Narodni poslaniče, ukoliko smatrate da ne znam šta je zadatak i ukoliko smatrate da kršim Poslovnik, vi imate pravo na osnovu člana 100. da to javno saopštite, tokom sednice Narodne skupštine.
Bili ste u obavezi da kažete koji član Poslovnika je povređen.
(Narodni poslanik Aleksandar Martinović, sa mesta: Rekao sam član 104.)
Ne sada, dobacivanjem sa mesta. Uvidom u stenogram, videćete da niste rekli koji je član Poslovnika povređen. Vrlo pažljivo slušam sve narodne poslanike.
(Narodni poslanik Aleksandar Martinović, sa mesta: Kako da pogledam stenogram, kada stenogram još nije gotov?)
Stenogram se vodi na svakoj sednici Skupštine. Ukoliko ne znate kako da dođete do stenograma, upućujem vas na sekretara Narodne skupštine, koji će vam pribaviti stenogram sa ove sednice i videćete da niste naveli koji je član Poslovnika povređen.
Iz konteksta onoga što ste rekli, shvatila sam da ste smatrali da je razlog za posebnu uvredu činjenica da je ministar Dragan Šutanovac, kazao svoje procene o tome kolika je podrška na osnovu istraživanja u javnom mnjenju SRS, što je javni podatak koji može da se nađe u medijima, štampanim, elektronskim, u televizijskim emisijama i ne predstavlja razlog za uvredu.
Drugo, smatrali ste da je razlog za uvredu da ministar smatra da nećete biti ministar, to nije uvreda, to je procena i svako od nas...
(Dragan Šutanovac sa mesta: To je činjenica.)
Molim ministra, takođe, da ne dobacuje.
Dakle, nije bilo nikakvog razloga da se ministar upozori na poštovanje u skladu sa Poslovnikom, jer je on svoju izjavu dao u skladu sa Poslovnikom.
Za sve vreme razmene replika izrečeno je niz neistina koje su bile na ivici toga da se omalovaži ovaj dom Narodne skupštine, od raznih poslanika, uključujući neistine koje se tiču sadržaja Rezolucije 1244, uključujući neistine koje se tiču intervencija kada je ta rezolucija u pitanju i, uključujući neistine koje se tiču propisane i od strane Saveta bezbednosti UN donete rezolucije kojom se definiše, odnosno NATO i UN kampanja u Avganistanu.
Nije bilo razloga da se bilo ko upućuje na povrede Poslovnika i nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničko načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa SRS i nijedna druga poslanička grupa.
Prelazimo na tok sednice, a po redosledu narodnih poslanika.
Narodna poslanica Marina Raguš je sada prijavljena pitala sam dva puta da li neko želi reč. S obzirom na to da niste ...
(Narodni poslanik Aleksandar Martinović, sa mesta: Prijavila se pre ciklusa replika.)
Narodni poslaniče....narodni poslanik Aleksandar Martinović tvrdi da se narodna poslanica Marina Raguš prijavila pre ciklusa replika. Uvidom u stenogram, videćete da sam pitala da li želi reč, a po redosledu poslaničkih grupa, pre nego što je data reč narodnom poslaniku Konstantinu Samofalovu i pre nego što je počeo ciklus replika. Narodna poslanica se nije prijavila u elektronski sistem niti je želela reč.
S obzirom na to da je javnosti do istine, onda, saopštavam, u skladu sa članom 27. starajući se o redu i starajući se o tome da Poslovnik bude striktno primenjen i, saradnju sa potpredsednicom Natašom Jovanović, jer ste tražili repliku, u situaciji kada ste kao zamenik poslaničke grupe, pre toga dostavili obaveštenje, da je ovo ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe narodna poslanica Marina Raguš.
Formalno gledano, samo je ona imala pravo na repliku. Želeći da održimo duh rasprave, želeći da razmenjujući i replike, koliko god oštre bile, zamolila sam potpredsednicu Natašu Jovanović, da vas upozori na tu činjenicu i da vas u duhu dobre prakse koju ovde imamo, zamoli da vi ostanete u sali, jer tada imam čisto poslovničko pravo da vam dam reč i pravo na repliku.
