Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz. Posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao samostalni poslanik u ovom parlamentu podržaću ove predloge zakona o odlasku i učešću Vojske Srbije u mirovnim misijama, zato što je to nešto što je potpuno racionalno, normalno i potrebno ovoj zemlji. Inače, da stanem malo na stranu kolege, vezano za ovu anketu koju je ministar prokomentarisao.
Anketa je među građanima urađena, ne među profesionalcima. Znam da bi u vojsci ta anketa imala potpuno drugačije rezultati, ali i građani imaju pravo na mišljenje o učešću u mirovnim operacijama i mirovnim misijama, međutim, na nama je da ubedimo građane, da učinimo taj napor da oni shvate da je to nešto što je potrebno za državu Srbiju, za vojsku i za policiju.
Do sada smo imali šumove u tome, koristili smo razne stvari, evo, mojih kolega, nažalost, sada nema ovde da nešto kažu po tom pitanju, mislim na kolege iz prethodnog poslaničkog kluba, ne znam zašto ih nema, ali, tako neke stvari se menjaju, događaju, i potrebno je praviti razlike. Recimo, jedna od ovih misija je, malopre ste pomenuli Ganu, Misija u Obali Slonovače, koja će sad u četiri sata će igrati odličnu utakmicu, sigurno, sa Portugalom, ali im, eto, Misija UN ne smeta da kao država učestvuju na Svetskom prvenstvu, jer imaju svoju reprezentaciju. Dakle, nešto se tamo dešava preko UN, neko tamo pomaže tom narodu i toj državi da se stabilizuje, pa, čak, i da mogu da učestvuju i na Svetskom prvenstvu u fudbalu i, videćete, verovatno će biti jedna od najboljih ako ne i najbolja afrička reprezentacija na tom prvenstvu.
Mi imamo do sada četiri misije, dve nove vojne misije, dve policijske u kojima smo učestvovali. Setimo se onoga što se desilo na Haitiju. Tada smo se prvo i upravo obratili, i preko Javnog servisa i mediji i diplomatija, onim policajcima koji su se tamo nalazili u toj misiji. Dakle, prve informacije koje smo uspeli da saznamo o nekim našim građanima koji su bili na Haitiju jesu upravo bile preko tih policajaca koji su tamo bili ugroženi.
Međutim, razlika mora da postoji. Mene ne čude ovakvi rezultati ankete zato što kad kažete "mirovne misije" ili "mirovne operacije" kod nas ljudi obavezno pomisle na ona najveća žarišta na svetu, recimo: Iran i Avganistan. Kosovo je nešto što je naša unutrašnja stvar i u vezi toga mi radimo nešto sasvim drugo – tu se borimo na način na koji se borimo. Ali, kada se govori o Iraku i Avganistanu ja sam i dalje mišljenja da u takvim misijama, Irak i nije misija ali Avganistan jeste, ISAF, Srbija ne treba da učestvuje.
Ne treba da učestvuje tamo gde se prelamaju interesi velikih sila ili interesi jedne sile, poput Avganistana, gde je, očigledno, interes Sjedinjenih američkih država zastupljen više nego bilo koga drugog, pa, čak, i države članice EU tu nisu jedinstvene u nastupu i zbog toga SAD u poslednje vreme Evropljane i smatraju nesolidnim partnerima. Na primer i Kavkaz gde se prepliću interesi, eto, videli smo i oko ovoga u Gruziji, SAD i Rusije. U tako nekim misijama naše snage: policijske, vojne, sanitetske ne treba da učestvuju, po mom ubeđenju. To je razlika koju treba da napravimo, jasno da kažemo građanima i onda sam siguran da će građani podržati učešće u ovim drugim misijama.
Prema tome, ne treba učestvovati tamo gde se prelama interes velikih sila, ponavljam, poput SAD, Rusije, Kine, ko zna šta će biti sa Severnom Korejom i Južnom Korejom, u svakom slučaju, na takva mesta ne treba da idemo i ne treba da učestvujemo u kontingentima NATO pakta, dakle, država članica NATO pakta.
Ako je moguće to izbeći dok god imamo ovu odluku, mada meni, opet, ponavljam i ono što sam rekao pre neki dan, nije jasno zašto se govori o privatizaciji ''Telekoma'' dok se ne izvuče mrežna infrastruktura, jer ako prodamo nekome ''Telekom'' sa mrežnom infrastrukturom, priča se kao "Dojče telekomu", onda komotno možemo da idemo odmah u NATO pakt. Dakle, ne treba više pričati o vojnoj neutralnosti. Ponavljam još jednom, ove misije nisu sporne, treba ih podržati, ali treba građanima objasniti zašto one nisu sporne, a koje su one u kojima nećemo učestvovati i zbog čega u njima ne treba učestvovati. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, a posle njega narodna poslanica Marina Raguš.

Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, kao što je gospođa Čomić pre neki dan rekla – mi smo napunili dve godine rada ovog parlamenta i, otprilike, smo na dve godine rada ove Vlade i na početku želim da kažem stav naše stranke i svoj lični stav o tome šta je u protekle dve godine uradilo Ministarstvo odbrane. Želim krajnje iskreno i puna srca da kažem da mislimo da je Ministarstvo odbrane u protekle dve godine vrlo dobro, čak i odlično radilo svoj posao, ne samo u smislu rada zakona i nekakvih dnevnopolitičkih aktivnosti, već, pre svega, u smislu politike, koju je vodio tim Ministarstva odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem. Mislim da ako ovako budu nastavili da rade da će i dalje imati našu podršku u parlamentu.
Za mene je, kao narodnog poslanika, simbol uspešnosti te politike, mada se sigurno moje kolege preko puta neće složiti, bio prošlonedeljni susret ministra odbrane Srbije i ministra odbrane Hrvatske. Mislim da je na taj način poslata jedna slika koja govori mnogo više od svih reči koje ovde možemo da izgovorimo o tome kako je moguće iz neprijateljstva, posle relativno kratkog vremena, izgraditi partnerstvo. Mislim da je to čin koji građani Srbije treba da podrže i da pozdrave, jer je to put i politika koja vodi Srbiju ubrzano u evropske, a rekao bih i, ako smem da kažem, evroatlantske integracije.
Zašto je ova tema važna? Važna je i zato što je naša skupština usvojila novi koncept bezbednosti koji jasno govori da bezbednost više nije nedeljiva kategorija, da bezbednost jedne zemlje nije nešto što je samo njeno unutrašnje pitanje. Citiraću ovde, na zadovoljstvo svojih kolega iz SRS, generalnog sekretara NATO, koji je na prošlomesečnom zasedanju Parlamentarne skupštine rekao da nijedna zemlja ne može da bude dovoljno velika da sama rešava svoja bezbednosna pitanja, ali nijedna zemlja, malo mi se čini da se to odnosi na nas i na slične države, ne može da bude dovoljno mala da joj se regionalna i međunarodna bezbednosna kretanja i dešavanja ne tiču.
Ovo što danas raspravljamo i ono o čemu danas govorimo jeste upravo važna tema, jer se nalazimo u vreme kada su naši partneri u EU u velikoj ekonomskoj krizi, kada nismo kao država koja može da ekonomsku pomoć da EU, da na taj način budemo na karti interesovanja za brže učlanjenje u EU, ali kada jesmo zemlja koja ima sjajan izvozni resurs, a tiče se pitanja bezbednosti, i mislim da je to ruka za koju čvrsto ova država treba da se uhvati, ruka naših evroatlantskih partnera. Dakle, bezbednost je oblast koju Srbija može da izvozi, koja je strateški potrebna našim partnerima u Evropi i širom sveta, i na taj način možemo da predupredimo usporavanje političkih integracija zbog ekonomske krize koja postoji, a nadam se, i svi zajedno, da će ona relativno brzo proći.
Kada govorimo o ovim pitanjima, to je pitanje interesa. Dakle, ne treba da idemo u bezbednosne integracije zato što to neko od nas traži ili zato što se na taj način dokazujemo našim partnerima, ili zato što na taj način ispunjavamo određene međunarodne obaveze koje neko traži od nas, ili koje neko nama naređuje. Radi se o jednom političkom, ekonomskom i svakom drugom, pre svega spoljnopolitičkom interesu i na ovaj način malim koracima, angažmanima na ovaj način u vojnim misijama širom sveta mi podižemo kredibilitet naše zemlje i na dodatan način možemo sutra da se borimo za neke druge stvari koje se tiču pitanja koja država Srbija nije definisala sa tim istim partnerima. Prema tome, ako kao država nemamo saglasnost sa većinom članica EU, sa većinom članica NATO, o tome šta je za nas Srbija i kolika je, i šta je za njih i kolika je, ne vidim da u ratu sa tim istim zemljama možemo da pridobijemo njih za neke naše argumente. Verujem da samo u partnerstvu taj posao možemo da uradimo mnogo bolje.
