Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je devet minuta i 15 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, a posle nje narodni poslanik Srđan Milivojević.

Zahvaljujem. Da počnem od onoga sa čime je kolega završio. Zakon predviđa da Narodna skupština kontroliše Narodnu banku, a predviđa da je kontroliše na način što će Narodna banka dostavljati na informisanje svoje izveštaje o radu.
Na koji način neko nekog kontroliše ako vi njemu dostavljate na informisanje neki dokumenat?! To je, da ne bude grubo, gospodine Jelašiću i ostale kolege, prosto smešno, kao kada bi se mi kao građani pojavljivali u ulozi kontrolora neke medijske kuće koja nam dostavlja informaciju o bilo čemu ili o bilo kome. Dakle, pokušaj da se Statut ne usvaja u ovoj skupštini, što u zakonu stoji i da se nadzorna uloga Skupštine Republike Srbije svede na informisanje post festum, o već obavljenim stvarima, dovoljno govori u prilog odbijanja ovog zakonskog projekta.
U prilog odbijanja ovog koncepta, koji ste nam dostavili, govori teorija koju pratim od 28 godine do ove današnje, govori praksa i vaši rezultati. Govore partijski opredeljeni, a vrlo uvaženi ekonomisti, koje ću ovom prilikom citirati. Govore oni koji imaju dovoljno kredibiliteta i iskustva, poput jednog Miltona Fridmana, koji, na primer, kaže da – u demokratskom društvu jeste neophodan širi konsenzus oko monetarne politike. Da, citiram Fridmana koji je rekao, da je – uvek i svuda inflacija monetarni fenomen.
To ću i ilustrovati sa tri-četiri podatka i iz vaših izveštaja. Zašto je protiv vašeg koncepta teorija od postojanja one nama poznate finansijske istorije Srbije do danas, evo, iz knjige objavljene 1929. godine, koju sam već jednom pokazala gospodinu Jelašiću, u izdanju knjižarnice Gece Kona, zove se "Naša domaća privreda", pročitaću vam samo dve rečenice: "Poslovanje Narodne banke ne može se upoređivati sa primerima Francuske, Belgije i Švajcarske i njihovih emisionih banaka, jer ove ustanove pripadaju jakim kapitalističkim zemljama, kako u pogledu tesnih veza sa velikim međunarodnim tržištem, tako i u pogledu sopstvene jačine slobodnog tržišta. Ono mora biti od mnogo veće koristi za domaću privredu,'' što vi zaboravljate, ''i svoju kreditnu politiku podesiti onako kako zahtevaju današnje privredne prilike, kako bi ta politika predstavljala moćnu polugu na polju unapređenja domaće radinosti.''
Zaključak zbog kojeg čitam citat je – ''Neka ta politika teorijski ne bude ispravna, ali neka na delu bude samo korisna, a to je bitno.''
Sada da dodam iz ugla vaših rezultata, vaša politika jeste korisna, ali je pitanje – kome?! Ne najvećem broju građana, već određenoj grupi pojedinaca, koji su od toga imali dobre zarade.
Šta je najvažnije za jednu narodnu banku? Da obezbedi politiku od koje se može očekivati jače dejstvo važne institucije na podizanju materijalnog blagostanja naše države. Gospodine Jelašiću, poštovane kolege, uvaženi građani, sve što učimo, radimo i znamo, sve što govorimo jeste u funkciji, neko kaže, osmeha građanina, neko to prevodi u bolji životni standard, filozofi današnjice kažu, od Ničea do danas, da smo zaboravili da kod ljudi gradimo ''hram sreće'', jer to jeste smisao našeg delanja, od onda, danas, delovanja, ne da neko dokazuje svoju ekspertnost, ne da nalazi izgovore, nego da ovaj naš život čini lakšim i srećnijim, ako je moguće. Politika koju je vodila Narodna banka to nije omogućila.
Citiraću gospodina Vladimira Gligorova, koga vrlo uvažavam, a koji je blisko vezan sa jednom od naših opozicionih stranaka, LDP, koji je 21. jula 2003. godine, u časopisu "Ekonomist", na temu "Nezavisnost centralne banke" rekao nekoliko, uvaženih i dostojnih poštovanja i pominjanja, rečenica, na primer – ''Najveći broj centralnih banaka su javne, a ne privatne ustanove. To što neki to mešaju da su to državni organi, to je njihovo pravničko znanje, u to ne ulazim. Dva cilja su najčešća koja treba da postigne centralna banka: stabilnost cena i stabilnost privrednog rasta. Vama je privredni rast dalek kao nedostižni vrhovi Himalaja i toliko vas zanima.''
Ono što gospodin Gligorov kaže te 2003. godine, u trenutku kada se SRJ cepa i kada se govori po prvi put o nezavisnosti Centralne banke Srbije, ispravno kaže da – treba postići idealnu meru između klasičnog poštovanja pravila na diskreciono odlučivanje. Pravilo koje bi trebalo da obavezuje ponašanje centralne banke i ono što vi zovete nezavisnost, nepravilno ga šireći na to da su vaša delovanja tajna i u korist samo nekih, jeste sledeće: pravilo koje bi trebalo da obavezuje ponašanje centralne banke je u izboru i primeni instrumenata monetarne politike.'' Hajde da ponovim, ako nismo dobro čuli, ''u primeni instrumenata i izboru monetarne politike'', ali ne i u definisanju cilja – ko je taj jedan pojedinac ili taj savet ili izvršni odbor ko može milionima građana da definiše cilj i da radi suprotstavljeno od Vlade, od ekonomske politike, od memoranduma i od onog što se zove standard ili osmeh građana Srbije?