I ponovo sam pitala, da li jedno od vas želi reč. Pošto to nije bio slučaj, onda ste dobili pravo na repliku. Narodna poslanica Marina Raguš se nije prijavila da govori kao ovlašćena predstavnica, u delu toka sednice, gde reč imaju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, moći će da koristi svoje pravo kada se završi rasprava po prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu, o predlozima odluka iz 7. i 8. tačke dnevnog reda.
Narodni poslanik Tamaš Tot ima reč. Posle njega, narodni poslanik Mićo Rogović.

Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu je Odluka o učešću pripadnika vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini i, Odluka o usvajanju Godišnjeg plana upotrebne vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Prihvatajući nasleđe SFRJ kao sopstveno, Srbija se može pohvaliti tradicijom mirovnih misija UN, od samih početaka mirovnih misija, kao oblika obustavljanja konflikata. Od pet misija u kojima je JNA učestvovala, u jednoj je činila najveći kontingent, dok je drugom misijom komandovao general JNA.
A, šta konkretno predviđa ovaj plan? Do 134 pripadnika Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova i Vojske Srbije učestvovaće u 2010. godini ukupno u osam mirovnih misija. Pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije učestvovaće u šest mirovnih misija, a MUP u dve. Predviđeno je da u mirovnim misijama UN učestvuje do 98 pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, i do 36 pripadnika MUP.
Po tom planu, pripadnici sistema odbrane će učestvovati u mirovnim misijama UN u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Čadu, Libanu i na Kipru, dok će policajci učestvovati u Liberiji, na Haitiju.
Vojska Srbije ima kapacitete, znanje i mogućnosti, da sa prijateljima iz Španije, odnosno Italije, Mađarske i Slovačke participira u tim mirovnim misijama. Učestvovanje u izgradnji i očuvanju mira u regionu i u svetu jedna je od tri misije Vojske Srbije koja je definisana u Strategiji odbrane.
Ovu misiju pominje i Zakon o Vojsci Srbije, posebno upućujući na Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije.
Važno je reći da osim poštovanja ugleda koju je vojska ponovo zadobila među građanima, Vojska Srbije uživa i veliki ugled i van granica naše zemlje. To poverenje iskazano je i kroz želju da učestvujemo u mirovnim misijama. Podsetiću vas, da, recimo, u Čadu, naši mirovnjaci brinu o zdravlju celog kontingenta mirovne misije UN.
Naša vojska je poštovana ne samo u vojničkom smislu, već i u vojno-medicinskom. To svakako predstavlja značajno priznanje.
Vojska Srbije ima izuzetno kvalitetne odnose sa mnogobrojnim vojskama širom sveta. Imamo dobre odnose sa Kinom, Amerikom, Norveškom, Portugalom, Irakom, Alžirom i mnogim drugim državama. Ovakvi odnosi nisu samo za dobrobit sistema odbrane, već su za dobrobit svih građana Srbije, jer je u mnogim zemljama upravo sistem odbrane glavni pokretač privredne saradnje.
Srbija je danas najveći proizvođač i izvoznik naoružanja i vojne opreme na Balkanu. Naši proizvodi ispunjavaju sve standarde, a najpoznatiji smo po municiji svih kalibara. Izvozimo na tržišta od Indonezije pa do Amerike. Ipak, najbolju saradnju imamo sa tradicionalnim kupcima, to su Irak i Alžir, a očekujemo ponovo uspostavljanje saradnje sa Libijom, Egiptom i Kuvajtom.
Pored saradnje po pitanju izvoza oružja, odličnu saradnju imamo i u oblasti vojnog školstva. Učešće u mirovnim misijama svakako daje veliki doprinos promociji celokupnog sistema odbrane, pa i odbrambene industrije, jer gotovo sve fabrike ostvaruju prihode i sami se izdržavaju.
Za realizaciju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane potrebno je da se izdvoji dva i po miliona dolara, a sredstva će biti obezbeđena iz budžeta Srbije.
U ovom mandatu Vlade sledi prva milijarda dolara zarađena od prodaje naoružanja i vojne opreme.
