Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Osme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 83 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, te postoje uslovi potrebni za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Momo Čolaković, narodni poslanik Miroslav Markićević.

Nastavljamo rad i prelazimo na jedinstveni pretres o 14. tački dnevnog reda: – PREDLOGU ODLUKE O IZMENAMA ODLUKE O IZBORU ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE

Primili ste Predlog odluke koji je podnela poslanička grupa Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija.

Pre otvaranja pretresa, podsećam vas da je Narodna skupština prihvatila predlog narodne poslanice Gordane Čomić, potpredsednice Narodne skupštine za skraćenje vremena za raspravu o Predlogu odluke, odnosno za skraćeni postupak.

Prema članu 99. Poslovnika Narodne skupštine, u skraćenom postupku, ukupno vreme rasprave u načelnom pretresu iznosi 50% vremena utvrđenog za govornike u članovima 96. i 97. Poslovnika Narodne skupštine.

Polazeći od toga, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - 46 minuta i 48 sekundi, poslanička grupa Srpske radikalne stranke - 33 minuta i 36 sekundi, poslanička grupa G17 plus - 14 minuta i 24 sekunde, poslanička grupa Napred Srbijo - 13 minuta i 12 sekundi, Poslanička grupa Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica 12 minuta, Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija - 9 minuta, poslanička grupa LDP - 7 minuta i 12 sekundi, poslanička grupa Nova Srbija - 5 minuta i 24 sekunde, Poslanička grupa manjina - 4 minuta i 12 sekundi i PUPS - 3 minuta.

Narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom, po dva minuta i 30 sekundi.

Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4.

Prijem listi je do otvaranja jedinstvenog pretresa.

Obaveštavam takođe Skupštinu da poslaničke grupe do sada nisu obavestile o tome da će biti ovlašćenih predstavnika, odnosno o imenima narodnih poslanika koji će predstavljati poslaničku grupu.

Podsećam još jednom da podnesete prijave za reč.

Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Branko Ružić, predsednik poslaničke grupe SPS - JS želi reč? (Ne)

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Ako želite, molim vas da se prijavite u elektronski sistem? (Ne)

Da li su poslaničke grupe predale listu, pošto nijedna od poslaničkih grupa nije predala listu, u pisanom obliku, sa prijavama za reč narodnih poslanika i prema tome na listama poslaničkih grupa nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne)

Ako ne, zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.

Pošto smo obavili jedinstveni pretres Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.

Prelazimo na 15. tačku dnevnog reda.

Primili ste zbirnu listu kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, koji je podneo Odbor za prosvetu.

Primili ste izveštaj Odbora za prosvetu.

Pre otvaranja jedinstvenog pretresa podsećam vas da prema članu 193, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi 5 časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova pojedine poslaničke grupe, i to: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; poslanička grupa G17 Plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa "Napred Srbijo" - 26 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.

Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika.

Prijave za reč će biti na osnovu člana 96. primane do trenutka otvaranja jedinstvenog pretresa.

Obaveštavam vas, takođe, da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Miletić Mihajlović, poslaničku grupu Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija, narodni poslanik Zoran Šami, poslaničku grupu Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Mileta Poskurica, poslaničku grupu Napred Srbijo i narodni poslanik Nikola Savić, poslaničku grupu SRS.

Molim da poslaničke grupe koje žele da podnesu prijave za reč to učine sada jer neće biti primane nakon otvaranja jedinstvenog pretresa na osnovu člana 96. stav 4.

Da li još neko želi da preda listu govornika? (Ne)

Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Zbirnoj listi kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.

Da li izvestilac Odbora za prosvetu, narodni poslanik Zoran Šami, predsednik Odbora, želi reč? (Ne)

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?

Ako žele, molim vas da se prijavite.

