Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde smo čuli nekoliko vrlo interesantnih izlaganja kada je reč o novom poslovniku o radu Narodne skupštine. Imali smo i određena istorijska podsećanja, ali i određene rasprave, čitave političke eseje šta danas predstavlja Narodna skupština i šta je Narodna skupština predstavljala kroz istoriju Srbije.
Ako posmatramo Narodnu skupštinu kao oltar demokratije, a nas ovde kao ogledalo izborne volje građana ove zemlje i kao rezultat te iskazane slobodne volje na slobodnim i demokratskim izborima i ako se setimo da je prvi Zakon o Narodnoj skupštini tadašnje Kneževine donet 28. oktobra 1958. godine, pogledaćemo šta je sve prošlo kroz istoriju.
Jedan moj kolega je, govoreći o ovom zakonu, citirao Slobodana Jovanovića i njegove misli i njegova razmišljanja o poziciji parlamenta, o poziciji vladajuće većine, o poziciji opozicije u parlamentu.
Ukazaću na sledeću stvar. Dobro smo proučili dela Slobodana Jovanovića i ostalih znamenitih ljudi u ovoj zemlji, ali kada citiramo tako daleku istorijsku prošlost, hajde da citiramo ono što je bilo pre tri godine.
Drugi put sam poslanik u Skupštini RS i evo treću godinu sam ovde. Pamtim one prethodne poslanike i pamtim i prve rasprave u Narodnoj skupštini kada sam ušao u Skupštinu. Da bih nekim svojim kolegama osvežio pamćenje, pogotovo onima koji tvrde da ograničavamo pravo na diskusiju, pravo na reč, da ograničavamo pravo na kritiku, pročitaću samo par izjava koje smo imali prilike da čujemo u Narodnoj skupštini RS pre samo tri godine i pre samo dve godine, kada je drugi poslovnik bio na dnevnom redu.
Jedan moj kolega, neću mu citirati ime i prezime, izveštavajući o posledicama nevremena u njegovom kraju, na dan kada smo raspravljali o setu ekonomskih zakona, tvrdio da mu je oluja odnela krov, da mu kiša šteti usevima, da mu oluci ne propuštaju dovoljno vodu, da mu i auto nije dobro palio te zime.
Druga poslanica nam je prilikom rasprave zakona iz oblasti ekonomskih zakona pričala o tome kako treba ljudi da se obuju kada hodaju po ledu i kako treba da gaze po ledu i to smo slušali 17 minuta, u vremenu kada diskusija bila neograničena i kada je svako mogao da govori o temi koja je na dnevnom redu na način na koji je želeo.
Mislim da nema potrebe da citiram da sve ono, nema potrebe, gospodine Markoviću, to građani Srbije jako dobro pamte i jako dobro su vrednovali na tim izborima, kao što će i nas vrednovati na sledećim izborima.
Šta je važno da napomenem? Ovde smo imali prilike da čujemo kritike na rad predsednice Skupštine i na ljude koji predsedavaju skupštinom ili vode sednice skupštine. Interesantno je mišljenje ljudi o mandatima narodnih poslanika, kako oni razmišljaju kad sede u republičkom parlamentu, a kako oni drugačije razmišljaju kada sede u lokalnim skupštinama. Ovde brane pravo poslanika da raspolaže svojim mandatom, a kada su u lokalnoj skupštini i kada je ugrožen njihov interes to pravo osporavaju.
Ovde napadaju kada skupštinom predsedava vrlo dobro bilo ko iz vlasti i kritikuju tu stranku čiji je predsednik ili predsedavajući na čelu tog dana u Skupštini Srbije, ali im ne smeta da s tim istim idejama formiraju lokalnu vlast u drugim gradovima, da ne navodim Čačak ili Kraljevo, koje je toliko danas citirano. Imamo situaciju da se ovde danas spočitava da je ovaj poslovnik o radu skupštine ishitren, nestručno urađen, brzopleto, sa željom da nekoga ograničimo.