U međunarodnoj politici samo one zemlje koje doprinose miru i stabilnosti imaju puni kredibilitet, a to podrazumeva i vojno prisustvo na onim žarištima gde je došlo do destabilizacije i ugrožavanja osnovnih principa na kojima savremeni svet počiva.
Shodno tome i one zemlje koje doprinose ekonomskom razvoju drugih zemalja imaju povišen međunarodni kredibilitet. Na primer, građani Norveške, Japana, Švedske, Holandije izdvajaju znatna sredstva iz svog nacionalnog bruto društvenog proizvoda. Pomažu druge i to je za poštovanje.
Voleo bih da i Srbija ima mogućnosti taj način da doprinese razvoju nerazvijenog sveta i želim da se što pre nađemo u grupi razvijenih zemalja.
Zemlje koje doprinose miru u svetu i učestvuju u mirovnim operacijama podižu svoj kredibilitet, kao što je to činila bivša SFRJ. Sadašnjim učešćem u mirovnim misijama menjamo sliku o sebi i možemo mnogo više. Politička korist je viša nego očigledna i mislim da tu pojedini politički akteri prave veliku grešku i lošu uslugu našim građanima kada Srbe guraju u izolaciju i kada se protive učestvovanju naše vojske u mirovnim operacijama. Ovde se radi o aktivnosti profesionalnih vojnih lica, naglašava na dobrovoljnoj osnovi koji zbog profesionalnog izazova žele da idu u mirovne operacije.
Učešćem pripadnika Vojske Srbije u mirovnim operacijama UN u mnogo većem obimu nego sada nije interes samo sistem odbrane, već je to državni interes usmeren ka jačanju našeg spoljnopolitičkog kapaciteta.
Ako želite da brinemo o bezbednosti Srbije moramo da iskoračimo van granica naše zemlje, jer više niko u svetu ne može samo unutar sopstvenih granica da brine o bezbednosti svoje zemlje. Poslanici DS na dan glasanja podržaće ove odluke. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je sedam minuta i 15 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, a posle njega narodni poslanik Dušan Marić.

Zahvaljujem predsedavajuća. Kratko ću u ovom delu vremena koje je preostalo, jer u prethodnom izlaganju nisam uspeo da završim svoju diskusiju, a ona se završava sa finansijskom konstrukcijom vezano za učešće naših snaga u mirovnim operacijama UN za 2010. godinu. Dakle, radi se o iznosu od, nešto, preko 201 milion dinara, a pomenuli ste, gospodine ministre, i nedostajuća sredstva koja su u iznosu od, otprilike, 130 miliona dinara, pri tome, moramo imati u vidu činjenicu da mi za recipročan broj vojnika koji u toku 2010. godine učestvuju u mirovnim operacijama UN od strane UN dobijamo 260.000 evra, tako da je taj nedostatak koji treba da se prekombinuje iz drugih stavki, oko, 100 miliona dinara.
Zašto ovo pričam? Mislim da pripremajući budžet za ovu i svaku narednu godinu te stavke mogu lepo da se planiraju i konstantno da budu u nekim okvirima koji su bili 2009. sa, nekim, plus-minus za 2010. godinu, tako i za narednu, i da ne budu potrebni nikakvi rebalansi budžeta za ovo, barem ne veliki, a u ovom slučaju radi se o rebalansu budžeta u cifri od preko 60% potrebnih sredstava u odnosu na planirane stavke iz razdela Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. To treba imati u vidu za naredne zakone o budžetu, takođe, trebalo bi da se urade i ovi izveštaji i godišnji planovi, s obzirom na situaciju i na planiranje, u godini koja treba da bude ispred nas a ne u tekućoj godini, kao i za 2011. godinu, u toku ove kalendarske godine ili, eventualno, početkom ove godine.
Navodio sam primere iz zakona i situaciju kao što je gospodin Šormaz rekao iz raznoraznih anketa, ne definitivno kao stav, samo sam navodio primere šta su zakoni, šta je mišljenje anketiranih ljudi, nije anketiran niti ceo narod niti pripadnici vojske nego građani i to jedan mali uzorak, ali su to mišljenja vezana za zakon i mišljenja vezana za ankete.
