Dame i gospodo narodni poslanici, evo čuli smo već nekoliko narodnih poslanika koji se izjašnjavaju po pitanju člana 10. Predloga zakona. Čak i bez ovog stava 2. vrlo je diskutabilno da li je stvarno prihvatljivo ovako nešto što se predlaže u ovom zakonu.
Razumem kada je u pitanju DRI, zato što ona kontroliše kako se troši budžet, odnosno javna sredstva i ako je moguća zloupotreba da će biti tu, a zna se ko troši ta sredstva, to je izvršna vlast, koja ima podršku Skupštine Srbije, pa samim tim i može donekle da utiče na rad DRI.
Ali, problem je u tome što ako hoćete da smenite predsednika DRI morate da povedete debatu u Narodnoj skupštini da ga Skupština razreši. To je njegova nezavisnost i njegova nezavisnost se u tome ogleda. Ovde direktora imenuje Odbor. Prvo to da raščistimo. Znači, neki organ kome smo mi na neki način preneli svoje nadležnosti kao nosioci suvereniteta.
Ne mogu da se složim ni sa obrazloženjem Vlade. U obrazloženju Vlade se kaže – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenjem iz Predloga zakona povećan broj poslova koje će obavljati direktor Agencije (malo kasnije ćemo o poslovima), imajući u vidu da navedeni poslovi podrazumevaju veliku složenost i odgovornost. Gospođo ministre, ovo je potpisao premijer Mirko Cvetković i kaže ovim da vi ne obavljate posao koji ima veliku složenost i odgovornost. Ništa drugo nije napisao.
Takođe je napisao da ni sudija Vrhovnog kasacionog suda ne obavlja veliki, složen i odgovoran posao. Takođe je napisao da i sudije apelacionih sudova ne obavljaju veliki, složen i odgovoran posao, a rešavaju o nečijem životu i sudbini.
Koje su to izmene? Koja su to povećanja koja ima direktor na osnovu ovog predloga zakona? Hajde zamislite se malo. Koja su to uvećanja? Odlučuje ono što nije rešeno samim zakonom šta će biti sukob interesa? Ili bira zamenika direktora. Koji je to drugi složen i odgovoran posao njegov? O čemu mi to ovde pričamo?
Sam jedan ovakav predlog u amandmanu, znači za lice koga ne postavlja Narodna skupština, a može da ima pristupa prilikom izrade i predlaganja zakona, a sam je ovo sukob interesa i korupcija. Nagradićete nekog sa 20% plate da ne radi posao kako treba, jer se možda dotakao izvršne vlasti, jer članove Odbora glasa skupštinska većina. Naravno da na njih možete vi da imate uticaja. Znači, u jednom predlogu zakona koji treba da spreči korupciju mi sami korupciju pravimo.
Nažalost, nije ovde u pitanju samo DRI kada su u pitanju ovakva zakonska rešenja, imamo mi ovde dosta takvih zakonskih rešenja i ovde u samoj Skupštini, gde radne grupe za izradu zakona, pa čak i kada je u pitanju Zakon o platama u državnim organima, baš ovde se kroji da bi pojedini bili savetnici, sekretari, zamenici sekretara i da bi imali plate koje su veće od predsednika Skupštine, od sekretara Skupštine, pa im je i sve to malo, nego se zavlače u razne komisije. Onda se začudimo kad pročitamo u novinama da jedna sekretarica ima platu od dva miliona dinara, da zamenik nekog sekretara ovde u Skupštini Srbije ima platu 200.000 dinara.
Eto, to je problem. Svi vi to, drage kolege narodni poslanici, znate i ćutite o tome i sve to dozvoljavate ovde u vašoj kući. Pa što vam to ne bi radila i DRI? Što vam to ne bi radila i Agencija za sprečavanje korupcije? Što vam to ne bi radila Vlada?
Ako neki organ jeste nezavisan, treba da bude Skupština, a vi savijate glavu i ćutite i trpite da vam radi ko šta hoće i kažete – pritisnućemo dugme da ne bi remetili stabilnost u državi. Pa šta ćete veću nestabilnost od loše vlasti? Eto, u tome je problem ovde.
