Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SNS u vremenu koje je pred poslaničkom grupom SNS ću se truditi da objasnim argumente zašto smo na Predlog o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima podneli deo amandmana i da napomenem na priču gospodina Velimira Ilića da povodom izmena zakona koji je pre godinu dana donesen iskoristimo priliku da se prihvate svi dobronamerni i prvenstveno amandmani koji su u skladu sa evropskom regulativom.

U kontekstu toga biće i moje obraćanje, pa bih vas molio da predstavnici Ministarstva prenesu gospodinu prvom potpredsedniku Vlade ove argumente, prvenstveno one u skladu sa evropskom regulativom.

Moram se složiti sa činjenicom da je postojeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u materiji od preko 360 članova zaista bio potreban, da je dosta dobar, ali i da tako obimnu materiju treba podrobnije regulisati. Prilikom prošlogodišnjeg donošenja ovog zakona, trebalo je uzeti u obzir i dobronamerne amandmane svih predstavnika političkih partija u Skupštini.

Jer činjenica da Vlada posle godinu izlazi sa svojim amandmanima na svoj predlog zakona samim tim govori da sada sve amandmane vezane za ovako bitan zakon treba da prihvatite, da ne bi ponovo za šest meseci, pošto je sad u letnjem periodu potrebno promeniti ovaj zakon, da ne bi i u zimskom periodu i svih tih uslova bezbednosti saobraćaja na putevima išli u situaciju menjanja zakona.

Šta je ono što želim prvenstveno da istaknem? To je da je članovima 17. i 18. postojećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano da se naplaćene novčane kazne u odgovarajućem procentu raspodeljuju između budžeta Republike Srbije i budžeta lokalne samouprave na čijoj teritoriji je prekršaj izvršen, kao i da u tom članu 18. prvenstveno stoji srazmera tih sredstava.

Novčane kazne su klasični budžetski prihod i one se ne mogu unapred pojedinačnim zakonskim aktima deliti na ovakav način, kao što je predviđeno Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Članom 92. Ustava je propisano da u budžetu Republike Srbije moraju biti iskazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju nadležnosti, a Zakonom o budžetskom sistemu, članu 19, kaže se da su novčane kazne javni prihod koji pripada budžetu i samim tim je eliminisana ovakva preraspodela u važećem Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima u članovima 17. i 18. S obzirom na to, predložili smo određenim amandmanima izmene ovih članova postojećeg zakona.

Ovakva rešenja, gde sredstva za rad policije zavise od broja i težine podnetih i rešenih prijava koje podnosi ista policija, nisu poznata ni u uporednom pravu, niti u jednom primeru evropskih zemalja. Mi stalno težimo ka cilju pridruživanja EU, a sa ovakvom regulativom idemo suprotnim smerom.

Istovremeno se ovim činom policija nalazi u sukobu interesa. Mislim na saobraćajnu policiju, jer ne može se osporiti nepristrasnost policije u sprovođenju zakona na ovakav način, kako je to regulisano članovima 17. i 18, jer bi to narušavalo njen ugled, kako kod građana tako i kod sudskih organa koji treba da postupaju po prijavama građana ili prijavama saobraćajne policije.

Ako se ovakvo rešenje ostavi u zakonu, postavlja se jedno razumno pitanje – zašto ovakav princip ne bi važio i u nekim drugim oblastima javnog života? Na primer, da se novčane kazne za prekršaje protiv života i tela dodeljuju kriminalističkoj policiji, kazne za dela iz oblasti rada inspekciji rada, odnosno kazne za ugrožavanje životne sredine Ministarstvu za zaštitu životne sredine i mnogobrojni slični primeri. Naravno, u svim slučajevima nije sporno da lokalnoj samoupravi iz ovih prekršaja pripada srazmeran procenat, obzirom na situaciju gde je delo učinjeno.

Neverovatno je da je članovima 17. i 18. policija privilegovana u odnosu na druge organe državne uprave. Istovremeno, raspodela sredstava koja se na ovakav način ubiraju, odnosno članovima 17. i 18, nije definisana, jer je finansiranje unapređenja bezbednosti saobraćaja veoma veliki, širok i neodređen pojam, pa ostavlja mogućnost korisnicima sredstava da oni to proizvoljno određuju, naročito na lokalnom nivou.

Sada imate situaciju da zbog situacije u koju je lokalna samouprava u zadnjih godinu dana dovedena, a to je zbog prepolovljenog transfera od strane budžeta Republike Srbije prema lokalnim samoupravama, imate jedan paradoks, recimo, da predsednici opština mogu da utiču na lokalnu saobraćajnu policiju da evidentira što veći broj saobraćajnih prekršaja, iz prostog razloga da bi u budžet lokalne samouprave bilo ubrano što više novčanih sredstava.

Sa svim ovim argumentima i obrazloženjima zaista je neophodno predloženi član 18. zakona brisati. Kažem, bolje sada na vreme, kada su izmene i dopune u toku, nego kasnije u nekim eventualnim izmenama i dopunama.

Dalje, član 2. Predloga se zaista mora promeniti. Vama ću ili gospodinu prvom potpredsedniku Vlade dostaviti izvode iz evropske regulative, doista na engleskom jeziku, a obzirom da se Vlada i njeni predstavnici sve vreme hvale evropskom regulativom i zakonima koji su u tom kontekstu, dostaviću vam na engleskom jeziku komentare vezano za predlog člana 2. i direktive 92/6 od 10. februara 1992. godine i šta oni znače i na koji način ste vi u predlogu člana 2. izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima zaista shvatili.

Vi jeste jedan deo tog predloga ispoštovali, ali sve ostalo što direktiva 92/6 u daljoj razradi obrazlaže nijednog trenutka niste uzeli u obzir. Ovom direktivom se propisuje da uređaje za ograničavanje brzine moraju imati sva teretna vozila mase preko tri i po hiljade kilograma i svi autobusi. U članu 1. direktive propisano je da se ova obaveza odnosi samo na autobuse mase preko 10 tona i teretna vozila mase preko 12 tona, odnosno vozila M3 i N3 kategorije utvrđene direktivom 70/156.

Predloženim amandmanom mi usklađujemo postojeći predlog izmena i dopuna sa direktivom 92/6. Takođe su predloženim amandmanom predviđeni rokovi i postupak za usklađivanje sa ovim zakonom, jer šta bi se desilo u protivnom – desetine hiljade vozila moralo bi biti isključeno iz saobraćaja nakon stupanja zakona na snagu, u roku od osam dana od dana objavljivanja. Primena ove odredbe na već registrovana vozila bi imala povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa članom 197. Ustava Republike Srbije.

Direktiva 92/6 u članu 3. stav 2. daje mogućnost da se dodatno ograniči brzina vozila koja prevoze opasne materije, dok u članu 6. propisuje izuzetke, što je predloženo amandmanom koji je poslanička grupa SNS i podnela.