Kada DS učestvuje u izradi nekih programskih dokumenata, akata, kada to rade ljudi koji su s nama u koaliciji, mi te zakone i akte donosimo tako duboko svesni činjenice da će se oni na nas odnositi i kada smo u vlasti i kada smo u opoziciji. I pođemo od situacije da smo se 2000. godine izborili da je vlast promenljiva kategorija i da će se ta promenljiva kategorija zvana vlast menjati na slobodno iskazanim demokratskim izborima i da ćemo mi , bez straha, možda nekada biti u opoziciji, pa kada budemo u opoziciji nemamo nikakav problem da se odredbe ovog poslovnika odnose i na nas kao opozicionu političku stranku
Mi želimo da od ove institucije koja se zove Parlament i Narodna skupština RS izgradimo onu instituciju koja uživa poverenje građana.
Tačno je, činjenica je da parlament uživa najmanju podršku, najmanje poverenje kada je reč o javnom mnjenju i merenju javnog mnjenja i kada je reč o podršci koju građani iskazuju institucijama, ali na nama je da ojačamo ovu instituciju, da povratimo poverenje građana u instituciju koja se zove Narodna skupština. Ovo ovde što sedi, moje kolege, vi, mi smo ogledalo... (Milica Vojić Marković, sa mesta: Ko? Nikog ne vidim.) Možda loše vidite, gospođo.
Ovi ljudi koji sede ovde, oni su ogledalo izborne volje građana Srbije. Svaki put kada se neko javi za reč, bilo da je vlast, bilo da je opozicija, treba da zna da on tog trenutka ne samo da pridobija svoje birače i utvrđuje svoje biračko telo, već da reprezentuje instituciju koju svi zajedno činimo i koja se zove Narodna skupština. I da tu instituciju ne predstavlja samo domaćoj javnosti, biračima i građanima, gledaju i neki ljudi koji su ovde diplomatski predstavnici sednice Narodne skupštine i donose svoj sud o Srbiji na osnovu našeg ponašanja ovde.
Molim vas da imate na umu svaki put kada se obratite kolegama, kada dobacujete ili ne dobacujete, da imate na umu činjenicu da time ne pridobijete samo svoje birače, svoje simpatizere, svoje članove, da ne utvrđujete samo svoje biračko telo, da se obraćate i onim građanima koji nisu glasali za vas, ali da se obraćate i onima koji sticajem okolnosti gledaju prenose sednice Narodne skupštine, a uopšte ne učestvuju na izborima u ovoj zemlji, ali i te kako na osnovu rada parlamenta donose sud o ovoj zemlji.
Takođe, želim da napomenem da kada se pozivate na istorijske činjenice da te istorijske činjenice tačno i egzaktno predstavljate građanima Srbije, jer pozivanje na istorijske činjenice, onako proizvoljno, kako nekome tog trenutka odgovara pre svega stvara ružnu sliku o parlamentarnoj prošlosti Srbije. S druge strane, na pogrešnim činjenicama se vaspitavaju buduća pokolenja.
Ono što je najvažnije, izvrtanje istorijskih činjenica je jedan opasan presedan, jer ono što je ostalo iza nas treba tumačiti na način na koji se to zaista dešavalo.
Za kraj želim da napomenem možda će neko za 50 godina takođe uzeti stenograme sa ove sednice Skupštine i sa nekih prethodnih sednica skupština i na osnovu toga analizirati određen istorijski period u Republici Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je izuzetno važan akt, poslovnik o radu Narodne skupštine, i jedan od propisa koji su nam potrebni da zaokružimo propise vezane za rad Narodne skupštine.
Jedan od prethodnika je rekao da demokratija podrazumeva procedure. Poslovnik je obaveza na osnovu Zakona o Narodnoj skupštini, a Ustav koji je donet 2006. godine propisuje da Skupština ima zakon koji reguliše njen rad.
Vladajuća većina i većina koja donosi bilo koji propis, pa i ovaj, tim propisima iskazuje svoj odnos prema pitanjima koje ti propisi definišu. Kada donosite zakon o Narodnoj skupštini vi kažete kako vidite da Skupština treba da izgleda. Kada donosite poslovnik kažete tim članovima kako vidite da Skupština treba da izgleda, na koji način Skupština treba da se razvija.