Mi sve vreme raspravljamo ovde o nekoj politici, o Narodnoj skupštini, o Vladi itd., pa smo sad svojim novim poslovnikom onemogućili maltene poslanike da govore, da bi Vlada mogla da radi šta god hoće. Vi ćete za to da glasate.
Nastavite tako, samo nemojte da idete mnogo daleko unazad i pre sedam-osam godina donosili ste zakone za koje ste mislili da ćete vi da ih sprovodite. Posle samo godinu dana neka druga skupštinska većina i neka druga vlada sprovodili su te zakone, a tad ste pričali da su loši. U tome je problem, ni u čemu više.

Tri i po minuta vremena poslaničke grupe.
Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić.
Reč ima gospođa Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarko, poštovani predsedavajući, mislim da smo došli upravo do onog člana zbog kojeg su izmene i dopune zakona upravo urađene, odnosno zbog čega nam je prezentovana ponuđena verzija izmena i dopuna zakona koji je donet 2008. godine, koji nikada nije zaživeo u praksi i za koji se sada traži onako jedno nonšalantno obrazloženje zašto on i dalje neće biti primenjivan u praksi.
Ovo je u stvari primer kako se zakon donet sa dobri namerama završio lošim ishodom, odnosno kako su pozitivni propisi postali negativna praksa.
Ovde je urušen osnovni princip demokratije, jer se pokazalo da pojedinac ili nekolicina pojedinaca koji su ignorisali ovaj zakon koji je na njih trebalo da bude primenjen, kako su jači od društva, od zakona i kako se za njih moraju napraviti određeni zakonski propisi, koji će odgovarati njima, a ne oni zakonima, i mi to svi znamo.
Jedino što mogu da kažem i što mi je jasno, donošenje zakona ima neki razlog, a ovde me interesuju motivi. Ono što je jasno, ili onaj prvi zakon 2008. donet ili ove izmene i dopune nisu izašli iz iste kuhinje. Nemoguće da je isti tim radio i ono i ovo. To zdrav razum ne može da potpiše, pogotovo ne može da potpiše osoba sa ličnim i profesionalnim integritetom vrsnog pravnika.
Činjenica je da je ovo iznuđeno, da je ovo zakon ličnih sujeta i nadgornjavanja unutar vladajuće većine, kao i demonstracija pojedinačnih i kolektivnih ucenjivačkih kapaciteta, a o ličnim interesima da vam i ne govorim. Svaki građanin Srbije može da vam kaže u svojoj sredini bar jedno ime zbog koga se ovo danas donosi, i zbog koga postoji ovaj član 11.
To je ono što mogu da kažem i to je ono zbog čega molim gospođu ministar, koja ima lični integritet vrsnog pravnika, mislim da je gospodin Martinović mnogo bolje, mnogo stručnije sve ovo obrazložio, da posluša neke stvari da ih zbog svoje neke budućnosti, a pred njom zaista stoji sigurno dobra budućnost dobrog pravnika i dobrog advokata, da posluša opoziciju ovaj put. Ako nismo 2008. uspeli da ubedimo u neke stvari, evo praksa je pokazala da su pojedinci stariji od zakona.

Vreme vam je isteklo.
Na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Ne.) Gospodin Zoran Babić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, amandman koji je predložila poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke menja ceo tekst člana 11. Predloga zakona, odnosno člana 28. postojećeg zakona, sa ciljem ograničavanja mogućnosti kumulacije funkcija, jer su važećim tekstom te mogućnosti gotovo neograničene i bez ikakvih pravila.
Probaću da obrazložim jedan po jedan stav predloženog teksta amandmana. Naime, stavom 2. se propisuje da propis kojim se funkcioner obavezuje na vršenje dodatne funkcije može doneti jedino Skupština, kako bi se onemogućilo da se kumulacija funkcija omogućava propisima koje donose same funkcioneri, odnosno organi u kojima su funkcioneri članovi. Primera radi, Vlada ne bi mogla da donosi propise koji ministrima omogućavaju vršenje više funkcija, jer bi time zakon postao potpuno nedelotvoran.