Nije neophodno posebno obrazlagati zbog čega je ugradnja skupih uređaja u vozila gradskog prevoza i, recimo, vozila komunalnih službi i vozila Vojske Srbije i njihovo održavanje sasvim nepotreban trošak. Ako je to za veoma bogate zemlje EU nepotreban trošak, onda za Srbiju zaista treba da predstavlja još veći trošak.

Predlog da uređaji moraju biti ugrađeni u sve autobuse i sva teretna vozila, posebno na način propisan spornim članom 2. Predloga zakona, zaista je vrlo problematičan.

Automatski proizilazi da pisci zakona nisu do kraja pročitali evropsku regulativu vezanu za bezbednost saobraćaja i za sve o saobraćaju. Moguće je da to nije u pitanju, moguće je da se radi o još jednoj pljački građana Srbije, jer preko par stotina hiljada vlasnika vozila moraju da ugrade ovaj uređaj iako se direktiva ne odnosi na te kategorije vozila. I naravno tu će se naći privilegovani pojedinci čije će firme biti ekskluzivno ovlašćene da vrše uvoz, ugradnju i održavanja ovih uređaja.

Obrazloženje Predloga zakona ni u jednom kontekstu i ni u jednom trenutku ne sadrži procenu troškova koja je inače obaveza po evropskoj regulativi, koje će građani Srbije imati, a nadam se da ste iz iznetog predloga i vi shvatili, a i građani Srbije da se zaista radi o veoma velikim troškovima i o veoma velikom broju vozila koje, kažem, direktivom zaista ne treba da budu u ovoj kategoriji vozila koju ste spornim članom predlogom zakona predvideli.

Šta je novina zakona što je još uvek sporno i sporno sa aspekata bezbednosti saobraćaja pogotovo? To je član 77. koji govori o tome da za vreme dnevne vožnje u saobraćaju na putu, kratka, odnosno dnevna svetla moraju biti uključena na svim vozilima. Mi kažemo, ovo je prilika da se svi dobronamerni predlozi sa ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja usvoje. Predlažemo da dnevna svetla mogu biti uključena samo na vozilima sa prvenstvom prolaza kada se nalaze na intervenciji, a to su hitna pomoć, policija, vatrogasci, i motociklistima i biciklima sa motorima.

Navešću vam argumente koji su pre godinu dana dosta iznošeni, ali još jednom da vas na deo njih bitnijih podsetim, a to je da vožnja sa upaljenim svetlima u toku dana ometa vozače dolazećih vozila u nesmetanom osmatranju ukupne saobraćajne situacije na putu. To se isto može reći i za odvlačenje pažnje vozačima koji dolaze iza vas, to je sa svetlima koja su iza vas, i po principu ili nisu dobro podešena i automatski smetaju i vidu vozača i utiču na i koncentraciju vozača.

Moram da napomenem da vozila sa upaljenim svetlima po sasvim normalnim situacijama imaju uvećanu potrošnju goriva, što u svemu ima i ekonomske i ekološke efekte. Prema zvanično objavljenim podacima u MUP ukupna šteta u saobraćajnim udesima u prošloj godini je negde oko 2,7 milijardi dinara.

S druge strane, ako se uzmu ovi aspekti povećane potrošnje goriva, ta šteta, ali ovoga puta na račun građana Srbije je trostruko veća i iznosi preko 10 milijardi dinara. Treba podsetiti da bi to bilo u suprotnosti sa nastojanjima za smanjenje potrošnje goriva, za koje se inače i Vlada zalaže, jer je skoro i formirala posebnu radnu grupu sa ovim zadatkom.

Da ne napominjem da se prilikom upotrebe dnevnih svetala smanjuje rok upotrebe akumulatora, da se povećava potrošnja sijalica i ekološke efekte koji su sasvim očigledni zbog i povećane potrošnje potrošnog materijala, i štetnih gasova, i zagrevanja i sijalica i sve kraćeg roka akumulatora.

Ovaj problem je evidentan u naseljenim mestima, posebno se odnosi i izražen je u gradu Beogradu. Evidentan problem je što ovo posebno utiče na bezbednost motociklista, koji su po starom predlogu zakona imali obavezu, odnosno bicikala sa motorom, da u toku dana imaju upaljena dnevna svetla.

Ovim predlogom, odnosno postojećim zakonom su i motociklisti svrstani u kategoriju svih učesnika u saobraćaju i praktično se ne mogu zbog ovog člana 77. postojećeg zakona razlikovati od svih drugih učesnika u saobraćaju.

Propisivanjem da samo vozila na intervenciji i motocikli mogu danju imati upaljena svetla omogućava se da se automatski ta vozila lakše uoče i time obezbedi lakša prolaznost i veća bezbednost saobraćaja na putevima. Zabrana korišćenja svetala u toku dana imala bi i dodatne pozitivne efekte na bezbednost, jer u sadašnjoj praksi je zapaženo da svetla danju koriste uglavnom nesigurni ili agresivni vozači, kojima to daje neki lažni osećaj sigurnosti i bezbednosti na putu, ali i automatski umanjuje oprez u toku vožnje.

Moram, s obzirom na ovu situaciju i na ovo što sam govorio i podnete amandmane SNS, izneti primer recimo Velike Britanije, gde je broj žrtava, udesa u odnosu na broj vozila 11 puta manji nego u Srbiji, a gde se u toku dana ne koriste upaljena svetla. Uostalom, u većini evropskih zemalja sa manjim brojem udesa i dobrom bezbednošću saobraćaja na putevima i dobrom infrastrukturom ne postoji ovakvi zakonski okviri.

Ono što je posebno ostalo neregulisano, a to su sledeće primedbe na postojeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, a to zakon nije uzeo u obzir, obavljanje komunalnih delatnosti. Tako se komunalnim službama onemogućava da obavljaju svoje poslove, na primer čišćenje snega u žutoj traci. Problem zaustavljanja na trotoaru zakonodavac nije uzeo u obzir i ovaj problem se i uglavnom odnosi na utovar i istovar robe.

Verovatno se, s obzirom na modernizaciju zakona i propisa, očekuje da će se utovar i istovar robe recimo u Beogradu vršiti helikopterskim saobraćajem. Zaista, vezano za postojeći zakon, ne postoji zakonska regulativa da se distribucija robe do maloprodajnih objekata od strane distributera, veleprodaja, proizvođača vrši na način kako je sada predviđeno postojećim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Šta je sporno? Sporna je ostala i situacija vezana sa tehničkim pregledima, odnosno nemogućnost da se prevoznici registruju za obavljanje ove delatnosti. Ceo jedan sistem velikih preduzeća, među kojima moram navesti GSP Beograd, Lasta i drugi veliki prevoznici, moraju otvarati neke nove firme fiktivno, jer su postojećim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima sprečeni da budu i prevoznici i da imaju registrovane tehničke preglede, a znamo i o kakvom se kvalitetu i o kakvoj strukturi i praktično brendu pomenutih preduzeća radi u ovoj oblasti.

