Reč ima narodna poslanica Gordana Pop  Lazić, posle nje narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se uglavnom, kao što znate, ne upušta u personalna rešenja kada je u pitanju predlog vlasti ili, da budem preciznija, nosioca izvršne vlasti. Kada predsednik Republike predloži mandatara, pa kad mandatar izađe s predlogom ko će sačinjavati njegov kabinet, mi se ne bavimo time da li su ti ljudi sposobni ili nisu. Pratimo njihov rad i, naravno, čekamo trenutak kad i zbog čega možemo da ih prozovemo kad nismo zadovoljni njihovim radom i tome slično.
Ali, kada se radi o izboru sudija Ustavnog suda, onda moramo da se pozabavimo zaista i tim personalnim rešenjima. Jer, Ustavni sud, po definiciji, jeste najviša pravosudna instanca i u ozbiljnim državama se zaista veoma ozbiljno vodi rasprava o tome ko je dostojan i ko zaslužuje da bude sudija Ustavnog suda ili predsednik Ustavnog suda, kako bismo bili sigurni da će naša Ustavom zagarantovana prava biti i odbranjena na toj pravosudnoj instanci, a da ne govorimo o političkom sistemu, koji je takođe zaštićen Ustavom i mora da bude očuvan odlukama Ustavnog suda.
Nažalost, mi smo imali situacija da i po godinu-dve nemamo Ustavni sud, a, evo, imamo i situaciju da, iako smo još 2007. godine morali da imamo predlog predsednika za popunjavanje svih sudija Ustavnog suda, tek sada dobijamo predlog od strane predsednika.
Šta u takvoj situaciji, prvo, da kažemo o predsedniku države, koji nam predlaže sudiju Ustavnog suda, a svoju obavezu i svoju dužnost nije ispunio na vreme? Neka građani Srbije sami zaključe šta on to ima preče, ako ne da poštuje svoju ustavnu obavezu, Zakon o Ustavnom sudu. O tome koga nam predlaže u ovoj situaciji, zaista moram da kažem da očigledno po nekom ključu to radi. Ali, neka je taj ključ i samo njemu poznat, nemam ništa protiv toga, ovo je očigledno neki neokomunizam u kome mi živimo ili neko novo titoističko vreme, s tim moramo da se pomirimo. Ne znajući ove ljude, dakle o kome se radi, mene samo čudi da su oni dali saglasnost da se prihvataju kandidature.
Pazite, i ja sam diplomirani pravnik i imam, mogu da kažem, neko pristojno političko iskustvo i neko pravničko znanje, ali kad bi sad neko rekao ''Gordana Pop Lazić, mi bismo hteli da vi budete sudija Ustavnog suda'', verujte, prekrstila bih se i levom i desnom i rekla – ljudi moji, pa ja zaista nikad nijednu presudu u životu donela nisam; bila sam u sudinici samo u dva slučaja, da pratim neki sudski proces; to ja ne mogu da radim, hvala vam.
Jeste da u ovoj državi svi misle da mogu da budu selektori, da mogu da budu i patrijarsi i predsednici države, ali to govori o njima samima mnogo. Dakle, to je ta neka moralna strana i odmah ukazuje na to da je čovek spreman da radi sve što mu se kaže, jer mu to, eto, imponuje. To govori dosta o njegovoj ličnosti. Time treba da se bave neki drugi stručnjaci a ne mi, ali meni daje za pravo, nama kao poslaničkoj grupi, da procenjujemo da se radi o ljudima koji su spremni da izvršavaju svakakva naređenja, jer ih je predsednik države na neki način uvažio i smatrao dostojnim da mogu da budu sudije Ustavnog suda.
Nekad su sudije Ustavnog suda mogli da budu samo istaknuti pravni stručnjaci. Jeste to možda širok pojam, ali jasno ukazuje šta je to. To mora da bude profesor pravnog fakulteta ili dugogodišnji sudija Vrhovnog suda nekad, sad Kasacionog suda. Podsetiću vas na vreme kad je neko godinama bio sudija Opštinskog suda, pa je morao da zasluži, na osnovu svoje ažurnosti i na osnovu presuda koje je doneo i koje se nisu obarale, da jednog dana postane sudija Okružnog suda, a o tome da postane sudija Vrhovnog suda, mnogi su samo sanjali. A danas neko ko je samo godinu dana pomoćnik generalnog direktora Fonda, a očigledno pripreman za direktora Fonda za PIO, može da postane kandidat za sudiju Ustavnog suda.
Da oni koji prate ovo ne kažu ''vi sada imate nešto protiv zbog toga što se neko zove Enver Nikšić ili Sabahudin Tahirović pa nećete da glasate za'' – ne. Evo, neka čuju ljudi o kome se radi i da li takvom nekom mogu da veruju ili da povere da odlučuje o kršenju nekog njegovog Ustavom zagarantovanog prava.