Poznata je stvar da svako društvo ima pisane i nepisane norme. Nepisane norme su običajne i moralne, pisane norme su zakoni. Dok običajne norme nemaju, po pravilu, sankciju za njeno neizvršenje, ako čoveku koga poznajete na ulici ne kažete dobar dan, samo će taj koga ste sreli imati loše mišljenje o vama, ali vi ne trpite nikakvu sankciju.
Zakoni bi morali da budu jasni. Zakoni moraju da definišu šta se dešava ako se neki propis ne poštuje i šta se dešava ako neka norma nije ispoštovana. U tome je suština demokratskih društava, da norme moraju da budu jasne, da postoji minimalan ili ne postoji prostor za njihovo dvosmisleno tumačenje i da mora da postoji jasna sankcija i mora da postoji jasno poštovanje rokova.
U uređenim demokratskim sistemima ne može da bude nevažno da li se neka norma poštuje ili ne. Možda je mojim kolegama promaklo, ali mi danas dokazujemo da kršimo Zakon o Narodnoj skupštini.
Član 73. Zakona o Narodnoj skupštini propisuje rok od 120 dana da se donese poslovnik. Taj rok je istekao krajem prošlog meseca.
Razvoj demokratije podrazumeva poštovanje bilo kakve norme i ne može da bude nevažno zašto ovaj propis nije donet pre mesec dana, i to je demokratija. S druge strane, ono što je bila ključna manjkavost našeg poslovnika to je da su brojne norme bile dvosmislene i da su mogle da se tumače na različite načine. Upravo su glavne polemike ovde bile oko toga da li opozicija ili pozicija jednu normu čitaju na jedan ili na drugi način.
Sad je glavno pitanje da li smo mi tu manjkavost otklonili ovim poslovnikom, a druga stvar na koji način doživljavamo demokratiju. Upravo je to razlika između pojedinih stranaka. Da li demokratija podrazumeva samo mogućnost ili demokratija podrazumeva i zagarantovano pravo, u ovom slučaju, manjine?
Ako se svaka odluka u Narodnoj skupštini donosi isključivo glasanjem i donosi većinom glasova, onda je svaka ta potencijalna mogućnost, u stvari, dobra volja vladajuće većine. To su suštinske razlike u shvatanju demokratije između stranke koju predstavljam, Demokratske stranke Srbije, i stranaka koje stoje iza ovakvog poslanika.
Ovde postoji mnogo mogućnosti za sve poslanike i, naravno, poslovnik ne može da razlikuje opoziciju od pozicije, ali gotovo da ne postoji norma za koju je garantovano da će biti ispoštovana. O svakoj normi se glasa i to će onda biti volja vladajuće većine u svakom konkretnom slučaju. Poslanik ima pravo da podnese zakon, taj zakon nikada ne mora da dođe na dnevni red.
Mi imamo mogućnost da utorkom i četvrtkom postavljamo poslanička pitanja. Ja sam predsednici parlamenta pre nekoliko meseci postavio pitanje - na koliko smo pitanja dobili odgovore? Odgovorili ste mi - otprilike oko 50%. Znači, neka bude 50 i nešto. Ali, na svako drugo pitanje se tek poslanicima odgovori. Ne postoji nikakva sankcija za Vladu zašto ne odgovara na ta pitanja.
Da li smo mi ovakvim poslovnikom i da li predlagač ovakvim poslanikom uklanja nedoumice i da li će pomoći da Skupština radi? Evo nekoliko konkretnih primera.
Član 23. Poslovnika predviđa da se praktično smanji kvorum. Mi imamo određeni broj članova tog odbora, ali ako se oni ne izaberu smanjiće se kvorum koji taj odbor ima.
Član 24. predviđa način na koji se biraju predsednici odbora. Ne postoji nikakva proporcionalna podela i nema nikakve garancije da opozicija može, ili ona manjina, može da dobije bilo koje mesto na čelu nekog odbora, ako to nije želja vladajuće većine.
Član 28. predviđa godišnji program rada parlamenta. Taj program je tesno vezan sa programom Vlade. Mislim da Skupština treba da kontroliše Vladu, a ne obrnuto. Naravno da se mora imati u vidu dinamika donošenja zakona ili predlaganja zakona od strane Vlade, ali Skupština je tu autonomna i ne treba da bude potpuno zavisna od Vlade.