Dakle, citiram i dalje Gligorova, iz tog časopisa "Ekonomist magazin", broj 165, iz 2003. godine – ''Nezavisna je ona centralna banka kojoj je cilj monetarne politike jasno određen i kojoj je ostavljena sloboda da ga ostvaruje onim sredstvima kojim raspolaže. Vi ste to proširili na nedopustive granice i na štetu građana Srbije.'' Šta Gligorov dalje kaže? On očekuje da će nezavisna centralna banka staviti na uvid javnosti sve elemente svoje monetarne politike i sve analize i razmatranja zarad kojih se odlučila na određene instrumente. Bitno je da se učvrsti njena operativna samostalnost, dakle, u primeni instrumenata, a ne određivanju ciljeva, budući da javnost, a to znači i privreda, ne moraju da nagađaju o tome šta će banka da radi, ne moraju ni svojim špekulacijama da ograničavaju takvo samovoljno ponašanje.
Protiv koncepta koji ste nam izneli govore ne samo vaši izveštaji i oni finansijski rezultati sa gubicima, govore cene u radnjama, koje kažu da niste ostvarili kontrolu nad inflacijom, govori kurs evra.
Protiv vaše politike govore rate za stan, govori iskustvo sa lizingom, svojevremeno promovisanim široko i naveliko i govori ona priča da jedino onaj ko nije morao da se zaduži taj se spasio.
Govori nam poslovanje Zavoda za izradu novca i zloupotreba, onog, kulturnog određenja po kojem je, bez primene Zakona o javnim nabavkama, zloupotrebom određenog člana, Zavod za izradu novca dobio ekskluzivno pravo da radi neka dokumenta, oduzimajući nadležnost Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde ste vi kao Narodna banka, čiji je vlasnik Republika Srbija, a vi sa njom imate veze samo kada treba da vam pokrije gubitke, dolazili do ekstraprofita, za koje se, neću propustiti da citiram, na savetu dogovarate kako da obrazložite da nemate para da u budžet prenesete one nerealizovane dobitke koje u stvari imate, samo mi nemamo tu virtuelnu sposobnost da ih vidimo, ni budžet da ih prihoduje.
A zašto je došlo do takvih vaših rezultata? Koncept nezavisnosti u kojem ste vi, gospodine Jelašiću, omogućili sebi, a bez pitanja ikoga, da se banke bave trgovinom hartijama od vrednosti sa vama, kao najsigurnijim poslom, a ne kreditiranjem privrede i stanovništva, što je osnovni posao banaka, jeste nešto što će zahtevati malo dublju analizu odgovornosti.
Od 2004. godine u stanje hartija od vrednosti, prema tome, umesto da daju kredite građanima i privredi, banke su ulagale u hartije od vrednosti 2004. godine milijardu i 75 miliona, a 2009. godine, slušajte me dobro, to stanje je 151 milijarda i 98 miliona dinara, podatak iz Narodne banke. I, kada kažem, gospodine Jelašiću, kada vam je budžet, odnosno Republika Srbija, prodavala devize, a vi njima niste davali ''kruške i jabuke'', citiram vas, nego neke dinare, ko je plaćao kamate na ove i ovakve hartije od vrednosti?
To je ona inflacija koju vam stavljam na teret da ste je vi stvarali, i emisiju novca i inflaciju, ako je referentna stopa, dakle, kamata koju ste plaćali išla od 16,44% u decembru 2004. godine, pa je u martu 2005. godine, na primer, iznosila, i bila pet meseci, oko 20%, 18%, 13%, 9%, do decembra 2008. godine ona je iznosila 17%, da bi zaključno sa decembrom 2009. godine, kamata koju ste plaćali na te hartije od vrednosti koje su sa 1,7 milijardi skočile na 151 milijardu, bila 9,5% i da bi u međuvremenu ino- obaveze banaka porasle sa 83 milijarde na 498 milijardi.
Sad, da građanima ne bude ono – nemoj da mi pričaš kako te je bolela slomljena noga, nego mi pokaži rendgenski snimak. Evo ga rendgenski snimak! Šta znači povećanje ino-obaveza? Banke su pribavljajući sredstva iz inostranstva, zadužujući se kratkoročno i dugoročno, zbog razlike u visini kamatnih stopa, vi to zovete kamatni diferencijal, i mi ekonomisti, videle veliku mogućnost zarade i profita i zato je ovako skočio rast – ulaganje u hartije od vrednosti. Da bi neko imao ovako veliki profit i da bi poraslo ulaganje hartija od vrednosti sa milijardu i 75 na 151 milijardu neko je morao da izgubi, jer novac nije materija koja se stvara ni iz čega. Ona ume u zanimljivim putevima da izgubi trag. Vešti taj trag pronađu.
Poštena i odgovorna vlast kazni te koji su gubili tragove novca i nadamo se da će takva vlast jednog dana i utvrđivati te puteve novca, ali, ovi rezultati, ovaj rendgenski snimak ne ide u prilog nezavisnosti određivanja ciljeva, koji se zovu targertiranje inflacije, jer vi niste postigli, a navadili ste banke, što bi rekao naš narod, da se ne bave svojim poslom, nego da se bave najsigurnijim poslom – trgovanjem sa vama.
Što ste morali da radite ovo sa repo papirima? Piše u vašem izveštaju, kaže – država je konvertovala dinarska sredstva da bi smanjila budžetski deficit. Zašto država ima budžetski deficit to su posebna pitanja. Reč je o tome da je država u tri navrata prodala NBS po 150 miliona evra, dakle, 450 milio evra. Drugo, devizni priliv po osnovu privatizacije robnih kuća uticao je na rast dinarske likvidnosti u iznosu od preko 30 milijardi dinara. Dokapitalizacija banaka po osnovu koje je ostvaren znatan rast kapitala iznosila je 114,7 milijardi dinara.