Ako neko sam kaže o sebi ''kao jedini pravnik među 750 zaposlenih, odmah sam obavljao poslove sekretara ove fabrike (normativni poslovi)'', nije imao ko drugi osim njega, i da mu je to neka referenca, sa čovekom očigledno nije nešto u redu kada je u pitanju procena njegovih profesionalnih mogućnosti. Onda je u nekom SIZ-u osnovnog obrazovanja i vaspitanja, kulture, fizičke kulture takođe bio jedini pravnik i obavljao sve poslove vezane za rad institucije u ovim oblastima. Sve je nešto bio jedan jedini.
Onda je u Opštinskoj upravi opštine Novi Pazar bio šef Odseka za opštu upravu. Svi znate čime se bavi Opšta uprava u jednoj opštini. Pa načelnik Odeljenja za skupštinske i zajedničke poslove. Šta je taj trebalo da radi? Da organizuje sednicu Skupštine opštine. Koliko on pravničkog znanja mora da ima, osim da poznaje Zakon o lokalnoj samoupravi, statut opštine, poslovnik opštine.
Neću da čitam dalje, nema šta dalje da se čita o ovom kandidatu, ali, kaže on – prihvatam kandidaturu za upražnjeno mesto sudije Ustavnog suda, koji se bira sa liste koju predlaže predsednik Republike i smatram da sam svojim dosadašnjim radnim rezultatima i rezultatima u pravnoj struci dostojan odgovorne dužnosti sudije Ustavnog suda. Svaka njemu čast, ali to o njemu dovoljno govori.
Sabahudin Tahirović. Evo kratke biografije: ''Diplomirao na Pravnom fakultetu u Sarajevu 1988. godine; pravosudni ispit položio je 1997. godine. Bio je direktor Omladinske zadruge Nova Varoš i zastupnik DDOR Novi Sad sve do 2001. godine, kada je primljen na poslove stručnog saradnika u Opštinskom sudu u Novoj Varoši. Za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši izabran je 2003. godine. Odlukom Visokog saveta sudstva izabran je za sudiju Višeg suda u Novom Sadu'' (ne znamo kada). I on kaže da je dostojan.
Mi smatramo, bez obzira ko su ljudi, kakvi su, neka su moralni, da oni ne shvataju šta je ono što oni treba da rade i da će oni biti samo jedna glasačka mašina među tih 15 sudija Ustavnog suda, na čijem čelu se takođe nalazi osoba za koju mi smatramo da nije dostojna da bude na čelu ove visoke pravosudne instance - Bosa Nenadić.
Ona je pokazala veliku nestručnost, pre svega. Pokazala je i neke svoje lične osobine, koje nigde u Zakonu o Ustavnom sudu ne videsmo da postoje, a to ću ovako plastično da objasnim, zbog onih koji prate sednicu Skupštine – šta bi, recimo, bilo da sada ovaj novi poslovnik predviđa da narodni poslanici moraju da ustanu i stoje mirno kada predsednik Skupštine sa potpredsednicima ulazi u salu Narodne skupštine?
Pazite, u Haškom tribunalu takođe kažu ''ustanite, ulazi sudija'', ali ulaze sva trojica zajedno, a ovde sve sudije stoje u stavu mirno u onoj odori, sa onim kolajnama, da bi Bosa Nenadić, zamislite, ušla. Šta to govori o toj osobi? Očigledno o nekoj frustraciji. Koja je frustracija u pitanju? Opet ja nisam nadležna da govorim o tome, ali čak i da mi napišu u nekom zakonu da to treba da radim, ja bih rekla – ja to ne mogu da uradim. Prosto, ona je jedna od 15, prva među jednakima, i sebe ne može nikako da izdvaja.
Osoba koja je doktorirala na jednoj temi koja se tiče veća republika i pokrajina, osoba koja je proučavala ili branila doktorsku tezu na temu koja je iz nekog drugog vremena, iz neke druge države, gde je branjen neki drugi tip ustavnosti, nije u stanju da odbrani ovaj Ustav i ovaj politički sistem. To je osoba koja, očigledno, može da se snađe u svakom sistemu, ali ne i da pokaže rezultate.
Bila je dobra ona i Paniću i Anti Markoviću i reformskim snagama i bila na čelu nekog sindikata zaposlenih u saveznim organima, ali, iako bi trebalo da poznaje dobro barem Zakon o Ustavnom sudu, ne smeta joj da bude i profesor na ''Union'' univerzitetu. A ne može da bude. Šta predaje? Pravo osiguranja. Sudija Ustavnog suda.
I, šta mi to, u stvari, hoćemo? Ono što se već godinama radi, a to je da se dezavuišu sve institucije, i Ustavni sud, i Vlada, naročito Parlament, jer smo mi predstavnici naroda, i da ovaj narod nema poverenja ni u jednu državnu instituciju. A čemu to vodi? Vodi nestabilnoj političkoj situaciji. Kome ta nestabilna politička situacija ide u prilog? Državi Srbiji i njenim građanima sigurno ne, ali onima koji bi da mešetare po državi Srbiji, i te kako ide u prilog.
