Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas je pred nama, a i pred vama, dragi građani, jedno parče papira koje, navodno, treba da dovede do osude zločina počinjenih nad srpskim narodom, narodom koji je najviše stradao i tokom 90-ih godina prošlog veka, i tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali to parče papira ostaće mrtvo slovo, jer vlast, režim Borisa Tadića, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima, ne želi iskreno da osudi zločine nad srpskim narodom.
Ovaj sraman predlog ne sadrži nijedan konkretni primer nijednog konkretnog zločina, niti se u njemu navodi ijedan konkretan zločinac. Čak je terminologija toliko ublažena da je besmisleno ovo čitati. Evo kakav je odnos režima i DS prema zločinima nad Srbima.
Hajde da vas podsetim nešto, pošto su i neki drugi ovde podsećali. Godine 1991. u centru Zagreba svirepo je ubijena 12-godišnja srpska devojčica Aleksandra Zec. Prethodno su ubijeni njena majka i njen otac. Niko iz DS ne govori o tome.
Sledeće godine u BiH na obalama Drine ubijen je 12-godišnji srpski dečak Slobodan Stojanović, kod Zvornika. Pronađen je sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa isečenim stomakom u obliku krsta. Utvrdilo se tačno ko je od Muslimana izvršio taj zločin, međutim niko nije odgovarao za to do dana današnjeg.
Ubijen je tako što se 4. juna 1992. godine dete koje je pobeglo iz muslimanskog sela, koje je etnički očišćeno od Srba, vratilo po svoju kucu koja je ostala vezana na lancu. To je rekao poslednjem čoveku Srbinu s kojim je razgovarao dvanaestogodišnji Slobodan Stojanović.
Milica Rakić, trogodišnja srpska devojčica ubijena od strane NATO pakta u agresiji NATO pakta, ne u bombardovanju NATO pakta, u agresiji. Ko ne zna šta je agresija neka pročita Deklaraciju Generalne skupštini Organizacije UN iz 1974. godine, neka otvori knjige o Nirnbergu, pa će videti šta je zločin agresije.
Ova Vlada, Boris Tadić, ne znam ko, Dragan Đilas, pričate o tome da želite da osudite zločine nad srpskom decom, nad Srbima, nad građanima Srbije. Evo vam spomenik pobijenoj deci u NATO agresiji, usred Beograda, u tašmajdanskom parku. Već godinama stoji oskrnavljen, niko ne želi da ga popravi. Vlada Republike Srbije ne želi da ga popravi, gradska vlast ne želi da ga popravi. To je vaš odnos prema zločinima počinjenim nad Srbima. To je vaš odnos. Zašto ne obnovite taj spomenik deci pobijenoj u NATO agresiji? Naprosto to ne možete ničim da branite.
Šta vi promovišete? Koja prava promovišete? Jula 21. u "Medija centru" u Beogradu, holandski aktivista Frank van Dalen, koji se zalaže sa učestvovanje u paradama ponosa širom sveta dece 12 do 16 godina, promovisao je paradu koja je održana u Beogradu 10. oktobra 2010. godine.
Frank van Dalen je osvedočeni pedofil. Na sajtu te vaše Kvirije je bilo zakačeno obraćanje Van Dalena beogradskim vlastima i vi ste pustili pedofila da ovde promoviše te manifestacije, a niste reagovali. Kako vas nije sramota? To je krivično delo, jedno od najtežih krivičnih dela. Pedofiliju promovišete?
(Predsedavajući: Molim vas da to povežete sa tačkom dnevnog reda.)
Kakav je dalje odnos režima Borisa Tadića prema zločinima nad Srbima ili uopšte prema zločinu genocida? Evo, pogledajte ovo, vi samo tražite profit. Akt Vlade Republike Srbije 02-830/10 od 17. juna 2010. godine, kojim Vlada Republike Srbije predlaže Narodnoj skupštini da ne prihvati predlog rezolucije, koju je podnela SRS, a tiče se osude genocida počinjenog nad jermenskim narodom, koga su priznale i brojne zapadne države.
Šta se kaže u obrazloženju? "Donošenje rezolucije o osudi genocida počinjenog prema Jermenima nepovoljno bi se odrazilo, pored ostalog, i na bilateralne političke i ekonomske odnose sa Republikom Turskom, koja je važan faktor u regionu i naš zajednički spoljno-politički partner. Odnosi između Srbije i Turske vidno su unapređeni u poslednjih godinu dana. Obnovljen je intenzivni politički dijalog na najvišem nivou i predstoje značajne političke i ekonomske aktivnosti u narednom periodu, što je u interesu Republike Srbije. Sa stanovišta Republike Srbije, usvajanje rezolucije bi bilo kontraproduktivno".