Ovom prilikom ću se baviti citatom i izneću stav jednog našeg lekara u Demokratskoj Republici Kongo, a on, otprilike, glasi ovako.
"Paćeničke zemlje, kao što su Urugvaj, Bolivija, Indija, Pakistan", u koje bi trebalo da se svrstamo i mi, to su njegove reči, "ovde imaju po nekoliko hiljada vojnika. UN svakoj državi učesnici u odnosu na brojno stanje u misiji uplaćuju 1.100 dolara, tako da su u većini prisutnih vojnih kontingenata i rezervisti, koji su, inače, u matičnim zemljama, po principu, nezaposleni ljudi. Za svaku mašinu, oružje, oruđe, letilicu, UN državi plaća mnogo više novaca i to po danu boravka iste u misiji, tako da pametne države dovezu svoje "krševe" od vozila i za godinu dana korišćenja kupuju nova."
To je mišljenje jednog našeg učesnika pripadnika mirovne misije u Demokratskoj Republici Kongo.
''Mi'', misli na naše pripadnike ove misije, ''koristimo svu opremu UN'', to je iz 2009. godine jedan komentar pomenutog lekara, '' koja, po njihovoj računici, za nas šest'', kolik ih je tada bilo, ''iznosi 700.000 dolara na godišnjem nivou''.
Da je eventualno angažovana oprema, i vozila, uz sve naše ljude, evo, vidite, koliko je to i veći iznos i kao i sredstva. Zbog toga govorim da je potrebno planiranje, s obzirom na to da je bio prekid u kontinuitetu i na sve ostale posledice, kao i na situaciju u našim snagama odbrane koja je takva kakva jeste, ali u narednom periodu treba planirati učešće sa određenim većim kvantitetom ljudi, sa našom opremom i medicinskom, raznim oružjima i oruđima, a cela finansijska konstrukcija bila bi mnogo lakša i na stavci Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, konkretno Vlade, odnosno Republike Srbije. Čovek, na kraju, kaže: ''I ko je ovde pametan, da li mi koji nemamo oruđe i oružje na terenu sa sobom, iz razloga što smo prisutni u takvim ekipama ili vojske pomenutih zemalja?''
Još jedan komentar vezano za učešće naših pripadnika u mirovnim misijama, a to je, da prisustvo vojnih snaga u okviru misije UN u određenom regionu otvara i našim preduzetnicima vrata. I navodeći ovaj slučaj iz Demokratske Republike Kongo u vreme od šest meseci učešća ovog pripadnika misije napravljene su tri mešovite srpsko-kongoanske firme raznih delatnosti, tako da i taj način učestvovanja u mirovnim misijama koje isključivo, podvlačim, organizuju UN za zemlje, a i našu zemlju u ovom slučaju, može biti koristan.
Moram, još jednom, na kraju da kažem da je stav i Srpske napredne stranke na ovu temu, da učešće u mirovnim operacijama od strane naših pripadnika oružanih snaga, odnosno snaga odbrane, Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, može i treba da bude isključivo, kako je tako po Ustavu trenutno, pod okriljem mirovnih operacija UN, ali, samo, kada su u pitanju neke druge operacije, tipa Avganistana, u kojima su uključeni neki drugi politički, vojnopolitički savezi, tipa NATO, sa time ne treba da se igra.
U krajnjem slučaju, pred građane može da se stavi i ova tema, pa, ako je raspoloženje građana da naši pripadnici treba da učestvuju u takvim operacijama, mi ćemo uvek biti za to da se stav većine građana Srbije mora poštovati. Ali, još jednom apelujem na poštovanje Ustava, i nevezano za to kakav je naš stav, nego vezano za stav većine građana Srbije, smatramo da je prisustvo naših snaga dozvoljeno isključivo u sastavu mirovnih operacija pri UN. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je  sedam minuta.
Reč ima ministar odbrane, Dragan Šutanovac.

Žao mi je što niste bili u sali sve vreme, ali ne znam gde je u Ustavu definisano da naše snage moraju da idu pod okriljem ili pod zastavom UN? Ako mi kažete u kom članu, možda mistifikujemo tu stvar, pošto mi planiramo da učestvujemo u mirovnim operacija i sa EU, kao konačnim odredištem naše zemlje, odnosno konačnim odredištem u našem članstvu.