Kao što smo imali nezvanične podatke od pre već mesec dana, da je pojačano delovanje raznih obaveštajnih službi, naročito CIA, ovde u zemlji, i da je ta njihova delatnost naročito usmerena prema patriotskim političkim partijama, pre svega SRS, i patriotskim nevladinim organizacijama, juče nam je to potvrdio i direktor BIA. Možda je naša greška bila što nismo s tim izašli u javnost ranije, ali bili su nezvanični podaci, a sada smo dobili i potvrdu, sa svim ovim događajima koji pune beogradsku štampu.
E, pa, gospodo, zapitajmo se onda kuda to mi idemo i kako mislimo da odbranimo ovaj Ustav, koji je crveno slovo za nas. Nemamo drugu knjigu. Imamo Bibliju, ali gledamo da je i ovaj Ustav, koji u najvećem delu brani ljudska prava, u saglasju sa Biblijom. Znači, da li ćemo da se zakunemo na Bibliju ili na Ustav, trebalo bi u jednoj ozbiljnoj državi da bude svejedno.
Ovakvo nepoverenje, koje izražavamo prema predsedniku Republike koji je pokazao neozbiljnost i poniženje Narodne skupštine predlažući nam ovakve kandidate, pre svega mislim ne na njihove lične osobine, već na njihove stručne reference, opet govori o neozbiljnosti države. I mislim da to zaista više nije slučajno.
Više u slučaj ne verujem. Namerno se ovde radi na tome da se uništi sve što se uništiti može. Sad već pričaju kako će se prodavati Vodovod, i na koji perfidan način će nam oteti Vodovod i kako će se podeliti deonice Vodovoda. Sve je to nezvanično, ali, evo, izlazimo u javnost. Prodaje se Telekom. Koja ozbiljna država može da proda Telekom? To niko ne prodaje, time država gubi suverenitet.
Da li smo se mi na taj način pozabavili ovde tim pitanjem? Da li smo prozvali Vladu zbog toga, kao narodni predstavnici? Da li smo rekli – aman ljudi, to ne treba da radimo, to treba da ostane državno, sačuvajte barem deo suvereniteta? Ne. Znači da i mi neozbiljno shvatamo svoju ulogu. Naravno, sve zavisi od poslaničke većine. Mi možemo da kažemo šta hoćemo, imamo, u stvari, obavezu da prenesemo mišljenje građana Srbije koje predstavljamo, putujemo po Srbiji i ljudi nas pitaju zašto ovo ili zašto ono, a ja kažem – što pitate nas, mi smo tu da prenesemo vaše mišljenje, prozovite one koji glasaju ''za''.
Neću da komentarišem odluke Ustavnog suda, ali ono što je urađeno s reizborom sudija najnovijom odlukom Ustavnog suda vezanom za mandate odbornika, dovoljno govori o tome koliko je Ustavni sud spreman da štiti politički sistem ove zemlje. Ko smo mi koji izlazimo na izbore, na čijim listama se pojavljujemo, kako smo mi to osmislili koji je najpogodniji način da mi na najpravedniji način ovde predstavljamo sve građane Srbije?
To smo pretočili u neke zakone, ti zakoni su stupili na snagu, održali smo izbore na lokalu, donete su neke odluke u lokalnim skupštinama i odjednom član 47. više ne važi, a nema uputstva Ustavnog suda šta ako su bili nelegalni ti mandati. Šta je sa tim odlukama koje je ta nelegalna skupština donela? Gde je sada Ustavni sud da nam kaže? Ili hoćemo totalnu anarhiju? Očigledno da ta anarhija ide u prilog onima koji su došli ovde da razbijaju ovu državu. Hvala.

Iskorišćeno je 19 minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je tačka dnevnog reda koja nosi naziv – imenovanje sudija Ustavnog suda, od onih petoro koje predlaže Narodnoj skupštini predsednik Republike. Ja bih ovu tačku dnevnog reda nazvao – kraj agonije jalovog konstituisanja Ustavnog suda.
U konsultacijama u našem poslaničkom klubu je, po nekoj logici stvari, meni pripalo zaduženje da govorim o ovoj tački dnevnog reda, zato što sam profesor Pravnog fakulteta. Kada sam se pripremao da izlažem o ovoj temi, našao sam se pred problemom jer sam ispred sebe imao najpre dve prazne biografije ljudi o kojima niko ništa ne zna, a potom i čitavu genezu konstituisanja Ustavnog suda i neke od njegovih odluka. Slobodno mogu da kažem da u udžbenicima koje sam čitao na Pravnom fakultetu, a potom i koje sam pisao, ništa ne piše o tome i ništa ne stoji tako kako je konstituisan Ustavni sud i kakve je odluke donosio, već sasvim nešto drugo.
Rekao bih da je izbor nedostajućih sudija samo vrh ledenog brega. Problem je mnogo ozbiljniji i, da bih ilustrovao ozbiljnost tog problema, osvrnuću se kratko na genezu konstituisanja Ustavnog suda.