Oblast kaznene politike, pogotovo za vlasnike firme koje je u situaciji da preduzmu sve predviđene mere, kazne i dalje ostaju, bez obzira na situaciju što su prema vozačima preduzete i obuke, i edukacije i sve moguće instrukcije, ovaj deo kaznene politike nije u predlogu izmena i dopuna zakona obuhvaćen, već su zaista ostale velike kazne, a imamo situaciju da se za veoma teške saobraćajne prekršaje u ovom zakonu, o čemu ćemo posebno kada bude reč o amandmanima govoriti, u ovom zakonu predviđa se i mogućnost novčanih prekršaja umesto zatvorske kazne.

Posebna je oblast zdravstvenih pregleda radi utvrđivanja psihičkog zdravlja vozača koji namerno čine najteže prekršaje u saobraćaju i voze pod uticajem alkohola. U mnogim zemljama se ovaj sistem kontrolnih zdravstvenih pregleda pokazao kao preventiva i dobra regulativa radi sprečavanja najtežih saobraćajnih i prekršaja i udesa.

Prekršaji radi čijeg izvršenja je predloženo upućivanje vozača na kontrolni pregled su vožnja u potpuno alkoholisanom stanju, najveća prekoračenja dozvoljenih brzina koja su regulisana članom 187. postojećeg zakona i članom 330, a uglavnom se odnose na dozvoljeni procenat alkohola, odnosno nedozvoljeni procenat alkohola u krvi vozača, kao i na to da se kretanje brzinom preko 70 km veći od dozvoljene, na putu van naselja preko 80 km i u zoni 30 i u zoni škola kreću brzinom preko 60 km, većom od dozvoljene, ili u situaciji da ne upravljaju motornim vozilom za koje imaju vozačku dozvolu.

Vozila kada se nalaze u najvećem prekoračenju brzine iz pomenutog člana 330. zakona imaju, po svim ispitivanjima, kinetičku energiju koja je tri puta ili čak i do 36 puta veća u odnosu na vozila koja se kreću dozvoljenom brzinom, srazmerno povećanju kinetičke energije raste i put zaustavljanja, mogućnost udesa i normalno da su posledice udesa daleko veće.

Velika prekoračenja brzine praksa govori da obično nisu posledice nepažnje već predstavljaju namerno i svesno ugrožavanje sopstvene i tuđe bezbednosti, tako da se osnovano postavlja pitanje psihičkog zdravlja takvih vozača. Praksa je pokazala da ova vrsta vozača nastavlja sa vršenjem ovakvih krivičnih dela, bez obzira na podnete prekršajne prijave i kazne, pa i posle prethodnih udesa.

Moram pomenuti jednu veliku nesreću koja se dogodila pre desetak godina u Beogradu u Terazijskom tunelu kada je jedan vozač vozio brzinom od 140 km na čas. Propisana brzina je 50 km na čas. Inače, protiv tog čoveka je bilo već u vrlo kratkom periodu ranije bilo podneto 14 prekršajnih prijava. Šta su posledice udesa? Tri osobe su stradale, a više njih je teško povređeno i prema saznanjima koje mi imamo pomenuti vozač ni do dana današnjeg nije odgovarao, odnosno nije procesuiran za ovo delo.

Zašto ovo govorim? Iz razloga da je uvođenje kontrolnog psihijatrijskog pregleda najtežih prekršilaca i povratnika u mnogim zemljama dalo odlične rezultate, pa s obzirom na ovu oblast mi smo i podneli amandman i neophodno je da i na praksu i na situacije koje se dešavaju kod nas i u svetu i na zakonske regulative drugih zemalja, ovaj amandman i usvojite.

Zatim smo predložili da se član 7. Predloga briše iz razloga što pitanje oslobađanja izvršioca prekršaja odgovornosti u slučajevima krajnje nužde već je uređeno članom 14. Zakona o prekršajima. Tako da je sporno da samo ovaj zakon ima regulisanu ovu oblast, kada je to već regulisano Zakonom o prekršajima. Šta bi bilo kada bi sva druga zakonska regulativa i svi drugi zakoni na ovakav način, pored postojećih i važećih zakona, regulisali pitanje oslobađanja izvršioca prekršaja.

Dosta medijski komentarisan ovih dana, od petka uveče kada je i u skupštinsku proceduru poslat Predlog o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, član 10. Predlažemo da se briše iz razloga koji su se čuli ovih dana i u medijima i od strane nekih drugih stručnjaka ove oblasti, ne samo stručnjaka koji su u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Rogoviću.)

Zahvaljujem. Završiću u sledećem delu.

Vaša poslanička grupa više nema vremena po ovoj tački. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, pošto narodni poslanik Srđan Milivojević nije tu.