Prema tome, prodavali smo, u privatizaciji uzimali novac, država se ponašala raskalašno i prodavala devize. Stvarala vam višak dinara koji ste ovakvim repo hartijama morali da povlačite, da plaćate kamate i da dovedete do ovakvog kursa, koji je sa 78 dinara, 2004. godine, došao na 103 dinara i da potrošite milijardu 118 miliona evra na neku kontrolu kursa.
Da li, vi, shvatate, dok mi klimate glavom i dajete za pravo da iznosim ispravne podatke, učinke ovoga? Prodavali smo realne fabrike, vaspitali banke da je bolje da trguju sa NB, to je najsigurnije, a ne da daju kredite građanima i privredi da rade nešto, da kupuju stanove, da počinju neke poslove i mi smo potrošili deo deviznih rezervi, potrošili pare od privatizacije. Imamo visok kurs. Imamo visoku inflaciju, a vi i dalje tražite nezavisnost, tražite da vam plate budu određene u skladu sa ovim bankama od kojih trpite pritisak, ali nećete da čujete dogovor od svoje Vlade i tražite da poslanici glasaju za ovakav zakon.
E, pa, onaj ko vam bude glasao za ovakav predlog zakona neka bude spreman da nosi teret odgovornosti pred vašim budućim učincima i temeljima koje ste postavili ovakvom politikom. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 16 minuta i 25 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Nije u sali.
Narodni poslanik Vladan Jeremić, posle njega narodni poslanik Zoran Ostojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS javnosti je predočena kao najznačajnija stvar to što će NBS ubuduće imati samostalnost i nezavisnost u radu. Ono što se nameće kao logično pitanje jeste da li to znači da do sada nije bilo svega toga, samostalna i nezavisna? Možda bi ovu dilemu mogao da razreši podatak, ono što je čak i objavljeno na sajtu NBS, da ova institucija već uveliko radi na primeni takozvanih Bazelskih standarda, standarda propisa o adekvatnosti kapitala, kojima se na najdirektniji način ograničava kreditna aktivnost banaka, što u uslovima sveopšte zaduženosti znači samo dalju destrukciju ekonomije. Inače, ovaj propis donosi "Bank of International Settlements" sa sedištem u Švajcarskoj, u Bazelu, koja je privatna banka. Ima čak i svoju privatnu gardu i nad kojom nijedna vlada u svetu nema ingerenciju, pa je onda ovo samo prilog tome o kakvoj se nezavisnosti i državnosti, zapravo, ovde radi.
Ako se zna da je po onoj, nekakvoj, osnovnoj definiciji monetarne politike, odnosno rada NBS to da bi ona trebalo da upravlja novcem i kamatnim stopama kako bi ostvarila nisku, stabilnu i predvidivu stopu inflacije i time stvorila ambijent za postizanje održivog ekonomskog razvoja i rasta zaposlenosti, da upravljajući novcem i kreditima NBS utiče na jačanje i očuvanje poverenja javnosti u dinar, što privrednicima, građanima, olakšava donošenje poslovnih odluka i planiranja budućnosti i da se stara o vrednosti nacionalne valute, a samim tim doprinosi rastu životnog standarda građana, onda ima nekoliko stvari, na koje bih želeo ovom prilikom da ukažem, koje govore o tome da to i nije baš tako.
Poznata je činjenica da NBS još od septembra 2006. godine sprovodi režim takozvane ciljane inflacije i nešto više od dve godine, sve do početka 2009. godine, kao smernica za prilagođavanje stepena restriktivnosti monetarne politike služila je ta bazna inflacija. Ovo podrazumeva praćenje cena koje se formiraju na tržištu, a ono što se koristilo kao opravdanje za ovakvu odluku bilo je da se instrumentima monetarne politike ne može uticati na cene koje se administrativno određuju. To je u prevodu značilo da NBS praktično nije želela da preuzima odgovornost za promene cene struje, nafte, prevoza, hleba, mleka i drugih proizvoda, što u principu čini skoro polovinu ukupne inflacije.
Čak i da se pronađe nekakvo opravdanje za ovakvu odluku, zašto prihvatiti odgovornost za nešto o čemu Vlada odlučuje, jasno je da je u tom periodu, što se NBS tiče, i o toj monetarnoj strategiji bila bolja odluka da se ciljala ta ukupna inflacija, jer ovakav način vođenja monetarne politike, po mišljenju dobrog dela stručne javnosti, ima određenih manjkavosti, pre svega što je obesmišljena suština strategije ciljane inflacije, kada je ukupna inflacija znatno veća od bazne inflacije. I, ono što je poseban problem jeste to da NBS nije bila naročito ubedljiva kada je objašnjavala da uspešno obavlja zadatak, jer za razliku od statističkih parametara građani, privreda na svojoj koži u svakodnevnom životu su mogli da osećaju da je znatno veći porast cena od onoga što je objavljivala NBS.
Drugo, ako se prihvati ta činjenica da se NBS bavila samo baznom inflacijom, to praktično znači da Vlada nije imala nikakvu odgovornost o svojim cenama, niti obavezu da povede računa za koliko će ih povećati. Ono što je osnovni problem, a tiče se sfere za koju je zadužena NBS, predstavlja problem kontrolisane cene i ono što je zabrinjavajuće jeste da je već u prvoj polovini ove godine Vlada skoro dostigla maksimum u smislu procenata kontrolisanih cena.
Ako su te regulisane cene osnovni problem, onda je jasno i da referentna kamatna stopa ne bi smela da bude visoka, odnosno da bude tolika kolika je sada. Jeste da se ona smanjivala, ali i trenutno je nešto što je neodrživo, jer referentna kamatna stopa nimalo ili veoma malo utiče na regulisane cene, pa samim tim u uslovima kada su one generator inflacije utiču i na ukupnu inflaciju.
