Narodni poslaniče, molim vas da kontekst onoga što sad izlažete dovedete u vezu sa dnevnim redom i da zajedno poštujemo član 103. Poslovnika Narodne skupštine.

Gospođo Čomić, hvala vam. Vodiću računa o vašoj sugestiji. Jednostavno, radi se o upućivanju naših vojnika u mirovne misije širom sveta i smatram da je deo te politike u svakom slučaju i ovaj vojni sporazum o vojnoj saradnji koji je potpisan sa Hrvatskom.
Suština onoga što sam hteo da kažem jeste da ne razumem koji je državni nacionalni interes Republike Srbije da potpisuje taj sporazum, da potpisuje slične sporazume i da upućuje svoje vojnike u mirovne misije na teritorije drugih država.
Ministar Šutanovac je tom prilikom rekao – ovo potpisivanje sporazuma predstavlja kraj rata. Samo postavljam pitanje – da li je kraj rata i za 2.000 srpskih porodica koje uzalud tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih?
Da se vratim na ovu temu upućivanja mirovnih misija u inostranstvo i naoružavanje Vojske Srbije. Pošto je tema vojska, tu je tema i oružje. Imam predlog za ministra i jedno pitanje. O čemu se radi? U utorak, 4. maja, ove godine, protiv Vladana Ilića, vojnog obveznika iz Velike Plane, vlasnika radnje za prodaju pogrebne opreme…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da smo u obavezi da poštujemo član 103. i da govorimo o dnevnom redu. Tačke. 7. i 8. ne mogu se dovesti u vezu sa proizvodnjom oružja i govoriti o oružju samo zato što je u pitanju vojska, a lični primer i lične sudbine koje imate nameru da uvedete kao argumentaciju, molim vas, da budu u direktnoj vezi sa temom dnevnog reda.

Ako mi dopustite pet rečenica, dva minuta vremena, dovešću u kontekst.
Dakle, protiv navedenog gospodina je podneta krivična prijava zbog nasilja u porodici. Prilikom intervencije kod ovog vojnog obveznika policija je pronašla 12 komada vatrenog oružja. Dovoljno da se naoruža jedna manja vojna jedinica. Ono što je zaprepašćujuće jeste da je čovek za svih 12 cevi imao dozvolu za držanje oružja. Zbog čega ovo govorim? Govorim iz razloga što pretpostavljam da zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazimo Srbija ima problema da naoruža ove jedinice koje šaljemo u mirovne misije, pa sam mislio da predložim ministru Šutanovcu da iskoristi ovih 12 oduzetih komada oružja za naoružavanje jedne od ovih vojnih jedinica koje upućujemo u mirovne misije.
Završiću jednim pitanjem, konstatacijom. Kuća ovog gospodina koji je vojni obveznik, proverio sam, Vojske Srbije, nalazi se bukvalno uz Dom omladine u Velikoj Plani, u kome se svakodnevno okupljaju na desetine dece. Takođe, ukazujem na činjenicu da je policija u Plani protiv Ilića podnela više prijava za porodično nasilje nad sopstvenim detetom.
Završavam pitanjem – kako je moguće da neko u jednoj civilizovanoj evropskoj državi, koja prihvatajući evropske i svetske standarde upućuje svoje vojne jedinice da uspostave mir širom sveta, dobije 12 dozvola za držanje oružja, odnosno kako je moguće da neko u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu policije nije posle petog, sedmog, desetog ili dvanaest zahteva za izdavanje oružja postavio pitanje zašto će jednom čoveku 12 komada oružja? Da li je u pitanju strast, bolest, pripremanje uslova za stvaranje sopstvene vojske ili nešto slično?
Završavam pitanjem i tražim odgovor od ministra Šutanovca – da li je vojni obveznik Vladan Ilić iz Velike Plane, kod koga je pronađeno 12 komada oružja, ratni dezerter i da li je učestvovao na ijednoj vojnoj vežbi? Hvala. Završio sam.

Narodni poslaniče, upućujem vas na institut poslaničkih pitanja ako želite da dobijete posebna obaveštenja ili objašnjenja.
Smatram potpuno neprimerenim da se oglušite o dva upozorenja da ste obavezni da poštujete član 103. i da govorite o dnevnom redu. Sadržaj vašeg izlaganja skoro, pa, da nijednom rečenicom nije bio u vezi sa dnevnim redom, što smatram omalovažavanjem Narodne skupštine i ugrožavanjem ugleda Narodne skupštine. Molim vas da to ne činite, sebe radi ako već nećete da slušate upozorenja predsedavajuće.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve dileme, iako gospodin Šutanovac očigledno nema nameru da sluša ovu raspravu, ali zbog građana Srbije i drugih narodnih poslanika, imam obavezu da razjasnim jedan nesporazum koji je izbio između gospodina Šutanovca, gospodina Vlajka Senića i mene.
Dakle, evo šta piše u toj famoznoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine: "Savet bezbednosti"…pa da ne citiram sve, "potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2". Dakle, gospodin Šutanovac je spočitavao poslanicima SRS da ne znaju šta piše u Rezoluciji 1244. Međutim, iz ovoga što sam pročitao može da se izvuče sasvim suprotan zaključak, da nažalost ministar odbrane Republike Srbije…

Narodni poslaniče, i vas molim da govorite u skladu sa članom 103. i da ne zloupotrebljavate pravo na prijave za reč u vremenu i toku sednice kada se govori o tačkama dnevnog reda na teme koje su već bile u prethodnom toku sednice.