Narodni poslanik Mileta Poskurica ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da ozvaničimo jednu tesno skrojenu listu kandidata za Nacionalni prosvetni savet, opet sa docnjom, koja je protiv Zakona koji smo skoro menjali i opet, sa tačno utvrđenim brojem kandidata, ljudi koji imaju pravo da konkurišu od strane odgovarajućih predlagača.
Ako pažljivije pogledamo izmene zakona koje smo doneli, taj zakon je podrazumevao da te liste sadrže više kandidata od onih koji su nužno propisani kao minimum, te bi onda i dao smisao diskusiji i raspravi o kandidatima, koje ovde sprovodimo. Na ovaj način imamo integralnu listu, gde se tačno predlaže onoliko ljudi koliko se bira. To znači da se neizborom jednog od kandidata cela lista može dovesti u pitanje.
Imamo jedno staro, političko pitanje koje traje od časa kada smo uopšte i krenuli reformu visokog obrazovanja, po pitanju strukture, broja, nadležnosti itd, a onda i ažurnosti, tih stručnih regulatornih tela, kakav je, recimo, Nacionalni prosvetni savet.
Skorašnjim izmenama nije se izbegla primedba da Nacionalni prosvetni savet i nije baš nadležan za sva pitanja, te da ima granične nadležnosti sa Savetom za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, da se u delu opštih programa moraju dopunjavati u svom radu, te da se, naloženo je zakonom, oni moraju usaglasiti kada izlaze sa jedinstvenim i bitnim sadržajima iz dominante oblasti. Tu će raditi 54 ljudi, 54 ljudi će dolaziti i primati plate kao da svakoga dana rade. Plate verovatno ranga poslaničke, inače najomraženije plate u Srbiji, ničim objašnjivo, jer mnogi poslanici putuju i sa juga Srbije da bi došli na radno mesto u Beograd. Ovi ljudi će verovatno imati iste tolike plate i raditi posao na ovaj ili onaj način, manje ili više odgovorno.
Generalno, i Savet za visoko obrazovanje i Savet za nauku i tehnološki razvoj su relativno kasno formirani, s obzirom na zakonske obaveze. To je elitno telo, ako se samo uzme program njihovih aktivnosti i to ostave na sajtu, kao predlog za budući rad, recimo, Nacionalnog prosvetnog saveta o indikatorima, potrebi za ocenu stanja u obrazovanju, vidi se da iako su ga pisali ljudi, bar polovina njih ima najviša akademska zvanja.Često su bili skloni da, u tome što su nam napisali kao predlog, naprave neverovatne jezičke omaške.
Šta se radi u tom prethodnom projektu koji ekipa, koju treba da ozvaničimo, treba da dovede do kompletiranja i da posao na reformi obrazovanja dovrši do kraja?Koliko će to u stanju biti da odrade kvalitetno, koliko će biti rukovođeni preporukama međunarodnih, pre svega, evropskih institucija istog ranga, koje predlažu principe, kriterijume, standarde itd, to ćemo tek videti, a posebno u pogledu očuvanja nacionalne osobenosti i nacionalne tradicije i prava na različitost unutar onoga što u obrazovnom sistemu možemo i moramo da imamo pravo.
Zato ću se, diskutujući o ovoj grupi ljudi koja treba da upotpuni i učini formalno kompetentnim instituciju od 43 ljudi, govoriti i o budućoj aktivnosti tog saveta koja neosporno treba da predstoji.
Konačno, javnost se vrlo zanima oko toga šta će biti sa reformom srednjeg obrazovanja, sa dovršetkom reforme osnovnog obrazovanja, sa obaveznim uvođenjem predškolskog obrazovanja do kraja i gde je čija nadležnost u sistemu očuvanja održivosti ovog obrazovno-vaspitnog sistema u Srbiji.
A oni koji se sa tim poslom suočavaju, pretežno su ljudi koji su predloženi iz sfere visokog obrazovanja i više bi im odgovaralo, pod navodnicima, mesto u ovom drugom Savetu za visoko obrazovanje. Ali, predlagač je kod donošenja zakona osmislio takav odnos članova u Odboru u Savetu i mi tu sada ne možemo ništa po svršenoj stvari da promenimo. To jedno glomazno telo treba da raspravlja o veoma ozbiljnim stvarima, makar što se tiče tog akta.
