Gospođo Dejanović, bez obzira što su nam ukradeni mandati, trenutno vodimo – 7:6, sedam radikala protiv šest poslanika vlasti. To samo da se zna, radi javnosti. Znači, ni krađe ne pomažu. Mnogo smo jaki, šta da radimo.
Da krenemo sa ovim predlogom odluke. Neću upotrebiti ime ove gospođe, jer šta god bih rekao na račun te gospođe, sa imenom i prezimenom, bilo bi nagađanje i ne bi bilo dobro, a ne bavim se nagađanjem, nego nečim što je vrlo precizno.
Zamolio bih radno predsedništvo da uzme Predlog odluke i da pogledaju obrazloženje. Da vidite šta je napisano u obrazloženju ovakve jedne odluke.
Da li ste izračunali? Imate većinu? Martinoviću, javi u Brisel da su obezbedili većinu, shvatili su da sa kvorumom mora u Evropu, ne može bez kvoruma.
Da pogledamo kako ste napravili pravno-politički sistem Republike Srbije od 2000. godine do sada. Pogledajte prvi pasus obrazloženja. Tu se pozivate na jedan član Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i konstatujete da članu tog Nacionalnog prosvetnog saveta može da prestane mandat, pre isteka vremena, na mestu na koje je izabran, na lični zahtev. Ova gospođa nije podnela lični zahtev.
Dalje se kaže – na predlog predlagača. Ovde nemamo predlog predlagača, gospođo Đukić Dejanović. Dalje - ako ne ispunjava svoju dužnost kao člana Nacionalno-prosvetnog saveta. To se uopšte ne pominje, ili - ako svojim postupcima povredi ugled dužnosti koju obavlja. Nije ni to razlog.
Znači, dolazimo na teren da bi ovo možda moglo da liči na predlog predlagača. Ko je bio predlagač prilikom izbora ove gospođe? Nju je predložila Nacionalna služba za zapošljavanje. Da li takav predlog postoji da se ona razreši? Ne postoji. Postoji pismo Nacionalnog prosvetnog saveta gde se obaveštava Odbor Narodne skupštine, kao radno telo, da je ta gospođa otišla u penziju. A onda pametan Odbor se obraća zvaničnom predlagaču, službi za zapošljavanje, pa ih pitaju da li je to tačno. Oni kažu – jeste, tačno je i mi prihvatamo da se tu promeni.
Molim vas, odlazak u penziju uopšte nije razlog za prestanak ove funkcije. Penzionisanje, odlazak u penziju, do sada, u svim našim propisima koji se tiču statusa nekog pojedinca koji je član nekog organa, tretira se kao nastupanje razloga da prestaje nešto po sili zakona. Ali, ne. Ovde je neko zaključio da se u tom savetu nalazi jedna žena koja je u međuvremenu otišla u penziju, a vi koji stvarate ovu vlast imate na listi nekog kandidata koji je zainteresovan da primi apanažu. Zato što je potrebna apanaža da se reši neki kadrovski problem, menja se član Nacionalnog prosvetnog saveta. Eto, to je razlog. A pompezno se najavljuje – gospođa je otišla u penziju ,pa je to razlog što se ona razrešava.
Ako bi penzionisanje bio razlog, onda ova vlada ne bi ni postojala, da budemo iskreni. Vi morate definitivno, kao Vlast, da kažete kakav odnos imate prema tome šta je razlog za napredovanje a šta je razlog za nazadovanje. Šta je razlog za postavljanje….
(Predsednik: Gospodine Krasiću, izvinite, predstavnik predlagača je gospodin Zoran Šami. On nije iz parlamentarne većine, javnosti radi.)
Ipak vi pročitajte obrazloženje, gospođo Đukić Dejanović. Vrlo sam precizan, pogotovo na današnji dan, 1979. godine sam diplomirao na Pravnom fakultetu, pa mi je merak da vam dušu vadim baš na današnji dan. Pogledajte malo šta piše u obrazloženju i šta piše u zakonu. Evo, odao sam vam tajnu zašto imam inspiraciju danas da vam vadim dušu, ne vama, nego onima koji su na vlasti. Naravno, da bih spasio građane Republike Srbije, ako može da se desi taj spasonosni čin posle DOS-a.
Znači obrazloženje koje je napisano, najblaže rečeno, predstavlja svojevrsnu jednu od varijanti zloupotrebe nečega što je napisano u zakonu. Postavljam pitanje – ako ovo koristimo kao etalon za slične situacije gde se govori o postavljenju, prestanku funkcija za razrešenje itd. Onda moram stvarno da vam kažem da morate da definišete vaš odnos prema funkcijama u smislu napredovanja, postavljenja, skidanja razrešenja sa osvrtom na status lica da li je penzioner ili nije penzioner.