Ono što ste čitali malopre da je govorio, ako sam razumeo, pukovnik Vojske Srbije, samo pokazuje da naše ministarstvo nema više onu stegu koju je imalo ranije i da je otvoreno za komunikaciju sa javnošću. Inače, to što je on rekao, to je negde čak možda i zabranjeno, jer on se bavi politikom, a njima je zabranjeno da se bave politikom.
Da li ćemo slati naše pripadnike u staroj opremi, pa naplaćivati tu opremu, ili ćemo slati u opremi koju imamo, ili ćemo iznajmiti opremu, to nije posao pripadnika Vojske, sa jedne strane. Zanima me, ako podržavate tu kritiku kada on pita ko je pametan, kako biste vi, ako nemamo novac da kupimo novu opremu – vi mislite da ih pošaljemo u staroj?
Znate kako, moja odgovornost je kako će oni otići u mirovnu misiju i ne mogu da dozvolim sebi da uputim našu vojsku bez odgovarajuće opreme, zaštite, balističkih sistema ili ne znam već čega, pa makar to morali da platimo i više nego što bismo mogli ako bismo kupovali. Činjenica je da ove godine budžet koji je izglasan jeste niži, recimo za stotinak miliona, a prošle godine za 150 miliona nego pretprošle godine, da je 80% novca otišlo na personalne troškove, a samo 20% novca se koristi za nabavke i za operativne troškove i da mi imamo u zakonu definisanu prvu misiju, a to je odbrana zemlje. Ukoliko bismo mi novac koji imamo potrošili na kupovinu sredstava za mirovne operacije bojim se da bismo imali problem, da biste vi u parlamentu osporili način trošenja budžeta od strane Ministarstva.
Dakle, potpuno se slažem da bi bilo sasvim logično, oportuno, politički normalno, kako god hoćete, pozitivno, da se konačno u Srbiji definiše koliko parče kolača, koji se zove bruto domaći proizvod sleduje Ministarstvu odbrane. Mi smo pokrenuli aktivnost da to bude 2,4% kada su tu i penzioneri, a u 2,4% ima sredstava i za opremanje, i za prvu i za drugu i za treću misiju. Međutim, mi smo ove godine dobili 2,12%, što je dramatično manje, što je gotovo sto miliona evra manje nego što je po odluci Vlade i po Memorandumu 2,4%. Verujte mi, najsrećniji bi bio kad bismo mogli da kupimo novu opremu i sa novom opremom da uputimo naše vojnike u mirovne misije. Kao što ste rekli, da tu opremu praktično, naplatimo kroz UN, ali nikad neću podržati, nikad, da pošaljemo našu vojsku sa starom opremamo i da, onda, na njima zaradimo. Jer možete misliti – šta ako se desi nešto loše, ko bi za to bio odgovoran? Jedno ja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Nikola Savić.

Moglo bi se za današnju diskusiju reći, ista meta – isto rastojanje. Da ne ispravljam ove greške koje je napravio gospodin Šutanovac, da se svedem na ove dve odluke, na dva Predloga odluke. Vidite, naciju Sunce je ogrejalo pre nekoliko godina, pa smo dobili za ministra odbrane čoveka koji je bio podsekretar u UN, pobeže mi Šutanovac. Stvarno nemam, gospođo Čomić, sreće sa ministrima Vlade ovog gospodina Cvetkovića. Svi ministri beže. Što me toliko omalovažavaju? To je neverovatno.
(Predsedavajuća: To će biti dobro ako oni nemaju sreće sa vama.)
Vidite, svi beže. Kome ja da pričam? Dušanu Spasojeviću ovde, šta njemu da pričam ovde?
(Predsedavajuća: Predstavnik vlade ima prava na kratku pauzu..)
Nije on predstavnik Vlade, nego Ministarstva, ali dobro…
(Predsedavajuća: Predstavnik Vlade….)
Dule, prenesi Šuletu ovo što ću da kažem.