Međutim, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana, koji je potpisao gospodin Cvetković, naveli ste da rešenje predloženo amandmanom da funkcioner može da vrši više od jedne javne funkcije, ako je na to obavezan propisom Narodne skupštine ili skupštine autonomne pokrajine, može stvoriti nejasnoće u njegovoj primeni i odstupa od predložene koncepcije zakona.
Da li, gospođo ministre, vi na ovaj način omalovažavate ovu skupštinu, dali nemate poverenja u transparentnost našeg rada i šta bi to što bi Skupština usvojila unelo nejasnoće i donelo nejasnoće u primeni ovog zakona.
Stavom 3. dalje se zadržava mogućnost da Agencija odobri vršenje još jedne funkcije, ali se stavom 4. uvodi kriterijum za odobravanje za razliku od sadašnjeg rešenja, po kojem je odobravanje diskreciono pravo Agencije bez ikakvog ograničenja i pravila, što nije prihvatljivo, jer se radi o izuzetku od zabrane kumuliranja funkcija.
Propisivanjem pravila za odobravanje vršenja druge funkcije se istovremeno izbegava mogućnost za vršenje uticaja na Agenciju. Predlaganjem ovog amandmana mi želimo da vam pomognemo da odbrana, na pritiske određenih lokalnih kauboja, koji bi da budu i gradonačelnici i poslanici, i sudije i ko zna šta još, bude zakon.
Stavom 5. dalje se precizira da uvek postoji sukob interesa kada funkcioner istovremeno vrši funkciju u organima koji se nalaze u odnosu subordinacije, jer je to sada čest slučaj, tako da je funkcioner u situaciji da vrši ocenu, odnosno nadzor svog rada ili odlučuje o prigovorima na odluke koje je donosi u prvostepenom postupku.
Stavom 6. se propisuje da zahtev za odobrenje imenovana na drugu funkciju mora podneti organ koji namerava da imenuje funkcionera na tu funkciju, za razliku od sadašnjeg rešenja da zahtev podnosi funkcioner lično, pri čemu saglasnost mora dati organ koji je imenovao funkcionera, a ne pretpostavljeni, što je u svakom slučaju pravilnije rešenje.
Stav 7. je možda i najzanimljiviji, jer je poprilično šupljikav i njime se produžava rok kojem je Agencija u obavezi da donese odluku i uvodi pravo na pokretanje upravnog spora. Sadašnje rešenje je šupljikavo, a ne predloženo rešenje, po kojem je rok samo 15 dana, sa pretpostavkom da je saglasnost data ako Agencija ''ne odluči'' u tom roku, nije prihvatljivo, jer se radi o izuzetku i vrlo osetljivom pitanju koje duboko zadire u Ustavom zajamčena prava građana na jednaku dostupnost javnih funkcija. Narušava se pravilo da ćutanje administracije pretpostavlja odbijanje zahteva, pa bi funkcioneri bili privilegovani u odnosu na sve ostale građane.
Poseban problem može biti potencijalno veliki broj zahteva koje Agencija ne može da reši u datom roku od predviđenih 15 dana, pa bi mnogi funkcioneri zbog te faktičke činjenice mogli dobiti dodatne funkcije, suprotno usvojenom načelu o zabrani kumulacije funkcija.
To se već pokazalo kao tačno kad je veliki broj funkcionera podneo zahtev krajem marta i te zahteve Agencija nije rešila uroku, tako da su funkcioneri proglasili da su dobili prećutnu saglasnost. Kod prećutne saglasnosti postoji praktičan problem i nejasnoća zakona. Zakon propisuje da se smatra da je saglasnost data ako Agencija ne odluči u propisanom roku.
Međutim, kad odluka bude doneta, ona još uvek nije poznata funkcioneru dok mu ne bude dostavljena i tu je ona stara enigma, šta je starije, kokoška ili jaje. Dostava iz raznih razloga može i dugo potrajati, pa se osnovana postavlja pitanje da li je funkcioner dobio saglasnost ako je odluka doneta, ali njemu nije dostavljena u roku od 15 dana.
Ako predlagač insistira na zadržavanju prećutne saglasnosti, tada je neophodno da se ovaj postupak mnogo preciznije uredi, jer se radi o važnom pitanju gde su posebno moguće zloupotrebe.