Član 34. definiše kolegijum. Ali, kolegijum je definisan samo jednim članom i nema nikakvu obavezujuću formu odlučivanja.
Član 86. predviđa mogućnost zakazivanja sednica. Kaže da se sednica zakazuje u roku od sedam dana, ali ako postoje neophodni uslovi može da bude zakazana u kraćem roku. Pri tom, nigde nije definisan minimalni kraći rok. To može da bude i jedan sat pre zakazivanja sednice, jer nigde nije definisano da je to jedan dan ili dva dana.
Član 95. otvara mogućnost da se skrati vreme rasprave. Svaki narodni poslanik može da predvidi skraćeno vreme rasprave. Pri tom smo mi to vreme već skratili, jer nam je rekord 45 zakona koje smo raspravljali u jedno vreme.
Član 96. apsolutno isključuje mogućnost da bilo ko, osim Vlade, bude predlagač zakona. Izvinite, ali u ovoj skupštini zakone može da predloži i Narodna banka, može i Poverenik, odnosno Zaštitnik građana. I oni su ovlašćeni predlagači po Ustavu. Oni se nigde u ovom zakonu ne pominju.
Skupštinski budžet, generalni sekretar i sad će Skupština na predlog generalnog sekretara imati svoj budžet. Zakon o budžetskom sistemu već nekoliko godina predviđa obavezu da Skupština ima internu kontrolu budžeta. Mi to još uvek nemamo i nema nikakve sankcije za to. Sada će veliki pomak biti to što ćemo imati skupštinski budžet, a mi nemamo nekog ko to treba da kontroliše. I takvih normi je koliko god hoćete.
Prema tome, ovaj zakon sigurno ne pravi korak napred. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da se arbitrarno tumači svaka norma, otvara mogućnost da i dalje postoje sukobi oko najbanalnijih stvari i sigurno ne pomaže ni razvoju demokratije, ni razvoju saradnje u ovom parlamentu.

Gospođa Gordana Čomić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, građanima koji eventualno prate prenos ove sednice može se učiniti da je rasprava o Predlogu Poslovnika Narodne skupštine nešto što je naša interna stvar, nešto čime se mi sami trebamo zabaviti da bi uredili naše međusobne odnose.
Srećom, to nikako nije slučaj i moj doprinos u raspravi u načelu, osim mog predloga za podršku amandmana koji sam podnela, jeste upravo u poređenju šta znači Poslovnik Narodne skupštine za naše društvo i za druge delove u zemlji, bez obzira da li je u pitanju izvršna vlast, sudska vlast ili nezavisna tela.
Napraviću možda pregrubo, ali u želji da bude slikovito, jedno poređenje. Ustav jedne države je nešto što svi treba da razumemo i najbolji je kada je potpuni izraz društvene volje. Vrlo sam protiv svih onih koji kažu da Ustav treba da razumeju samo pravnici, da je to akt koji razumeju stručnjaci.
Ako Ustav ne razumemo svi pripadnici društva, onda i naša prava u tom Ustavu stoje zapisana, onda on nije dobar. Drugi akt koji podrazumeva takođe angažovanost najvećeg broja članova društva je Porodični zakon. To je jedini zakon koji se odnosi baš na sve članove društva i vrednosti koje zapisujemo u Porodičnom zakonu je nešto što treba svi da razumemo.
Šta je Poslovnik? Poslovnik uređuje procedure u kojima će postojati sve tri grane vlasti i zato je važan, i zato se ne tiče samo naših međusobnih odnosa unutar Narodne skupštine, odnosa između opozicije i vladajuće većine ili odnosa između političkih stranaka.
Svako društvo koje se menja, svako društvo koje, poput Srbije, učestvuje u procesima evropskih integracija ima najveći nedostatak u tome što mu nedostaju procedure. Poslovnik koji mi zajedno treba da donesemo, bez obzira na to ko će od nas glasati za, a ko protiv Predloga Poslovnika, svoju najbolju ulogu može ostvariti ako razumemo koliko su procedure važne.