Napraviću komparaciju sa nečim što je tradicija u svetu, a kada pravim komparacije, imam običaj da to činim sa najboljima. Hajde da vidimo kako to izgleda u SAD i zašto je SAD to što jeste. Između ostalog, zbog toga što imaju sudokratiju i što je Vrhovni sud SAD apsolutni autoritet za ono što se događa u tim državama. Tamo se za sudije Vrhovnog suda biraju najbolji među najboljima, sa dugogodišnjim sudijskim stažom. Zbog toga je i takav autoritet i zbog toga je simbolika da predsednik Vrhovnog suda SAD za jedan dolar ima veću platu od predsednika same države. To nije samo simbolika. To je jasna poruka onoga šta jedan vrhovni sudski organ koji odlučuje i o ustavno-sudskim stvarima mora da bude u jednoj državi.
Da li je u našoj državi tako? Naravno da nije i, nažalost, za to postoje ozbiljni dokazi. Kakva je geneza formiranja našeg Ustavnog suda? Najpre smo konstituisali krnji Ustavni sud jer nismo izvršili reformu pravosuđa, pa nismo mogli da imenujemo, odnosno izaberemo sudije onako kako to stoji u Ustavu. Na drugoj strani, i taj krnji Ustavni sud konstituisan je tako što se vladajuća većina cenjkala oko partijskih kvota, i onda sudije Ustavnog suda nisu postali oni koji su najbolji, već oni koji su zadovoljavali partijske kriterijume.
Da li je tako sastavljen Ustavni sud, koji, između ostalog, nije bio ni kompletan, mogao kompetentno da odlučuje i donosi odluke od najveće važnosti za našu državu? Nije, naravno. Ali to nije pitanje za nas iz opozicije, to je pitanje za one koji sede u klupama vladajuće većine i koji su o tome, nažalost, odlučivali. I, onda imamo situaciju da posao Ustavnog suda nije donošenje odluka da li je nešto što se u državi događa u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije, već je očigledno posao Ustavnog suda da sumnjive političke odluke stavlja u kontekst vladavine prava. Nažalost, tako je, na sramotu našeg sudstva i naše države uopšte.
Hajde da ovo o čemu sam govorio ilustrujemo jednom odlukom Ustavnog suda. Skoro se desilo da je Ustavni sud doneo odluku o vraćanju odborničkih mandata i o načinu imenovanja odbornika. Znamo kakva je ta odluka i znamo koliko je zbrke, nedoslednosti i štete donela čitavoj našoj državi, a naročito lokalnoj samoupravi.
Sada da vidimo šta piše u udžbenicima teorije države i prava i ustavnog prava, pa se može postaviti pitanje kolegama sudijama Ustavnog suda – gde je tu primena pravila tumačenja prava? O tome smo čitali na prvoj godini pravnog fakulteta u udžbeniku koji se zove "Uvod u pravo". Gde je tu ocena odnosa hijerarhijski različitih pravnih akata? To piše u udžbenicima. Da li su sudije Ustavnog suda to radile? Gde je tu abeceda ustavnog prava, da je smisao izbora - takmičenje i jednake šanse za sve koji su na listama? Jesu li sudije Ustavnog suda zaboravile ono što piše u njihovim udžbenicima?
Poznajem neke sudije našeg Ustavnog suda, znam da su dobri stručnjaci (ograničavam se - neke sudije), tako da sumnjam da je neznanje u pitanju. Ako nije neznanje u pitanju, onda je u pitanju zla namera. Da li su razlozi za ovakve odluke našeg Ustavnog suda rođački prelasci iz jedne partije u drugu, koje Ustavni sud svojom odlukom treba da pokrije? To je pitanje za sve nas, ali i pitanje za predsednicu Ustavnog suda. Žao mi je što nije ove da nam odmah da odgovor na to pitanje.
Na kraju, dozvolite mi da se osvrnem na same kandidate. Neću pominjati njihova imena, ljude ne poznajem, ali mogu štogod da kažem o njihovim biografijama, jer se one nalaze pred nama, pred svim narodnim poslanicima.
Kao neko ko, između ostalog, predaje i istoriju prava, mogu samo da dodam da sam se sablaznio sa praznim biografijama kandidata za najviše funkcije u ovoj državi. To se u istoriji srpskog pravosuđa nije dešavalo. Zašto ova država to radi? Nije dovoljno formalno-pravno zadovoljiti kriterijume koji pišu u nekim pravnim aktima. Primena prava je mnogo komplikovanija i mnogo odgovornija stvar. Za Ustavni sud treba birati najbolje od najboljih, a ne ljude koji nikada nisu napisali nijednu presudu.
Diskutabilno je da li ljudi s ovakvim biografijama znaju kako se stvaraju, pišu, primenjuju i tumače akti koje donosi Ustavni sud. Ne mislim, tvrdim da ljudi s ovakvim biografijama to nisu u stanju da urade. Onda se, naravno, nameće pitanje – gde je logika ovakvog postupka? Da li, da se izrazim kolokvijalnim rečnikom, ne zamerite mi zbog toga, ono što je dobio Nikolica, radi mira u kući, mora da dobije i prikolica? Voleo bih da dobijemo odgovor na ova pitanje.