Zašto dovodimo u sumnju? Neiskreno je reći sve članove koji su predloženi, jer se lično i ne poznajemo. Svačiju ličnu ulogu u pređašnjoj aktivnosti ne znamo, ali neka imena znamo i njihovo zalaganje za sprovođenje Bolonjske reforme, koja je u velikoj meri odrađena mnogo haotičnije nego Predlog rada za srednje i osnovno obrazovanje i vaspitanje za taj niži nivo, taj srednji i osnovni obrazovni nivo obrazovnog ciklusa.
Ta ekipa ljudi je tada uspela nekako da progura Bolonjski sistem visokog obrazovanja, a sve što se kasnije dešavalo nije unapred nigde bilo anticipirano. Niko nije mogao da predvidi kako će se odvijati i danas jesmo tu gde jesmo, sa široko zastupljenom demokratizacijom u radu fakulteta, odnosno univerziteta, gde su samo fakulteti izgubili demokratičnost i samosvojnost u odnosu na univerzitete. Zbog toga su morali da pribegavaju različitim trikovima, da stvore više polja, više grana unutar toga, da konačno naprave svojevrsne univerzitete, da bi dobili, kobajagi, finansijsku samostalnost.
To je ono što se i u ovom predlogu vrednovanja obrazovnog sistema predlaže, tzv. decentralizacija. U kojoj će se meri ići dalje u decentralizaciji, kada je inače proces imenovanja rukovodnih struktura u srednjim i osnovnim školama, u značajnoj meri je decentralizovan u mnogo većoj meri nego što bi to bilo prirodno da bude za fakultete u kojima danas dekani mogu kao u socrealizmu, u samoupravnom sistemu da budu izabrani tako što će imati oko sebe oligarhiju onih koji će ih predložiti, bez ikakvog uticaja ministarstva, a pri tome će raspolagati sredstvima države, sredstvima budžeta. Mi ćemo to pitanje imati, da se otvara svake godine kod upisne politike.
Prvo, što ćemo raubovati uslove upisa i zakonom menjamo, svake godine, taj veoma dokazani i veoma kvalitetni bolonjski način studiranja, gde se traži 60 bodova ili ništa, pa ćemo onda popuštati oko toga, da li će ili ne, ovoliko i onoliko biti na master studijama.
Zašto to govorim u vezi sa ovom tačkom? Ni po čemu to nije izvan teme, da možda neko ne bi mislio da se preko replika oko toga sporimo. Jedine nadležnosti svih ovih saveta i ovih struktura savetodavnih, rukovodnih, prognostičkih, kako god hoćete ih zovite, koje kroje politiku u obrazovnom sistemu na različitim nivoima, jeste da ministarstvu predlažu izmene zakona.
Neće nijedno od ovih tela predložiti da samo po sebi bude smanjeno, da se obavežu na kontinuirani i efikasan rad. To što su dostavljali izveštaje, to je pozitivno. Neke savete ne možemo ni da konstituišemo mnogo godina nakon zakonske obaveze, u sferi obrazovanja i nauka, mislim na ove dve oblasti, a ne da još o svom radu dostave i izveštaje.
Nacionalni prosvetni savet uprkos bolljki koju je imao je i dostavljao odgovarajuće izveštaje. Doduše, najčešće na energični zahtev odbora da to uradi, a često smo kod izbora ovog tela bili suočeni sa neprilikom ili prilikom da ih podsećamo da način njihovog organizovanja i rada treba da nosi i određeni stepen zrelosti i određene odgovornosti.
Kada govorimo o ljudima koji su predloženi za listu, rekao sam da neki od njih nisu pokazali dovoljnu ličnu akademsku profesionalnu zrelost i percepciju za ono što će nam se desiti uvođenjem obrazovnog sistema, kakav je zamišljen, negde potpisan 2002. godine i time obavezao državu da je sprovede.
Iako je i tada u toj bolonjskoj dvostraničnoj i četvorostraničnoj deklaraciji, zavisi koju varijantu nađete, stoji da se moraju poštovati principi univerzalnosti zarad akademske mobilnosti među državama, jednako kao što stoji da se treba uvažiti tradicija u obrazovnom sistemu.
Naravno da ne može biti govora onda, to stoji, kada sada govorimo o kriterijumima za srednje obrazovanje, indikatorima potrebnim za ocenu stanja u obrazovnom sistemu, što će biti predmetni problem ove ekipe koja će se konstituisati i dopuniti savet, ali smo sigurni da uprkos tome što to stoji, postoje oblasti u kojima ta odrednica ''nacionalni interes'' ne može značiti mnogo.