Stavom 8. se propisuje da funkcioner koji obavlja više funkcija može primati zaradu ili naknadu samo za jednu funkciju. Druge funkcije se često obavljaju po službenoj dužnosti, uz jednu važniju funkciju, pa ako je funkcioner već plaćen za obavljanje službene delatnosti, nema osnova da bude dodatno plaćen za obavljanje dela poslova koji su mu već službena dužnost.
Sa principijelne tačke gledišta, nemoralno je i nepravedno da iko od države prima isplate po više osnova, naročito što su naknade u mesečnim iznosima nezavisno od stepena angažovanje i uopšte ispunjavanja bilo kakvih obaveza. Osim toga, znano je da se i te obaveze obavljaju uglavnom u radno vreme, a često za odlaske koristi službena vozila i naplaćuju se putni troškovi.
U takvim uslovima je i članstvo u organima i telima poseban vid nagrađivanja partijskih kadrova, a ne način da se obezbedi delotvorno obavljanje određenih poslova.
Primanje naknade po više osnova ruši i ugled funkcije, kao i državnih organa, a svedoci smo da čak i pojedini ministri imaju po više funkcija i za sve primaju naknade, a da su na te funkcije imenovani odlukom Vlade, čiji su članovi.
Na kraju, predloženi novi stav 9. u članu 28. je neprihvatljiv, iz razloga što se pitanje sukoba interesa uređuje zakonom, pa ne treba ostaviti mogućnost da Agencija donosi propise kojima se propisuje izuzimanje nekih kategorija funkcionera i delatnosti od pravila utvrđenih zakonom.
Posebno je neprihvatljivo da te propise može donositi organ koji sprovodi zakon, odnosno direktor Agencije, pa i te propise koje bi sam donosio, jer bi to bilo odstupanje od načela podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Ovim putem vas još jednom pozivam da usvojite ovaj amandman.

Iskorišćeno je 5 minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da) Gospodin Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Malović, ako ste hteli dosledno da sprovedete princip da jedan čovek treba da ima i da vrši samo jednu funkciju, onda je trebalo da prihvatite amandman mog uvaženog kolege Zorana Krasića, jer ono što ste vi predložili u članu 11, a što se odnosi na član 28, u stvari omogućava u velikoj meri da pojedini građani Republike Srbije vrše dve, pa čak i više javnih funkcija, i onda od tog principa jedan građanin – jedna funkcija, praktično, u ovom zakonu nije ostalo ništa.
Amandman gospodina Zorana Krasića je vrlo jednostavan, vrlo precizan i on apsolutno pogađa onu političku suštinu koja je morala da se nađe u odredbama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Nažalost, ta politička suština nije našla svoje mesto u ovom zakonu.
Amandman glasi: "Funkcioner može da vrši samo jednu javnu funkciju, bez obzira na način izbora, postavljenja ili imenovanja na javnu funkciju". Ne postoji jednostavniji način da se izrekne ono što bi trebalo da bude suština ovog zakona, a to je da bez obzira na to da li funkcioner dolazi na javnu funkciju izborom neposredno od strane građana, da li ga bira Narodna skupština ili ga postavlja Vlada, takav funkcioner može da obavlja samo jednu javnu funkciju.
Vi ovaj amandman niste prihvatili, kao što niste prihvatili nijedan amandman SRS, niti bilo koje druge poslaničke grupe koja je uložila amandmane i na taj način ste pokazali da u stvari ne želite da unapred ograničite pojedince da mogu da imaju samo jednu funkciju.
Ovim predlogom zakona ste im i formalno omogućili da mogu da imaju više funkcija, time što ste ih uputili na to da se obrate Agenciji za borbu protiv korupcije sa zahtevom, odnosno sa predlogom da im se omogući da vrše više javnih funkcija, a onda Agencija odlučuje od slučaja do slučaja da li jedan pojedinac može da obavlja više javnih funkcija, pri čemu je ograničena samo time da vodi računa da ne sme da postoji sukob interesa i, to smo već rekli, oko sukoba interesa manje-više nije ništa sporno.