Ljudi, vi kada govorite o genocidu, vi pričate o profitu. Kako je to moguće? Da li vi znate šta je zločin genocida, taj najteži zločin po međunarodnom pravu. Kako je moguće da ovakva obrazloženja dajete, ili je nešto genocid ili nije genocid, to nema veze sa ekonomskim interesom.
Da pređemo konkretno na vaš Predlog deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Prvi stav: "Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločine". Koje zločine? Vi na nekim mestima, kada su u pitanju pripadnici drugih naroda, navodite konkretne zločine i vrste tih zločina, a ovde to ne radite.
Genocid, inače, nigde ne pominjete, pominjete Konvenciju o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida, ali genocid konkretno nigde ne pominjete. Kaže – "dajete punu podršku svojim državnim organima i organima međunarodne zajednice u procesuiranju počinilaca".
Pa koga vi procesuirate, ljudi? Iliju Jurišića, osvedočenog hrvatskog ratnog zločinca ste oslobodili. Oslobodili ste ga svake odgovornosti, a čovek je organizovao napad na tuzlansku kolonu, gde su ubijana deca od 18 godina nenaoružana. Šta vi procesuirate?
Da li procesuirate "žutu kuću" gde su odstranjivani organi kidnapovanih i otetih Srba sa Kosova i Metohije uz pomoć američkih vojnih hirurga, uz pomoć Bondstila i prodavani bogatašima na zapadu? Je li to procesuirate? Je li procesuirate krematorijum u Klečki, gde su spaljivana srpska deca? Ne, to vas ne interesuje.
Dalje, šta kažete, stav dva – "izražavate žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja". Kakvog bombardovanja? Ne smete zločin da nazovete pravim imenom. To je zločin agresije, šire zločin protiv mira. Imate dokument UN, dakle, Deklaracija o agresiji Generalne skupštine Organizacije UN iz 1974. godine. Mi smo članica UN kao država, kao Srbija. Mi ne da imamo samo pravo da se pozivamo na odgovarajuća dokumenta, već i imamo i obavezu, a vi ste kukavica, ne smete zločin da nazovete pravim imenom.
O toj NATO agresiji šta je rekao pilot koji je učestvovao u NATO agresiji? Španski pilot Adolfo Luis Martin de la Hos, pilotirao američkim borbenim avionom F 18 superhornet, za jedan španski list "Artikulo 20".
Kapetan Adolfo Luis de la Hos, prvi oficir NATO koji je progovorio o upotrebi hemijskog, biološkog i radioaktivnog oružja protiv Srbije, kaže sledeće: "Jednom je data šifrovana naredba od strane američke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ono što sad izjavljujem nije ništa u poređenju sa onim što ću reći kad bude došao trenutak".
Njega su smenili Amerikanci. "Jedini naredbodavci su Amerikanci i niko drugi. Sve misije u kojima smo mi leteli, sve su planirali visoki zvaničnici vojske SAD."
To je vaš NATO pakt u koji vas vodi Dragan Šutanovac. Čovek misli, primili ga u Templare, u Pentagonu, pa da može da radi šta hoće. Kaže: "Mi nikad ništa nismo vodili, a naše misije su se ograničavale na preletanje granice Makedonije, Bosne i Slovenije".
Dalje šta kaže: "Solana je obična igračka koju su Amerikanci postavili kako bi radili ono što im padne na pamet i čovek to radi". Obratite pažnju na sledeće šta kaže španski pilot koji je učestvovao u agresiji na SRJ: "Mi tamo ništa ne značimo, ni reč o strašnim udesima, a što se tiče pogrešnog izbora meta i ponižavanja, savršeno smo znali da ulazimo u jedan sukob protiv koga je većina španskih građana, a što je za nas najvažnije. Nema nijednog novinara koji zna šta se dešava u Jugoslaviji. Uništavaju zemlju. Bombarduju je novim oružjem, otrovnim nervnim gasom, kasetnim bombama, uranijumskim bombama, sterilišućim hemijskim materijalima, otrovima koji truju useve, a o svemu tome još uvek javnost ćuti", upozorava kapetan Martin de la Hos, španski list "Artikulo" objavljeno nakon agresije NATO pakta na SRJ. To su zločini.