Poštovana predsednice, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što su kolege rekle, pre godinu dana mi smo u ovoj Narodnoj skupštini vodili, po mom mišljenju, jednu od najkvalitetnijih rasprava u ovom sazivu parlamenta koja se odnosila na ovaj predlog zakona o bezbednosti saobraćaja.
Ta rasprava je dobila svoj kvalitet upravo u činjenici da je veliki broj podnetih amandmana od predstavnika svih političkih stranaka ukazao u kojoj meri se svi ovde koji sede u Narodnoj skupštini ozbiljno bave ovim problemom i koliko se uređivanja ove teme tiče svih građana.
Posle godinu dana suočavamo se sa prvim izmenama i dopunama ovog zakona. Kao što smo tada rekli da je posle jednog anahronog zakona koji je tada bio na snazi bilo neophodno doneti novi zakon, sada ovde govorimo i smatramo da je bilo neophodno pristupiti mnogo širim i mnogo dubljim izmenama važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja.
Tada je opozicija podnela otprilike oko 70 amandmana, naša poslanička grupa veliki broj i amandmani DSS prihvaćeni su, bilo je oko 16-17 amandmana, iako je veliki broj amandmana bio suštinski i trebalo je da doprinese podizanju kvaliteta i boljim rešenjima u ovom predlogu zakona.
Ono što smo tada govorili, smatramo da je bila prilika da se sada kao jedan od problema otkloni. Nije bilo sporno da se razmišlja o pooštravanju kaznene politike u domenu bezbednosti saobraćaja, ali je sporno bilo u tome što se zakon zaustavio samo na pooštravanju kaznene politike, a onaj deo koji se odnosi na unapređenje edukacije vozača, rad sa vozačima, podizanje kvaliteta auto-škola, testova i svemu onome što može da doprinese podizanju kvaliteta u vožnji, a time i bezbednosti saobraćaja, bilo je neprihvatljivo za predstavnike Vlade.
Sada u uvodnoj reči ministra unutrašnjih poslova čujemo podatke iz statistike koji ukazuju na to da je smanjen broj saobraćajnih udesa, ali možemo da damo jednu ocenu da je smanjen isključivo zbog straha koji je u prvoj godini važenja zakona izazvan pooštrenom kaznenom politikom, tj. represijom koja je definisala pojedine povrede ovog zakona.
Suštinsko je pitanje ako se ne radi sa vozačima na unapređenju kvaliteta vožnje, na njihovoj edukaciji, koliko će u budućnosti taj strah držati vozače i koliko će ova statistika, koja je sada dobra, biti jedno trajno obeležje stanja na putevima i uopšte u bezbednosti saobraćaja.
Duboko smo ubeđeni da ona neće biti, jer nije dovoljno samo strahom rešavati, to znaju svi koji se bave dublje pravom, pitanje da li se neka norma primenjuje ili se ne primenjuje, nego je važno da ta norma bude deo svesti onoga ko treba da je primeni.
Tada su bile kritike i uticale su na diskusiju i na razloge zašto su odbijeni amandmani, želim da kažem da je prošle godine ovaj zakon branio ministar za infrastrukturu, gospodin Mrkonjić, a sada je to ministar Dačić i drugačije se vidi ugao iz koga se posmatraju i ova rešenja o kojima ću nešto više da kažem.
U samoj raspravi se videla razlika između struke koja se bavi saobraćajem i MUP koje ima drugačiju dimenziju, policijsku dimenziju pogleda na bezbednost u saobraćaju. U krajnjoj liniji veliki broj poslanika je govorio da je ovo policijski zakon i da je u najvećoj meri velik broj nadležnosti stavljen u domen MUP.
Neke stvari koje smo tada iznosile kao problematične, koji su se pokazali i u praksi, nisu otklonjene. Jedna od najvažnijih jeste da se odgovornost za kršenje zakona, za izazvanu saobraćajnu nezgodu prevaljuju uglavnom na vozača. To svi koji se bave sudskom praksom znaju da je to ogroman problem i da dokazivanje u postupku koji se vodi po određenim delima koja su izazvana kršenjem ovog zakona u najvećoj meri jesu problem vozača, što nije tačno. Isključuju se drugi elementi koji mogu da utiču na tu okolnost.
Mi smo ukazivali da je zakon morao u tom smislu biti hrabriji i da se jedna vrsta poverenja – taj termin smo ovde koristili, uvede u zakon. Govorili smo o auto-školama da, pored činjenice licenciranja, bilo je neophodno da predavači ipak budu lica koja imaju saobraćajni fakultet, a ne da se tako široko postavi, jer je ovo vrlo specifična i vrlo uska oblast koja se tiče bezbednosti svih građana.
Govorili smo da ovu obuku predavača i izdavanje licenci vrši agencija, a ne da se cela ta nadležnost ponovo prebacuje na Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer smo smatrali da jedno telo kao što je agencija može da ima kapacitet za ovaj važan posao.
Kao što sam rekao, bilo je neophodno izvršiti mnogo dublje izmene, ali u ovom delu ću se zaustaviti na nekoliko pitanja koja se postavljaju u vezi ovih izmena koje nisu u principu sporne ali mogu opet, kao što je veliki broj normi ovog zakona pokazao, da dovedu do problema u primeni.
Ovo rešenje koje se predviđa u izmenama i dopunama koje se odnosi na donošenje rešenja u elektronskoj formi usled nepropisnog parkiranja u principu nije loše rešenje, ali ima jedno pitanje koje ukazuje na način kako generalno ova vlada sagledava celokupnost pravnog sistema i uopšte akata koji se donose.
Želim da podsetim da je nakon ovog zakona u ovoj Narodnoj skupštini donet Zakon o komunalnoj policiji, koji u svojim odredbama koje se tiču poslova komunalne policije, između ostalog, definiše da se komunalna policija bavi održavanjem komunalnog reda, između ostalog i parkiranjem.
Sada se postavlja pitanje – u gradovima gde se formira komunalna policija, ko će se baviti poslovima parkiranja ako se ovde definiše da policijski službenik izdaje rešenje u elektronskoj formi i faktički kažnjava lice koje je nepropisno parkirano? Da li će to da radi policijski službenik ili će to da radi predstavnik komunalne policije?
Mi sada možemo ući u jedno vrzino kolo pa da kažemo – Zakon o bezbednosti saobraćaja je donet pre Zakona o komunalnoj policiji, pa pošto je Zakon o komunalnoj policiji donet posle, onda pravnim tumačenjem, "lex posterior derogat priori" biće komunalni policajac, ali sada je donet novi zakon posle tog zakona, pa će to biti policijski službenik, pa će on biti nadležan.
Mislim da je Vlada morala da vodi računa o tome da je stupio na snagu Zakon o komunalnoj policiji, da se ne izazove potpuni pravni haos i haos u domenu nadležnosti u gradovima. Sada pratimo da je u toku obuka komunalnih policajaca i kada dođu i komunalni policajac i policijski službenik i uoče nepropisno parkiranje, i jedan i drugi mogu da izvade zakone i da kažu – ja sam nadležan da ovu stvar rešim.