To je definisano zakonom, ali ono što nije definisano i što u praksi može da izazove velike probleme jeste sukob dve javne funkcije u onim početnim odredbama zakona, gde se objašnjavaju osnovni pojmovi u ovom zakonu, nema definicije kada se smatra da postoji sukob dve javne funkcije. O tome će Agencija da odlučuje od slučaja do slučaja, a to znači da neće odlučivati na dosledan i jednoobrazan način, odnosno biće rukovođena time o kojim pojedincima se radi, tako da već sada možemo da kažemo da odluka u takvim slučajevima neće biti pravična, već će se verovatno donositi u interesu onih pojedinaca koji su takav zahtev Agenciji i uputili.
Ono što je očigledno kod ovog amandmana jeste da jedan čovek objektivno teško da može da vrši dve javne funkcije na podjednako uspešan način. To vidimo ovde u Narodnoj skupštini. Narodni poslanici koji su istovremeno i direktori javnih preduzeća ili su gradonačelnici, ili su predsednici opština, u Narodnu skupštinu dolaze vrlo retko, obično onda kada treba da se nešto izglasa. U međuvremenu ih nema u Narodnoj skupštini ili pak kad su u Narodnoj skupštini, onda ne mogu da obavljaju onaj drugi posao, odnosno drugu javnu funkciju, a to su direktori, gradonačelnici, predsednici opština itd.
Jedna od tih javnih funkcija trpi i to je očigledno. Svi smo mi obični ljudi, smrtni ljudi, ljudi sa ograničenim i intelektualnim i fizičkim mogućnostima. Nema čoveka u Srbiji i nema čoveka na kugli zemaljskoj koji podjednako kvalitetno, podjednako uspešno, podjednako odgovorno može da vrši dve javne funkcije. A kod nas, gospođo Malović, imate slučajeve da pojedinci vrše šest javnih funkcija.
Zbog primene onog Ciceronovog načela – nomina sunt odiosa, sada neću da spominjem imena, da se neko ne bi našao prozvanim ili uvređenim ili da neko ne bi pomislio da vodim lični rat protiv pojedinaca, zaista mi to nije namera, ali nema racionalnog objašnjenja za situaciju da neko vrši šest javnih funkcija, a da neće da se odrekne nijedne javne funkcije.
Tako uspešnog čoveka, tako pametnog čoveka, mislim da u Srbiji nema. Voleo bih da ih ima, ali ih nažalost nema i teško da može da ih bude, prosto zbog čovekove prirode koja je takva da čovek uspešno može da radi samo jedan posao.
Ovde se, gospođo Malović, radi o nečem drugom. Oni pojedinci koji nisu hteli da se do 1. aprila izjasne o tome koju funkciju zadržavaju, a koje funkcije se odriču, time su pokazali da ne poštuju ni Narodnu skupštinu, da ne poštuju ni zakone Republike Srbije, na kraju krajeva, da ne poštuju ni Vladu Republike Srbije, koja je taj zakon predložila.
Oni na najogoljeniji mogući način demonstriraju svoju političku moć i mi se, gospođo Malović, bili vi toga svesni ili ne, na neki način vraćamo u tursko doba, ne samo zbog toga što je gospodin Boris Tadić odjedanput mnogo zavoleo Turke, pa ih vraća u Srbiju i umesto da bude u Bratuncu, on je u Novom Pazaru otvarao neki kulturni centar sa turskim premijerom, nego u jednom mnogo elementarnijem smislu reči.
Nama se, gospođo Malović, vraća vreme kada ste u Srbiji imali tzv. nahijske knezove i od tog nahijskog kneza maltene zavisio je život u pojedinoj nahiji. On je bio i sudija, i tužilac, i poreznik i obavljao je sve druge funkcije. Sada se vraća to vreme, sada vi kao ministar pravde, ova Narodna skupština, zakon Republike Srbije, ne mogu ništa jednom gradonačelniku iz Šumadije, jednom gradonačelniku iz Pomoravlja ili ne mogu ništa jednom drugom gradonačelniku, recimo, iz Vojvodine. Ko njima šta može? Oni na taj način demonstriraju koliko su moćni, a koliko je Narodna skupština nemoćna.
