Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Samo da vratim diskusiju na pravu temu, bez namere da osporavam bilo čiju diskusiju i te slobodne sastave. Ovaj zakon i ovaj amandman nemaju veze sa korupcijom. Nemaju nikakve dodirne tačke sa korupcijom. Ova izmena zakona je potrebna da bi Državna revizorska institucija mogla da sprovede konkurs.
Imali su dva neuspešna konkursa. Javi se nekoliko stotina ljudi, oni izaberu one koji ispunjavaju uslove: „Da li ste raspoloženi da vas primimo?“ „Jesmo“. Pitaju kandidati: „Kolika je naša plata?“ „40.000.“ „Hvala, u postojećoj firmi primam već 150.000“. Znači, nema veze sa korupcijom, nego je pitanje da li ćemo imati osam ovlašćenih državnih revizora ili ćemo imati četrdeset. Ni sa četrdeset ne možemo da završimo posao.
Molim vas, prekinite više da brkate neke stvari. Ovo nema veze sa korupcijom, ovo ima veze s tim da li ćemo da popunimo sistematizaciju, elementarno. Kada kažem elementarno – minimum, da bismo mogli da opravdamo postojanje jedne institucije. Kako možemo da pričamo da imamo neku instituciju, a imaju osam revizora i 9.000 pravnih lica koja oni treba da kontrolišu? To ne ide.
Još jedna stvar. Molim vas, od 1990. godine naovamo svi se zalažu za principe tržišne ekonomije. To po jednostavnoj definiciji znači slobodno tržište, što slobodnije, tržište rada, robe, usluga i kapitala. Manimo više floskule da neko ulazi u radni odnos iz emotivnih, patriotskih, rodoljubivih, satiričnih, humorističkih i drugih razloga. U radni odnos ulazi da bi zaradio, da bi obnovio svoju radnu sposobnost, poboljšao svoj život, omogućio deci da jedu, da budu uredna, da se razvijaju. Koliko para, toliko muzike. Ljudi, budimo realni. Imali smo mi patriotsku vojsku, patriotsku policiju, patriotsku državnu bezbednost. Videli ste knjige, šta su radile patriote iz državne bezbednosti – pratile. Nemojte više.
Znači, da sažmemo to. Što se tiče konkretnog amandmana, on se ne odnosi na neko mesto koje tek treba da se popuni, već na popunjeno mesto. Koje mesto? Jednog čoveka. Ljudi, jedan amandman se odnosi na platu predsednika Saveta, to je jedan. Da li on treba da ima nešto veću platu od ovlašćenog i državnog revizora? Treba. Koliko? Da ne licitiramo, nego neka bude u istoj srazmeri kao što postoji u drugim državnim organima.
Taj amandman je u vezi sa amandmanom koji će gospođa Lidija Dimitrijević da objašnjava, gde se u nizu vrši neka korekcija. Po njenom amandmanu, ona će to mnogo bolje da objasni, prati se ova promena i dolazi se kod onog sledećeg amandmana praktično na isto, kada se to matematički svede. Dobro je što smo otvorili temu i plata u drugim institucijama.
Vi niste bili jutros, gospođo Kolundžija, kada sam ja pričao malo duže; bilo je nekima ovde dosadno, ali sam generalno pričao o usklađenosti naših propisa i o tome da je stvarno bilo neprihvatljivo rešenje u postojećem zakonu, gde se plata državnog revizora određuje prema plati predsednika Saveta, a plata predsednika Saveta zavisi od plate predsednika Narodne skupštine.
Predsednik Narodne skupštine i svi u Narodnoj skupštini kobajagi su u radnom odnosu, a nisu u radnom odnosu, već primaju samo kao funkcioneri javni. Pa, ne možete vi državnom službeniku da određujete platu prema nečemu što je kobajagi. Prednost ovog zakona jeste što se ovlašćeni revizor i državni revizor vraćaju u sistem državnih plata, državnih službenika i u odnosu na njih određuje posle ono dalje.
Znači, ovo što deluje da licitiramo da li će biti 30, 40 ili 50 odnosi se samo na jednog čoveka, predsednika. Sledeći amandman odnosi se na članove Saveta, njih ima ukupno pet. Zato sam i rekao, ne vredi da sada pričamo nešto, delovaće ljudima kao svojevrsna licitacija. Nemamo mi potrebe da licitiramo ovde ništa. Ali, treba da uzmemo u obzir neki hijerarhijski odnos koji već postoji u sistemu plata državnih službenika. O tome se radi.