Šta vi dalje govorite? Vi pozivate u novom stavu vaše deklaracije sve međunarodne činioce da se uključe u određene aktivnosti i osude zločina nad srpskim narodom. Da li tu mislite na Tribunal u Hagu? Koji je napisao u optužnici protiv Slobodana Miloševića da su Srbi 1389. godine stvarali veliku Srbiju na Kosovu. Koji je ubio sedam Srba. Koji prekraja istoriju, srpsku istoriju!
Da li mislite na tribunal u Hagu, u kome truju Vojislava Šešelja, daju mu kardio-toksične lekove? Vaši predstavnici iz Odbora za zdravlje napuštaju Odbor za zdravlje i pričaju o nekakvim zahtevima, tvrde bio je zahteva za upućivanje lekara 2009. godine. Nikad zahtev nije bio.
Lekar tamo sa VMA dr Mijailović je otišao po nalogu Pretresnog veća, sudije Antonetija, po izboru Sekretarijata Tribunala u Hagu i tog oktobra 2009. godine uspostavljen je odnos pacijenta i lekara, između njega i Vojislava Šešelja, a vaš načelnik sa VMA, kadar DS, Miodrag Jevtić je zabranio da se pruži pomoć dr Vojislavu Šešelju kad mu je trebala i kad smo stupili u kontakt sa njim 20. oktobra ove godine.
To vi radite. Govorite da je neophodno prikupljati dokaze u skladu sa najvišim krivično-pravnim standardima i to vam se nalazi ovde. Pa ljudi, pa vi ste kompletnu državnu arhivu, originale predali Hagu, tj. Tribunalu u Hagu, arhivu BIA, bivšeg Resora državne bezbednosti, kontraobaveštajnih službi i drugih bezbednosnih službi. Oni su vam tražili originale i vi ste im to slali. Sada su originali tamo, dokazi o zločinima počinjenim nad Srbima. Originale ste poslali u Hag. Sad su Amerikanci vlasnici toga. Razmislite dobro šta radite.

Iskorišćeno je 13 minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik gospodin Đorđe Milićević.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina učinjenih nad predstavnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Značaj deklaracije o kojoj danas govorimo je najpre u tome, rekao bih, da Narodna skupština Republike Srbije kao najviše predstavničko telo građana Srbije osudi sve zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Tokom jugoslovenske krize, kao što je između ostalog i rečeno tokom današnje rasprave, ovih zločina nad pripadnicima, predstavnicima srpskog naroda i građanima Srbije, bilo je uglavnom na čitavoj teritoriji nekadašnje SFRJ i zato je značaj deklaracije o kojoj danas govorimo izuzetno veliki i zato je naša odgovornost, svih nas koji učestvujemo u današnjoj raspravi, izuzetno velika.
Tačno je da je reč o jednom osetljivom pitanju i tačno je da bi bilo dobro da postignemo što širi konsenzus svih relevantnih političkih činilaca oko ovog pitanja, odnosno da postignemo što širi konsenzus svih relevantnih političkih činilaca oko političke osude svih zločina koji su počinjeni na prostoru nekadašnje SFRJ i naravno da deklaracija o kojoj danas govorimo dobije što širu podršku Republičkog parlamenta.
Nema dileme da Srbija ima isti odnos prema svim zločinima i to smo vrlo jasno pokazali pre nekoliko meseci, kada smo govorili i usvojili Deklaraciju o Srebrenici i to pokazujemo vrlo jasno i danas kada govorimo o predloženoj deklaraciji.
Deklaracija o kojoj danas govorimo, rekao bih, komplementaran je dokument sa deklaracijom koju smo usvojili pre nekoliko meseci. Deklaracija o Srebrenici i deklaracija o kojoj danas govorimo predstavljaju, rekao bih, jednu političku celinu i vrlo jasno se mogu definisati kako jedan pomak, kao jedan napredak ka jačanju međunacionalne tolerancije, poverenja i, naravno, mira i stabilnosti u regionu, što je od izuzetne važnosti.
Šta je cilj deklaracije o kojoj danas govorimo? Cilj ove deklaracije jeste zapravo da osudimo zločine, izrazimo poštovanje prema srpskim žrtvama i naravno da očekujemo od naroda koji su živeli na prostoru bivše SFRJ da, usvajanjem istih ili sličnih deklaracija u svojim parlamentima, osude sve zločine koji su počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, jer samo na ovaj način mogu se stvoriti realni osnovi za obnovu poverenja, što je od izuzetne važnosti i sa moralnog, i sa političkog, i sa nacionalnog i sa državnog stanovišta.