Dakle, nismo imali sreće sa Prvoslavom Davinićem, a on je bio podsekretar, peti, šesti čovek u UN zadužen za razoružanje u svetu. Je l' tako Spasojeviću? Tako je. On je penzioner UN, najveća penzija u Srbiji što se prima. Tako je. Izabran za ministra odbrane, i evo, dobio optužnicu u Srbiji. Prema tome, u UN treba da sede najmoralniji ljudi, ljudi koji mrze oružje, koji uništavaju na svakom mestu da bi se uspostavio planetarni mir.
Vidite, on je ovde kapitulirao i dobio optužnicu. To me nagoni na mišljenje da kada se kaže – UN, mirovne misije, treba da se pozovemo na nešto što se zove iskustvo. U našem narodu se kaže, ''koga zmija peči i guštera se plaši''. To je odraz najdubljeg promišljanja jednog naroda i jednog pojedinca.
Humano je pričati o učešću u mirovnim misijama gde treba da se uspostavi mir, održi mir, obezbedi neka sigurnost. Zašto? Svaki oružani sukob i onaj koji se naziva rat jeste odraz nesposobnosti politike da se reši odgovarajući društveni konflikt. Kada ne može društveni konflikt da se reši onda se pribegava sili. Na toj sili danas ljudi zarađuju strašno mnogo para. Jedan od najvećih problema i NATO pakta jeste kako sprečiti proliferaciju nuklearnog naoružanja. To je sistem francuske radio televizije.
Amerikanci kažu, ovako, mi imamo nuklearno naoružanje i ne sme više niko da ga ima, svi koji žele da koriste nuklearnu energiju moraju da budu pod našom kontrolom. Tako kaže gazda. Sada postavljam pitanje, gde je tu nama mesto? Šta mi dokazujemo sa ovim našim ljudima koji su u rangu posmatrača, u našim uniformama sa stranim zastavama ili su članovi medicinskog osoblja, da budem precizniji – vidari. Šta to dokazuje Srbija? Šta ona to prikazuje? Koju silu prikazuje u međunarodnim okvirima? Ništa. NATO pakt, preciznije SAD, imaju velikih problema kako da obezbede vojne snage za sva mesta na kugli zemaljskoj, oni imaju nameru da ratuju zbog svojih strateških interesa i oni žestoko kritikuju svoje partnere iz Engleske, Francuske itd. Tamo se javno mnjenje diže, ne žele da vide mrtvačke sanduke svojih vojnika. Ne žele. Ja ne idem toliko daleko, odmah da vam kažem.
Ali i ovo simbolično prisustvo o kome vi pričate jeste strašno za nas, ni mi nismo izvidali rane od 1999. godine. Ne postoji na kugli zemaljskoj intelektualac koji nije osudio bombardovanje 1999. godine, ne postoji. Kako osuđuju? Kažu – niti postoji odluka Saveta bezbednosti, ne postoji legalno, legitimno, ništa, ništa! Nasilničko! Zbog čega? Zato što u Rambujeu nije uspela operacija zavrtanja ruku. Da li znate šta o toj operaciji kaže Bil Klinton – da sam bio na mestu Slobodana Miloševića i ja nikad ne bih prihvatio uslove koji su nuđeni u Rambujeu. I, gde mi to idemo? Jedna dimenzija je naša međunarodna obaveza.
Niko ovde ne spori ono što piše u Ustavu i našim zakonima. Ali niko ni nama ne zabranjuje da nađemo i da se orijentišemo gde smo. Za mene deluje vrlo poražavajuće kada se ministar odbrane pojavi u Trgovištu i kaže – vojska će svim silama da pomogne građanima Trgovišta da se saniraju posledice poplave, te bujice koja je izašla. Onda ja očekujem 25.000 vojnika, vreće, srediće, ono, 15 vojnika. Gde vam je vojska, ljudi? Izgubiste vojsku. Pade i ovaj poslednji avion. Čime da letite sad? Gde idete to? Gde idemo to?!