Da dam primer. Hoćete da izvadite putnu ispravu u nekom od gradova i opština u Srbiji i negde imate teškoća, takvih da se osećate da niste tretirani kao ravnopravan građanin iz nekog drugog grada, ali ne znate procedure kojim bi ostvarili svoje pravo.
Porodilja ste koja ulazi u dom zdravlja da se porodi, prema vama ne postupaju kako treba. Ne znate kako da ostvarite svoje pravo jer ne postoje procedure. Zaposleni ste ili ste zaposlena negde gde vam se očigledno krše prava pri zapošljavanju ili kao zaposlenom. Ne znate kako da ostvarite svoje pravo zato što ne postoje procedure.
Slabost u tome da nam se ostvare prava stoji u tome što imamo još uvek slabe institucije, uključujući ovu našu koju zajedno gradimo, i opozicija i vladajuća većina, ali je početak te slabosti da se zakoni koje mi donosimo ne primenjuju dovoljno dobro ili se primenjuju selektivno jeste u tome što ne znamo procedure kojima ostvarujemo svoja prava. Poslovnik Narodne skupštine treba da definiše upravo to.
Nekoliko glavnih delova Predloga Poslovnika koji je pred nama podrazumeva ono što smatram da je pozitivno u Predlogu Poslovnika, a to su različite vrste postupaka i detaljne procedure koje se tiču kako donošenja zakona, kako odnosa unutar radnih tela Skupštine, tako i onog najvažnijeg dela rada Narodne skupštine, a to je kontrola izvršnih organa vlasti.
Najdobronamernije što umem, rekla bih svakome ko je trenutno opozicija u Narodnoj skupštini Republike Srbije – da sam na vašem mestu, gledala bih koliko napora, iskrenih, ulaže vladajuća većina, duboko verujući da zajedno delimo potrebu Skupštine, u to da kontroliše izvršnu vlast. I shvatila bih, da sam na vašem mestu, da svaka rečenica u kojoj se izjednačava vladajuća većina i izvršna vlast ide na zajedničku štetu. Nemam puno nade da će se razumeti moja rečenica – da sam na vašem mestu, ali imam obavezu da to podelim sa vama.
Za kraj, amandman koji sam podnela je naravno tehničke vrste. Ideja koju sam imala nije dobila većinu u okviru onoga što je vladajuća većina. Moja ideja o radu, o procedurama ovog poslovnika bila je da rasprava u pojedinostima, da amandmani nemaju šta da rade u plenumu, da to treba da bude posao skupštinskih odbora i ostala sam u manjini.
Nije mi ni prvi ni poslednji put da ostanem u manjini sa jednom idejom, a nije mi ni prvi ni poslednji put da ne odustanem od ideje za koju sam trenutno u manjini, jer smatram da ništa ne može zaustaviti ideju kojoj je vreme došlo, doći će vreme da zajedno radimo amandmane sa rasprave u pojedinostima na odborima. Tako da je moj amandman tehničke prirode.
U članu 216, potpuno sam sigurna nenamernom tehničkom greškom, pogrešno su navedeni brojevi prethodnih članova koji se odnose u tekstu predloga na član 101. i 102, treba da piše član 103. i 104. Moj predlog je da predstavnici opozicije glasaju za taj amandman i to je nekakav početak, nadam se budućeg boljeg rada i izgradnje ove institucije, ko god bio opozicija i ko god bio u vladajućoj većini.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, vama se gospođo Đukić-Dejanović obraćam i kao predsedniku Skupštine i kao članu SPS, a reći ću vam zbog čega.
Zato što je obnavljanje višestranačja u Srbiji 1990. godine, posle 50 godina jednopartijske vladavine, donelo određene promene u našem društvu i Slobodan Unković, koji je tad izabran za prvog predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, kasnije Aleksandar Bakočević, kasnije takođe vaše kolege iz SPS gospodin Lilić, gospodin Tomić i tako redom, kada pogledamo sa ove vremenske distance su pravi predstavnici demokratije u jednom društvu.