Nema tu ni govora o nekoj korupciji. Pitanje korupcije nije pitanje materijalnog položaja onoga koji može biti korumpiran. Tu se u potpunosti slažem sa vama. Možete dati čoveku da ima i 500.000 mesečnu platu, pa će biti još korumpiraniji. Jednostavno, naviklo se to, grabi, uzimaj itd.
Pa vidite ove tajkune, oni su postali prosto zavisnici od para. Ako danas nije zaradio ne znam koliko hiljada evra, on je bolestan. Oni postaju robovi svog novca. Sad kapital gospodari njima, ne gospodare više oni kapitalom. Kapital ima prirodnu želju da se širi, da se oplođuje. Oni patološki ulaze u nove poslove, grabe poslove, prave monopole itd., da bi potvrdili onu staru tezu – nemoj da me pitaš za prvi milion, a posle tog ima sve da ti kažem.
Pa, ti veliki industrijalci... On, kada pređe tih milion dolara, a jedan je filozof izračunao da u životu čovek može normalno da zaradi maksimalno do milion dolara, ali ovi koji imaju mnogo više, njihov kapital traži da imaju legalno poslovanje i da kontrolišu svoje službenike. Nisu oni veliki ljubitelji države i obaveza. Pa, svi su nastali tako što su ukrali od države ili zabušili državi.
Ako idemo ka tim principima tržišne ekonomije, molim vas, nešto su postulati, ne smemo to da menjamo. Svako za svoj rad treba da bude plaćen. To se ne odnosi samo na DRI, odnosi se na svakog ko radi. I na onog ko radi kod zanatlije, i na onog ko radi kod industrijalca, i na onoga ko radi u državnoj službi, na svakoga ko je svojim radom na tržištu. On mora biti plaćen za svoj rad.
U potpunosti se slažem da ima i drugih državnih funkcionera i državnih službenika koji imaju vrlo čudnu platu. Možda je dobar primer ovo upoređivanje sudija i ovlašćenih revizora i državnih revizora. Ali, revizija je jedna branša, to mora da se kaže, jedna profesionalna branša. Vidite koliko primaju u ovim privatnim revizijskim kućama, gde smo jednim drugim zakonom dali njima pravo da utvrde bonitet pravnog lica, da li su pravilno knjižili, pravilno iskazali aktivu, da li su finansijski rezultati poslovanja pravilno iskazani itd.
Stičem utisak da mi nismo spremni na neke promene. Još bismo hteli da živimo u nekom samoupravnom socijalizmu, gde su inspektori SDK (dok je bila SDK) bili bog i batina i kontrolisali sve. Danas, u suštini, imamo samo dva principa u ekonomiji: likvidnost i solventnost. Da li će privatnik da pojede svoj kapital, da li će da pojede svoje mašine, to državu više ne interesuje u krajnjem slučaju. Ali, sve učesnike u privrednom životu interesuje kakav je on kao poslovni partner i zato je potrebna revizija da kaže kakav je bonitet toga. O tome se radi.
Neću da koristim vreme kao predstavnik Odbora za finansije zato što je sve ovo jednoglasno urađeno u Odboru za finansije, od prisutnih članova Odbora, i ne treba tu da pravimo neku veću galamu nepotrebno. Saglasni smo oko ovog. Mislim da ne zaslužuje ovoliku pažnju pitanje plate jednog čoveka, i sledeći amandman, pitanje plate još trojice; ne zaslužuje veliku pažnju. Vlajko Senić je u pravu, dajmo tom jednom tih 50% više, pa ih posle sve prozivajmo na odgovornost.

Narodni poslanik Dragan Stevanović ima reč.

U principu, priča o Državnoj revizorskoj instituciji je priča o kojoj je upravo govorio gospodin Krasić, ali čini mi se da se malopre sa terena te suve ekonomije ili finansija izašlo već u filozofiju.
Ono što je poražavajuće je to što se priča o DRI brani kategorijama, oblastima koje su u potpunosti zakazale kod nas u Srbiji, kao državne institucije, pa priča kreće od sudstva, a svi mi dobro znamo u kakvoj je situaciji. Ne sporim ja da ste vi sproveli reformu, ali efekte reforme svi dobro osećamo, slušamo dosta o tome, ali i konkretno osećamo. Da sada ne zalazimo u reformu pravosuđa.