Uz izvinjenje što sam govorio sa tenzijom, ali ne zamerite mi, profesor Pravnog fakulteta na ovako skandalozan postupak mora tako da reaguje, zahvaljujem na pažnji.

Iskorišćeno je devet minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Poštovane kolege narodni poslanici, u žurbi, u jurenju nekog sistema evropskih vrednosti, uništili ste potpuno sistem srpskih vrednosti. Danas u ovoj sali, u ovom parlamentu, koji ja iznad svega uvažavam zbog građana Srbije koje mi predstavljamo, kao da biramo sudiju suda za prekršaje u Ljuboviji ili možda sudiju Osnovnog suda u Loznici, a ne da biramo sudiju Ustavnog suda.
Zaista, u ovoj temi nema ni politikantstva ni politiziranja, podsetiću vas na Ustav, ali gospodo demokrate, i vi i DOS u bilo kojem agregatnom stanju, kako to voli da kaže kolega Zoran Krasić, niste tvorci Ustavnog suda. Naime, Ustavni sud u Republici Srbiji postoji od 1963. godine, kada je u aprilu donet Ustav i predviđen Ustavni sud Srbije, a potom Zakonom o Ustavnom sudu u decembru iste godine potvrđen. Znači, postoji od tada, samo vi sada uvodite neke novotarije u ovaj izborni sistem sudija Ustavnog suda.
Činjenica je da je od deset delova Ustava jedan isključivo posvećen Ustavnom sudu, i to šesti deo. Peti deo zajedno obrađuje i govori i o Narodnoj skupštini, i o predsedniku Republike, i o Vladi, i o državnoj upravi, i o Zaštitniku građana, i o Vojsci Srbije, i o sudovima i o Visokom savetu sudstva. Sve je to u petom delu, a šesti deo Ustava govori samo o Ustavnom sudu. Činjenica je da se sudije Ustavnog suda biraju na devet godina i nijedan drugi organ ili izbor nije na devet, svi se biraju na kraći vremenski period. Pa valjda bi, ako ništa drugo, to trebalo da uozbilji situaciju.
Pošto su kandidati (dva, a biraće se jedan) apsolutno nepoznati ne samo široj javnosti, nego i stručnoj pravničkoj i pravosudnoj javnosti i narodnim poslanicima, možda bi predsednik Republike, svojom ulogom kao predlagač, da sedi ovde i da je obrazložio njihove biografije i predložio te kandidate, učinio ovaj posao bar delimično ozbiljnijim, ali je ovo zaista skandalozno i ne liči ni na šta.
Izražavam sumnju da ćemo jednog dana, kada neko od ovih sudija bude podneo ostavku, dozvoliti možda izbor sudija Ustavnog suda SMS porukama, a to će onda, složićete se, verovatno ličiti na "Farmu". Ne dozvolite, drage kolege, da od ozbiljne državne institucije, kojoj i Ustav posvećuje ozbiljnu pažnju, pravimo cirkus.
Postoji ukupno 15 sudija Ustavnog suda. Pet bira predsednik Republike na predlog Narodne skupštine od deset, a pet bira Narodna skupština na predlog predsednika Republike takođe sa liste od deset. Onda imamo situaciju da su od tih deset verovatno svih deset izbor predsednika Republike. Treću trećinu ili još pet sudija Ustavnog suda bira Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda na predlog od deset od Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Setite se kako nam je tekla izborna procedura opštih sudija. Takođe u najvećoj meri uz direktno učešće DS-a i još nekih stranaka koje podržavaju sada Vladu. Elem, imamo jedan predsednički ustavni sud što, složićete se, sigurno nije dobro.
Ustavni sud treba da odlučuje o mnogim situacijama. Neko pre mene je govorio da bi voleo da zna šta kandidati misle o određenim stvarima kada je u pitanju izbor sudija Ustavnog suda. Ja bih voleo da znam šta ova dva predložena kandidata misle o haškim pritvorenicima, a član 13. našeg Ustava govori koje su obave države Srbije prema našim građanima u inostranstvu. Oni se takođe nalaze u inostranstvu i voleo bih da znam šta kandidat predložen za sudiju Ustavnog suda misli o tome.
Zatim, šta misle kandidati o neposrednoj primeni zajamčenih prava? Veliki broj članova Ustava definiše ljudska i manjinska prava. Neka se čak direktno primenjuju na osnovu Ustava, neka prava mogu da se povećaju na osnovu nekih drugih zakona. Šta ovi kandidati misle o tome?
Da pomenem imena Sabahudina Tahirovića i Envera Nikšića. Zaista neću da čitam biografije, to su mnoge kolege učinile pre mene. Tu skoro da nema ništa ni da se pročita. Ne bih lično da vređam te ljude, možda su dobri rekreativni sportisti, možda su solidni pravnici, ali zasigurno kroz svoju životnu karijeru nisu ničim stekli poverenje, bar poslanika SRS-a, da bi u Danu za glasanje mogli da im ukažu poverenje.
