Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, poštovane kolege, ako se neko se poziva na političku korektnost onda svakako ne sme ispod toga da iznosi neistine, s jedne strane, i s druge strane, u nedostatku argumenata da pokušava da politički diskvalifikuje onog ko na osnovu činjenica tvrdi zašto ne stoje neke optužbe koje se ovde iznose, zato što, prosto, to u ovom zakonu nije napisano.
A, bojim se da je ovaj način komunikacije, zapravo, pokušaj da se odbrani od očigledno sve bliže istine o umešanosti Vlade čiji su oni bili predstavnici u vreme dok je ta Vlada bila aktuelna i povezanost njihovu sa mnogim krajnje problematičnim ljudima, vezanim za organizovani kriminal, s jedne strane, za korupciju, sa druge strane, pa i za prikrivanje i zataškavanje očigledno onih koji su počinili najteža krivična dela. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i 20 sekundi.
Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li ovo liči na devedesete ili ne liči na devedesete, i na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li živite u zemlji koja se bitno razlikuje od one zemlje u kojoj smo živeli devedesetih godina, ali na nama je, na koje je usmerena oštrica neargumentovane kritike da se ovaj zakon u stvari igra terminološkim pojmovima i značenjem reči ''presretanje'' i ''prisluškivanje'' da vam kažemo – u ovom zakonu ne piše ni jedna jedina reč o prisluškivanju telefona. To znam i ja i to zna i bilo ko iz opozicije ko uporno imputira vladajućoj većini da je ovde reč o zakonu o prisluškivanju.
Gde leži strah određenih političkih stranka kada je reč o ovom zakonu? Leži, pre svega, u nemirnoj savesti, jer da smo ovakav zakon imali ranijih godina znali bismo mnogo toga, imali bismo podatke o ostvarenoj komunikaciji određenih političkih struktura i određenih ljudi umešanih u vrlo sumnjive rabote u ovoj zemlji.
Naravno, strah je dobar ko ga poznaje, ali se strah od odgovornosti pred biračima, strah od odgovornosti pred budućnošću, ne može ne uskladiti time da vi kažete – ja se ne plašim, a svoj strah da se ne plašim obrazložiću tako što ću na najbrutalniji način optužiti vlast, tako, što će se pozivati na političku korektnost, a onda ću vrlo neargumentovanim činjenicama optuživati vlast da će nekoga prisluškivati, pratiti, uhoditi, tako, što ću sejati, zebnju, strah, što ću plašiti građane Srbije da će se posle ovog zakona ne znam šta desiti.
Isto ono što se dešava svuda u Evropi, desiće se u Srbiji. Živećemo u jednoj uređenoj zemlji, u kojoj će sistem elektronskih komunikacija biti uređen ne onako kako se prohtelo nama iz vladajuće većine, već, onako kako su to uradila civilizovana evropska društva.
Prema tome, ako neko ima nemirnu savest, ako neko ima potrebe da se brani pred lavinom optužbi koje se ovih dana iznose, neka to radi na mestima gde se te optužbe čuju, ali nemojte upirati prstom u druge i kazati – ne, mi nismo takvi! I, nemojte govoriti, pa, ovaj zakon ne valja, građani Srbije, ništa ne valja što radi vladajuća većina. A, šta treba uraditi? Treba raspisati izbore! Zbog čega treba raspisati izbore? Pa, da vi nas, građani Srbije, ne biste zaboravili da i mi postojimo i da smo i mi prisutni.
Mislim da je to vrlo pogrešno i ne treba, baš, tako pojedine političke stranke da srljaju na te izbore, jer ti izbori njima ništa dobro doneti neće. Srbiji, DS i vladajućoj većini hoće, kada dođe vreme za te izbore. Zahvaljujem. (Aplauz)

Tri minuta i 20 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
U elektronskom sistemu je prijavljena narodna poslanica Milica Vojić Marković. Iskorišćeno je vreme poslaničke grupe. Nemate pravo na repliku.
Na član 37. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da) Narodna poslanica Donka Banović. Molim vas da se još jednom registrujete.

Lepo je što građani Srbije mogu jutros u direktnom prenosu da vide kako funkcionišu demokratske institucije u Srbiji. Dakle, na direktne prozivke i aluzije, onih, narodni poslanik ne može da odgovori u replici, jedino može da iskoristi ova dva minuta.
Juče je bilo mnogo reči o tome kako opozicija seje strah u društvu zato što upozoravamo predlagača zakona da inače jedan izuzetno dobar zakon nije dobar, kada su u pitanju tri člana. Jednostavnim rečima, ovaj zakon, odnosno ta tri člana, nisu ustavna, ona su protivustavna zato što dozvoljavaju pristup zadržanim informacijama od strane državnih organa, a bez odluke suda.
Vrlo je jednostavno objasniti to građanima, može bez odluke suda da pristupi neki državni organ.
Međutim, što se tiče sejanja straha, vladajuću većinu bih upozorila, da im kažem, da u društvu vlada priličan strah, a taj strah potiče od toga šta radi, odnosno ne radi ova nepristojna vlada. Vlada strah od gubitka radnog mesta, vlada strah od toga kako će se prehraniti porodica, vlada strah od toga trenutno kako će roditelj kupiti udžbenike za svoju decu, vlada strah kod roditelja koji imaju studente kako će da ih školuju.
Tačno je, vlada strah, ali ne zbog toga što opozicija upozorava na neke članove zakona o kojima ovde razgovaramo i podnosimo amandmane, vlada strah od nepristojne Vlade Mirka Cvetkovića i predsednika Borisa Tadića.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Vlada strah, ali verujem, kada se razotkriju istine o železnicama, o Luci Beograd, onda će građani znati ko im je kriv za taj strah, pa će isto tako znati da oni koji danas građanima poručuju da treba da se plaše i više no što imaju razloga, jer seju neistine, onda će građani, bar, moći mirno da kažu – da, znamo ko je kriv što vlada strah što nema posla, jer su neki: opljačkali, zloupotrebili, pribavili ličnu korist na štetu građana.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četrdeset sekundi.
Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, ako se neko prepozna u mojim rečima da u svojoj političkoj biografiji i svojoj političkoj prošlosti ima nečega zbog čega treba da bude zabrinut, da se stidi i da bude predmet istražnih radnji, onda je to njegov problem, a ne moj. Zahvaljujem.