Ovde su pročitane neke zemlje gde ćemo učestvovati, i vojska i policija: Kongo, Obala Slonovače, Liberija, Liban, Čad, Haiti, Kipar. Kada bih pročitao Avganistan, naravno da to ništa drugačije ne bi zvučalo od svih ovih zemalja koje smo nabrojali, govorim to zbog toga što građani treba da znaju i ja kao narodni poslanik, iako to ministar sigurno zna i ministar Dačić, ali imam obavezu da prenesem i želju naših partnera o eventualnoj podršci Srbije u mirovnim misijama u Avganistanu.
Ne agitujem ovde da mi neku takvu odluku u budućnosti donesemo, hoću da kažem da tamo učestvuje preko 50 zemalja, da se od nas može očekivati pomoć koja nema nikakve veze sa borbenim dejstvima i koja bi mogla da ima isključivo elemente obuke tamošnjih bezbednosnih snaga. Na taj način bismo, sa relativno malo napora, mogli da dobijemo mnogo kredibiliteta i podrške. To je samo jedno moje razmišljanje i iskorak iz onog što mi danas govorimo i o čemu raspravljamo. Nije to tako strašno. Nije to tako antipatriotski, jer građani treba da znaju da je jedan od ključnih partnera svih zemalja koje vode u Avganistanu mirovnu misiju ili ratnu misiju Rusija, koja daje najveću moguću logističku podršku za operacije koje se dešavaju u Avganistanu. Rusija koja je naš prirodni partner, Rusija koja je naš politički i ekonomski partner, pronašla je svoj nacionalni interes da daje potpunu logističku podršku i predstavlja jednu od ključnih zemalja da se te operacije tamo izvode na najbolji mogući način.
Mislim da je ova tema važna (a gledaću da završim pre utakmice) i da ne možemo da izbegnemo i priču o bezbednosnoj budućnosti Srbije. Ja lako mogu da kažem Srbija treba da uđe u NATO, i da poberem neke poene bilo kod građana, bilo kod onih koji su zainteresovani da Srbija donese takvu odluku, ali bih rekao da Srbija mora, pre svega, da iskoristi sve svoje potencijale u Partnerstvu za mir. Hoću da izrazim svoje veliko zadovoljstvo, lično sam se upoznao sa činjenicom kao član delegacije Skupštine Srbije koja je boravila u Briselu, o tome da će 2010. godina biti mnogo bolja godina u smislu korišćenja programa koje naša zemlja ima u saradnji u ovoj fazi saradnje sa NATO i kroz Partnerstvo za mir, vidi se napredak u saradnji. Očekujemo svi da će tokom ove godine uz nekakvo rešavanje tehničkih problema biti kompletirana misija Srbije u NATO i da ćemo na taj način postaviti jednu novu, da kažem, osnovu saradnje sa tom moćnom organizacijom kroz program Partnerstvo za mir.
Hoću da kažem, voleo bih, ubeđen sam i podržavam inicijativu čak ovih političkih stranaka koje se zalažu da se građani na referendumu izjasne o tome da li jesu ili nisu za ulazak Srbije u NATO. To implicira jednu logičnu stvar, a ta stvar znači da mi kao poslanici u narednom periodu treba da razmišljamo o tome da ukinemo odredbu Rezolucije o vojnoj neutralnosti, zato što je ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir doneta 2006. godine, kada DS nije ni bila član vladajuće koalicije. Ta odluka o ulasku u Partnerstvo za mir je implicitno podrazumevala da će se naš taj proces evrointegracija završiti do kraja. I ukoliko se protivnici ulaska u NATO pakt zalažu da se građani izjasne o tome, onda je besmisleno da u narednom periodu živimo u statusu zemlje koja ima neutralni status, jer činjenica da smo neutralni, samim tim, podrazumeva da nikada nećemo postati članica NATO.
Dakle, postoji nekoliko nelogičnosti i malih i različitih načina gledanja na to kakva je budućnost Srbije u bezbednosnom smislu. Lično vam je poznat moj stav. Mislim da u narednih nekoliko godina ne treba da vršimo agitaciju prema građanima ''za'' ili ''protiv'' ulaska Srbije u NATO. Mislim da kroz saradnju sa NATO u Partnerstvu za mir treba da pokažemo na koji način Vojska Srbije i oficiri Srbije imaju koristi od te saradnje, da građani vide i da razumeju, a i da nam veruju više ili manje, da bi takva saradnja u potpunosti dovela i do određenih ekonomskih boljitaka za Srbiju, i da na kraju, na određeni način, ili građani ili odgovorni političari, donesu tu odluku.