Vrhunac jednog pravnika bi mogao da bude sasvim sigurno izbor za sudiju Ustavnog suda i član 168. je definisao, doduše uopšteno, ali to može da se prevede na svaki konkretan slučaj, šta bi jedan sudija Ustavnog suda trebalo da ispunjava.
Vidite, čak i Nata Mesarović, kada su je pitali da li ima opstrukcije od strane Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda za izbor onih pet sudija koje oni imaju pravo da biraju, kaže – ne, mi ne činimo to. Ali, prema njenim rečima, imenovanje sudija Ustavnog suda je jako odgovoran posao i moraju se utvrditi kriterijumi za predlaganje kandidata za sudije Ustavnog suda, jer, kako je navela, to moraju biti dokazani profesionalci iz oblasti pravne nauke. Zasigurno, mogli su da se zovu i sasvim drugačije, ovi ljudi, ovi kandidati ne ispunjavaju te uslove jer nikom nisu poznati.
Ali ima još jedna stvar koja je interesantna i koja odslikava koliko je ukupna ova aktivnost ogoljena i koliko se pristupilo neozbiljno. Saglasnost o prihvatanju kandidature (da ne gubim vreme, da ne čitam to) i kod jednog i kod drugog kandidata je apsolutno ista, samo su potpisi i imena različiti. Na šta to ukazuje? Da je neko drugi možda i mimo njihove volje to uradio. Ali to nije ni bitno, samo malo karikiram stvar. Oni su prihvatili i, otprilike, dobićemo još jednog sudiju Ustavnog suda - ne stručnog, nego poslušnog.
Ovo ne može da bude partijski sud, ovo je Ustavni sud države Srbije, i u njemu moraju da sede najbolji pravnici, pre svega, jer položen pravosudni ispit nije uslov za sudiju Ustavnog suda, ali stručni kvaliteti jesu preduslov. I, kada bismo birali takve sudije Ustavnog suda, onda ne bismo imali odluke Ustavnog suda za jednokratnu upotrebu. A najbolji primer odluke Ustavnog suda za jednokratnu upotrebu jeste odluka od 21. maja ove godine, vezana za određene odredbe Zakona o lokalnim izborima.
Kad bi se sad doslovno to trebalo ispoštovati, i ne znam da li bismo mi mogli ovo da polemišemo s nekim od sudija Ustavnog suda, ja ću biti saglasan da tamo možda i sedi neko ko je stručan i mogao bi dobro da obavi tu ulogu, ali pre svega mi se čini da mu je poslušnost jača vrlina od stručnosti, te na osnovu toga i jeste došao na tu funkciju, onda bismo mogli sad da kažemo da su svi odbornici u lokalnim samoupravama izabrani na izborima 11. maja 2008. godine izabrani, odnosno da je njihov izbor poništen ovom odlukom Ustavnog suda, jer mi nije poznato da je ijedna lista koja se pojavila na tim izborima ispoštovala ono što je sad zabranjeno, odnosno stavljeno van snage odredbom člana 47. Zakona o lokalnim izborima.
Da ne govorim o praktičnim problemima tamo gde je nekoliko političkih stranaka ili drugih organizacija izašlo na izbore, pa su imali koalicioni sporazum. Kako sad da se to reguliše? Nije moguće menjati nešto što je u određenom momentu odslikavalo volju građana Srbije. Podsećam još jednom, sa ovakvom odlukom Ustavnog suda to mi liči kao da neko upiše fakultet političkih nauka, polaže ispite po programu tog fakulteta i, kad diplomira, dobije diplomu fakulteta stranih jezika.
Da li je to moguće? Da li bi ikom normalnom to palo na pamet da uradi? Ne bi, ali Ustavnom sudu je palo na pamet da donese takvu odluku, gospođo Kolundžija, znate da je to tako. A tek predsednik Ustavnog suda jeste osoba koja, na osnovu onog što čini posle izbora za predsednika Ustavnog suda, sigurno nije dostojna te uloge. Zato je SRS podneo inicijativu za njenu smenu, jer ona ne zaslužuje, ne da predstavlja Ustavni sud, ona ne zalužuje da ima bilo kakvu sudijsku funkciju. Hvala vam.

Deset minuta i 15 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović, posle nje narodni poslanik Boris Aleksić.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ova četiri minuta, koliko je ostalo mojoj poslaničkoj grupi, posebno bih se izjasnila o Ustavnom sudu kao temelju demokratije i o predloženim kandidatima za sudije istog tog suda.
Postavila bih jedno pitanje – kakvi su to ljudi koji prihvataju da na ovaj način budu birani za Ustavni sud, koji je temelj demokratije? Zašto ovo pitam? Zato što je za sudiju potrebno da ima stručnu spremu, da ima radno iskustvo, da ima stručna znanja i da ima praktično iskustvo u struci. Mi u ova dva slučaja imamo jednog sudiju Višeg suda, čak ne ni sudiju Apelacionog suda, nego Višeg suda, koji je nešto malo više od sudije Osnovnog suda, i imamo jednog gospodina koji je pomoćnik generalnog direktora Fonda PIO.