Suština priče, potpuno sam saglasan sa gospodinom Krasićem, ni moje, nije bila da se delimo ovde, da delim poslanike. Jasno sam povukao liniju između nas u zakonodavnom telu i gospode iz izvršne vlasti. Ovo je isključivo priča nas u zakonodavnoj vlasti. Nema spora da treba da im se poveća plata.
Čime se rukovodimo kada ovo govorimo? Dvadeset poslanika može da pokrene inicijativu za smenu jednog čoveka o kome je govorio i gospodin Krasić malopre, predsednika Saveta. Mi to možemo da uradimo. Pretpostavimo da to nikad neće biti stvar nečije zloupotrebe ili političkog hira ili besa. Ako smo mi ti koji imaju priliku, na osnovu zakona, da ga smene ili pokrenu inicijativu za njegovu smenu, neka do nas ne bude ništa što će eventualno dovesti u pitanje njegov rad ili funkcionisanje.
Žalosno je ako kod nezavisnih regulatornih tela, ponavljam, priču svedemo samo na plate. To je žalosno. Žalosno je što živimo u vremenu u kom je standard i vrednost, za koje kažete da ih ne delimo, isključivo novac, ako nekog treba da motivišemo novcem da bi radio dobro posao sudije, revizora, lekara itd.
Nisam ja uopšte čovek koji ne razume tržišno funkcionisanje, sve je u redu i prihvatam i adekvatnu nadoknadu i sve, ali ovo je posao koji podrazumeva i odgovornost i pravičnost, a u jednom trenutku i hrabrost.
Ali, vi o tome više nećete moći da odlučujete; o tome će odlučivati jedan čovek. U ime SRS to sam apostrofirao. Vi se više ne pitate. Dok se pitamo, dajte da učinimo sve, maksimum, da bismo kasnije mogli da tresemo onog kome smo sve mehanizme dali u ruke. Tada ćemo imati argumente da pokrenemo inicijativu i nekog smenimo. Ne zbog nas, ne dajmo prostora bilo kome da se brani, da ima rezervu – pa, nisam ja ovo... Evo vam sve od nas, dobili ste, radite svoj posao onako kako se od vas očekuje da ćete da radite.
Još jedna stvar, neukusno je što ovaj posao pokušavate da dovedete u kontekst sa evropskim standardima, evropskim integracijama. Poštedite nas danas te priče. Hajde da govorimo o ovome zbog naše potrebe i zbog Srbije, zbog okolnosti i ambijenta koji u Srbiji važi, koji je na snazi.
Juče slušamo, ili prekjuče, kad je bilo u Skupštini – znate, donosimo zakon o fiskalnoj odgovornosti. Donosimo zakon kojim ćemo formulisati telo koje će biti možda pandan DRI. Daćete mu, pretpostavljam da ćete za to da glasate, ovlašćenja koja biste kao alternativu mogli da date Državnoj revizorskoj instituciji. Sad novo telo. Šta će to da otvori?
Čekajte da vidimo predlog tog zakona. Mi ga nismo videli, ali MMF već daje ocenu o njemu, tamo ste ga poslali. Ali, mi ili vi... vi ga niste dobili. Vaša vlada ga je poslala prvo tamo, pa ćete onda vi da dajete ocenu o njemu, verovatno kroz plenarnu raspravu, ili svi mi zajedno. Zbog čega? Zašto fiskalno veće, ako imate Državnu revizorsku instituciju?
To je odnos prema Državnoj revizorskoj instituciji. Državna revizorska institucija, njeno funkcionisanje i njen izveštaj, kako je gospodin Senić malopre rekao, vas kvalifikuju na tom vašem putu u EU i tu ste potpuno zakazali. Zato dajte da pričamo o ovome kao o nečemu što je naša stvar i naša potreba i naša obaveza, na kraju krajeva.
Hvalite se što ćemo doneti zakon, 40%, recimo, najveći dug u odnosu na BDP. Vi se hvalite time. Hvalimo se slabostima. U modernom svetu je standard 60%, a mi se hvalimo standardom od 40%. Zašto? Zato što nam je realna ekonomija potpuno trula. Sad se hvalimo kako smo odgovorni u tom delu. To su neki paradoksi, paradoksi koji se na jedan potpuno drugačiji način i danas u ovoj diskusiji pojavljuju.