S druge strane, to je ono o čemu smo već do sada nebrojano puta govorili, jeste da visina te referentne kamatne stope upravo i doprinosi da krediti budu skuplji i da država mora da na svoje trezorske zapise plaća visoku kamatu.
Međutim, ono što je najznačajniji problem u celoj ovoj priči, to je svakako činjenica da poslovne banke de fakto kontrolišu srpski bankarski sistem i, ono što je opasno, vrše misiju dinara mimo znanja javnosti, čak i protivno zakonima koji uređuju ovu oblast.
Ovom prilikom ću iskoristiti da citiram Vojina Bjelicu, profesora na Ekonomskom fakultetu, inače bivšeg predsednika Saveta Narodne banke Srbije, koji je istakao da kreditna aktivnost banaka omogućava da banka stvara novac na taj način što monetizuje svoju aktivu, a najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komitenata i još dodaje sa gledišta funkcije kreiranja novca – nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom.
Dakle, na osnovu ovoga se da zaključiti da poslovne banke same stvaraju novac, bilo da je reč knjiški ili bezgotovinski i ovo ih čini emisionim ustanovama, na isti način kao što su to i centralne banke, s tom razlikom što se emituje jedna drugačija vrsta novca. Da li se takav novac pušta u opticaj bezuslovno ili kao kredit, to je sada već drugo pitanje, ali očigledno da je njima u interesu da se baziraju isključivo na kredite jer se i kamate slivaju u njihove džepove, a praktično i privreda i građani postaju zavisni od komercijalnih banaka.
Ovo je jedan od primera kako se na najdirektniji način utiče na privredne tokove i na životni standard građana, jer oni, govorim o tim bankama, određuju ko može i pod kojim uslovima dobijati kredite, da li ih uopšte može dobiti, za koje svrhe itd. Ako kojim slučajem prestanu sa ekspanzijom kredita, jasno je da bi privreda pucala po svim šavovima jer dugovi sa pripadajućim kamatama i dalje stoje kao jedan ogroman balast, a novih kredita za servisiranje nema.
Činjenica je da je ovaj slučaj o kome sam govorio prilično poguban za društvo jer imati mogućnost da i kroz sve zakone koji prate ovu oblast dođemo do zaključka da jedna ovakva situacija čak i ne pominje niti priznaje njegovo postojanje. Čak i u ovom zakonu o Narodnoj banci Srbije, član 53. stav 2, stoji da Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji. Nigde se ne pominje bezgotovinski, odnosno taj knjiški ili bankarski novac koji dominira u likvidnoj dinarskoj masi. Takođe, predlagač zakona je zanemario veoma važnu činjenicu o postojanju te takozvane treće vrste novca, čijim se emitovanjem bavi neko drugi. Tu je pokušaj da se u zakonu o bankama na jedan način to prikrije, ali svedoci smo činjeničnog stanja u funkcionisanju ovog sistema.
Ono što je, takođe, bitno, to je da u Nacionalnoj strategiji razvoja do 2012. godine stoje nekakva tri prioriteta. Prvi prioritet je stvaranje investicionog ambijenta za privlačenje stranih, pre svega grinfild investicija. To podrazumeva gomilu stvari, jer se ovde ne radi samo o tome da stopa poreza na dobit bude najmanja u Evropi. To je nedovoljno, mnogo je važniji taj dugoročni interes koji neko može da ima. Drugi prioritet je razvoj infrastrukture. Imate jasnih pokazatelja koliko bi trebalo da bude uloženo u razvoj infrastrukture do 2012. godine. Treći prioritet je znanje koje se danas traži na tržištu rada.
Ono što pokazuje iskustvo do sada, to je da bezmalo ništa nije urađeno na tom planu, a ono što smo mi u SRS nebrojano puta do sada isticali i napominjali, kada je reč o vođenju monetarne politike u Srbiji, to je činjenica da bi Narodna banka Srbije, kao institucija, zaista, morala da bude samostalna, nezavisna u radu, ali ne nezavisna od institucija u Srbiji, već, pre svega, od zavisnosti, koja je evidentna u poslednjih nekoliko godina, od strane Međunarodnog monetarnog fonda. Ne treba zaboraviti da bi nezavisna centralna banka po logici stvari trebalo da unese stabilnost u finansijski sistem i to na taj način što bi se pridržavala pravila, a ne donošenjem određenih diskrecionih odluka.
Zakon koji se nalazi danas pred poslanicima je pre svega trebalo da sadrži i jednu vrstu državne kontrole nad Narodnom bankom Srbije, ali i znatno drugačije nego što je to do sada bio slučaj. Možda je jedno od rešenja za tako nešto bilo eventualno formiranje nekog parlamentarnog odbora, čiji bi najvažniji instrument bila interna revizija rada Narodne banke Srbije. Međutim, kao što smo mogli da vidimo, toga nema u ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije.
Ono što je i do sada bio osnovni problem, to je odsustvo suštinskog odlučivanja, kolektivnog odlučivanja i pre svega nezavisne provere donetih odluka.
Što se nas tiče, ovakav predlog zakona neće doprineti onome što se predstavlja u javnosti, jer problemi u sferi monetarne politike nisu obuhvaćeni ovakvim predlogom zakona i smatramo da su potrebne suštinske izmene u vođenju monetarne politike. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 12 minuta i 35 sekundi.
Narodni poslanik Zoran Nikolić ima reč, a posle njega narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je devet minuta i 50 sekundi.