Znači, velik problem, i morala bi da se drugačije definiše ova nadležnost, uvažavajući činjenicu da je donet Zakon o komunalnoj policiji. Osim toga, Zakonom o komunalnoj policiji definisano je sledeće – komunalni policajci ostvaruju nadzor u javnom, prigradskom, gradskom i drugom lokalnom saobraćaju.
Šta je to lokalni saobraćaj i kako će se ostvarivati taj nadzor, pogotovo u svetlu ovog zakona, mi na to pitanje nismo dobili odgovor. Prosto, pogledati zakon, pogledati nadležnosti i učiniti sve da se izbegne sukob nadležnosti na terenu, da se ne svađaju ljudi koji i jedni i drugi imaju uniforme, jer će i jednom i drugom biti u interesu da u okviru svoje privatne norme pokažu da su nekome izdali rešenje i kaznili ga za nepropisno parkiranje.
Što se tiče ovog dela koji se odnosi na to da se ne pokreću prekršajni postupci u slučaju da je neko ko je faktički povredio ovaj zakon postupao u cilju zaštite bezbednosti odnosno zaštiti i spasavanju života i zdravlja ljudi i imovine, to je dobra norma i to ne može da se ospori. Ali, ovako ostavljena, može da stvori ozbiljne zloupotrebe i ozbiljne probleme.
Ova norma definitivno mora na neki način da se precizira. Jer, ovako ostavljena, može da omogući licima koja cene da li postoje ovakve okolnosti, a u svim državnim organima postoje lica koja su sklona korupciji, da nekoga puste, iako on ne može da potpadne pod ovako definisanu odredbu da se radilo o činjenju prekršaja u cilju zaštite bezbednosti ili zaštite spasavanja života, zdravlja i imovine.
Ovde smo čuli primere da taksisti nekoga prevoze pa, ko nam garantuje da neko ne prijavi da je u stvari to vršeno u cilju da se nekome spasi život i odvede do hitne pomoći, a u stvari je možda neko izvršio krivično delo korupcije ili je zbog nekih ličnih odnosa nekoga pustio da iako je učinio prekršaj, ne bude sankcionisan.
Znači, Ministarstvo unutrašnjih poslova bi moralo da ovu normu da preciznije i precizno navede koje su to konkretne situacije. Znam da se opšte norme koriste zato što je broj takvih mogućih situacija u životu velik, ali tamo gde god postoji mogućnost i sumnja da se može odredba zakona zloupotrebiti, trebalo bi normu precizirati.
Ovo pitanje koje se odnosilo sada na mogućnost zamene zatvorske kazne novčanom jeste nešto što je izazvalo u stvari najveću polemiku i najveći broj ovde diskusija. Želim da kažem da je apsolutno neprihvatljivo da čujemo od predstavnika Vlade obrazloženje da je o zatvorskoj kazni, koja je ovde inaugurisana prilikom usvajanja ovog zakona, govoreno kao o najvećem efektu preventivne politike ovog zakona, sada govori da nju nije moguće primeniti jer nemamo dovoljno zatvora jer su mali.
Slušamo, to je prosto opšta priča, uvek je policija govorila da nema dovoljno zatvora, ali sada slušamo da je procena posle godinu dana da zatvorska kazna ne može da bude efikasno realizovana jer je toliki broj prekršaja koji su učinjeni, koji potpadaju pod ovu sankciju, da ona ne može ovako da opstane. Mi smo tada govorili da ona ne treba da se uvodi. Dovoljno je bilo zapretiti visokom novčanom kaznom, i ona ima preventivno dejstvo i imala bi sada.
Ne mogu da se složim da je ovoliki broj smanjenja prekršaja ili izvršenih krivičnih dela u domenu saobraćaja samo zato što se neko uplašio zatvorske kazne, ali ako smo tada govorili da je to prejaka sankcija, sada ovakvim rešenjem se ovo može dovesti do velikih problema u njenoj primeni. Postavlja se pitanje – da li i na koji način će se ove sankcije realizovati kod lica koja nisu u stanju da plate ovu novčanu kaznu? Da li će se tada procenjivati na osnovu izgleda, na osnovu materijalnog stanja, da li će se nekome izreći zatvorska kazna ili novčana kazna?
Drugo, lica koja su dobrostojeća, koja imaju novac, mogu vršiti krivična dela bez bojazni da ih vrše, jer će biti u mogućnosti da plate danak svoje bahatosti.
Ovde se uglavnom radi o delima koja su na ivici nasilničke vožnje, da kažu – dobro, da platim 100.000, nemam problem, mogu tako da vozim. Mogu da vršim ta dela i mogu da platim. Lica koja nisu to u stanju, ona će da trunu u zatvoru.
Nije se vodilo računa ni o materijalnoj situaciji, a nije se vodilo računa ni o činjenici kada se uvodila zatvorska kazna kakvi će efekti biti kada se ona bude uvela. Moraju se i građani staviti u ravnopravan položaj. Ovde smo čuli u toku izlaganja ministra da je rekao da je problem da se nastavi primena ove norme i kako ćemo je dalje primenjivati.
Mislim da ovu normu ne primenjuje Vlada, nego je primenjuju sudovi. Trebalo je čuti mišljenje sudova na koji način će se stvarati ili u perspektivi primenjivati ovako alternativno postavljena sankcija. Šta je krajnji efekat ovako alternativno postavljenih sankcija? Ili zatvor ili novac. Vrlo je problematično ovo sa stanovišta efikasne primene. Mi čujemo predsednika Vlade da će to doprineti punjenju budžeta. Pa i tad, pre godinu dana smo slušali kako je cilj ovog zakona da se, između ostalog, naplatom sankcija puni budžet. Pa, nije to osnovni smisao zakona koji treba da definiše i da poveća bezbednost i zaštiti, u krajnjoj liniji, ljudske živote. Ovo su neke dileme koje bi trebalo da predstavnici Ministarstva, u krajnjoj liniji Vlada, povedu računa kada je u pitanju primena ovog zakona.
Na kraju ovog mog izlaganja još jednom želim da ukažem, bilo bi važno pored ove represivne dimenzije koja se, evo, u ovom slučaju određivanja zatvorske kazne nije pokazala kao rešenje, u krajnjoj liniji, da ste uvažili naše sugestije pre godinu dana do ove situacije ne bi ni došlo.
Sada će se videti, u ovoj primeni će biti još gore, a da se pristupi dubljoj izmeni predloga zakona i da se ona dimenzija, koja se odnosi na edukaciju, na podizanje svesti značaja bezbedne vožnje kod vozača, edukacije u domenu samih vozača i njihovog učešća u saobraćaju, prihvate oni amandmani ili se ti amandmani sada ugrade u novi predlog zakona i tako u perspektivi dugoročno ovako dobra statistika postane trajno stanje, a ne da ona prestane u nekom trenutku kada prestane strah kod samih vozača.
Taj strah će prestati ako, a verujem da predstavnici Ministarstva na tome rade, ako se, ne daj bože, korupcija proširi. Straha nema ako se korupcija proširi jer nema sankcije, ako se suzbije korupcija u mnogo većoj meri sankcija će biti više, biće više izricanih presuda i biće, u svakom slučaju, efikasnija primena zakona.