U svakom slučaju, mislim da je Srbija danas zemlja koja u regionu, a ja ono što pročitam verujem da je tako, i po pitanju bezbednosne strategije i po pitanju izvoza vojne opreme, jeste zemlja koja predstavlja jedan respektabilni faktor. Mislim da svi zajedno treba da budemo zadovoljni i ponosni što 2010. godine živimo u Srbiji gde naša vojska predstavlja faktor mira, političke stabilnosti, ekonomski adut ove zemlje, i što su ljudi koji se nalaze na čelu Ministarstva, na čelu Vojske dobrodošli i dragi gosti u regionu, a i šire.
U svakom slučaju, to je samo jedan od niza razloga zbog koga ćemo mi, naravno, podržati predlog ova dva zakona, i kao što sam rekao na početku, nastaviti da dajemo punu podršku načinu na koji ljudi koji vode Ministarstvo odbrane, rade to u protekle dve godine. Hvala. (Aplauz)

Od vremena predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i 40 sekundi.
Narodna poslanica Marina Raguš, ako želi ima reč Aleksandar Martinović pošto je tražio pravo na repliku. Narodni poslanik Dragan Šormaz, takođe, pravo na repliku, samo redosled replika. Izvolite.

Naravno, gospodine Seniću, da je SRS dobro poznato da se vaša partija zalaže za učlanjenje Srbije u NATO pakt. Mi više verujemo da je ta ideja na srcu i gospodinu Šutanovcu, mada on verovatno u ovom trenutku nema hrabrosti da to otvoreno kaže. Pošto ste vi nas podsetili na neke činjenice i izjave, želim u ime SRS da vas podsetim na izjavu koju je dao ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev 20. oktobra prošle godine, bili ste prisutni verovatno kao i svi mi, kad je rekao da Ruska Federacija nije protiv toga da Srbija uđe u EU, ali da će Rusija drugačijim očima gledati na Srbiju u slučaju da postane članica NATO saveza. Između vašeg stava da ste za prijateljske odnose sa Ruskom Federacijom, a da istovremeno podržavate učlanjenje Srbije u NATO savez, između ta dva stava postoji dubok, nesklad.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodine Seniću, na procene ruskih bezbednosnih službi, da je, recimo, to je jedan detalj, uzgajanje konoplje u Avganistanu od kako su Amerikanci prisutni u toj zemlji od 2001. godine poraslo za više od deset puta. Ne znam da li vam je poznato, gospodine Seniću, šta, između ostalog, rade NATO trupe u Avganistanu. Čuvaju kokainska polja, ali onih snaga koje su lojalne režimu u Kabulu, ali uništavaju kokainska polja Talibana. Da li smatrate da je moralno da stavljamo srpske vojnike, ne moramo da kažemo da su srpska deca, ali da su srpski vojnici, da čuvaju kokainska polja u Avganistanu.
Dakle, slika NATO pakta koju ste vi ovde prikazali u Narodnoj skupštini Republike Srbije uopšte nije tako ružičasta, kao što na prvi pogled izgleda. Mislim da ćete se složiti, gospodine Seniću, da je NATO pakt ne samo od 1999. godine, nego i pre i posle toga pokazao da nije nikakav odbrambeni savez, već da vodi jednu, nekad više, a nekad manje, prikrivenu agresivnu politiku. Do sada je birao zemlje koje su slabije od NATO, kao što su SRJ i Avganistan, ali računajte na to da postoje vrlo ozbiljni planovi da se napravi natovski strateški prsten oko Ruske Federacije i da je krajnji cilj u stvari tog vojnog saveza da se domogne ruskog energetskog bogatstva. Kao što znate, gospodine Seniću, ratovi u budućnosti vodiće se i zbog nafte, i zbog vode, zbog mnogih prirodnih dobara sa kojima su pojedine zapadne zemlje već sada u dubokom deficitu. (Aplauz)

Pravo na repliku narodni poslanik Dragan Šormaz, pa narodni poslanik Vlajko Senić.

Ja samo o onom delu o kojem je govorio i gospodin Senić, a pozivao se na ono što su kolege govorile o Avganistanu, a znam da sam jedini baš to pomenuo. Mislim da to treba da se razjasni, neka je kolega Senić to pominjao. Zašto ne treba učestvovati u nekoj takvoj misiji, po mom mišljenju, kao što je Avganistan, ne samo zato što je izuzetna opasna, nijedna mirovna misija, to malopre nisam rekao, ne može da bude bezopasna, kada idete, idete negde gde treba da se uvede mir, jer ta država unutar sebe očigledno nije pokazala kapacitet da to može sama da uradi, pa, onda, kao članica UN dobija pomoć.
