu o tome koliko u ovom trenutku, kao narodni poslanici, možemo da podržimo povećanje plate predsednika i članova Saveta.
Prva varijanta, koja je podrazumevala gotovo dvostruko višu platu od one koja je bila na snazi, dobila je pozitivno mišljenje od Ministarstva finansija. Međutim, kroz raspravu smo videli da ne postoji politički konsenzus da se tako dramatično poveća plata i onda smo imali otprilike dva meseca nekih pokušaja, razgovora, pregovora sa članovima Saveta DRI. Otežavajuća okolnost u svemu tome je bila činjenica da ne postoji nekakav jasan raspon koji bi određivao plate već smo morali taj problem da rešimo ad hok, dakle, kao slučaj za sebe.
Smatrao sam da jedina logika koja može da bude branjena u Skupštini jeste da mi na kraju prihvatimo neki kompromisni predlog članova Saveta DRI. Taj predlog je, u stvari, rezultat onoga što sam ja predložio u svom amandmanu, takođe i kolege iz SRS.
Dakle, zbog javnosti, zbog članova Saveta DRI, zbog stručne javnosti koja sa velikom pažnjom prati ovu raspravu, hoću da kažem da ovaj amandman nije rezultat nikakvog sukoba unutar vladajuće koalicije. Dakle, ako amandman ne prođe, mi ćemo, naravno, podržati ovaj predlog zakona jer ćemo svakako unaprediti uslove rada DRI i bez ovog amandmana. On je samo rezultat jedne logike da ispoštujemo ono što je bio zahtev DRI i potrebe da kažemo da smo u ovom trenutku učinili maksimum i omogućili ljudima da rade pod uslovima koje su praktično oni sami tražili i predupredimo u budućnosti bilo kakvu sumnju članova Saveta, javnosti i svih državnih službenika o tome da ljudi koji rade jedan tako odgovoran posao nemaju odgovarajuće uslove za rad.
Moram da kažem da je odluka Vlade da usvoji jedan od ponuđenih amandmana unela dodatnu konfuziju u ovu raspravu i moram da priznam da mi nije jasno zašto je Vlada donela odluku da, na primer, usvoji amandman kojim se predlaže da se plate povećaju za 40%, a da odbije amandman mojih kolega i moj, koji predlaže da se plate povećaju za 50%. Jer, logika nalaže da se radilo o nekakvom trgovanju, kao na pijaci, gde je neko pošao od logike i rekao – evo, predlog je 30%, ovi najekstremniji traže 50%, mi ćemo kao kompromis da ponudimo 40% i još ćemo da prihvatimo amandman opozicione stranke i da sve to lepo izgleda u javnosti. Mislim da tu je Vlada promašila suštinu i žao mi je što je tako.
Nadam se da ćemo mi imati prilike da kroz ovu raspravu tu grešku Vlade ispravimo, jer se ovde, još jednom ponavljam, ne radi apsolutno ni o kakvom predlogu koji ima nekakvo stranačko opredeljenje ili utemeljenje. Interes svih nas narodnih poslanika je da DRI kao institucija zaživi. Ona će trajati mnogo duže nego što će trajati bilo ko od nas ovde u Skupštini ili u političkom životu. Možda će se nekad, negde, u nekoj istoriji zabeležiti da smo mi kao narodni poslanici izglasavanjem ovog zakona učinili jedan mali napor da Državnoj revizorskoj instituciji obezbedimo uslove da normalno obavlja svoj posao, tim pre što će opseg rada ove godine biti veći, što će prvi put predmet revizije biti i javna preduzeća.
Na ovaj način mi idemo u susret toliko očekivanom upitniku EU, dakle, sa velikom dozom optimizma očekujemo da tokom jeseni Srbija dobije upitnik EU, da počnemo da odgovaramo na ta pitanja, da tokom 2011. godine dobijemo status kandidata za EU i ubrzamo evropske integracije naše zemlje. Mislim da prvi put imamo priliku da uradimo nešto bar za korak ispred onoga što će nam neminovno predstavnici EU u narednom periodu tražiti.
Siguran sam da će za brzinu ulaska Srbije u EU jedan od ključnih elemenata (ako eliminišemo ovo političko, haško pitanje) biti upravo suštinske reforme, koje podrazumevaju i unapređeno upravljanje javnim finansijama. Jedan od elemenata (to možemo pitati sve naše kolege iz okruženja, mislim na zemlje iz okruženja), jedan od osnovnih parametara na koji način jedna zemlja upravlja javnim finansijama, kako kontroliše javne finansije, jeste upravo položaj, uloga i rezultati rada DRI.
Mislim da treba dodatno da budemo zabrinuti zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je omogućila rad DRI, zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je dobila izveštaj DRI. Danas kada razgovaramo o ovom zakonu i sutra kada budemo glasali treba da razmišljamo o tome da ima nekoliko koraka koje moramo da učinimo ubrzano da bismo sve te zaostatke i nedostatke koje smo imali u prošlosti nadoknadili, da bismo jesen sačekali spremni i da bi 2011. godina bila ta godina kada će Srbija i formalno dobiti status kandidata za članstvo u EU.
Po meni, ova rasprava je, kao što sam rekao i kada je bila rasprava u načelu, izvan bilo kakve stranačke prepirke, izvan bilo kakve stranačke logike i interesa. Ovo je potreba Skupštine da donese jedan zakon koji bi objedinio vlast i opoziciju, a zapravo još jedan pokušaj da damo podršku Državnoj revizorskoj instituciji. Ne predsedniku te institucije, ne članovima Saveta, već instituciji koja u poslednje dve godine funkcioniše u Srbiji.
Zbog toga je važno da javnost ne razume ovu našu raspravu o amandmanima kao nekakvo trkanje u tome da li ćemo dati platu predsedniku 220.000; druge kolege iz vlasti bi mu dale 187.000, a Vlada je oduševljena idejom da ta plata bude 202.000. Upravo to nije suština. Mislim da je suština potpuna drugačija.
Nadam se da ćemo uspeti da iznađemo način da u potpunosti prihvatimo ono što je bio predlog samog Saveta DRI. Neće biti nikakav problem i neću biti razočaran ako ovaj amandman ne bude usvojen. Naravno da ćemo podržati ovaj zakon.
Mislim da je ova rasprava samo doprinela kvalitetu rasprave o suštini uloge Državne revizorske institucije.
Slažem se sa mnogim stvarima koje je rekao kolega Krasić i verujem da će to biti pouka članovima Saveta DRI da nam izveštaj za 2009. godinu prirede na način kako i priliči jednoj tako ozbiljnoj instituciji, da se govori o suštini, a ne da se pravi nekakav medijski performans, koji potpuno odvlači pažnju od suštine. Onda, naravno, imamo velika očekivanja javnosti, a nakon toga, kao i uvek u Srbiji, veliko i još veće razočarenje te iste javnosti.
Još jednom, podrška za izmene Zakona, uverenje da ćemo omogućiti pre svega novim, mladim ljudima da nađu posao u DRI i da će za pet ili nekoliko godina to biti institucija kojom ćemo moći da se ponosimo, a mi ćemo moći da kažemo da smo dali značajan doprinos početku rada te institucije. Hvala.