Ako vidite kakve su odredbe poslovnika bile tada i šta vi nama predlažete danas, 13. jula 2010. godine, onda ne da smo otišli jedan korak unazad nego smo se vratili na ko zna koje pozicije, ali ne parlamentarne demokratije u Srbiji, jer ona je, složiće se mnogi sa mnom ovde, i između dva svetska rata predstavljala zaista pravi primer i ogledalo kako jedno predstavničko telo treba da funkcioniše.
Demokratija u jednom društvu može da postoji i postoji samo kada autentično izražava narodnu volju, volju građana. Narod je deo suvereniteta preneo na nas narodne predstavnike i mi moramo u skladu sa tim da se ponašamo. Kada se ona guši i zaustavlja? Pa, evo upravo danas, 13. jula.
Jer kada mi koji smo politički oponenti, briselskoj administraciji, EU, kada smo ovde predstavnici politike koja je izrazito antiglobalistička, a danas je jedan od najvećih antiglobalista u svetu, ideolog naše stranke dr Vojislav Šešelj, pokazao da je to zaista jedini ispravni put, pa i ne samo on, nego i mnoge druge države dolaze na naše pozicije.
Pogledajte kako nastupaju grčki poslanici u Savetu Evrope i Evropskom parlamentu. Politički lihvari i oni koji su povezani sa raznim lobijima, što masonskim, što bankarskim, uništavaju zemlje koje su preteče demokratije i civilizacije, kao što je Grčka.
Mi dolazimo u situaciju da, posle usvajanja Zakona o Narodnoj skupštini, mi unazađujemo demokratski proces u Srbiji. Kada je Narodna skupština Republike Srbije postala interesantna za građane Srbije? Pa tek, složićete se sa mnom, i da ne budem pretenciozna, ali zaista je tako, to je sad istorija, kad je u njenu klupu došao kao tad jedini izabrani poslanik prof. dr Vojislav Šešelj, predsednik naše stranke.
Dakle, on je duh demokratije uneo u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Mi više ne možemo da izlazimo za skupštinsku govornicu. Mi više ne možemo da govorimo o onim temama koje se danas dešavaju. Mi glumimo demokratske procese u najvišem zakonodavnom telu i mi smo sad ne samo neko ko je puki izvršilac onog što pred nas predstavlja i postavlja Vlada Republike Srbije, nego kroz ove predloge i nazive odbora i sednica po skraćeno postupku.
Vi možete slobodno, gospođo Đukić-Dejanović da smatrate da Stefana ili Štefana, kako ga već nazivaju, Filea, kod koga će ovaj izdajnik Šojić za neki dan na kanabe u Brisel, da je on vaš supervizor i naš supervizor, jer mi donosimo zakone po hitnoj proceduri i postupku, ako su prevedeni, da bi se oni harmonizovali sa zakonima EU.
Šta radi EU Srbiji, dok vi uvodite odbor koji prati te integracije i dok se zalažete za brže donošenje takvih zakona. Oni što su pokazali i rezolucijom Evropskog parlamenta pre nekoliko dana, rezolucijom Saveta Evrope pre mesec dana, žure da nateraju i ostalih pet članica EU da priznaju šiptarsku tvorevinu na području suverene naše zemlje Srbije.
Sada se ti pritisci odvijaju po sličnom modelu kao unazad 20 godina, na šta smo mi upozoravali, pre svega naš predsednik, ali sad na jedan podmukliji način. Kažu, vi tretirajte to kao područje zapadnog Balkana, a mi moramo da podsetimo građane Srbije da je ovde, u Narodnoj skupštini pre mesec dana usvojen zakon koji Srbiju tretira kao zapadni Balkan, pa onda nastojte, to će biti dalji uslovi Srbiji, da ne idemo na priznanje te šiptarske terorističke tvorevine koji oni nazivaju državom, nego da dozvolimo mogućnost njihovog regionalnog učešća itd., obnavljanja, razgovora i dijaloga, ali bez statusa koji je utvrđen Ustavom naše zemlje.