Hvala, gospođo Čomić, na intervenciji, ali, nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ovo jako važna stvar.
Gospodin ministar je tvrdio da u Rezoluciji 1244 nigde ne piše – srpska vojska i policija. Evo, sada sam vam pročitao da piše. Ono na čemu je SRS insistirala i ono na čemu danas insistira jeste da aktuelni režim u Srbiji zatraži od UN, inače, u Rezoluciji 1244 nigde ne piše, i to mogu da citiram ako mi gospođa Čomić dozvoli, nigde se ne traži da komandant KFOR nas pozove da mi sa vojskom i policijom dođemo na KiM…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da svoje izlaganje samerite sa obavezama iz člana 103. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovaj deo toka sednice podrazumeva obavezu da se govori o tački dnevnog reda. Sadržaj vašeg izlaganja nije ni u kakvoj vezi sa temom iz tačaka 7. i 8. našeg dnevnog reda.

Uz rizik da možda i dobijem neku opomenu ili neku drugu sankciju, gospođo Čomić, dozvolite, ovo je izuzetno važna stvar, kada se govori o upotrebi Vojske Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, dakle, ne može a da se ne kaže da jedan deo teritorije Republike Srbije, naše države, nije pokriven sa srpskim vojnim i policijskim osobljem, kako stoji u Rezoluciji 1244, i da je bespredmetno, Srbija bi bila presedan u međunarodnoj zajednici da ima svoje vojnike u Kongu, Avganistanu, na Haitiju ili bilo gde, a da srpskog vojnika ili policajca nema u mestima, u gradovima, i selima na KiM.
Ako mi nađete ijednu državu na svetu koja učestvuje ili pod zastavom UN ili pod zastavom NATO u nekoj međunarodnoj mirovnoj ili kvazimirovnoj operaciji a da njena vojska ili policija nije prisutna na celokupnoj državnoj teritoriji, biću vam duboko zahvalan. Nažalost ili na sreću, takve države sem Republike Srbije nema.
Sada postavljam jedno pitanje, pitanje koje je postavio i moj uvaženi kolega gospodin Krasić – koja je svrha toga da imamo nekoliko lekara ili nekoliko vojnih posmatrača na Haitiju, Libanu ili bilo gde u svetu, a da srpski narod na KiM živi u uslovima koncentracionog logora, a da pri tom nijedan državni organ, uključujući Narodnu skupštinu Republike Srbije, Vladu, nikada ni na koji način nisu zahtevali od UN da omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244?
Gospodin Vlajko Senić je rekao da postoje samo dva puta kada je reč o povratku srpske vojske i policije na KiM, a imajući pri tom u vidu i širi kontekst učešća Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, pa je onda rekao – ili rat ili da budemo deo NATO.
SRS je rekla da postoji i treći put, to ponavljamo i ovom prilikom, dakle, postoji i treći put. Treći put je poštovanje Povelje UN, poštovanje međunarodnog prava i poštovanje jedne inicijative koja je došla sa Istoka, jedne bratske i prijateljske zemlje, a to je inicijativa ruskog predsednika iz 2009. godine, da se potpiše ugovor o evropskoj bezbednosti.
Dakle, ta inicijativa je potekla prošle godine i ona je stavljena na sto praktično svih evropskih država, uključujući tu i države koje su članice NATO. U čemu je suština te inicijative?
Ruska Federacija u liku svog predsednika nudi svim državama u Evropi, ponavljam, i državama članicama NATO, da se potpiše ''ugovor o evropskoj bezbednosti'', koji će da počiva na principima Povelje UN. To znači – poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država potpisnica tog novog ''ugovora o evropskoj bezbednosti''. To je miroljubiva politika. To su mehanizmi da se sporovi među državama reše na miran način, konferencijama, konsultacijama, svim mogućim sredstvima, samo ne oružjem.
Nedavno je ova inicijativa došla i u Narodnu skupštinu Republike Srbije i sa ovom inicijativom upoznate su sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nedavno je održan i jedan okrugli sto, 24. aprila ove godine, koji se bavio svim onim pitanjima koja su vezana za inicijativu Ruske Federacije, a to je da se uspostavi novi sistem kolektivne bezbednosti u Evropi koji će apsolutno da bude u skladu sa principima, sa načelima, sa normama iz Povelje UN.
Pitanje koje postavlja SRS jeste sledeće – zašto predsednik Republike Srbije o tome ćuti? Zašto o tome ćuti Vlada Srbije? Zašto o tome ćuti Ministarstvo odbrane? Zašto ćute poslanici vladajuće koalicije? Zašto ne kažu da postoji i neki drugi put da se očuva bezbednost Republike Srbije u vrlo nestabilnim međunarodnim političkim prilikama, a koji ne podrazumeva direktno ili indirektno uključivanje Srbije…