Kažu da se ništa u životu ne dešava slučajno, naročito u politici, pa bih samo na početku napravio jednu digresiju i podsetio i ovaj parlament, a i guvernera, mada mislim da on to zna, da je danas kada raspravljamo o Zakonu o Narodnoj banci 160 godina od rođenja jednog od najboljih guvernera Narodne banke, gospodina Đorđa Vajferta.
Sama činjenica da će i Fond "Đorđe Vajfert" predložiti Vladi da možda ova godina bude i godina Đorđa Vajferta podseća na trag koji neko ko je guverner Narodne banke može da ostavi u društvu i u narodu.
Gospodin Đorđe Vajfert je bio jedan od prvih industrijalaca, veliki industrijalac, još bolji i veći guverner Narodne banke, a humanost koju je pokazivao, s obzirom na to da je bio vrlo bogat čovek, služi za primer i treba da posluži za primer svima onima koji imaju puno novca da bi trebalo onima koji nemaju malo više da se pomogne.
Na početku imam jedno pitanje za vas i voleo bih da mi na to pitanje odgovorite, neposredno, po završetku mog izlaganja. Zbog čega vi danas branite ovaj zakon? Zbog čega se vi danas nalazite u ovoj nezahvalnoj ulozi da branite izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci Srbije?
Pod jedan, vi ste ostavku podneli pre tri meseca. Savet Narodne banke je vašu ostavku uvažio. Zašto vi kao bivši guverner branite zakon koji će imati posledice na funkcionisanje i rad novog guvernera, a, sasvim izvesno, vi to biti nećete?
Zaista me zanima šta je razlog da vi danas branite ovaj predlog zakona? Da li je izmena samo to da predsednik Republike predloži novog guvernera? Ako je to jedini razlog, mislim da svi mi, uključujući narodne poslanike na prvom mestu, a naročito građane, treba da prestanemo da ispunjavamo želje predsedniku Republike gospodinu Borisu Tadiću i da mu ne dopustimo da se meša u sve i svašta, jer se on očigledno bavi svim temama, a ne bavi se na pravi način nijednom temom koja je bitna za građane Srbije.
Vaše izlaganje u odbrani ovog novog predloga je bilo kratko i koncizno. Kada ste podnosili ostavku rekli ste da to radite isključivo iz ličnih razloga. Nemam razloga da poverujem u suprotno i verujem da ste to učinili isključivo iz ličnih razloga, ali ste u ovom kratkom govoru svesno ili nesvesno reči "nezavisnost" i "samostalnost" pomenuli 17 puta, za stranu i po govora, puno je kada 17 puta pomenete reč "nezavisnost" i "samostalnost". Da li je to slučajno? Mislim da nije.
Ovaj zakon koji ste predložili, jeste najbolji dokaz da će nezavisnosti i samostalnosti u Narodnoj banci biti mnogo manje po donošenju zakona, nego što je bilo.
Mislim da je upravo ovaj zakon, u tome je paradoks čitave rasprave, ovaj novi zakon, verujem, to je moje lično mišljenje, jedan od vaših ličnih razloga zašto ste podneli ostavku na mesto guvernera, jer svaki guverner koji elementarno drži do sebe ili funkcije koju obavlja, koja je jedna od najodgovornijih funkcija, ne bi trebalo da dozvoli da funkcioniše po ovakvom zakonu.
Manjkavosti je bilo i u prethodnom periodu. Čujem predstavnike vladajuće koalicije, odnosno poslanike, kako se zaklinju na samostalnost i nezavisnost Narodne banke. Molim vas, i do sada Narodna banka nije funkcionisala u potpunosti nezavisno i samostalno, naročito to neće sa novopredloženim guvernerom, gospodinom Šoškićem, koji je već dve godine u Ekonomskom savetu predsednika Vlade. Neko ko je u Ekonomskom savetu predsednika Vlade treba da postane guverner Narodne banke.
Gospodin Cvetković će, kao njemu nadređeni, očigledno, izdavati i potrebne naloge kao svom ekonomskom savetniku kada bude postao guverner Narodne banke.
Gospodin Kasalović iz SPS je u svom uvodnom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik, takođe, istakao važnost principa nezavisnosti i samostalnosti, a hajde da kažemo šta se dešava, a vezano je direktno za SPS, za Savet NBS. Da li u tom savetu sedi gospodin dr Nenad Vunjak? Sedi. Da li je taj gospodin Vunjak šef Poslaničke grupe u Skupštini AP? Jeste. Novi zakon predviđa striktna pravila o sukobima interesa i ko može biti u Savetu, a ko ne može. Ali, oprostite, to je definisao i prošli zakon. I prošli zakon je definisao da niko ko ima funkciju u političkoj stranci i niko ko je narodni poslanik, niko ko je član neke lokalne samouprave, odbornik u lokalnoj samoupravi, ne može biti u Savetu, a imamo činjenicu da je jedan istaknuti politički funkcioner SPS, koji je šef Poslaničke grupe u AP ujedno i član Saveta.
Toliko o poteškoćama koje je gospodin Jelašić imao u vršenju funkcije na nezavisan i samostalan način, a mogu da zamislim šta se sprema kada se bude formirao novi izvršni odbor NBS.
Jasna je intencija Vlade da želi da stavi pod svoju šapu i pod svoju kontrolu Narodnu banku. Taj slučaj smo već videli tokom devedesetih godina i rezultat takve politike.
Gospodo, čestitam vam, ali nisam srećan zbog činjenice što lekciju koje smo svi kao građani doživeli, sa vrlo tragičnim posledicama, vi niste naučili i spremni ste da je ponovite.