Odmah da vam kažem – tamo negde od 1920. i neke godine, da ne idemo prema Bizmarku 1870. godine. Znam da to znate, gospođo Đukić Dejanović, gde se razvijala neka varijanta socijalne države i socijalne demokratije. Bio je stav da sa 65 godina života čovek gubi opštu radnu sposobnost, jer sa tim godinama on ne može da bude u istoj snazi fizičkoj i intelektualnoj sa čovekom od 20, 21 i 22 godine, 35 godina itd. Zato je rečeno - to je prelomna godina, posle te godine se odlazi u penziju da se troši ono što je zarađeno. Da li je tako? Tako je. To piše u knjigama.
Sada, javljaju se novi profesionalci koji kažu – pa znate, demografija, pa razvoj proizvodnih snaga, pa mašine više nisu kao nekada, pa ni čekić više nije od pet kilograma nego od 200 grama itd. Sada kažu – pa možemo to da produžimo, zato što nema para. Znate 48% budžeta, odnosno 48% sredstava država iz budžeta treba da obezbedi da bi se isplatile penzije. To na kugli zemaljskoj ne postoji, jedino gora situacija je na ovom samozvanom Kosovu, gde ne postoji penzioni sistem, nego 40 evra socijalna pomoć svakome ko je ispunio uslove za penziju.
Ova vlast vodi ovu državu u tu situaciju, ali ovde se stalno postavlja načelno pitanje – kakav odnos treba da bude prema penzionerima? Nije valjda moguće da su neki penzioneri poželjni, a neki nisu poželjni. Recimo, ovi koji su na vlasti, oni su poželjni.
Da li vi znate da je kod Rasima Ljajića verovatno do pre nekoliko godina, možda i sad postoji, bio jedan čovek sa 70 i nešto godina koji vodi se tamo kao dete palog borca. Znate ono, dete palog borca, ono što je bilo pre 50, 60 godina. Sedamdeset i nešto godina i on je dete palog borca, tera on, tako će i da završi, kao dete palog borca.
Onda ovamo pričamo mladi nam odlaze u inostranstvo, gde ćemo njih da zaposlimo, ne otvaraju se nova radna mesta, zatvaraju se i postojeća radna mesta, jer ovde ko radi ne odgovara Vlasti, ne sme da se radi, zabranjeno je da se radi. Najvažnije je da se proda i da se zadužimo. Što više prodamo, to će više neko na vlasti da se obogati. Ako se manje proda onda ćemo više da se zadužimo. Opet, kad se zadužujemo razmišljamo o našim pokoljenjima. Neki računaju da ta naša deca neće biti u Srbiji, nego će biti tamo u uzornom primeru uređene države Belgije. Tamo će da peru čaše za pet evra na sat, a ovde za ceo dan peru za pet evra. Vrlo prosto i jednostavno.
To su ti epohalni rezultati. Onda se postavlja pitanje – šta je penzioner ovde. Zar je moguće da činom penzionisanja ona izgubila sve moguće sposobnosti da više bude član Nacionalnog prosvetnog saveta? Zbog toga što se pojavio tamo neki pritisak, neku svoju stranku, a ona je na Vlasti, pa oni treba da zadovolje njegovu potrebu, pa 'ajde da mu damo apanažu neka bude ovamo, a nije ni bitno šta se tamo odlučuje, može i srpskohrvatski jezik, šta hoćete, može u tom savetu. Sve može da se radi. Tu je mudra državotvorna politika. Uporišna tačka te politike - Ahilova peta. To je prosto neverovatno. I vi očekujete saučesništvo, da vam aplaudiramo. Šta bismo mogli povodom ovoga, da vas pohvalimo, kažite mi jednu rečenicu da vas pohvalimo.
Znači, penzioneri su poželjni ukoliko su u Vlasti, ukoliko su u Skupštini, ukoliko su u strukturama koje treba da daju glasačku mašineriju za podršku proevropskoj Srbiji, da se oduševljavaju sa 2% povećanjem penzije, epohalnim povećanjem uz nadčovečanske napore, da trljaju ruke, svi sada ćemo da prodamo "Telekom" ili nešto, pa ćemo nešto da uzmemo, a ova gospođa, šta je sa ovom gospođom? Šta je ta prelomna tačka njene nepodobnosti da bude u jednom stručnom organu? Zar je moguće da je sve zaboravila kada je otišla u penziju. Otišla u penziju i zaboravila struku. Pa koliko ima penzionera koji rade na fakultetima? Koliko ima penzionera koji rade u firmama? Da ne pričam o onima koji su otišli u svoj zavičaj pa zahvaljujući njima i postoji neka mrva poljoprivrede u ovoj zemlji.
To je ta situacija kada imate ovakvu vlast i kada imate pod kontrolom sve. Evo da sindikat nije pod kontrolom Državne bezbednosti, ovde bi vitlalo dva miliona ljudi, zbog promene Zakona o penzijskom i invalidskom sistemu. Ali, pod kontrolom Orlović ne laže. Nije on prvi, i pre njega su svi bili pod kontrolom. A koga bi on podigao iz fabrika, kada su fabrike prazne. Sada mi objasnite. Nema šanse.
Dokle ćemo i šta čekamo, šta verujemo, čemu se nadamo?