Moram da podsetim gospođu Đukić-Dejanović da je 2004. godine, zato što je tadašnji poslovnik to omogućavao, koji je, takođe, bio restriktivniji od onog iz vremena Slobodana Miloševića, za pogrom srpskog naroda, Narodna skupština saznala, a time i čitava javnost, kad je Ljubomir Kragović izašao za skupštinsku govornicu. Šta je njemu rekao tada Predrag Marković? Nemojte da uznemiravate, gospodine Kragoviću, javnost. To je bilo 17. marta 2004. godine.
Naravno, sednica je posle toga odmah prekinuta i mi smo saznali da se sprema novi pogrom nad našim narodom na Kosovu i Metohiji, a što se nažalost desilo, a Narodna skupština Republike Srbije, takođe, bila je mesto kad je izlaskom za govornicu, dok su se službe bavile otimanjem džipa SRS, odnosno krađom, koji nam do dana današnjeg nije vraćen, kod zgrade Predsedništva, kad je predsednik naše stranke izašao i rekao, da se policijske i žandarmerijske trupe nalaze oko vile na Dedinju, gde ste vi bili unutra, da se hapsi i kidnapuje Slobodan Milošević, da bi ga odveli u Hag, a kasnije tamo i ubili.
Gde ćemo mi sada da alarmiramo javnost? Gde ćemo u trenutku kad se tako nešto poražavajuće dešava za Srbiju da to kažemo, kako možemo kao izabrani narodni predstavnici da učestvujemo ravnopravno u radu. Kako možemo da prihvatamo i aminujemo, na šta nas pozivaju gospođa Čomić i vaše druge kolege, ovakav poslovnik koji uvodi nešto što Ustav ne poznaje.
Gde ste vi videli u Ustavu, dame i gospodo poslanici, da postoji zamenik narodnog poslanika. Samim tim ne postoji ni zamenik člana. Vi ste hteli Predlogom zakona o Narodnoj skupštini Republike Srbije, tobož zbog toga što vodite računa o našim koleginicama ili o nekim drugim situacijama, da uvedete zamenika narodnog poslanika.
Šta ste uradili ovom sazivu? Kad napravimo celokupnu analizu za ovih 20 godina, svačega je bilo, i da neki ljudi u patikama i majicama naoružani upadaju kao 1995. godine u Skupštinu da tuku narodne poslanike, i da nas izbacuju posle dolaska DOS-a na vlast, da jedan koji sad glumi da je sad nešto mnogo pametan i mnogo fin, a u stvari je čovek bez morala, onaj koji izmišlja, koji kleveće i koji najmonstruoznije laži plasira protiv našeg predsednika, jedini je poslanik koji je iščupao skupštinsku klupu, svedoci su kolege ovde. Ne samo da je lomio inventar, taj je i udarao čoveka, opsovao vas u mikrofon i ministra Mlađana Dinkića itd.
Sad sve to treba da se zaboravi i da kažemo, aha, ti neki novi koji kradu mandate SRS su alternativa. Mi ćemo da donesemo poslovnik koji će da legalizuje sve ono što aminujemo, a što nam dođe od Vlade i od briselske administracije. Onda postavljam pitanje, kako nama niste dozvolili kao najvećoj poslaničkoj grupi da vam mi predložimo kako će neki odbor za izgleda.
Zašto Odbor za evropske integracije, kada oni rade za šiptarske separatiste i uništavaju našu zemlju, zašto niste osnovali, niste razmišljali o tome, odbor za borbu protiv globalizma, antiglobalistički odbor? Pitate koji poslanici hoće da učestvuju? Evo, neće neke kolege iz DS. Mi srpski radikali hoćemo.
Ne zaboravite, u biračkom telu Srbije imate najmanje 40% što onih koji su neopredeljeni, 20% onih koji se jasno i glasno izjašnjavaju da su protiv svega ovoga što se danas Srbiji radi.
Ono što je najveći propust, između ostalog, jeste apsolutno kršenje Ustava u članu 198. Mi smo o tome razgovarali sa gospodinom Konstantinovićem, kao predsednikom Administrativnog odbora, da, sa mnogima drugima, i došli do činjenice da se suspenduje Ustav kada kažete da ovlašćeni predstavnik stranke, na čijoj listi je poslanik izabran, ne može da podnese ostavku kada ovaj poveri stranci mandat.