Znači, nije nam namera da ovde bilo koga delimo. Gospodin Krasić je lepo rekao, potpuno smo saglasni da podržimo sve ono što će dati, ali smatramo... Još jednom ponavljam i time završavam, neću više da govorim, znači, neka Skupština uradi sve što je do nje, jer je Vlada ovde zakazala. Neka Skupština pokaže da je spremna da učini sve, a onda će sa punim pravom moći da traži odgovornost od onih kojima je dala potpunu podršku. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Stevanoviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava očigledno pokazuje podršku radu DRI, ali su načini i putevi, kada je ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o DRI u pitanju, malo drugačiji.
Moje drugo javljanje danas proizvela je pre svega diskusija gospodina Krasića koji je, želim da kažem, ruku na srce, svojim predsedavanjem i inicijativom dosta doprineo da se danas na ovaj način raspravlja i da ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o DRI uopšte dospe na dnevni red. Ali, on je rekao ključnu stvar i ogolio potpuno, do kraja, ideju ovog zakona, a to je da DRI treba da dođe u poziciju da može uspešno da sprovede konkurs za izbor državnih revizora i ovlašćenih državnih revizora. Zakon tu ideju i inicijativu DRI sledi.
Ta zarada koja je utvrđena u prvom trenutku ostala je kao neprikosnoveni predlog u svim diskusijama, među svim političkim strankama, svim narodnim poslanicima. Naravno, ta zarada, koja je sada predviđena u iznosima od 128.000 i 144.000... Ako hoćete da kažem u procentima, uvećanje za državne revizore iznosi 153%, a za ovlašćenje državne revizore 127%.
Druge zarade i plate... Kao što je rekao i gospodin Krasić, radi se o ljudima čije zarade i materijalni položaj nisu bili glavni okidač za ovaj zakon, čija su radna mesta popunjena. Ideja ovog zakona uvažava činjenicu da je zarada ovlašćenog državnog revizora bazična zarada za utvrđivanje i zarade predsednika Saveta.
Ono što jeste ovde bitno reći, dakle, radi se o jednom čoveku, ali ne u tom smislu da je njegova zarada samo njegovo pitanje. Zarada predsednika Saveta DRI iziskuje i zarade članova Saveta, zatim vrhovnog državnog revizora i sekretara DRI. Ukoliko se uvećava zarada predsednika Saveta DRI, uvećavaju se zarade, shodno hijerarhiji koja je uspostavljena, i članovima Saveta i vrhovnom državnom revizoru i sekretaru DRI. Za to je potrebno izdvojiti dodatna sredstva. Dakle, tačno je da je jedan čovek u pitanju, ali ne samo zarada jednog čoveka, nego i drugih.
Mi smo imali zahteve da ta zarada, osnovna zarada državnog revizora bude uvećana za 100%, ali imali smo i predloga da ona bude uvećana i za 20%.
Ono što je bitno ovde reći (i to je ideja u ovom drugom delu Predloga zakona) jeste da ovaj iznos od 20% uvećanja osnovne zarade ovlašćenog državnog revizora proizvodi, ustrojenom hijerarhijom sleda zarada, da bi zarada vrhovnog državnog revizora bila manja u odnosu na zaradu ovlašćenog državnog revizora, što svakako nije spojivo, jer je vrhovni državni revizor nadređen i ima širi opseg i složenost poslova i zavređuje da ima veću zaradu od ovlašćenog državnog revizora.
Naravno, ceneći ideju u tom delu, da u ovoj situaciji ekonomske krize rukovodeći se zaradama koje postoje utvrdimo uvećanje zarade, dakle, da utvrdimo zaradu predsednika Saveta uvećanjem zarade ovlašćenog državnog revizora u optimalnom procentu, najnižem, a koji obezbeđuje pristojnu zaradu u iznosu od 187.000 dinara... Podsetiću vas, to je oko 100% uvećanja zarade.
Na ovaj način, i dodatnim uvećavanjem zarade i predlozima koje ovde postoje proizveli bismo u hijerarhiji uvećanje zarada. Ne radi se ni o kakvoj vrsti licitacije, nego o logičnom sledu ideje predlagača zakona u ovom delu da se omogući rad onih koji rade na terenu, državnih revizora, ovlašćenih državnih revizora. Uz uvažavanje hijerarhije, uvećavaju se zarade optimalno, na najnižem mogućem nivou koji može da podnese trenutni budžet i Republika Srbija, a obezbeđuje se pristojna zarada u ovim uslovima. Verujte mi, kada se saopšti da ona iznosi 187.000 dinara, to zaista izgleda kao sasvim pristojna i respektabilna zarada.