Jedino ovakav put i jedino ovakav pravac koji vodi ka obnovi poverenja ima svoju suštinu i ima svoju svrhu. Srbija i danas pokazuje odlučnost. Tu odlučnost smo pokazali i pre nekoliko meseci, kada smo unutar ovog Republičkog parlamenta raspravljali i usvojili Deklaraciju o Srebrenici. Ukoliko takvu odlučnost pokažu i predstavnici drugih naroda, onda definitivno imamo jednu novu fazu, novu etapu, odnosno onda smo odabrali jedan put koji je i lakši i brži, i koji vodi ka obnovi poverenja.
Tačno je, o tome je tokom današnje rasprave bilo reči, da je važna istina o jugoslovenskoj krizi. Tačno je i to da ona nije ni crna ni bela, tačno je da je mnogo otvorenih pitanja koja čekaju prave i istorijske odgovore, ali tačno je, i to je da jedan realan odnos, i realna istina može biti realan putokaz budućih odnosa, šta se zapravo dešavalo na prostoru bivše SFRJ.
Ono što je takođe važno i što želim posebno da istaknem jeste da Srbija svakako mora biti čvrsta u opredeljenju odnosno u politici da se problemi i ubuduće rešavaju mirnim putem, iako je to ponekad složeno, teško i dugo. Takav pristup nam omogućava da rešimo probleme a da, s druge strane, ono što je izuzetno važno, izbegnemo ljudske žrtve.
Na samom kraju, šta je zapravo budućnost onih koji su živeli na prostoru nekadašnje SFRJ? Svakako mir, pomirenje, međusobno poštovanje, rad na zajedničkim interesima, povezivanje i integracije. Jedino takvim odnosom možemo uspešno odgovoriti na iskušenja savremenog doba.
Glavni cilj i Srbije i okruženja je svakako mir i stabilnost u regionu. Srbija daje svoj doprinos danas, kao što je davala pre nekoliko meseci. Srbija želi da vodi politiku mira. Srbija želi dobrosusedske odnose, stabilnost i bezbednost u regionu.
Ukoliko i drugi daju svoj doprinos, ukoliko se i drugi budu ponašali u narednom vremenskom periodu na ovakav način kako se Srbija ponaša danas, kako se Srbija ponašala u proteklom vremenskom periodu, sigurno ćemo imati jednu novu etapu i jednu novu fazu na ovim prostorima.

Iskorišćeno je pet minuta i 40 sekundi. Reč ima gospodin Jovan Palalić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, srpski narod je narod stradalnik, posebno u 20. veku i ta nesporna činjenica nažalost biva degradirana činjenicom da se stavlja u kontekst i u funkciju opravdanja jedne potpuno loše i pogubne politike koju vodi trenutna vlast. To je politika da Evropa nema alternativu.
Upravo u funkciji te politike, politike koja sve više doprinosi tome da Srbija postaje kao država slaba, da građani žive lošije i da više ne znamo šta su naši vitalni nacionalni interesi, još jedan doprinos tome jeste i ovakav užasno loš predlog deklaracije koji minimum nacionalnog dostojanstva srpskog naroda degradira.
Više puta smo isticali koji su osnovni problemi u ovom predlogu deklaracije, ali ne samo to što ona na jedan sraman način deli srpske žrtve po stepenu značaja za ovu vlast, nego što se u nizu rešenja u ovom predlogu deklaracije vide obrisi toga kako i na koji način se Srbija ponaša posle 9. septembra, kada je onom rezolucijom u Skupštini UN faktički pala na kolena.
Ti periodi politike ''EU nema alternativu'' mogu se podeliti u period do 9. septembra i posle 9. septembra. Do 9. septembra je bio period uzmicanja, popuštanja, politika koja se vodila tako da se na oltar toga – EU nema alternativu, činilo ispod žita mnogo toga, pogotovo kada je u pitanju KiM, puštanje Euleksa, pravljenje sporazuma o graničnom prelazu, povlačenje srpskih institucija, faktički države, sa Kosova, a tu je i ova deklaracija o Srebrenici.
Nakon 9. septembra, kada je Srbija potpuno kapitulirala, dolazimo u situaciju da raspravljamo o ovakvom jednom dokumentu. Ta politika koja je sve stavila na jednu kocku, a zna se unapred da od toga nema ništa, čak su juče predstavnici pojedinih američkih agencija govorili da to nije tema do 2035. godine, dolazimo da Srbija odustaje od svojih najvažnijih nacionalnih interesa zarad jedne imaginarne stvari kao što je članstvo u EU.