Još nešto, vaša je obaveza, gospođo Đukić-Dejanović, na to vas je upozorila koleginica Radeta, da nam omogućite, jer i ovaj novi poslovnik koji nam uskraćuje prava to predviđa, da hitno pozovete gospođu Zagorku Dolovac da dođe na sednicu nadležnog odbora i da reaguje po našim pitanjima i krivičnim prijavama koje smo podneli protiv ovih izdajnika, koji ovakvom medijskom hajkom i harangom protiv našeg predsednika pokušavaju da stiču poene, građani su ih prozreli, a to će i dokazati na izborima, iako ste im poklonili mandate koje ste ukrali nama srpskim radikalima.

Narodni poslanik Slobodan Samardžić ima reč.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo Skupštine, ovaj poslovnik koji je predmet našeg današnjeg razgovora i rasprave ima 297 članova. Ustav Srbije ima 202 člana, a ovaj poslovnik ima negde blizu hiljadu stavova. Ustav Srbije ima gotovo duplo manje.
Dakle, dva dokumenta koja ne moraju da imaju direktne veze, mada imaju indirektne svakako, gde je jedan ekstenzivan, pun nekakvog normiranja detalja, a jedan pravnički racionalan.
To je posledica jedne situacije da je Ustav Srbije donesen na osnovu nacionalnog konsenzusa, a da je ovaj poslovnik kao predlog dat na bazi nasilja skupštinske većine nad manjinom.
Naime, da se nekim slučajem išlo metodom konsenzusa i da je napravljena radna grupa koja bi saglasno došla do poslovnika, budući da se radi o pravilima rada Skupštine koja važe za sve nas, ovaj poslovnik bi mogao da bude za dve trećine kraći. On ne bi morao da ide u takve besmislene detalje i normiranja, a to je zapravo posledica nedostatka legitimnosti, one prave demokratske legitimnosti jednog zajedničkog rada na početku nekog procesa, posle čega su većine i manjine krajnje legitimne.
Ovde to nažalost nije slučaj. Imamo jedan vrlo ekstenzivan poslovnik koji je teško čitati, sa mnogim suvišnim odredbama. Samo pogledajte tri člana, devet ili deset stavova posvećenih tome kako poslanik operiše sa identifikacionim karticama. Kao da je reč o mlađim maloletnicima, a ne o poslanicima.
Molim vas da još jednom pročitate te odredbe, te suvišne stvari. Tih je suvišnih odredaba jako puno upravo zato što ne postoji bazični konsenzus u ovoj skupštini oko ovog poslovnika.
Zbog toga poslovnik s jedne strane ima nameru da detaljno normira svaki element života ove skupštine, a sa druge strane ima obezbeđene kontrolne mehanizme odlučivanja u stalnim prednostima skupštinske većine, koja uvek može da donese odluku i da preglasa manjinu.
S druge strane, u kontrolnom delovanju predsedavajućeg, tj. predsednika i potpredsednika Skupštine, koji uvek mogu da oduzmu reč, čak i da daju, da odluče o pravu na repliku, kao što kaže odgovarajući član koji garantuje repliku u dva stava, a u trećem oduzima to pravo, gde kaže da o ovim stvarima koje se egzaktno utvrđuju odlučuje predsednik Skupštine. Takvih odredaba gde se prava daju i uzimaju ima dosta. Naveo sam samo jedan primer.
Budući da vreme teče, navešću samo još jednu stvar koja je važna za ovaj poslovnik, ako mi je dopušteno još 25 sekundi. Dakle, reč je o članu 59, o odredbama o Odboru za KiM. To su najsiromašnije odredbe kada je u pitanju određivanje šta treba da rade odbori. On ima samo dva člana i ta dva člana se tiču stvari koje ova skupština nije radila tokom ove dve godine.
Dakle, predlaganja zakonskih akata, zakona i drugih opštih akata oko KiM i predlaganja rezolucija. Skupština to do sada nije nijednom radila, a KiM je tema gde može postojati dnevno delovanje ili bar na nedeljnom nivou Skupštine. To je jedan član o odboru koji potpuno štrči i najbolje bi bilo da je bio izostavljen.

Narodni poslanik Mirko Munjić ima reč.