Sedamnaest minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, posle njega narodna poslanica Judita Popović.

Dame i gospodo, gospođo predsedniče, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Srpska radikalna stranka ocenjuje da je u izradi osnovnoga Zakona o bezbednosti saobraćaja, u prvom redu, trebalo da učestvuje i da ga pišu, pre svega, stručni ljudi iz MUP isključivo, i to ljudi koji imaju dugogodišnje operativno iskustvo na pisanju ovog zakona.
Verujem da je bilo učešća u pripremama pisanja ovog zakona, ali imam saznanja da je drugo ministarstvo imalo svog autora, koji je, izgleda mi, imao odlučujuću ulogu kada je u pitanju ovaj zakon. S tim se ne bih nikada složio da sam ministar unutrašnjih poslova.
Molio bih, gospođo predsedniče, dajte, pozovite ministra, jer imam za njega nekoliko važnih pitanja, da u toku dijaloga možemo eventualno neke stvari da razjasnimo. Bez njega ne vredi.
Što se tiče člana 156. koji se menja, a radi se o predloženom članu 3, mislim da se olako ovo prepušta, gospodo iz Ministarstva, drugom ministru da odlučuje kad je u pitanju određena regulativa koja po prirodi posla treba da spada u nadležnosti MUP, zato što je MUP operativni organ i čiji poslovi mogu biti vrednovani i delotvorniji sto puta, nego da ga piše onaj ili neki ministar iz zaštite životne sredine ili za infrastrukturu, a nije imao nijednog dana radnog staža, niti je operativno pokrivao nijedan teren u državi Srbiji.
Što se tiče člana 6, ovde je vrlo diskutabilno pitanje. Ako se nađe vozilo koje je nepropisno parkirano, šta će se desiti? Donosi se rešenje, ako nema vlasnika vozila, obaveštava se onaj koji uklanja vozila, a u elektronskoj formi obaveštava se vozač da će vozilo biti uklonjeno na osnovu tog rešenja.
Vidite sad šta je sporno. U praksi je to vrlo, vrlo rizično. Na koje vidno mesto treba da bude rešenje istaknuto? Da li na banderu, da li na topolu, da li na bagrem, da li na izlog ili za brisač ili za tablicu? To može biti i u praksi vrlo sporno. Ovo neće moći da baš u praksi bude detaljno i kako je zamišljeno primenjeno.
Što se tiče člana 7, on dobro reguliše ovu oblast, ali ću vas zamoliti, gospodo iz MUP, da se može odustati od zahteva za pokretanje prekršajnog postupka kad je u pitanju zdravlje ljudi. Molim vas, gospodine starešina za saobraćaj pri MUP, da u tom pravcu učinite korak napred, da izdate uputstvo policijskim stanicama na terenu, da ispred svih zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji gde građani dolaze radi bolesti i zdravlja bude ukinut pauk, onaj koji je često u zloupotrebi od strane lokalne vlasti.
Usaglasite to sa lokalnom vlasti, da lokalna vlast više ne dere građane i da ih ne kažnjava, a pogotovo kad je u pitanju teška bolest i građanin koji je oca, majku ili svoje dete ili svog najbližeg dovezao pred zdravstvenu ustanovu, da iz zdravstvene ustanove se vrati, a vozila nema. Ta lokalna uprava sadašnja nije gradila te trotoare. To su gradili ranije ljudi. Zar bolesnici ne zaslužuju tu pažnju kad dolaze pred bolnicu da svoje vozilo mogu da parkiraju, da svog bolesnika u bolnicu smeste i da ga posete.
Zamolio bih vas, konkretan primer u Pančevu. Već sam za sutrašnju sednicu Skupštine grada Pančeva predložio dopunu dnevnog reda da se ukine naplata parkiranja ispred zdravstvenih institucija. Usaglasite sa lokalnom samoupravom, a vi ste za mene odlučujući i merodavni da naložite policijskim stanicama i da ne slušaju lokalnu samoupravu, kad je u pitanju zdravlje ljudi.
U tom pravcu, ima jedan pozitivan primer koji ne možemo da zaobiđemo. Vlada je donela jednu uredbu nakaradnu, štetnu po građane, povećala je velike cene za odnošenje nepropisno parkiranih vozila, duplirala ih, ali vidite, našao se čovek jedan, gradonačelnik, koji je rekao... evo ovo vreme mi nemojte računati, molim vas... našao se čovek koji je rekao, neću da poštujem uredbu vlade, Đilas je rekao 50% skidamo cene. Molim vas, sve što je delotvorno za građane u svakom slučaju procenio je i on se suprotstavio odluci odnosno uredbi Vlade.
Ministar je izneo statističke podatke, pa mi je žao ovde, jer je izneo neke podatke delimične. Ti podaci koje je on izneo, izneo je delimično, ali je ipak ostalo nedorečeno kad je u pitanju saobraćajna policija. To je samo deo poslova koje obavlja saobraćajna policija.
Nema ni reči o tome da saobraćajna policija obavlja i druge brojne poslove, pre svega otkriva i rasvetljava krivična dela na terenu, hvata izvršioce krivičnih dela, hvata lica po poternicama, učestvuje u brojnim otkrivanjima nedozvoljene trgovine droge i oružja, a to su, gospodo iz Ministarstva, ogromni poslovi koji se na terenu dešavaju, ali se nigde ne evidentiraju i vi to ne prikazujete u svojim izveštajima, odnosno danas je ministar morao i to da prikaže da se vidi da i saobraćajna policija ne statira i ne samo da figurira na ulici.
Stanje na putevima; investitori i izvođači koriste za poslednjih deset godina manevarski prostor da se u investicijama puteva odvija velika pljačka, veliki kriminal i korupcija.
Podsetiću vas, a za to imam hiljade svedoka, a vi kao dokaz možete da uzmete podatke iz Direkcije za izgradnju puteva Republike Srbije, da je od 1999. godine do današnjeg dana Pančevački put od Krnjače, tj. mosta na Dunavu, do Pančeva sedam puta prekopavan i presvlačen i rekonstruisan. Koji su to bili izvođači radova? Ko ih je kontrolisao? Ko je bio nadzorni organ? Koliko to košta jednom, drugi put, treći put, do sedmog puta?
Gospodo, verujem da ste putovali od Beograda prema Novom Sadu, između Inđije i Banstola, 1936. godine je pravljen taj deo puta. Videćete da je danas taj betonski deo puta još uvek u upotrebi, a nama pojedini kriminalci kojima je povereno da rekonstruišu i izvode radove, put po projektu predviđen da bude osam metara skrate na šest metara. Dva metra nema.
Gde su pare od ona dva metra na, recimo, 15-20 kilometara? Koliki je tampon? Od čega je tampon? Koja vrsta i kvalitet materijala je upotrebljen za asfaltiranje i za presvlačenje?
Idite sada prema Pančevu, imaćete prilike da vidite pet slojeva različitih boja. O čemu se radi? Zato bi morala policija da uzme stvar u svoje ruke, da izvrši reviziju. Ko je to dozvolio da se sedam puta prekopava put i presvlači, izgrađuje za poslednjih sedam godina unazad od Pančeva do Beograda.
Došao je gospodin ministar, meni je drago.
Samo da podsetim, gospodine ministre, vi ste u vašem obraćanju u Skupštini delimično izneli poslove koje obavlja saobraćajna policija, prisutne sam obavestio, ali veliki broj poslova policija obavlja, tj. otkriva, rasvetljava krivična dela i brojne prekršaje, nedozvoljenu trgovinu droga i oružja, hvata lica po poternicama itd.
Dakle, veliki broj poslova policija radi, ali da nije istaknuto u vašem izlaganju. Da ne bi bilo štete po saobraćajnu policiju, s obzirom da ima neka iskustva i da imam saznanja neposredno iz operative, molim vas, vrednujte to pripadnicima saobraćajne policije.
Gospodine ministre, u putnoj privredi je veliki kriminal. Tu mnogi žare i pale. Uzmite cenu jednog kilometra puta koji se gradi i koji je građen ranijih godina, videćete da se nešto platilo pet puta umesto jednom.
Kada su u pitanju regionalni putevi, prepušteno je lokalnoj samoupravi, ali bi i policija morala operativno da sarađuje i da preduzima odgovarajuće mere sa pravosudnim organima, i da se podnose krivične i prekršajne prijave tamo gde su određeni ljudi, rukovodioci i oni koji odgovaraju da putna privreda, odnosno putevi moraju biti rekonstruisani i popravljani, udarne rupe.
Za to građani plaćaju prilikom osiguranja i ostalih dažbina koje daju. Zato treba policija da i pored ostalih poslova i ovo ima u vidu i da potencira i da se na taj način konačno obračunate sa onim ljudima koji su neodgovorni.
Gospodine ministre, državo pomozi! Zašto nama policija ide gola i bosa? Zašto budžet Republike Srbije nije usmeren na poboljšanje materijalnog položaja pripadnika organa unutrašnjih poslova, od kojih svaki ministar i član Vlade traži da policija hapsi, juri, sprečava itd? Molim vas, pogledajte kada je poslednja uniforma primljena i oprema u pojedinim policijskim stanicama i policiji. Zašto idu ljudi iskrpljeni? To nije pre 50 godina bilo u policiji, onda je bila narodna milicija.
Gospodine ministre, mislim da vi imate informacije i da znate koliko se lica danas u Republici Srbiji prati, koje lice se prati i obezbeđuje i po kom pravnom osnovu, pod kojim stepenom se koje lice prati, obezbeđuje i po kom pravnom osnovu. Koliko učesnika u obezbeđenju tog lica učestvuje dnevno, nedeljno i mesečno, koja tehnika je upotrebljena za obezbeđenje pojedinih lica. Koliko to poreske obveznike naše građane košta?
Drugo, da li se može obelodaniti ijedan plan i stepen obezbeđenja bilo koga u ovoj državi? Da li je to tajna? Zašto bi bila tajna? Bio sam u republičkoj i u saveznoj Vladi, pa nikome nisam dao da me obezbeđuje. Taman posla da ministra obezbeđuje, koga su građani poslali. Hajde sad da mu damo četu policije. Jednog dana, gospodine ministre, zapamtite, možda bude shvaćeno kao šala, ali jednog dana tražiće vam i orkestar milicije da ga prati, ako budete dozvolili.
Ono što je tražila, gospodine ministre, SRS, molim vas, vi ste ozbiljan čovek i odgovoran, ali SRS nije zadovoljna s tim što vi SRS niste dostavili podatke koje je ona tražila vezano za određena obezbeđenja. Vi to uskraćujete SRS i poslanicima SRS. Prema tome, to ne bi trebalo da bude tajna ni za koga, jer mi imamo na to pravo bilo ko da je u pitanju.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, član 107. Poslovnika Narodne skupštine – poslanik je obavezan da govori o tački dnevnog reda.)
Znate šta, ovo je bezbednost. Imam čast što je danas bezbednost i jedino ministarstvo koje je u kompletnom sastavu došlo pred Skupštinu i to treba imati u vidu uvek.