Dakle, ne možemo ni po čemu medicinski, farmakološki, u farmaciji, medicini i stomatologiji, matematici i fizici imati nešto što je nacionalni predznak. Nema nacionalne matematike, nacionalne medicine, ali ima nacionalne književnosti, nacionalne istorije itd.
Da li ćemo, kada smo već uspeli da fragmentišemo u velikoj meri nastavne planove i programe da bi zadovoljili kriterijume Bolonje, uz potpuno odsustvo interesa onih koji su to jednostavno potezom pera potpisali, a kasnije njihovih sagovornika u toj priči nigde neprovedene operativne primenjivosti sistema.
Sada se sa ovom pričom kreće opreznije, predlaže se više različitih kategorija i više različitih modela, od OECD, EU, nacionalnog statističkog pokazatelja koji Zavod za statiku daje, i kada to čovek pogleda, zahvalan sam im što su sa tim planom izašli, sa predlogom rada, i vidimo koliko je sve to relativno, odnosno koliko su svi predlozi kriterijuma relativni.
Očekujemo da ljudi koji budu izabrani, što će se verovatno desiti, uprkos našem stavu, da nađu nekakav zajednički imenitelj, da ne izraubuju suviše naš uvreženi sistem vrednovanja koji, koristiću vreme, da to bude uverljivije i polako iznesem, kako je ko zamislio, da ovaj ključni operativni zadatak koji stoji pred obrazovanjem u Srbiji, tu nam sledi reforma gimnazija i o tome se čuju svakakve priče, najčešće buntovi.
Mogu da razumem donekle inertnost institucija, pa da se bune protiv nagoveštenih promena, ali samo u meri u kojoj će te promene da se tiču njih lično, da će ih koštati ličnog komfora. Oko komfora se ne može sporiti, ali oko njihovih sugestija, da ono što se pokazalo efikasnim i dobrim, što se testira na međunarodnim stručnim takmičarskim skupovima naše dece, u sistemu organizovanja obrazovanja koje sve države, makar nezapadnog bloka, ne poznaju, kao specijalne škole, dakle, specijalne gimnazije – matematička, jezička itd, koje produkuju izuzetan kadar.
To je još jedan od dokaza da sa reformom treba ići pažljivo, da treba u Savet staviti ljude koji neće idolopoklonski gledati na to da su stavljeni da u Srbiji nešto promene po svaku cenu i da tome daju lični pečat.
Nekima sa liste bih se rado zahvalio što su nesumnjivo dali, makar i ćutanjem, podržavanjem, onako kao Horacije iza zavese, onoga što se dešava na sceni i pustili da prođe, bez ikakvog kritičkog osvrta, bolonjski model školovanja, a sada imaju prilike da se iskažu na ovom planu.
Eto kako recimo indikatori za opis stanja obrazovanja u ''Obrazovanju na prvi pogled'' OECD, gde su kriterijumi, recimo, učinak obrazovnih institucija i uticaj učenja, finansijski i ljudski resursi, dostupnost obrazovanju, participacija i napredak i okruženje za učenje, gde se recimo razmatra, pazite, rečenica "količina vremena".
Kako neko ko sedi u Savetu i obnaša tako visoka akademska znanja kaže "količina vremena" ili upotrebi reč "uporedljivi"? Zaista neverovatno. Mi smo predlagali, po definiciji, kako volite u zakone da stavite, kao istaknute, dokazane i najveće stručnjake, čak imate i akademika u ovome. Sada će i akademici i istaknuti stručnjaci iz reda visokoobrazovnih institucija, KONUS-a, da učestvuju u formiranju programa nižeg ranga, nego da se bore za ono svoje. Ali, dobro, tako smo zamislili i neka ide tako, možda ima i smisla. Dakle, to je jedan od kriterijuma.
Ako pogledate indikatore EU, ono što će se ispoljiti kroz Lisabonsku deklaraciju, Lisabonski plan, potpuno drugi kriterijumi – pravednost, efikasnost, celoživotno učenje, ključne kompetencije mladih, modernizacija i zapošljavanje. Znači, osvrće se i na to. Tu je čitav niz koji se pledira na strašnu unutrašnju akademsku mobilnost, ali se daju i nekakve projekcije.