Ako bismo razgovarali o nekim parametrima i usklađenosti zarada u državnim organima, možda bi bilo mesta da raspravljamo o nekim odnosima i zaradama, i predsednika Skupštine, potpredsednika, pa i nas narodnih poslanika, ali pre svega predsednika Skupštine, jer su zarade u DRI bile vezane za zaradu predsednika Skupštine i potpredsednika. U tom smislu, naravno da se u jednom delu može ogledati ad hok rešenje ovog zakona i možda neutemeljenje u nekim jasnim parametrima.
S druge strane, treba da bude jasno, zbog ovakvog pristupa i hitnosti izmena ovog zakona, da je opredeljenje Vlade i vladajuće većine da obezbedi maksimalne uslove za rad DRI, jer je to jedan od uslova da Republika Srbija dobije javne finansije, da može da se utvrdi utrošak svakog dinara građana Republike Srbije. To je, naravno, interes i izraz želje ove vlade i vladajuće većine, i potreba, a ne samo jedan od uslova u evropskim integracijama naše države.
Očekujem da će Narodna skupština Republike Srbije uvažiti ovu ideju jer je ovo optimalno rešenje, po meni. Naravno, u danu za glasanje vrhovni, onaj ko odlučuje jeste većina, odnosno biće onako kako bude odlučila Narodna skupština Republike Srbije, ali svakako ćemo dobiti pomak u radu Državne revizorske institucije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Kasaloviću.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Lidija Dimitrijević i Petar Jojić. Gospođa Dimitrijević želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je logičan sled prethodnog amandmana koji su u ime poslaničkog kluba SRS podnele kolege Zoran Krasić i Dragan Stevanović, i u ime Poslaničke grupe G17 plus isti amandman podneo je gospodin Vlajko Senić.
Da je prihvaćen ovaj amandman, tačnije ovi amandmani, predsednik Saveta bi imao uvećanje osnovne plate za 50% i time bi se stvorili uslovi da plate predsednika i članova Saveta budu veće, jer je ova plata predsednika Saveta osnova za obračun njihovih plata. Sa tako uvećanom osnovom, 80% te plate značilo bi viši iznos u odnosu na ovih 90% od neuvećanog iznosa kako stoji u Predlogu zakona. Ne bi se radilo o mnogo višem iznosu. Jednostavnom računicom dolazi se do podataka da bi bila viša za neka dva i po procenta u odnosu na ovu iz Predloga zakona, dok bi funkcija predsednika Saveta bila uvažena.
Pošto je više puta ponovljeno da je problem kadrovskog manjka u tome što plate nisu adekvatne u odnosu na složenost radnih zadataka, rešenje je, naravno, povećanje plata. Posao revizora jeste odgovoran, potrebno je mnogo znanja, prakse i to zanimanje zaista treba uvažiti, a jedan od vidova uvažavanja svakako je i plata koju će primati revizor. S druge strane, pored kvalifikacija, priroda posla nalaže da revizor mora biti zadovoljan svojim primanjima.
Kada revizor vrši reviziju rada budžetskih korisnika u većini slučajeva se susreće sa mnoštvom nepravilnosti o kojima treba da sačini zapisnik i o tome podnese izveštaj. Znači, on će obelodaniti šta se radilo, kako je trošen novac poreskih obveznika, da li se to činilo na ispravan ili na neispravan način.
Nimalo nije slučajno što godinama od osnivanja Državna revizorska institucija nije funkcionisala, jer čim je počela sa radom odmah su otkrivene različite nepravilnosti, a urađena je samo delimična revizija završnog računa, koja je obuhvatila nešto manje od trećine budžetskih sredstava i svega 18 budžetskih korisnika. Za mnoge od tih nepravilnosti se znalo i ranije, međutim, izveštaj DRI je zvanični dokument koji je potvrdio sve to. Rezultat podnošenja izveštaja bilo je povlačenje Predloga zakona o završnom računu za 2008. godinu od strane Vlade, a razloge za povlačenje objasnio je sam premijer, rekavši da se radi o neznatnim kozmetičkim izmenama.