U tekstualnom obrazloženju predloga za ove sudije nemamo apsolutno nikakve pokazatelje šta je to opredelilo predlagača za ova dva čoveka. Ako se radi o Ustavnom sudu, o temelju demokratije, onda se postavlja pitanje da li su oni zaista osposobljeni da rade u tom istom Ustavnom sudu i da donose veoma ozbiljne odluke po ovo društvo u celini.
Podsetila bih vas da je isti taj Ustavni sud odlučivao o oceni ustavnosti sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede.
Podsetila bih vas da bi isti taj Ustavni sud trebalo da rešava o oceni ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, gde smo tako olako dali mogućnost da se jedno strano državno preduzeće okoristi eksproprijacijom u našoj državi, što je, inače, po našim pozitivnim propisima zabranjeno i nije dozvoljeno.
Podsetila bih vas na to da na dnevnom redu imamo veoma kontroverzan zakon, to je Predlog zakona o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize, tako da će LDP podneti ocenu ustavnosti ovog zakona kada bude usvojen. A ne sumnjamo da će biti usvojen, s obzirom na većinu koja je u ovom parlamentu.
Dakle, sve su to ozbiljni akti, ozbiljni propisi, o kojima Ustavni sud rešava, odlučuje i ima ozbiljne posledice po našu državu. Prema tome, zaista nam nije svejedno koje će sudije sedeti u tom Ustavnom sudu, nije nam svejedno ko će odlučivati o tako krucijalnim zakonima, međunarodnim sporazumima i ugovorima.
Iz tog razloga je nedopustivo da mi o kandidatima ne znamo ništa, da danas raspravljamo a da ni ne znamo o čemu raspravljamo, da opet moramo da se vratimo na onu temu – da li kod nas institucije rade, da li kod nas institucije postoje pro forme ili te institucije zaista imaju obavezu da rade punim kapacitetom.
Sa ovakvim predlogom budućih sudija Ustavnog suda, smatramo da i dalje ostajemo na deklarativnom nivou u pogledu funkcionisanja naših institucija.

Tri minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić, posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović i on je poslednji prijavljeni govornik.
(Boris Aleksić: Koliko imamo vremena?)
Dvadeset četiri minuta i petnaest sekundi.

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, prvi utisak vezano za ove predloge predsednika Borisa Tadića jeste čuđenje što predstavnici vladajuće koalicije uopšte ne brane njegov predlog. Dakle, niko da izađe da podrži ove ideje predsednika Borisa Tadića vezano za kandidate sudija Ustavnog suda.
Drugi neverovatan utisak jeste da uopšte ne znam zbog čega prethodni govornici toliko pominju biografije ovih kandidata, zbog čega komentarišu da su podaci u biografijama oskudni, kada su i predsednik Boris Tadić i kandidati uveli jedan novi manir – ostavili su broj mobilnog telefona sudija, pa verovatno misle da poslanici treba da ih pozovu, da se malo raspitaju o njihovim biografijama i da razjasne sve što nije jasno. Možda će neki budući kandidati ostavljati samo svoj broj telefona, bez ikakvih podataka vezanih za biografiju, jer to je izlišno, svi već unapred znamo kako će glasačka mašina da glasa.
Da bismo bili do kraja ozbiljni, jer ova tema to zaslužuje, Ustavni sud jeste institucija novijeg datuma u pravu, u odnosu na neke druge sudove, ali je njegov značaj, upravo kao zaštitnika Ustava, ogroman. Da vas podsetim, lepa srpska reč ''ustav'' najbolje opisuje taj akt, jer se njime zaustavlja, ograničava vlast. Još u 14. veku, u Dušanovom zakoniku, car Stefan Uroš IV je ograničio svoju carsku vlast. Takođe su to uradili i neki drugi evropski vladari i značaj Ustava je nemerljiv.
Zato je Ustav ona poslednja institucija koja garantuje ljudska prava svim građanima, ljudska prava na koja se pozivate kada treba izglasati nešto, kada treba opravdati možda neke nepopularne poteze i odluke, ali se vaš odnos prema Ustavnom sudu najbolje vidi danas. Vas Ustavni sud ne zanima. Ima vas možda petnaestak u sali, mnogo je više pripadnika opozicije. Danas ne govorite o ovoj temi, to nije važno za vas, i vaši stavovi vezani za Ustavni sud i za ljudska prava su veoma jasna.
Kada su u pitanju kandidati, zaista je veoma čudno da imamo podatke za gospodina Nikšića, koji je do detalja opisao svoju radnu karijeru. Dakle, da je radio kao jedini pravnik u preduzeću od 750 zaposlenih u Novom Pazaru; da je, takođe, radio u lokalnoj samoupravi, opet, kako sam kaže - s obzirom da je bio jedini pravnik, na pravničkim poslovima; da je postao šef Odseka za opštu upravu; da je bio načelnik Odeljenja za skupštinske i zajedničke poslove, gde se obavljaju poslovi pisarnice i arhive.
Ovde odmah dolazimo do ozbiljnih problema. Predlažem vam da otvorite Ustav Republike Srbije, da pogledate i druga akta i da vidite koja je nadležnost Ustavnog suda, koliko se ozbiljnim poslom bavi Ustavni sud.