Nacionalni prosvetni savet u novom sastavu moraće da da i projekcije koje se tiču same Srbije, šta ona očekuje o tome koliko će njih uspšeno završiti srednje školovanje, koliko će se njih usmeriti za celoživotno školovanje, koliko će i kakva particija biti na nivou PISA testova, makar drugi stadijum, kada i Evropa daje za PISA testove samo sposobnost razumevanja pročitanog da bude negde do 20% onih koji ne dostignu i 80% koji dostignu u samo jednom segmentu u PISA testu.
Mi imamo pristojne rezultate za naše osnovce koji su taj test prošli na način suočenja sa novim, sa nečim što im možda nije ni pokazano kako izgleda, kada se testovi budu, modeli, ponovili, i deca to proučila bolje, sigurno će postići bolje rezultate, ali srednja škola ih dovodi zaista do jednog vrhunca i tu ne treba ići mnogo sa eksperimentom.
Koji je naredni model koji su nam ponudili? To je jedan ogroman određeni posao koji retko ko može da odradi sam za sebe i pojedinačnu potrebu, i to je jako dobro, da se sa ovom nekakvom raspravom izađe.
UNESKO obrazovni indikatori, nekako deluje da su najsličniji onome što nudi naša država statistički - pismenost, ocena stepena pismenosti, pokrivenost i efikasnost pristupa o tome koliko se gde upisuje, finansiranje obrazovanja, šansa za zapošljavanje. Prilično slično onome što ćemo mi imati kroz prikaz kako vidimo stanje u obrazovanju u našem statističkom godišnjaku koji zaista sadrži one osnovne nužne elemente.
Dakle, konačno sadrži i opisuje ono što nas je svetu predstavilo kao naciju koja polaže na obrazovanje, koja daje svojevrsni pečat, recite sada, modelu istočnog obrazovnog sistema, apsolutno nemam ništa protiv i uvek ću ostati na stanovištu da upravo taj model obrazovanja je dao i najveći broj najistaknutijih naučnika i najveći broj nobelovaca, naravno, pod uslovom da uključimo one emigrante koji su, naučivši tamo, otišli u zapadnu prednost tehnološku i odradili svojim intelektom, tu izlazi i obrazovanje u prvi plan, a tehnologija je samo suportivna, podrška.
Kako smo mi to zamislili, to su dosta jasni kriterijumi koje ova grupa ljudi sada namerava da razvodni na neki 50-60 i to će biti galimatijas.
Opis osnovnog i srednjeg obrazovanja, predškolskih ustanova, struktura stanovništva, šansa da se zaposli, i koliko država ulaže, dakle, obavezuje i državu po tim kriterijumima da se vidi šta će biti. Naravno da će za sve ono što se u predlogu mera, koje će ova ekipa ljudi imati posle izbora, traži, a to je ogroman papirološki posao. Sa takvim papirološkim poslom mi smo suočeni i u zdravstvenom sistemu, zbog tzv. reformi, pa danas većina zdravstvenih radnika sate i sate radnog vremena ne provodi sa pacijentom, nego pored kompjutera, radeći sa različitim formularima i papirima. Diskutovao sam ovde da obična medicinska sestra u dispanzeru obično mora da vodi 23 ili 24 različite evidencije i da pri tome deluje i terapijski i savetodavno itd.
Šta će se morati u osnovnim i srednjim školama, predškolskim ustanovama? Da odgovore na ovako brojna pitanja da bi statistika mogla da ih pokaže, jer, konačno, to mora da krene sa baze? To je posebno pitanje, posebno potrebno umnažanje administracije, jer će se nastavnici, pominje se čudo i sa njima, u predlogu mera, morati da deo radnog vremena provedu baveći se statistikom i popunjavajući formulare.
Dakle, to je ono što će njih morati da sačeka, a što sada država, uprkos tome što ima strategiju koju je donela u pogledu ovoga, u vezi sa stanjem gde će koja opšta, deklarativna, prepisana iz Konvencije UN, sada su aktuelne strategije razvoja obrazovanja odraslih i stručnog razvoja obrazovanja i stručnog obrazovanja itd, koje su sada nekako isplivale, ova ranije, MPA, stoji i ona je u proceduri.
Otvaramo posebno pitanje – interes države, a šta je sa strategijom nateliteta? Abonenti ovog obrazovnog sistema jesu upravo deca. Činjenica je da mi nismo uspeli da dobijemo odgovore zašto se neki ljudi nalaze, a nismo ih ni tražili, da ne remetimo pravo predlagača i razlog da ne podržimo ovakav sastav Nacionalnog prosvetnog saveta.