Nepravilnosti koje su u nalazu DRI su brojne: kršenje odredaba Zakona o javnim nabavkama - postoji mnoštvo spornih ugovora o javnim nabavkama, između ostalog, usluga prevođenja, kompjuterskih usluga, usluga informisanja; neosnovani ugovori o delu i previsoki honorari (radi se o potpisivanju ugovora o delu za obavljanje onih poslova za koje DRI kaže da predstavljaju poslove državne uprave i da se za obavljanje istih ne mogu zaključivati ugovori o delu); mnoštvo časova prekovremenog rada (da su pojedinci radili i do 30 sati dnevno); ne postoje ni interne revizije; nevraćanje pozajmica iz budžeta, i mnoge druge.
Inače, DRI kontroliše trošenje novca iz republičkog budžeta, poslovanje javnih preduzeća, organizacija obaveznog osiguranja, lokalnu samoupravu, političke stranke, Narodnu banku, kao i korisnike međunarodnih donacija.
Veoma je važno da se nakratko podsetimo kolike su bile zarade pojedinih rukovodilaca javnih preduzeća u februaru prošle, 2009. godine. Najveću platu imao je generalni direktor „JAT ervejza“ i iznosila je 379.161 dinar. Inače, ovo su zvanični podaci iz izveštaja koji je objavljen na internet sajtu Vlade. Drugi po visini zarade bio je generalni direktor „Telekoma Srbije“, koji je imao platu 354.879 dinara, a treći direktor „Elektroprivrede Srbije“ sa neto platom od 345.779 dinara.
Prema podacima iz izveštaja, direktor „Transnafte“ je imao platu od 331.163 dinara, direktor „PTT Srbije“ 297.202 dinara, zamenik generalnog direktora Aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu 297.474 dinara, direktor „Službenog glasnika“ 275.904 dinara, Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva 226.214 dinara, „Srbijavoda“ 220.500 dinara, generalni direktor „Srbijašuma“ 205.415 dinara, direktor „Železnica Srbije“ 202.383 dinara. Svima nam je dobro poznato da su mnoga javna preduzeća veliki gubitaši.
Takođe, Vlada je objavila na svom sajtu listu zarada direktora javnih agencija isplaćenih u februaru 2009. godine, prema kojoj je najveću platu primio direktor Centralnog registra za hartije od vrednosti - 355.205 dinara, a direktor Agencije za privatizaciju 344.149 dinara. Svi ostali direktori su primali visoke plate, da ne nabrajam sve, a najmanju platu među njima imali su direktor Antidoping agencije Srbije, čija plata je iznosila 97.411 dinara i direktor Zavoda za zaštitu prirode Srbije, kome je isplaćeno 71.703 dinara.
Sve sam ove podatke navela kako bismo mogli da napravimo poređenje sa platama državnih revizora, jer su to ljudi koji treba da vrše reviziju rada ovih izuzetno plaćenih rukovodilaca javnih preduzeća i ostalih službi. Kolega Kasalović je već naveo kolike su plate u instituciji, prema sadašnjim propisima. Kako sam već ranije rekla, za obavljanje posla revizora potreban je visokostručan, ekspertski kadar. Ove poslove ne mogu obavljati kandidati koji nemaju dovoljno radnog iskustva, već je potreban kadar sa bogatim iskustvom, koji poseduje specifično znanje i veštine za obavljanje tog posla.
Inače, važno je da se podsetimo da godinama nakon donošenja Zakona o DRI ovom organu nisu bili obezbeđeni uslovi za rad, pre svega nije bio obezbeđen prostor. To dovoljno govori o odnosu vlasti prema ovom kontrolnom organu. Izgleda da je bilo jednostavnije da ne funkcioniše. Verovatno ne bi još dugo funkcionisao, međutim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama u 2008. godini napisane su kritike u vezi sa nepotpunom operativnošću DRI. Kako je reč „Evropa“ jedini zakon koji poštuje ova vlast, pristupilo se stavljanju u funkciju Državne revizorske institucije.
Na kraju, reći ću još to da nam je svima dobro poznato da mnogo ljudi u Srbiji danas radi za platu od 10.000 do 15.000 dinara, mnogo ljudi radi na crno, bez osiguranja i plaćenih doprinosa. Nažalost, među njima ima i ljudi sa visokim obrazovanjem, koji ne mogu da se zaposle u struci. Sada nekom od tih ljudi koji slušaju ovu našu raspravu iznosi tih plata koje smo pominjali mogu delovati kao visoki iznosi, međutim, kada realno sagledamo sve iznose koje smo naveli jasno je da su ove izmene i dopune Zakona preduslov za potpuniju operativnost Državne revizorske institucije. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Petar Jojić ima reč.