Narodni poslaniče, tema našeg rada su izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja. Dva minuta od 15 ste posvetili temi dnevnog reda. Molim vas da ne kršite Poslovnik dalje, s punim razumevanjem za argumentaciju, ali činjenica da su trenutno u sali  ministar unutrašnjih poslova i njegovi saradnici ne daje vam za pravo da kršite odredbe Poslovnika Narodne skupštine i da pod bezbednošću saobraćaja smatrate i lokalnu samoupravu, i obezbeđenja lica i sve što se tiče policije. Molim vas, član 107.)

Gospođo predsedniče, sve je to u funkciji bezbednosti, od lokala do vas kao predsednika Skupštine u ovom trenutku. Sve se tiče svakog čoveka pojedinačno.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, kada na dnevnom redu budu izmene i dopune Zakona o policiji, onda ćete imati širu temu za razmatranje bezbednosti. Sada je tema našeg rada izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja. Upozoravam vas jer me stvarno prisiljavate da vam izričem mere na koje sam obavezna ako narodni poslanik krši član 107.)
Mogu li da nastavim?
(Predsedavajuća: U okviru poštovanja člana 107. da govorite o temi dnevnog reda.)
Svakako. Šta je trebalo rekao sam, a imam još da dodam da je u pogledu zakonske regulative kada je u pitanju bezbednost saobraćaja. Nedostatak u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Koji je to nedostatak? Imate krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Ugrožavanje javnog saobraćaja je normirano i predviđeno u članu 289, a kada je u pitanju ova materija samo dva člana je regulišu u Krivičnom zakoniku, a to je jedna ozbiljna materija – bezbednost saobraćaja.
Da bi se postigla adekvatna, gospođo predsedniče, bezbednost saobraćaja, pa nemojte mi zameriti kad kažem da ovi ljudi koji rade na poslovima bezbednosti saobraćaja da danju i noću rade i da treba da imaju plate i uniforme, i da ako im obezbedimo plate i uniforme i opremu neće biti korupcije. Hvala vam.