Ovde nije tema ni članstvo, ovde je pitanje da se dobije nekakva kandidatura kao opravdanje za politiku koja je već u startu 2008. godine bila osuđena na propast.
Ono što je posebno pitanje, koje želim da postavim predstavniku predlagača, jeste niz stvari u ovim članovima deklaracije, koji zahteva obrazloženje. U članu 1. govori se o osudi zločina u Hrvatskoj, BiH i na KiM. Pozivaju se parlamenti ovih zemalja da osude ove zločine. Srbija ovakvom formulacijom poziva parlament Kosova da osudi zločine na KiM.
Pitanje je prvo za predstavnika predlagača – ko je po predstavniku predlagača vršio te zločine? Da li je NATO pakt vršio zločine na KiM? Da li je ovo zahtev u tzv. kosovskom parlamentu, lažne države da osudi nekakve zločine, jer se ovde govori – ove zločine, znači zločine u Hrvatskoj, BiH i na KiM treba da osude parlamenti?
Niko nije naivan da će država Hrvatska da osudi zločine na Kosovu. Ovde se poziva taj separatistički parlament da da svoj sud i da nekakve zločine osudi. Voleo bih da čujem mišljenje predstavnika predlagača – da li će ovo biti predmet rasprave i razgovora između predstavnika države Srbije sa tim ljudima koji su se jednostrano otcepili od države Srbije?
Posebna je priča, o tome je više puta ovde govoreno, zašto u članu 2. nije decidirano rečeno da je ono što je učinio NATO pakt 1999. godine bio zločin. Po svim međunarodnim konvencijama, a pogotovo po Povelji UN, po kojoj je izvršen zločin protiv mira, ono što se događalo 1999. godine je bio zločin i ne mogu se nikakvi procesi, koje ova vlast namerava, a procesi vezani za polako pristupanje Srbije NATO paktu, jer u krajnjoj liniji ne moramo slušati predstavnike vlasti, samo da se osvrnemo na izjavu generalnog sekretara u Sofiji.
Rekao je da će Srbija prema NATO paktu ići onim tempom i na onaj način kako zahtevaju srpske vlasti. Tajni dogovor za to postoji. Čeka se promena raspoloženja u Srbiji. Već vidimo da kreće jedna užurbana kampanja u javnosti Srbije za članstvo u NATO paktu i očigledno će se činiti sve da se pridobije srpska javnost da uđe u tu vojnu organizaciju. To je razlog zašto se nije decidirano reklo da je u pitanju ratni zločin ono što se desilo 1999. godine.
Do kog stepena ide taj cinizam, pozivanjem na međunarodno pravo, podsetiću vas na današnju izjavu. Danas se vode rasprave u Briselu o novoj strategiji NATO pakta. Na pitanja generalnom sekretaru – da li je hakerski upad u jednu državu NATO pakta povreda člana 5. koji podrazumeva da su napadnute sve zemlje NATO pakta i da je razlog za intervenciju, rekao je da se ipak tako široko ne može tumačiti član 5. Trepnuli nisu 1999. godine, kada nijedna država nije bila ugrožena, članica NATO pakta, da se ne obaziru na član 5. i bombarduju RS.
Ovde je trebalo biti decidirano jasan, bez obzira kakve odnose Srbija ima prema toj alijansi i u odnosima sa tom alijansom. U pitanju je zločin. Ne može se zarad dnevno-političkih interesa prećutati jedna nesporna činjenica.
Govorimo o potrebi da se pruži podrška državnim institucijama protiv RS pred Međunarodnim sudom pravde. Mi smo slušali od predstavnika vlasti predloge da se izvrši poravnanje, da Srbija odustane od toga da je bio genocid u Jasenovcu i da će zato povući svoju Rezoluciju ako Hrvatska povuče svoju tužbu koju je uperila protiv Srbije za navodni genocid koga nije bilo 1991-1992. godine.
Da li Srbija i dalje ostaje na toj činjenici da trguje onim što se desilo u Jasenovcu, nespornim zločinom, genocidom, istrebljenjem srpskog naroda i da li bi povukla? Da li je to vrsta podrške našim državnim funkcionerima i službenicima pred Međunarodnim sudom pravde u sporu sa Hrvatskom? To ne treba da bude prepreka, kako se ovde kaže, pomirenju.