Predsedniče, koliko imamo minuta?
(Predsednik: Trinaest i po minuta.)
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, kada je u pitanju reforma zakonodavstva u Srbiji, treba reći da postoji jedan problem, a to je što se propušta korišćenje uporedno-pravne analize. Šta to znači? Srbija ima Institut za uporedno pravo. Ako je u pitanju ova oblast, koja treba da bude uređena na jedan način shodno zemljama EU, kontinentalnog ili anglosaksonskog prava, onda treba imati u vidu činjenicu da narodni poslanici i svi oni koji u Skupštini učestvuju u donošenju zakona nemaju priliku da dobiju analizu, uporedno-pravnu, kako je to regulisano pojedinačno u nekim zemljama.
Podsetiću vas da je još davne 1878. godine ustanovljena državna revizorska institucija u Kanadi. U razvijenijim zemljama status revizorske institucije je na veoma visokom nivou.
Mislim da je broj revizora po onom pravilniku koji je ustanovljen, prihvaćen i donet u Narodnoj skupštini mali. Vi se sećate da su poslanici SRS pre dve godine tragali i jedva smo pronašli četiri revizora; navodno su revizori, to su bila četiri, takoreći, činovnika, ovde u potkrovlju ove zgrade, a Zakon o revizorskoj instituciji donet je još 2005. godine.
Problem je u tome što ta revizorska institucija nije opremljena i nije popunjena prema potrebama države Republike Srbije. Ako imate trenutno četrdeset zaposlenih, zajedno sa državnim revizorima i predsednikom, to je jako malo. Nije moguće da taj broj ljudi obavi adekvatnu i sveobuhvatnu kontrolu korisnika budžeta. U pitanju je između osam i devet hiljada korisnika državnog budžeta Republike Srbije.
Postavlja se jedno logično pitanje: da li je taj broj ljudi u mogućnosti da izvrši reviziju i kontrolu utroška budžetskih sredstava? Po mojoj proceni, to je samo simbolično i nema ni govora o tome da oni mogu da izvrše određenu kontrolu trošenja budžetskih sredstava. Samo u Vladi Republike Srbije imate 25 ministarstava, a u nekim razvijenim zemljama imate između 10, 12 i 14. Sa ovim brojem stanovnika, to je apsolutno neprimereno. Uz to da kažem, pored 25 ministarstava treba da kontrolišu i još 111 organa republičkog nivoa.
Šta je sa javnim preduzećima u vlasništvu Republike Srbije? Šta je sa javnim preduzećima, ko će da ih kontroliše na lokalnom nivou? Koliki je broj tih javnih komunalnih preduzeća? Veliki, u svakoj opštini. Znate li koliko je opština i koliko ima budžetskih korisnika, osim javnih preduzeća, kao institucija na lokalu? Od 2000. godine do današnjeg dana niko ih nije kontrolisao. Oni kontrolišu sami sebe. To je poznato i rečeno je – poverite kozi da čuva kupus. Nema tu kontrole.
Ono što je apsolutno vidljivo, ova vlast nema nameru da osposobi, da popuni i da obezbedi uslove DRI. Da ima volje, ne bi se dogodilo da mi imamo izvršenu kontrolu pedesetak korisnika budžeta i da su odmah u startu ljudi koji rade u toj državnoj instituciji utvrdili brojne nepravilnosti, ali je nevolja u tome što nije uređeno zakonom kako treba da se utvrdi odgovornost onih koji nenamenski troše sredstva i tamo gde su brojne zloupotrebe. Jer, sada se ispostavilo da neko može i pola milijarde dinara nenamenski da troši i da bude podneta prekršajna prijava i da on plati kaznu do 50.000 dinara maksimalno. To nije adekvatna kazna. S tim se svrha kažnjavanja ne postiže. Tu je problem.
Dakle, treba brojne zakone koji su u tesnoj vezi sa DRI i zakone koji se primenjuju na finansijsko i materijalno poslovanje menjati, uskladiti i doneti čvrste zakone.
Državni revizor na zapadu ima posebnu zgradu, ima posebno policijsko obezbeđenje, nijedan revizor ne može odlaziti u drugu kancelariju kod drugog kolege revizora a da se prethodno nije čekirao, odnosno da nije napisao belešku, pa čak ni njegov šef. Naši revizori su kod železničke stanice u Beogradu dobili neke neadekvatne prostorije, a sada su dobili neke prostorije, takođe neadekvatne, kod hotela „Slavija“.