To me ne iznenađuje možda kod kolega iz SPS, ali me jako iznenađuje kod kolega iz DS, tako da i vi kolege moje iz DS, primite iskrene čestitke. Želite da sve stavite pod kontrolu. Ono što je tragično i što želim da poručim građanima jeste da će posledice takve politike biti jako loše i zbog toga nisam srećan što usvajamo ovakav zakon.
Nezavisna pozicija guvernera, odluke se donose sa Izvršnim odborom, koji se po pravilu sastaje jednom mesečno. Ukoliko postoji potreba za nekom hitnom intervencijom, odluku donosi guverner Narodne banke, koju posle Izvršni odbor mora da potvrdi. Šta se dešava ako Izvršni odbor tu odluku ne potvrdi? Šta se dešava sa pozicijom i funkcijom guvernera i da li će budući guverner, kada bude donosio te odluke u hitnoj ili kriznoj situaciji, koja zahteva hitno reagovanje, uvek kalkulisati kakav je stav Izvršnog odbora Narodne banke? Pa, naravno. Ako u tom izvršnom odboru budu sedeli pripadnici političkih stranaka, pre svega, odane Vladi Republike Srbije, onda je ta jednačina rešena. Vlada Republike Srbije će upravljati i Narodnom bankom Republike Srbije.
(Pošto treba da ostavim i određeno vreme još jednom kolegi iz poslaničkog kluba ovde moram da završim.)
Verujem da nije slučajno kada se u jednom kratkom odgovoru toliko puta spomenu reči ''nezavisnost'' i ''samostalnost''. Skupštinska većina će ovaj zakon izglasati i time oduzeti i nezavisnost i samostalnost Narodnoj banci Republike Srbije.
Posledice takve odluke ćemo videti, a već sada sam ubeđen da one neće biti dobre po građane Republike Srbije. Zahvaljujem. (Aplauz)

Iskorišćeno je devet minuta i 20 sekundi. Na raspolaganju poslaničkoj grupi je ostalo još 30 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da kažem da se radujem izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci, ali mi je drago što je gospodin guverner danas ovde pred narodnim poslanicima, a drago mi je što su tu i neki od poslanika koji su svoje obrazlaganje sveli na to da čitaju predloge novog zakona o Narodnoj banci, uz neko obrazloženje da će glasati za taj zakon zato što on povećava nezavisnost Narodne banke.
Međutim, hteo bih da se pozabavimo šta je to sve Narodna banka radila u prethodnom periodu i nadao sam se da ćemo makar jednom kao Skupština Srbije da raspravljamo o Izveštaju Narodne banke, šta je to radio guverner, šta je radio Savet itd.
Čitava jedna priča se svodi da je osnovna uloga Narodne banke da državu, odnosno građane štiti od inflacije. Međutim, čini mi se da je ova izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci usmerena na to da štiti interese banaka, a ne građane i ne privredu od inflacije.
Dovoljno je pogledati šta je Narodna banka uradila u 2006. godini. Videćemo da je napravila gubitak od 365 miliona evra, koji je plaćen iz budžeta Republike Srbije.
Sada pitam guvernera, kada je emitovao te čuvene kratkoročne hartije od vrednosti i napravio gubitak od 365 miliona evra, ko je zaradio taj novac?! Da li su to bile poslovne banke, tih 30 milijardi dinara? Ili, da odgovori guverner Narodne banke, sa kim se on to takmičio na tržištu sa 24 ili 25% kamate na kratkoročne hartije od vrednosti, pošto je ovde za ovom govornicom kazao – ako hoćete da prodate hartije od vrednosti, kamata mora da bude primamljiva?
A, sa kim se vi to takmičite? Sa privredom? Sa građanima? Takvim svojim postupkom, NBS je povećala cenu novca na finansijskom tržištu i za privredu i za građane. Pitam guvernera NBS da li on zna, da li može da odgovori, kako misli da privreda preživi sa kamatama koje su minimum 25%, bez obzira da li su dinarske ili devizne?
Gospodine guverneru, pregledao sam bilanse jednog preduzeća, u odnosu na 2008. godinu ima 30% uvećanu realizaciju. Materijalni i drugi tekući troškovi su skoro identični, ali ima iskazanu dobit, koja je skoro tri puta manja u 2009. godini, nego u 2008. godini. Postavio sam pitanje, čemu ta razlika i odakle? Odgovor je bio – morali smo da pokrivamo kursne razlike.
Ko je sve tu izgubio? Izgubilo je preduzeće. Izgubila je država. Ima iskazanu manju dobit. Manji porez na dohodak, na dobit preduzeća. Ko je profitirao? Banke, na kursnim razlikama.
Gospodine guverneru, hajde da pogledamo, ne tako daleko, šta je to bilo decembra meseca prošle godine. Država je prodala Narodnoj banci 465 miliona evra, čini mi se, ili 455 miliona. Našli su se dinari na tržištu. Kako se ponaša Narodna banka? Te devize usmerava u devizne rezerve, a šta je sa tržištem novca? Da li je ono tom količinom dinara pokriveno u devizama na tržištu? Nije. Dolazimo do prvih skokova evra. Narodna banka ćuti i ne meša se. Nada se da će građani koji dolaze iz inostranstva za novogodišnje praznike da pokriju taj deficit. I da stvar bude još gora, Narodna banka Srbije u tom trenutku uporno snižava referentnu kamatnu stopu, kao kada požar gasite benzinom.
Koliko nas je to koštalo, gospodine guverneru? Skoro milijardu i 200 miliona evra? Koga? Građane. Ko je profitirao? Banke, možda i Narodna banka na kursnim razlikama. Postavlja se jedno otvoreno pitanje, ovim predlogom izmena i dopuna Zakona, ko se ovde štiti i od koga? Da li Narodna banka od Vlade, od Skupštine, samo ne vidim razloge zašto bi se štitila od Skupštine, ili se štite banke od Narodne banke?