Možemo lepo da zahvalimo – hvala na pozivu što nas uvažavate, mi, trenutno nismo u mogućnosti. Zašto? Imamo deficit u budžetu 201 milion dinara. Za nas je ogroman trošak, ogroman trošak. Da li ćemo nešto da naučimo od tih mirovnih operacija? Možda će ti ljudi da nauče engleski jezik. Da li će neko da omasti brk pored njih? Mogu da sumnjam. Zašto? Evo, učim na bazi Prvoslava Davinića. Vi ste mi dali materijala da sumnjam. To je sada posao, prodaja naoružanja, prodaja vojnika, ona nelegalna prodaja vojnika, to je još jači posao. Ovo je legalno. Mi nismo u toj poziciji, to treba realno da kažemo. Ne treba da se pozivamo na ove ankete, jer ove ankete može da tumači ko kako želi. Da li su se anketirali ljudi u uniformi, da li građani, da li majke, da li očevi, da li ovo, da li ono, da li postoji još revolt i bes prema NATO paktu? Naravno da postoji. Odbojnost postoji, kao i svojevremeno posle Drugog svetskog rata.
Pričao sam vam prošli put o nemačkom ambasadoru. Kaže – mnogo mi je lepo u Beogradu, ali samo se deca igraju – partizani i Nemci. Znači, generacijama se reprodukovala ta mržnja, nepodnošljivost prema Nemcima, iako su naši ljudi išli u Nemačku da rade, na privremeni rad. Ali, to je bio odraz patriotizma. Zar smo zaboravili te žrtve? Zar smo sve to zaboravili? Zar smo zaboravili taj NATO pakt koji nam otima KiM, otima? Ko finansira ove njihove oružane snage? Ko ih obučava? NATO pakt. Kada kažem NATO pakt, to su i mirovne misije, da ne ulazim sada i licitiram koja država posebno. To je taj gnev koji postoji kod nas. Prerano je za te stvari.
Slažem se, pre 40-50 godina mirovne operacije su bile sasvim nešto drugo, ali je i svet bio drugačiji, bio je bipolaran, pa se i poštovala Povelja UN. Hajde da vidimo kako se poštuje Povelja UN kada smo u pitanju mi. Molim vas, mirovna misija je bila u UNPA zonama, je li tako, u Republici Srpskoj Krajini? Ko je bombardovao radarske položaje? NATO pakt. Svrstao se na jednu stranu u jednom oružanom sukobu. Kako se uvek to svrstavaju protiv nas? Svi kažu – to što su uradili nije zakonito. Prerano je za ovakve stvari. Mi nismo u ekonomskom stanju da možemo da pariramo na ovaj način. Mi ne znamo šta znači međunarodna reputacija i ugled, ukoliko bismo učestvovali u ovakvim operacijama, bez obzira što su one stvarno skromne, na prstima jedne ruke možete da prebrojite koliko naših pripadnika vojske ili policije učestvuje.
Mi, kao država, ne raspolažemo tim potencijalima da možemo drugima da pomognemo. Pa, vidite da grcamo sami, sami sebi ne znamo kako da pomognemo. To je taj problem. Naravno, mi imamo jedan drugi problem, to je ta upravljačka struktura kod nas. Dakle, ako Bosi Nenadić daju otpremninu samo da ne radi u državnoj službi, pa je neko izabere za sudiju Ustavnog suda, onda nije ni čudo kakva je odluka Ustavnog suda. Mi imamo i neke druge ljude koji su plaćeni da ne budu u državnoj službi, a sada su ministri. Mogu opravdano da sumnjam u neki privatni interes u ovoj matematici, šta je prikazano, koliko košta državu, šta nije prikazano, šta može da bude, šta ne može da bude, jer prosto sumnjam kada vidim sa kojom se upornošću iz petnih žila nešto gura.