Džaba nama Zakon o Narodnoj skupštini, džaba nama ustavne proklamacije o tome da predstavljamo sve građane, da smo nosioci suvereniteta koji su nam građani preneli. Džaba sve to, gospođo Malović, kada ne možete da stanete u kraj ovom ili onom pojedincu, koji vam se u lice smeje, koji se smeje u lice celoj Srbiji i kaže – šta mene briga što sam bio obavezan do 1. aprila da nešto uradim, ne može meni niko ništa, ima ko će mene da zaštiti.
Dok bude taj princip bio temeljni princip političkog života u Srbiji, u Srbiji niti će biti demokratije, niti će biti parlamentarizma, niti će ikada moći da se istinski oživotvore ti veliki demokratski standardi i evropski standardi, o kojima volite da govorite.
To je problem sa ovim zakonom i vi ovaj zakon i ne donosite, kao što smo rekli u načelnoj raspravi, za neke neodređene slučajeve, za neko buduće vreme, za neke buduće situacije i za neodređeni broj situacija. To je definicija opšteg pravnog akta.
Ne, vi kad ste pisali ovaj zakon, imali ste na umu Janka, Marka, Peru, Đoku, Miku, zato oni nisu poštovali rok od 1. aprila, pa kako da im izađemo u susret, hajde da prolongiramo za 1. septembar. Sada se postavlja pitanje – kakva će biti sankcija za ljude koji nisu poštovali rok od 1. aprila?
Vi znate, pošto ste pravnik kao i ja, da ima opet ona latinska sentenca koja kaže da rok obavezuje umesto čoveka. Ako je zakonom propisan neki rok da nešto mora da se uradi, da se odrekneš jedne funkcije, da platiš porez, da podneseš neki zahtev, valjda te taj rok obavezuje, prosto po sili zakona?
Ne treba da postoji Agencija za borbu protiv korupcije da me kucne po ramenu i da kaže prekršili ste zakon. Ne, ako sam svestan čovek, ako sam savestan građanin Republike Srbije, ako sam funkcioner koalicije koja je na vlasti, pa valjda me slovo zakon obavezuje da ga poštujem.
Oni ga nisu poštovali. Onda su se dosetili jedne neverovatne stvari, da se obrate Ustavnom sudu Srbije, da ih Ustavni sud svojim autoritetom, ako ga uopšte ima, zaštiti od primene slova zakona. Zakon je bio potpuno precizan, apsolutno nije ostavljao mesta bilo kakvim dvosmislenim tumačenjima, kao što sad pokušava da se imputira.
Do 1. aprila u obavezi ste da se izjasnite koju funkciju zadržavate, a koje funkcije se odričete. Oni su se pre nego što je istekao rok od 1. aprila dosetili da se obrate Ustavnom sudu Srbije, koji je izrekao privremenu meru i obustavio dejstvo tih odredbi zakona u Agenciji za borbu protiv korupcije. Verovatno su imali nameru da kupe vreme i kupili su ga. Evo, vi im ga sada kupujete time što ćete da izglasate izmene zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i da abolirate čitav niz neodgovornih pojedinaca u Srbiji kojima je, eto, ćef da ne poštuju zakon.
Sad vas pitam sa takvim moralnim autoritetom, sa kakvim moralnim pravom ćete vi sutra tražiti od običnih građana koji nemaju javne funkcije, koji nemaju zaštitu Ustavnog suda, koji nemaju svoje ministra u Vladi Srbije, koji nemaju svoju skupštinsku većinu u Skupštini Srbije, da poštuju svoje zakonske obaveze?
Da li će možda Ustavni sud da obustavi dejstvo recimo Zakona o porezima na imovinu zato što tamo neki mučenik iz Srbije nije uspeo da plati porez jer nema para? Ne, na njega zakon mora da se primeni. Kako može zakon da se primenjuje na običnog građanina, a ne može da se primenjuje na gradonačelnike, na poslanike, na direktore javnih preduzeća? Kako to? Kako to da u Srbiji važe dvostruki aršini?
Mi se žalimo, često i opravdano, na međunarodnu zajednicu da ima dvostruke aršine kada su u pitanju, recimo, Kosovo i Metohija ili Republika Srpska ili Republika Srpska Krajina itd, a mi promovišemo u Srbiji praksu dvostrukih aršina. Za neke građane Republike Srbije zakon važi, za neke zakon ne važi.