Čini mi se da je sve tako, gospodine guverneru. Odričete se kontrole platnog prometa sa inostranstvom i prepuštate da to rade banke kako one žele, a već je bilo zloupotreba i kada ste vi to kontrolisali.
Ili, gospodine guverneru, šta vam znači smanjivanje kaznene politike, kaznenih odredbi ovog zakona, kada su u pitanju banke koje se ne pridržavaju odluka i propisa koje donosi Narodna banka? To ste predložili ovim izmenama i dopunama. Kome dugujete toliku zahvalnost?
Gospodine guverneru, da pitam, zašto je teško novim bankama da uđu na srpsko tržište novca? Pogledajte, srpsko tržište je, kada su banke u pitanju, zatvoreno. Koja god banka i da hoće da uđe, biće joj potrebni meseci i meseci dokazivanja, da bi moglo da dobije dozvolu za rad. Tako da, gospodine guverneru, lepo ste vi ovo rekli, da ste možda osedeli od kada ste guverner Narodna banka Srbije. To je često genetska osobina i vaša privatna stvar, ali mogu da vam kažem, sa politikom kojom vodite Narodna banka nekoliko meseci unazad, građani Srbije nisu samo osedeli, nego su ostajali i bez kose. Ali, ne zato što je u pitanju genetika, nego zato što su sami sebi čupali kosu sa glave tražeći rešenja da bi mogli da vrate kredite i da pokrivaju kursne razlike, gde je isključivi krivac destabilizovanja finansijskog sistema bila Narodna banka Srbije.
Ne verujem da će ovim zakonom bilo šta da se promeni, nego će Narodna banka imati još veća ovlašćenja, da bi neki naredni guverner mogao što lakše da pregovara sa svojim budućim poslodavcima, bankama. O tome ćemo kada bude rasprava u pojedinostima tačno i da vidimo. Dakle, da se ovde Narodna banka iskoristi na štetu građana, da banke zarađuju, a guverneri dogovaraju nova radna mesta. To su izmene i dopune ovog zakona. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 10 sekundi. Na raspolaganju je još 35 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević. Posle nje narodni poslanik Slobodan Maraš.

Dame i gospodo narodni poslanici, u javnosti je prethodnih dana veliko interesovanje izazvano najavljenim dopunama i izmenama Zakona o NBS.
Ove izmene i dopune su predstavljene kao nešto čime se želi ojačati položaj NBS. Međutim, da se nije dogodilo to sa podnošenjem ostavke guvernera, verovatno da se ovaj predlog zakona ne bi našao na dnevnom redu ove sadašnje sednice, koja je inače vanredna sednica.
Sada, kada govorimo o Centralnoj banci, neophodno je da se kratko osvrnemo na ekonomsku stvarnost u Srbiji. Ne dovodeći u pitanje potrebu za samostalnim donošenjem odluka Centralne banke, ipak, ne možemo Narodnu banku i monetarnu politiku posmatrati baš potpuno odvojenom od ukupne ekonomske politike.
Prethodna decenija je obeležena procesom privatizacije koja je, svedoci smo svi, sprovedena na jako loš način. Sve što je vredelo, prodato je u bescenje. Preduzeća koja su bila u lošoj situaciji i kojima je obećavan oporavak, doživela su sudbinu, da umesto oživljavanja proizvodnje, radnici budu otpušteni, a na kapijama stavljeni katanci.
Dok je bilo tih prihoda od privatizacije, bilo je drugačije. Vlast koja se ponašala nedomaćinski, mogla je da opstaje zahvaljujući ovim prihodima, čiji se najveći deo slivao u budžet i odlazio u tekuću potrošnju, umesto da bude investirano u otvaranja novih kapaciteta i novih radnih mesta.
Godinama je iz privrede javni sektor uzimao samo koliko mu treba, a nije iznova investirao. Korisnici budžeta su navikli da za njih mora biti, bez obzira na stanja u realnom sektoru. Godinama su imali nova zahvatanja od privrede i, umesto da država vrši funkciju poslovnog partnera sa privredom i obezbedi joj najoptimalnije uslove privređivanja, ona je koristila svoju poziciju moći i sve više uzimala.
Ovakvo ponašanje države, prema rečima Udruženja poslodavaca Srbije, dovelo je do toga da je učešće javne potrošnje u jedinici proizvoda u Srbiji najviša u Evropi. Godinama unazad, uvoz je daleko veći od izvoza. Uništenje proizvodnje bilo je potrebno jer je tako odgovaralo jednom krugu ljudi, koji drže sve u svojim rukama. To je krug jako moćnih ljudi, koji imaju uticaj i na formiranje ekonomske politike i koji su u tesnoj sprezi sa pripadnicima vlasti.
Isti ti ljudi traže da njihovi interesi budu ispred svega. Žele da utiču i na monetarnu politiku, kao deo ukupne ekonomske politike, tako što će preko svojih ljudi na vlasti, uticati na intervencije na deviznom tržištu i na kurs dinara.
Stalno se spominje da Srbija ima visok nivo deviznih rezervi i sve je češće insistiranje da se devizne rezerve troše za odbranu kursa dinara, tj. da se prodaju na međubankarskom deviznom tržištu. Govori se o visokom nivou deviznih rezervi, a niko ne pominje obaveze prema poslovnim bankama, staroj deviznoj štednji i o potrebama za garancije za novu deviznu štednju. Kada sve ovo uzmemo u obzir, vidimo da devizne rezerve i nisu na baš tako visokom nivou kako se predstavlja.
Pre nekih nedelju dana, tačnije 8. juna, devizne rezerve NBS bile su oko 10,7 milijardi evra.