Pazite, mi smo država, ova vlast se hvali sada vojnom industrijom, kako izvozimo naoružanje, a ceo svet gleda da o tome ne priča. Jedino kod nas deca bivših trgovaca oružja postaju bankari. Je li tako, gospodine Spasojeviću? Ovaj Čupić, ''Hipo Alpe-Adrija banka'', šta mu je tata radio? Prodavao naoružanje. Znate li koliko mi imamo na svetskom tržištu bivših generala i pukovnika koji su vodeći trgovci oružja, poslovni partneri Majkla iz Kuvajta? Ali, sve se zna na tom tržištu, 90% su Amerikanci, u onih 10% su Englezi i svi oni drugi koji se svrstaju tu. Šta će nama takvo društvo? Nismo mi za to društvo. Zato mi nećemo da glasamo za ove odluke. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i 40 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo, kao što je rekao kolega Krasić, stav SRS jeste da srpski vojnici, policajci ne treba da učestvuju u mirovnim misijama u drugim državama. Osnovni razlog jeste taj što se tim mirovnim misijama, čak i kada se one sprovode pod okriljem UN, ostvaruju osvajački interesi SAD i NATO pakta. Najbolji primer i potvrda ove tvrdnje jeste takozvana mirovna misija koju UN, NATO pak i SAD od 1999. godine sprovode na prostoru Srbije, na prostoru Kosova i Metohije. Koji su rezultati te misije, koju su zločinci krstili kao "milosrdni anđeo"? Dvadeset hiljada tona bombi bačenih na srpske gradove i sela, 3.000 poginulih, a među njima 77 dece, oko 14.000 ranjenih, više od 150 porušenih srpskih manastira i crkava, više od 200.000 prognanih, više od 500 porušenih ili oskrnavljenih srpskih grobalja i crkvišta i, kao krajnji rezultat, okupirano KiM.
Mirovna misija UN i NATO pakt praktično drže pod okupacijom deo teritorije Republike Srbije, a Srbija šalje svoje vojnike da za račun NATO pakta i SAD okupiraju neke druge države i narode. Mi na taj način rasterećujemo NATO pakt i posredno doprinosimo okupaciji teritorije sopstvene države. Izgleda potpuno nemoralno, a pomalo i nenormalno. Pazite, okupirana država daje sopstvene vojnike da učestvuju u okupaciji nekih drugih država. Podsećam vas da je Srbija već imala jedno takvo iskustvo, pre 600 godina, u vreme despota Stefana Lazarevića, Srbija je dala vojnike da ratuju za račun sultana Bajazita. Međutim, od tada je prošlo 600 godina, a Srbija bar formalno nije vazal NATO pakta, kao što je postkosovska Srbija bila vazal turske carevine.
SAD, NATO i UN, preko svog kvazisuda u Hagu, tvrde da je odbrana Srbije od agresije NATO bila ratni zločin. Vlast u Beogradu, pri tome, ne mislim samo na ovu sadašnju, nego na sve od 2000. godine do danas, donekle, posredno prihvata taj stav. Zahvaljujući tome, kompletno vojno i političko vođstvo, policijski komandanti Srbije izručeni su Haškom tribunalu, uključujući vrhovnog komandanta odbrane od agresije NATO pakta Slobodana Miloševića, koji je izručen Haškom tribunalu i tamo ubijen. Sve ovo sam rekao da bih postavio jedno ključno pitanje – kako je moguće da je odbrana sopstvene zemlje, sopstvene teritorije, zločin, da nije državni i nacionalni interes, a da je učešće u okupaciji neke druge države mirovna misija?!
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na Sporazum o vojnoj saradnji između Srbije i Hrvatske, koji je potpisan u prošli utorak. Ministar Šutanovac je izjavio da je u pitanju istorijski sporazum. U potpunosti se slažem sa gospodinom ministrom. Takav sporazum nije potpisan u istoriji međunarodnih odnosa. Srbija je postala prva zemlja u istoriji koja je potpisala Sporazum o vojnoj saradnji sa državom koja je protiv nje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pokrenula sudski postupak, optužujući je da je počinila genocid i agresiju.
Pazite sada jednu situaciju, dve države vode spor pred Međunarodnim sudom pravde, optužuju jedna drugu za najteže moguće zločine, za ubistvo desetine hiljada ljudi, za progon nekoliko stotina hiljada ljudi, za razaranje više od hiljadu gradova i sela, a potpisuju Sporazum o vojnoj saradnji. Zvuči kao jedna neslana šala. Razumem zašto je Sporazum potpisala Vlada u Zagrebu. Oni znaju da Srbija tim sporazumom posredno amnestira Hrvatsku za sve ono što se dogodilo od 1991. godine do danas.