Za običnog, za malog čoveka, za čoveka bez uticaja, bez veza, bez novca, za njega zakon važi, za one koji su gradonačelnici, koji su i poslanici i direktori javnih preduzeća i nalaze se u upravnim odborima trofejnih fudbalskih klubova u Srbiji i koji su ko zna šta sve ne, za njih zakon ne važi.
Šta njih briga za zakon? Šta njih briga za zakonske rokove, šta njih briga za vas, šta njih briga za skupštinsku većinu, šta njih briga za Agenciju za borbu protiv korupcije? Šta njima ko može?
To je problem, gospođo Malović o kome mi raspravljamo, ne o tome da li plata direktora Agencije treba da bude ovolika i onolika, da li treba zamenika direktora da bira odbor ili direktor, sve su to manje bitne teme.
Ono što je fundamentalna tema danas u Srbiji jeste ima li u Srbiji zakona ili ga nema? Ako ga ima, onda taj zakon mora jednako da se primenjuje na sve, ako ga nema, ne primenjuje se ni na koga, ali onda Srbija nije država, pogotovo nije pravna država, nego je Srbija onako jedna pustara gde može svako da radi šta hoće.
Mi u SRS smatramo da tursko vreme u Srbiji ne treba da vaskrsne. Inače, cela borba od Karađorđa pa do danas je besmislena, jer ovo što promovišete smo imali u vreme kada su Srbijom vladale dahije. Nema zakona, princip sile, onaj ko je jači na njegovoj strani je pravo. Protiv toga smo.
Zakon mora jednako da se primenjuje na sve. To je elementarni princip modernih demokratija, od francuske buržoaske revolucije pa do danas. Sada smo u praksi treba da pokažete da li hoćete da primenjujete te demokratske principe ili nećete. Džaba ako ste verbalno za te principe.
U praksi očigledno niste, ne mislim vi lično, nego skupštinska većina koja će ovo da izglasa, a pogotovo ovi pojedinci zbog kojih se ovaj zakon i donosi.
To su ta dva puta koji se pred vama nalaze – ili ćete dosledno poštovati zakon i primenjivati na sve građane Republike Srbije podjednako ili ga nećete primenjivati ni prema kome.

Iskorišćeno je 14 minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa Nada Kolundžija.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, zadivljujuća je sposobnost i lakoća sa kojom se računa na amneziju i na zaborav.
Danas ovde kukaju i jadikuju što će možda ovim zakonom biti omogućeno da, u skladu sa Ustavom, neko obavlja više od jedne javne funkcije i to rade upravo oni koji su u vreme kada su bili na vlasti po jednom čoveku imali više funkcija nego što svih 250 poslanika imaju zajedno.
Dakle, ako govorimo o tome da li se vraća vreme nahija ili se ne vraća vreme nahija, opet bih podsetila na vreme u kome su, dok su vršili vlast, zaista sprovodili zakon - ko je jači, taj je u pravu.
Sada ne želim da se vraćam unazad i da nabrajam sve silne primere koji su bili plaćani i životima. Ono što hoću da kažem jeste da cilj ovog zakona nije sprovođenje nekakvog nepostojećeg u međunarodnim standardima principa – jedan čovek, jedna funkcija. To ne postoji nigde kao standard koji se primenjuje u temelju neophodnom za izgradnju demokratskog društva.
Kada se društvo odluči da se bori protiv korupcije, onda ono traži i instrumente. Jedan od instrumenata može biti i da se smanjenjem broja funkcija onemogući koncentracija vlasti i moći. To može biti sredstvo i to u nekim zemljama jeste, jače ili manje izraženo, sredstvo u borbi protiv korupcije.
Mi ovde ne raspravljamo o Zakonu o deakumulaciji ili o sprovođenju principu – jedan čovek, jedna funkcija, mi ovde govorimo o Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije. Naravno, legitimno raspravljamo i o tom mogućem instrumentu kojim možemo da se poslužimo kako bi se borili protiv korupcije. Ono što definitivno ne postoji nikakav dokaz da je više od jedne funkcije jednako mogućnost za korupciju. To nigde nije dokazano.