Pre nego što dam reč sledećem ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe, obaveštavam Narodnu skupštinu da poslaničku grupu Nova Srbija, po tački – Zbirna lista kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dnevnog reda Osme sednice Drugog redovnog zasedanja, predstavlja narodna poslanica Zlata Đerić.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS-JS podržaće ovu listu kandidata za izbor Nacionalnog saveta visokog obrazovanja.
Dakle, moja reč u ime poslaničke grupe biće kratka, ali koristim priliku da u ime naše poslaničke grupe podvučem činjenicu da je nakon izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje veći, odnosno broji 21 član u odnosu na ranije rešenje od 16, što je pretpostavka za svakako kvalitetniji i kompetentniji rad ove karike u sistemu visokog obrazovanja, što je veoma značajno.
Takođe, ključ i sastav novog Nacionalnog saveta je takav da daje pretpostavku za jedan uspešniji i kvalitetniji rad, o čemu ne želim posebno da pričam, s obzirom da smo na tu temu pričali kada smo usvajali izmene i dopune novog Zakona o visokom obrazovanju.
Činjenica je da je mandat prethodnog Saveta za visoko obrazovanje istekao 3. aprila 2010. godine i da je praktično došlo do kašnjenja u konstituisanju, odnosno u izboru novog sastava ove institucije. Može se konstatovati, a to je i Odbor za prosvetu konstatovao, da je do kašnjenja došlo zbog toga što ovlašćeni predlagači nisu na vreme dostavili svoje predloge.
Odbor za prosvetu je 18. maja 2010. godine ovo konstatovao i konstatovao je takođe rešenje da do izbora novog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje sa radom nastavi ovaj stari sastav.
Odbor je održao sednicu 7. decembra 2010. godine. Imali smo jednu novu situaciju, s obzirom da je u međuvremenu došlo do izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, koji je stupio na snagu 1. jula 2010. godine, a da je zapravo novim zakonom konstatovano da konačan izbor do 21 člana treba učiniti u roku od šest meseci od stupanja na snagu novog zakona, odnosno od 1. jula praktično do nove godine.
Ta činjenica zapravo govori da mi sada u ovim novim okolnostima, sa stupanjem na snagu novog zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, apsolutno se uklapamo sa izborom ove institucije i praktično danas, zapravo za par dana, kada budemo imali i glasanje, mi ćemo apsolutno u roku izabrati novi sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Želim da kažem da je na primedbe pojedinih poslanika, a to se i na Odboru čulo, možda trebalo ili se stavlja primedba da ovlašćeni predlagači su mogli da predlažu više kandidata od onog broja koji je propisan da se izabere iz strukture tih predlagača, da zapravo onu punu kompetenciju imaju predlagači. Predlagači su konferencija, odnosno Skupština konferencija univerziteta u Beogradu, državnih univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru. Jedan predstavnik je sa privatnih univerziteta. Svakako da to polje rada najbolje poznaju ovi predlagači.
Zapravo, nije ovde reč o nekoj političkoj odluci gde bismo mi sada iz političkog ugla imali priliku da biramo ove ili one, već treba prihvatiti ono što su ovi kompetentni subjekti predložili. Mi, kao poslanička grupa, uopšte ne sumnjamo u stručnost i kompetentnost ljudi koji su predloženi u njihovo ime za novi sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Dakle, bio bi apel poslaničke grupe SPS - JS da KONUS, zapravo Konferencija univerziteta Srbije blagovremeno ili što pre predloži još jednog, dvanaestog člana koji se predlaže iz njihovih redova i koji bi predstavljao obrazovno umetničku oblast, odnosno polje. Znači, tu nemamo taj predlog.
Ovim se praktično uobličuje i bira novi nacionalni sastav u sastavu od 20 članova i nedostaje ovaj jedan član, ali nadamo se da će KONUS vrlo brzo predložiti i da ćemo vrlo brzo imati i tog dvadeset i prvog člana, odnosno pun sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Nadamo se, mi iz poslaničke grupe SPS-JS, da će novi sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje u pravom smislu ispuniti svoju funkciju, svoju nadležnost na najbolji mogući način i da će, onako kako je zakon predvideo, dati pun doprinos u ostvarivanju jedne pune kompetencije, jedne pune uloge u funkcionisanju visokog obrazovanja u Republici Srbiji.
Na kraju, još jedanput da podvučem, poslanički klub SPS-JS svakako će glasati za ovu odluku.