Šesnaest minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, evo posle nešto više od šest meseci od početka primene Zakona o bezbednosti saobraćaja imamo mogućnost da raspravljamo o izmenama i dopunama ovog zakona.
Kako vi sami kažete u razlozima za donošenje, odnosno za Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o bezbednosti saobraćaja, da je praksa pokazala da su ovakve izmene i dopune neophodne, i to zbog doslednog ili doslednijeg poštovanja propisa, to pod jedan, pod dva zbog veće bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, i pod tri, zbog usaglašavanja sa relevantnim međunarodnim dokumentima, koji su u međuvremenu, je l' tako, doneti.
Veća bezbednost učesnika je u direktnoj zavisnosti od doslednog poštovanja propisa i to zaista niko ne spori. S druge strane, gospodine ministre, ne želim zaista ni u jednom momentu da posumnjam u dobre namere vašeg ministarstva, u dobre namere svih ljudi koji danas tu sede pored vas i ostalih koji su učestvovali u izradi ovog, kako osnovnog zakona, tako i ovog predloga o izmenama i dopunama ovog zakona.
Dakle, da nam na putevima bude bolja bezbednost, da svi učesnici u saobraćaju budu bolje zaštićeni na putevima i da bude što manje saobraćajnih udesa i onih zaista jezivih slika koje svakodnevno imamo priliku da vidimo, kako u štampanim, tako i u elektronskim medijima.
To je ono što zaista svaki normalan čovek u današnjem momentu želi i to je ono što hoću da kažem da u ovom momentu zaista nije pitanje oko koga bi trebalo da se spori neko, bio on pozicija ili opozicija.
Međutim, kako u osnovnom Zakonu o bezbednosti saobraćaja, tako i u ovim izmenama i dopunama koje ste danas predložili i koje su tema današnjeg dnevnog reda, ima nekih stvari koje zaista nisu realne, nekih stvari koje nisu primerene našoj svakodnevici, koje nisu primerene našoj praksi, nekih stvari koje nisu primerene današnjem životu.
Zaista, gospodine, ministre, da na ovako ozbiljnu temu ipak upotrebim i jednu šaljivu rečenicu koja kaže, pretpostavljam da svi vi iz ministarstva, kao i vi gospodine ministre, znate za onu izreku koja kaže – svi koji nešto znaju neka se odmah jave u policiju.
Siguran sam da su svi vaši saradnici i vi, koji ste učestvovali u izradi ovog zakona, zaista upotrebili dosta vremena, dosta pažnje i verovatno i dosta stručnosti u izradi ovog zakona, kako osnovnog, tako i ovih izmena i dopuna. Međutim, postoji utisak da u nekim segmentima ovih izmena i dopuna, pošto sada govorimo o njima, postoji određena kolizija sa realnošću.
Evo, da upotrebim jedan primer oko koga ću se malo duže zadržati. Članom 330. u stavu 1. bilo je predviđeno da se za slučajeve koji su ispod toga taksativno nabrojani može izreći kazna zatvora od 15 dana i 14 kaznenih poena. Međutim, sada se predviđa da se kao alternativna nova kazna predvidi novčani iznos kazne od 100 hiljada do 120 hiljada dinara.
Voleo bih, gospodine ministre, da nam objasnite jednu stvar – pod jedan, da li se došlo do zaključka da sa pozicija bezbednosti u saobraćaju, bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, ove mere nisu adekvatne. Govori o ove dve mere – o kazni zatvora i o alternativnoj kazni, odnosno kumulativnoj kazni od 14 kaznenih poena? Da li te dve mere zajedničke nisu adekvatne u odnosu na ove prekršaje koji se čine i koji su taksativno nabrojani.
Dalje, da li će novopropisana novčana kazna od 100 hiljada do 120 hiljada dinara u većoj meri uticati na psihu ili na psihologiju učesnika u saobraćaju da se uzdrže od eventualno budućeg vršenja takve vrste prekršaja? Da li će učesnici u saobraćaju primenom ove mere od 100 hiljada do 120 hiljada jednostavno shvatiti da oni više ne treba da vrše takve prekršaje.
Ili se radi možda o jednoj trećoj situaciji koja, čini mi se, ponajviše žiga ovu Vladu, a to je nedovoljno punjenje budžeta, ili su možda kumulativno ispunjena sva tri ova uslova u jedan zajednički, da kažem, četvrti uslov, sva tri: neadekvatnost propisa ili propisanih mera, jače psihološko dejstvo na učesnike u saobraćaju i bolje punjenje budžeta? Voleo bih da čujem odgovor na pitanje – šta je od ove tri stvari ovde zaista adekvatno?
Gospodine ministre, prešao sam stotine hiljada kilometara kao aktivni učesnik u saobraćaju, kao vozač. Siguran sam da i vi dosta putujete, bilo kao vozač ili suvozač, možda u poslednje vreme više kao suvozač, ali pretpostavljam da ste dosta učestvovali u saobraćaju i kao vozač, meni je dobro poznata bezbednost na našim putevima.
Svakodnevno imam prilike da se uverim u mnoge stvari koje predstavljaju kršenje propisa iz oblasti saobraćaja i potpuno mi je jasna druga situacija, da je vrlo teško napraviti srazmeru između jednog opšteg zakona za boljom bezbednošću i materijalno-finansijske situacije u kojoj se naši građani nalaze.
Međutim, u ovom osnovnom zakonu, a posebno u ovim izmenama i dopunama ovog zakona, mislim da postoji jedna potpuna disproporcija između ove dve stvari – između zahteva za boljom bezbednošću i materijalno-finansijske situacije naših ljudi.
Gospodine ministre, mislim da biste i vi kao potpredsednik Vlade trebalo malo da sugerišete pojedinim našim ministrima i uopšte pojedinim ljudima iz Vlade da malo ateriraju, da se malo spuste na zemlju, da se malo spuste među običan svet, da se spuste među obične ljude, da vide koliko se tamo teško živi, da vide šta znači kada neko danas nema da da svom detetu ni za osnovne potrebe, da mu pruži minimum egzistencijalnih uslova itd.
U Vladi postoji jako izražena želja za uspostavljanjem nekih zapadnih standarda, svuda i na svakom mestu. Pitam vas, gospodine ministre, je li ista kazna, je li adekvatna kazna onom tamo ko ima dve i po, tri hiljade evra platu i biće kažnjen hiljadu evra i onome ko ima 20 hiljada dinara platu i biće kažnjen 120 hiljada dinara, kome treba šest plata da bi izmirio neku kaznu?
Drugo, jeste li razmišljali o drugoj situaciji – ko će moći sebi da priušti tu privilegiju da plati kaznu od 100 hiljada do 120 hiljada dinara u odnosu na sve učesnike u saobraćaju, na sve vozače?
Biće to vrlo jedan mali broj u odnosu na ukupan broj vozača, jedan vrlo mali broj, da kažem, tatinih sinova koji će moći zamene kaznu zatvora za novčanu kaznu od 100.000 ili 120.000 dinara. Dakle, moći će da otkupe kaznu zatvora.
A ostali­? Šta je sa ostalima, šta je sa njima? Oni će i dalje da pune naše, kako vi kažete, koji će biti verovatno prebukirani, zatvore. Mi jesmo za strogo poštovanje zakona. Normalno, mi jesmo za primenu strogih kazni, pogotovu za ove i ovakve teške prekršaje kao što su npr, eto svakodnevno se to viđa, bahata vožnja, nasilnička vožnja, prelazak preko dve pune linije i pri tom kada se pretiče kolona vozila itd, i sve ono što ste vi pobrojali u ovom članu 330, zaista i mi iz SRS normalno je da smo za vrlo stroge kazne u ovakvim situacijama.
Međutim, smatramo da ove kazne treba da budu primerene našoj realnoj situaciji. Tako će u stvari više učesnika moći da "okaje'' svoje grehe za takvu vrstu prekršaja koje je uradio, tako će verovatno takva vrsta kazne adekvatnije da utiče na psihu ili psihologiju tog učesnika u saobraćaju da više ne čini takva dela, a na kraju tako će i pretpostavljam i država biti zadovoljnija sa aspekta punjenja budžeta, jer normalno da je i to stavka o kojoj u ovoj situaciji treba razmišljati.
Hteo bih još nešto da kažem u vezi ovoga, a to je da postoji mnogo ljudi koji su bahati na našim drumovima. Kažem da se svakodnevno susrećem s takvom vrstom vozača. Međutim, pored bahatosti u vožnji, postoje ljudi koji su bahati i u običnom životu, i pretpostavljam da i oni ljudi koji su bahati u vožnji sigurno su bahati i u običnom životu, bahati u svom radu itd.
Postoje ljudi koji su toliko bahati da npr. mogu da okvalifikuju nekog čoveka svakojakim i pogrdnim imenima kao što je monstrum itd, bez dokaza, bez njegove mogućnosti da da odgovor. Znate, ipak ovakvi ljudi, kao što su oni bahati koji prelaze one dve pune linije i pretiču kolonu vozila, tako su i ovi bahati i oni liče na neku ustajalu baru, ali verujte kao što je i ta bara voda, jer nažalost izgleda da ni voda ne može bez izroda, tako se i oni kvalifikuju kao ljudi, spadaju u kategoriju ljudi. Iskreno se nadam da će država zaista imati puno snage i puno energije i moći da se suprotstavi bahatima i ovim prvima i ovim drugima.