Prvo, u Avganistanu se proizvodi heroin, 97% onoga što se prodaje na evropskom tržištu heroina proizvedeno je u Avganistanu. To ne može da se radi bez vlade u Avganistanu, koja uvozi sve one hemikalije koje ne proizvodi u Avganistanu a koje su potrebne da se od opijuma napravi heroin. Zašto onda to ne zaustave, ako hoće to da spreče?
Drugi razlog je Kosovo i Metohija. Prva država koja je priznala Kosovo kao nezavisnu državu upravo je bio Avganistan, pre svih ostalih, i SAD i svih ostalih. Rekao sam ovde zašto, zato što su im komplementarne privrede. Ovi proizvode, a albanska mafija sa Kosova to prodaje na tržištu EU i oni su saradnici, a od tog novca, godinama unazad, u suštini se finansira projekat nezavisno Kosovo, između ostalog, i dan-danas se od tog novca finansira taj projekat. Zbog toga mi tamo ne treba da učestvujemo, jer ako već nemamo dovoljno snage da kada bismo tamo učestvovali sprečimo da se proizvodi heroin, a na taj način da isečemo, što bi rekao naš narod, jednu najbitniju cuclu koju ima albanska mafija i njihovi političara na KiM, onda ne treba u tome ni da učestvujemo, ne zbog interesa velikih igrača kakvi su Rusija, Amerika.
Ima nekih koji procenjuju da će u narednih pet godina Rusija i Amerika biti upravo najveći strateški partneri, da ih na to teraju Brazil, Indija, Kina, sa svojim razvojem i sa onim što im se dešava, i to što očigledno Amerikanci ne mogu da se pouzdaju u Evropljane kao partnere. Može da se desi, onda, da posle ovde slušamo sasvim različitu priču. Zbog toga mislim, između ostalog, da ne treba da govorimo o ulasku u NATO pakt zbog našeg interesa, a ne zbog interesa Amerikanaca ili Rusa. Nema potrebe negde da se svrstavamo.
Ali, u Avganistanu ne treba da učestvujemo zato što se u toj državi dešava nešto što je vezano za nas i što nama pravi problem. Mi zbog toga ne treba da učestvujemo, jer ne verujem da možemo da učestvujemo sa takvim kapacitetom da mi možemo da sprečimo Avganistance da proizvode heroin i da daju Albancima da prodaju po Evropi, ne verujem. Vi me ubedite da možemo to da uradimo, prvi ću dići ruku da učestvujemo u Avganistanu, ali pošto znam da ne možemo i da ne možemo o tome da odlučujemo, onda ne treba u tome ni da učestvujemo.

Narodni poslanik Vlajko Senić ima pravo na repliku.

Hvala, kratko ću. Prvo, gospodine Martinoviću, mislim da ste vi, ne mislim, očigledno je da ste vi mladi i obrazovani, ne znam što ste stalno zagledani u neke ratove u budućnosti. Da li će ratova biti ili neće ne zavisi ni od vaše vizije ni od vaših informacija, ni od mojih istih takvih. Ovde sam samo pokušao da govorim o nekakvim temama koje se tiču ove teme. Najlakše mi je bilo da izađem i da pročitam zakon, da citiram gde i koliko vojnika ide i kada odlaze, kada se vraćaju. Prosto, ovo su sve teme za koje mislim da građani Srbije imaju pravo od nas kao narodnih poslanika da čuju, dakle, to su teme koje se nalaze na dnevnom redu i tiču se nas.
Kao što sam krajnje iskreno rekao, pitaju nas ljudi, govore o tome, razgovaramo, mislim da je potrebno da to podelimo sa građanima. Daleko od toga da sam agitovao ovde za neku takvu odluku. Mislim da Srbija uvek mora da sledi i štiti svoje nacionalne interese. Svaka čast i Rusiji i SAD i Nemačkoj i svim drugim vodećim zemljama, za mene će uvek biti prava odluka ona koja na najbolji mogući način štiti naše nacionalne interese. Verujem da je i Rusija, ceneći svoje nacionalne interese, donela odluku o tome da logističku podršku da operacijama trupa u Avganistanu i verujem da i ona ima informacije svojih bezbednosnih službi, pa je uvažavajući i te informacije donela odluku koju je donela.
Dakle, bezbednosno pitanje je važno i meni je bila poenta da proširimo tu temu. To nije samo pitanje slanja 20 ili 30 vojnika, to je šire pitanje, to je pitanje naše koncepcije u budućnosti, to je naš važan, očigledno, i veliki ekonomski resurs i potencijal i mislim da tu priliku, u meri u kojoj možemo istovremeno i da štitimo naše interese, moramo i treba da iskoristimo. Hvala.