Osam minuta i 15 sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovo je, naravno, jedna vrlo važna tačka dnevnog reda i dobro je što za nju imamo puno vreme za raspravu. Ne kažem da će DSS da utroši sve vreme, ali svakako ćemo reći vrlo precizno šta mislimo o ovom pitanju.
Pre svega mi dozvolite, imam tu potrebu, da napravim jednu digresiju u odnosu na ono što se dešavalo juče u parlamentu. Da vas podsetim da smo juče u nekih desetak ili jedanaest sati rasprave ukupno raspravili pitanje budžeta, raspravili pitanje pet zakona, pratećih zakona u budžetu i raspravili pitanje Zakona o penzijama.
Podsetiću vas da se u evropskim parlamentima, bez obzira da li se radi o zemljama članicama EU ili ne, o tim pitanjima nedeljama raspravlja u parlamentu. Prvo u odborima, pa kasnije u parlamentu. U Francuskoj je nedavno ukupno mesec dana trajala rasprava o penzijskom zakonu, o budžetu takođe. Mi smo Predlog zakona o budžetu dobili 20. decembra, sa pet nedelja zaostatka i to raspravili u jednom danu sa pet dodatnih zakona, plus zakon o penzijama.
Moram da vam kažem da sam strašno nezadovoljan i rezigniran, rezigniran prosto zato što se, zajedno sa mojim kolegama iz DSS, ali i sa mnogima koji ovde sede, 20 godina tučem za uvođenje demokratije u zemlji Srbiji. Sve više imam utisak da, ne da smo na početku, nego da smo ispod početka. Svojevremeno, maltene, jednopartijska skupština, u vreme režima Slobodana Miloševića, ozbiljnije je diskutovala o tada ratnom budžetu Srbije nego što to mi danas radimo.
Pri tome, zaboravljamo da budžet Srbije nije samo privatna stvar jedne vlade ili vladajuće većine, nego da, po logici stvari, svaki poslanik u ovom parlamentu ima na duši potrebu da se donese takav budžet i da se donese takav zakon o penzijama koji će da odgovara pre svega građanima Srbije. Bojim se da, onako kako smo krenuli, daleko stići nećemo. Vladajuća većina znam da ima, nažalost, običaj da izglasa šta god im se poturi da izglasa.
Podsetiću vas na komentar o čuvenom zakonu o pušenju, koji sam čuo iz usta predstavnika vladajuće većine, dakle, radite jedan posao koji ne valja i radite ga na način koji je opasan i ovako dalje dobro biti neće.
Sada da se vratim na tačku dnevnog reda. Dobili ste, Odbor za prosvetu je samo bio poštansko sanduče u koje su se slili predlozi ovlašćenih predlagača u skladu sa zakonom. Sve predloge smo, naravno, prosledili parlamentu da bi se vršio izbor Nacionalnog prosvetnog saveta.
Podsetiću vas, ima jedan problem, malopre je moj kolega pomenuo, govorio sam o tome i na Prosvetnom savetu. Zapravo, jesam, kao predstavnik prosvetnog odbora, potpisao predlog za ovu tačku dnevnog reda, ali zapravo sam pogrešio utoliko što je pogrešan naslov tačke. Ne bi trebalo da naslov bude – izbor, nego bi trebalo da bude – imenovanje. Ne vidim šta imamo da biramo, zato što nijedan predlagač nije predložio više kandidata nego što se bira. Da se razumemo, to je bilo njihovo pravo.
Podsetiću vas, kada smo usvajali izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, u ime DSS sam napisao amandman u kome je stajalo da predlagači moraju da predlože obavezno za jedan procenat veći broj kandidata od onih koji se bira.
Ako je već ideja zakona da Skupština bira Nacionalni prosvetni savet, što mislim da je opravdano, onda baš u pravom smislu reči treba da ga bira, tim pre što, slažem se, Nacionalni prosvetni savet ne treba da bude i nije ni zamišljen kao političko telo, nego kao telo sastavljeno od krajnje kompetentnih ljudi koji tu ulaze na osnovu svojih kompetencija, odnosno znanja, zasluga, mudrosti i svega ostalog što imaju u domenu obrazovanja.