Dakle, postoji princip koji se dosledno sprovodi na osnovu principa podele vlasti, a to je da postoje nespojive funkcije. Ovaj zakon dosledno sprovodi princip nespojivosti funkcija. Istovremeno, nespojivost funkcija ne znači automatski da jedan nosilac jedne javne funkcije ne može da obavlja ni jednu drugu javnu funkciju i da to na bilo koji način dovodi u koruptivan položaj ili da ga na bilo koji način dovodi u sukob interesa.
Da ne bi sada opet građani mislili da se ovde radi o nečemu o čemu se ne radi, oni koji kažu da je ovo vraćanje unazad, mogu da kažem da je ova Vlada i ova parlamentarna većina, koja je odlučila po prvi put u istoriji Srbije da zakonom i izgradnjom institucija ograniči sopstvenu vlast i da kontrolu nad sopstvenim radom prepusti nezavisnim državnim institucijama, jeste vlada koja zaslužuje u svakom smislu pohvale i to dokazuju oni koji, zahvaljujući našoj nameri da se uključimo u Evropu, ocenjuju ono što radimo, te tako svi ovi zakoni jesu ocenjeni najvišim ocenama.
Ono što mislim da nije korektno jeste princip po kome ne postoji jednak aršin i jednak kriterijum. Ovde smo čuli da zbog činjenice da se jednoj nezavisno instituciji, i osobi koja je na čelu te nezavisne institucije, i ekonomskom nezavisnošću želi dati veći stepen samostalnosti, u ovom slučaju konkretno tretira, ne želim da ponovim sve ružne reči koje su upotrebljene, ali da se u suštini tretira kao pokušaj da se izvrši korupcija prema toj osobi.
Želim da vas podsetim da kada smo nekim drugim nosiocima visokih ovlašćenja na čelu nezavisnih državnih institucija povećavali plate, možda zato što oni nisu bili članovi ili su bili članovi stranaka koje su bile u to vreme na vlasti, pa su onda svi smatrali da je u redu da oni imaju tako visoke plate i da to nije pokušaj da ih korumpiramo.
Sada kada oni nisu u poziciji da odlučuju i da odlučuju ko će biti na čelu te nezavisne državne institucije, onda to, zaista sasvim neprimereno i nedopustivo štetno, tretiraju kao pokušaj da neko bude korumpiran. Da li želite da vas podsetim koliko smo odredili da imaju primanja nosioci, odnosno rukovodioci nezavisne npr. Državne revizorske institucije, da ima više nego što je predviđeno da ima neko ko je direktor Agencije za borbu protiv korupcije?
Ako neko misli da nezavisni državni revizor treba da bude finansijski samostalan, kako ne bi bio podložan korupciji, a da direktor Agencije za borbu protiv korupcije ne treba da bude samostalan i dovoljno stabilan u svojoj poziciji, kako bi bio otporan na moguće pritiske, onda očigledno ne razume da Agencija za borbu protiv korupcije jeste izuzetno važna državna institucija, jeste izuzetno važno da se stvori mehanizam u kome će ta institucija biti u potpunosti nezavisna, oslobođena svakog mogućeg uticaja i pritisaka.
Mislim da to prosto nije fer. Dakle, ajte da imamo isti kriterijum. Ako je ekonomska kriza, ajte onda da svi imaju male plate, ali ako za jedne nije ekonomska kriza, onda mislim da, vrednujući važnost institucije, ne smemo, u pokušaju da se dobije nekakav politički poen, zloupotrebljavati i degradirati jednu instituciju za koju sam sigurna da je od ogromne društvene važnosti.
Sigurna sam takođe da neki, bez obzira na to što im kada su bili na vlasti nije padalo na pamet da donose zakone kojim bi ograničili sopstvenu vlast, sada svejedno misle da je dobro da to ova vlast uradi, jer sam sigurna da su svesni toga da oni za to nisu imali hrabrosti, nisu imali odlučnosti, nisu imali želje da se odreknu privilegija koje je takva pozicija donosila.

Sedam minuta i 40 sekundi.
Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.