Gospodin Tahirović je ponudio nešto kraću biografiju, ima jedno sedam redova, gde kaže da je bio direktor Omladinske zadruge i da je 2003. godine izabran za sudiju Opštinskog suda u Novoj Varoši, da je, zatim, izabran za sudiju Višeg suda u Novom Sadu i tada kreće njegov vrtoglavi uspon ka Ustavnom sudu.
Biografije ne odgovaraju onome čime se bavi Ustavni sud. Bilo bi veoma značajno da vidimo šta ovi kandidati misle o dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, šta misle o reformi pravosuđa, kakvi su njihovi stavovi o najvažnijim temama koje su u nadležnosti Ustavnog suda.
Vidite da se praksom Bose Nenadić ukida, u neku ruku, građansko društvo. Kao što znate, naš Ustav garantuje ravnopravnost svih građana, pa garantuje i neku građansku kulturu. Vidite da su uvedene posebne odežde za sudije Ustavnog suda i poseban zlatni lanac za sudiju Ustavnog suda. Dakle, do sada su sudije bile obučene onako kako i dolikuje, kao i svi građani, upravo simbolišući ravnopravnost svih građana. Sada se to promenilo. Kao što znate, kada Bosa Nenadić ulazi u sud, svi moraju da ustanu i da je pozdrave. Dakle, opet imamo neko zaista neprimereno postupanje.
Postavlja se pitanje – šta ovi kandidati misle o odluci Ustavnog suda, vezano za odborničke mandate i o protivzakonitom, protivustavnom ukidanju izbornog sistema u Republici Srbiji. Neki predstavnici vlasti su onda, nakon te odluke, rekli da je jedina funkcija političke stranke da kandiduje nekoga.
U političkoj teoriji političke stranke imaju tri funkcije. Prva je da ispolje, izluče narodnu volju, da je formulišu. Druga funkcija političke stranke jeste da disciplinuje izabrane predstavnike. Ne možete vi da postanete, na primer, poslanik ili odbornik na osnovu jednog sistema ideja, na osnovu jednog programa, na osnovu jedne ideologije, a posle da to promenite, kao što su neki radili. Promenili su svoju ideologiju u potpunosti. Što je bilo gore, sada je dole. Što je bio Knin, sada je Vašington. Što je bio KiM, sada je London. Tako nešto je nemoguće. I, treća funkcija političke stranke je informisanje javnosti.
Ustavni sud je ovom odlukom ukinuo te funkcije političkih stranaka. On bi imao opravdanje da tako nešto uradi da je izborni sistem u Srbiji u skladu sa izbornim sistemom koji postoji u Velikoj Britaniji, SAD, gde se kandidati pod imenom i prezimenom kandiduju, a ne na listi političkih stranaka. Ko je znao za te kandidate? Ljudi su znali, većinom, za političku stranku i možda za neke najvažnije i najznačajnije funkcionere. Dakle, glasali su za stranku.
Veoma je interesantno kakav stav imaju kandidati vezano za reformu pravosuđa u Srbiji koju sprovodi jedna američka organizacija koju je formirala Američka advokatska komora ABA/CEELI.
Da bih precizirao, upravo je ta organizacija učestvovala u stvaranju Tribunala u Hagu. Kako Tribunal u Hagu radi, mi najbolje znamo, a i profesori sa Harvarda, kao što je profesor Deršovic, profesori iz Njujorka, kao što je Vilijam Šabas, bivši sudija tog suda Volfgang Šomburg, pravnici iz Ruske Federacije, kao što je gospodin Mezjajev, pravnici sa Standforda, kao što je Alison Daner, tvrde da on deluje suprotno međunarodnom pravu i da krši najosnovnija ljudska prava, pre svega kroz izmišljeno krivično delo - udruženi zločinački poduhvat, čija treća kategorija uvodi kolektivnu krivičnu odgovornost. Dakle, takve organizacije su radile reformu pravosuđa u Srbiji.
Postavlja se pitanje šta ovi kandidati misle o zločinu genocida. Nadam se da ne misle isto što misli Vlada Republike Srbije, jer Vlada RS kaže da usvajanje rezolucije o genocidu nad jermenskim narodom nije u spoljnopolitičkom interesu Republike Srbije, nepovoljno bi se odrazila na bilateralne, političke i ekonomske odnose sa Republikom Turskom, koja je važan faktor u regionu i naš zajednički spoljnopolitički partner, i onda obrazlaže kako su odnosi između Srbije i Turske procvetali.
Dakle, kada je u pitanju novac, kada je u pitanju profit, vas, Vladu Republike Srbije, ne interesuje zločin genocida, ali vas zato, kada treba da se udari po leđima Srba i građana Srbije, to veoma interesuje. I, ovo obrazloženje Vlade Republike Srbije o predlogu rezolucije koju je podneo SRS o genocidu, koji je dokazan u istoriji, nad jermenskim narodom je prava sramota. Zahvaljujem.