Dakle, treba imati volju da se revizorska institucija osposobi da obavi takve zadatke, koji su i te kako važni za državu Srbiju. Kako se to u praksi dešava? Kako se nenamenski troše sredstva?
Bojim se da mi ovde ne mlatimo praznu slamu i da ne skupljamo klasje po lanjskom strništu, a zaboravljamo da mnogi korisnici budžeta rade šta god hoće, žare i pale, troše nenamenski sredstva poreskih obveznika. Narodna skupština mora biti taj kontrolor i odgovara u pogledu nadziranja Vlade i njenih resora. Vlada ne može da troši novac bez kontrole. Izveštaji revizora moraju da budu češće podnošeni, da bi parlament i narodni poslanici bili upoznati.
Evo jednog primera koji je svež, da sada obavestim javnost, a i vas narodne poslanike, a i vas, gospođo predsedniče, na jednom primeru, bio on mali ili ne, bio beznačajan ili ne. Šta se dogodilo? Pre neki dan na Zlatiboru skupio se jedan broj turista, njih oko hiljadu, a to su predstavnici toplana Srbije, pa su održali savetovanje u hotelima na Zlatiboru. Njih hiljadu treba da su potrošili, po svim osnovama, oko pedeset miliona dinara, a otišli su da se dogovore kako će da podižu cene grejanja.
Pitam da li su neki direktori vodili sekretarice da ih savetuju na Zlatiboru? Da li su otišli radi turizma ili je ovo bilo savetovanje, i sa kojom svrhom? Zamislite, jedan dan putuju, tri dana borave, peti dan se vraćaju. Cena u hotelima je između četiri, pet, šest, sedam ili osam, gde ima zatvorenih bazena. Oni su otišli jer su čuli i vremensku prognozu, pošto se ona često daje, verovatno je bilo najave da će biti snega na Zlatiboru, pa su onu žičaru koju je gradio gospodin Dinkić hteli da posete i da se malo skijaju, trebalo je od te silne toplote malo i da se ohlade.
Postavljam pitanje Ministarstvu finansija. Ovo je značajno za parlament i značajno je, gospođo predsedniče, i vi da znate da mi ova pitanja ne pokrećemo slučajno. Znate koliko se stotina hiljada građana u Srbiji sada greje toplotnom energijom. Ako je sada njih hiljadu na Zlatiboru potrošilo pedeset miliona samo za jedan odlazak na savetovanje, koliko će oni tek da potroše za godinu dana i koliko će da podižu cene, a toplane su u gubitku jedanaest milijardi dinara, ili 250 miliona evra?
Ovo je primer za koji treba da znaju građani, da se ne može ovako olako trošiti novac poreskih obveznika i da kontrola parlamenta mora biti u odnosu na revizora i u odnosu na Vladu.
Postavljam pitanje i tražim odgovor od Ministarstva finansija i državnog revizora, da se utvrdi ko je iz toplana boravio na Zlatiboru 16, 17, 18. i 19. maja 2010. godine, po kom osnovu, ko je organizator seminara, koliko je učesnika, poimenično, iz kog grada, koliko je sredstava utrošeno, i da se na taj način jednom stane na put tom turizmu.
To je bilo i u pravosuđu. U pravosuđu ste imali situaciju da predsednici sudova ili javni tužioci nikada nisu nijedno savetovanje propustili, ali su zato stotine miliona trošili i država je plaćala. Vidim da sada Ministarstvo pravde preduzima određene korake i sprečava zloupotrebe.
Zbog toga je potrebna ta kontrola, ali budžetska institucija mora da se konstituiše; ona mora raditi.
Tražim odgovor na pitanje koje sam postavio, jer smatram da je značajan za parlament i za naše građane koji plaćaju toplotnu energiju, tj. cenu grejanja. Sad pratite koliko će oni da podignu cenu, pa ćete videti da plate ili penzije nisu porasle toliko, one miruju. Neki nemaju ni platu ni penziju, a moraju da plate grejanje. Koliko će to grejanje sada da poskupi? Odakle? Vidite ovo rasipništvo. Ovom rasipništvu država i Ministarstvo moraju da stanu na put. U javnim komunalnim preduzećima nema kontrole. Tu je problem.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem. Molio bih ovaj odgovor od Ministarstva i Državne revizorske institucije. Hvala najlepše.