Istina ne može biti prepreka pomirenju. Osim toga, gospodo, srpski narod je ozbiljan i državotvoran narod. Reč pomirenje na Balkanu upotrebljava jedino srpski narod. Svi drugi govore o nacionalnim interesima.
Razgovaraćemo, sarađivaćemo na bazi naših nacionalnih interesa. Ono što je u interesu Srbije i srpskog naroda, ako u razgovoru sa susednim zemljama to postignemo, to će biti za nas pomirenje i stabilnost.
Samo nacionalni interes Srbije i srpskog naroda može biti iznad bilo kakvih separatnih sporazuma, a pogotovo radi dnevne politike koji može na taj način ozbiljno da ugrozi interese srpskog naroda.
U tom smislu, DSS je predložila jednu rezoluciju gde se jasno i nedvosmisleno iskazuje stav prema svemu što se događalo 90-tih godina, ali i jasno osuđuju zločini NATO pakta 1999. godine i navodi se da to jesu zločini, bez obzira kakve odnose imali sa tom organizacijom i kako te odnose u budućnosti gradili. To je činjenica i to je istina.

Vreme, gospodine Palaliću.
Ovim je vreme predviđeno za raspravu DSS iskorišćeno.
Reč ima gospođa Nada Kolundžija.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, možda nije loše čitati tekst, jer očigledno postoji namera da ono što piše bude protumačeno onako kako to nigde nije zapisano. Nema nikakve sumnje da u ovoj deklaraciji stoji da Narodna skupština RS poziva parlamente drugih zemalja.
Srbija ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost KiM, ne priznaje je kao državu i ovo se svakako ne može odnositi na parlament KiM. Mislim da je nedopustivo unositi zabunu među građane Srbije i tvrditi nešto što nigde ne piše i što ne može najširim tumačenjem da se tumači na način na koji je to ovde pokušano.
Ono što je takođe nedopustivo jeste da je Srbija spremna da, bez obzira na istorijski utvrđene činjenice o tome šta je Jasenovac bio, to nešto naknadno menja i da povlači ono što je istorijska činjenica. Dakle, to prosto nije istina i mislim da nije pošteno, makar imali i jedan glas među ovim građanima, da ih obmanjujete stvarima koje nisu tačne.
Ono što je jako zanimljivo jeste amnezija, politička amnezija, kojoj bi izgleda svi trebalo da se prepustimo i da zaboravimo, da su oni koji sada ovde traže osudu NATO-a bili na vlasti od 2000. godine. Pozivam vas da nam pokažete jedan akt kojim ste kao vlast osudili NATO zločin.

Reč ima gospodin Slobodan Samardžić.

Gospođo Kolundžija, da ste imali nameru da ovu rezoluciju napravite jasnom ne biste tačku 1. strpali u jednu rečenicu i osam redova. Pogledajte molim vas tu rečenicu. To niko živ ne razume.
Da ste stavili tačku iza KiM, na kraju trećeg reda, i otvorili novu rečenicu na početku četvrtog reda, možda bi bila jasnija. Ovako ova rečenica dopušta tumačenje koje je izneo kolega Palalić. Zašto ste napravili tačku 1. sa osam redova, rečenicu koja nema ni podmet ni prilog, a ima puno reči? Zato što niste želeli da budete jasni.
Vaš jezik ovde je jeziv i nije čudo što izaziva i ovakva tumačenja. Naime, vi ste namerno hteli da budete višesmisleni da biste mogli na svaku primedbu da kažete – nije tako nego je ovako. Molim vas, nemojte u ove jasne primedbe uplitati vašu rđavu politiku. Nemojte se vraćati na vreme koje je prošlo. Mi sada imamo jasne politike, odvojene, različite.
Mi smo protiv evroatlantskih integracija zato što je Evropa krajem 2007. godine promenila svoj stav o KiM. Vremena se menjaju zato što se situacije menjaju. Evropa je promenila svoj stav, a protiv NATO smo uvek bili i to smo dokazali onom deklaracijom o vojnoj neutralnosti, koja je donesena krajem 2006. godine.
Ako to nije bilo jasno, kao stav države, prema toj vojnoj organizaciji, onda zaista ne znam šta je jasno. Ali, to nema nikakve veze sa ovim primedbama oko nejasnoća ovog teksta, koja je namerna i zbog toga i podleže ovakvoj kritici.

Gospođa Nada Kolundžija.