Podatak koji imam je iz marta i odnosi se na neto devizne rezerve, tada su neto devizne rezerve bile 6,18 milijardi evra.
Od početka godine je, to smo već čuli, na međunarodnom bankarskom tržištu prodato milijardu i 188,5 miliona evra kako bi se sprečile dnevne oscilacije domaće valute.
Sada, u junu mesecu, zaista su visoki dnevni iznosi koji se prodaju. Samo 4. juna je prodato je rekordnih 100 miliona evra, a 7. juna 83 miliona evra, dok sutradan, 8. juna, prodato još 20 miliona, što znači 103 miliona za svega dva dana.
Iz dana u dan se potvrđuje da je deviznom tržištu potrebno sve više deviza, međutim to ko su najveći kupci čuva se kao najveća tajna.
Građane Srbije jako interesuje pored banaka koje najviše profitiraju od toga, čiji interesi su još zastupljeni u ovoj priči?
Razloga za sve većom tražnjom biće i te kako, jer predstoje obaveze preduzeća prema inostranstvu koji treba regulisati.
` Inače, do kraja godine strane obaveze banaka i firmi iznose 2,8 milijardi evra, a države 398 miliona evra.
Važno je istaći da se od MMF uzimaju krediti koji se koriste za podršku deviznim rezervama. Te kredite otplaćuju svi poreski obveznici Srbije i zato što svi građani učestvuju u otplatu ovih kredita zato i treba i da znaju zarad čijih interesa se taj novac troši.
Inače, u ovu svrhu MMF je 15. maja 2009. godine odobrio Srbiji stendbaj aranžman u ukupnom iznosu od 2,9 milijarde evra koji će trajati do aprila 2011. godine.
Prilikom nedavne posete misije MMF Srbiji odobreno joj je novo povlačenje sredstava u iznosu od 380 miliona evra.
Uslovi koje MMF postavio Srbiji dobro su poznati. Nema povećanja plata niti penzija, ali zato ima povećanje deficita budžeta.
Oni koji inače najmanje imaju i jedva uspevaju da prežive biće dodatno poniženi nekom tzv. pomoći, a neko to naziva i bonusima. Licitira se iznosom od pet hiljada dinara, a od premijera smo imali prilike da čujemo da Vlada nikako ne uspeva da dođe do konsenzusa u vezi kriterijuma kako će to biti podeljeno. Inače, to su sredstva iz dobiti javnih preduzeća i radi se o iznosu od 6,5 milijardi dinara.
Ovo o čemu govorim je poređenje s namerom da se sagleda ishod razgovora sa misijom MMF.
Najsiromašnijima, kojih je iz dana u dan sve više, po pet hiljada dinara, a iznosi koje sam već pominjala otići će za devizne rezerve, pa onda trošenje deviznih rezervi prema interesima onih koji imaju nepristojno mnogo.
Možda je i gospodin guverner Narodne banke stekao utisak da je već mnogo nepristojno nastaviti sa takvim radnjama na kojima uporno insistira Vlada Republike Srbije. A Vladi je lako da nađe izgovore za svoja ponašanja – ekonomska kriza, mnogo veći pad dinara bi negativno uticao na standard stanovništva, opala bi kupovna moć. Opravdanja nema! Dugogodišnje nedomaćinsko ponašanje evo čime je rezultiralo. Mnogo građana Srbije je na ivici izdržljivosti.
Činjenica je da ciljevi Centralne banke često mogu biti protivurečni ciljevima ekonomske politike Vlade. U obrazloženju za donošenje ovog zakona napisano je da je osnovni cilj centralnih banaka stabilnost cena, dok je cilj ekonomske politike vlada najčešće povećanje zaposlenosti, privrednog rasta, životnog standarda. Ovi ciljevi se ne mogu posmatrati odvojeno.
Ukoliko se želi funkcionisanje neke države a ne njen potpuni krah neophodno je koliko-toliko uspostaviti balans.
Zbog nedostatka vremena, jer i moje kolege imaju puno toga da kažu, kratko ću se osvrnuti na glavne zamerke koje je imao Poslanički klub SRS i koje je iskazalo u vidu amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS. Detaljnije ćemo o tome kada bude rasprava u pojedinostima.
Inače, Poslanički klub SRS podneo je 42 amandmana. Između ostalog, predložili smo da se precizno definiše broj viceguvernera, da mandat guvernera, viceguvernera i članova Saveta traje pet godina, da i dalje Narodna skupština potvrđuje Statut NBS, jer prema ovom zakonu ona podleže nadzoru Narodne skupštine i odgovara joj za svoj rad, a ovim predlogom zakonom želelo se da se izbegne potvrđivanje Statuta od strane Narodne skupštine.
Pored ovoga, namerava se ovim predlogom zakona da se izbegne da način rada Izvršnog odbora bude uređen Statutom NBS, koji bi utvrdila Narodna skupština. Želelo se da Izvršni odbor sam donese Poslovnik o radu. I ovde smo imali jednu amandmansku intervenciju.
Stav SRS je da prilikom odlučivanja u slučaju izjednačenog broja glasova ne može odlučivati glas guvernera već da svi glasovi vrede podjednako.
Takođe, predložili smo da predstavnik Vlade može prisustvovati sednicama Izvršnog odbora NBS. To ni u kom slučaju ne bi štetilo samostalnosti Centralne banke, a Vladi koja snosi odgovornost za ekonomsku politiku omogućilo bi da blagovremeno preduzme mere za svoje nadležnosti.
Imali smo primedbe kada je u pitanju imovina NBS, ali o svemu ovome ćemo detaljnije kada na dnevnom redu bude rasprava u pojedinostima. Zahvaljujem. (Aplauz)