Nažalost, vladajuća većina nije prihvatila taj amandman i danas ste u prilici da imate spisak od 20 kandidata, od kojih treba izabrati svih 20. Da li je to dobro? Nije dobro. Nije dobro ni što Vlada nije predložila širi spisak, jer sad ima dosta razloga za sumnju. Prosto je u vladajuću većinu postignuta nagodba, svako je imao svoje ljubimce na tom spisku i svi oni su ušli na spisak od sedam, koliko je predložila Vlada, i sada će, na osnovu glasanja, opet, vladajuće većine, biti izabrani.
Nije dobro ni što Konferencija univerziteta Srbije nije predložila više. Pri tome, uopšte ne dovodim u pitanje pojedinačno, niti želim da diskutujem pojedinačno o imenima koja su se našla na ovom spisku. Sve su to uvaženi univerzitetski profesori i svakako da takvih ima veoma mnogo na našim univerzitetima, ali ne vidim smisao da Skupština vrši izbor, a da, zapravo, nema između čega da bira.
Inače, nema potrebe, možda i ima potrebe, ne znam više, u ovoj državi za svačim ima potrebe, da kažem koliko je važno da formiramo Nacionalni prosvetni savet. Važno je iz mnogo razloga. Naše školstvo već decenijama, ali nažalost i dalje je sad već na vrlo niskim granama, sa tendencijom da bude na još nižim, počevši od svega.
Uzmite, npr. prosvetni budžet, onaj o kome je juče trebalo pričati. Prošle godine smo u budžetu odvojili sedminu rashoda budžeta za prosvetu, ove godine se odvaja osmina. Znači, manje. U ukupnom iznosu to je, doduše, nekih sedam milijardi više, ali u odnosu na ukupne rashode, dakle na realnu vrednost dinara, to je manje.
Dalje, suočeni smo sa stalnim atacima na školski sistem. Ima nekih koji su plaćeni, ne od ove države, doduše, da, izvinite na izrazu, uništavaju školski sistem. Sada sam pročitao, ima jedan mudrac koji je izjavio kako su, tobož, evropske tendencije takve da đake u prva četiri razreda osnovne škole ne treba naučiti sve četiri računske operacije, nego je dovoljno dve. Doduše, nije se izjasnio koje.
Zašto je to tako? Kazaću vam zašto, zato što nam đaci više budu nepismeni i što budu završavali lošije škole, to će njihova vrednost, kad bude sutra trebalo da se zaposli, biti manja. Javiće se i pristaće da rade za manje pare. Neko vrlo namerno to radi, da ne kažem da neko vrlo namerno hoće da izvrši atak na nacionalnu istoriju, na nacionalnu književnost, slažem se sa gospodinom Poskuricom, ne postoji nacionalna matematika, što se moje profesije tiče, meni je sve potaman.
Ima tendencija da nam škole propadaju. Nacionalni prosvetni savet snagom svog autoriteta mora da stane na kraj tom procesu, jer, da se razumemo, prosveta je jedan vrlo inertan sistem, dobar potez prosveti daje rezultate za pet ili deset godina, loš potez takođe.
Nažalost, mi smo decenijama bili izloženi lošim potezima i zato smo stigli tamo gde smo stigli. Dakle, prosveta je nešto što nije pitanje jedne vlade, jednog ministra, nego to je pitanje koje mora, da postoji jedan opšti nacionalni konsenzus o tome kakvu prosvetu želimo i da naravno onda u skladu sa našim nevelikim materijalnim mogućnostima takvu prosvetu pokušamo i da napravimo.
Verujte mi, najjeftiniji je postupak koji inače sprovode bogate zemlje, a to je da svake godine kupe 100 hiljada gotovih studenata, dobrih studenata, dobrih stručnjaka, to je daleko jeftinije nego ulaganje u sistem prosvete, a onda mogu da uče ovi svi ostali po dve računske operacije umesto četiri.
Dakle, potreba da se stvarno napravi kvalitetan nacionalni savet za visoko obrazovanje je, kao i uostalom onaj drugi koji se bavi osnovnim i srednjim obrazovanjem, nesumnjiva i prevazilazi i mora da prevaziđe dnevno-političke ili stranačke okvire. Nisam siguran da se ovakvim sistemom se to obezbeđuje. Izvinjavam se, nisam.
Naravno, kad bi imali spisak kandidata od kojih bi po nekom našem uverenju mogli da kažemo - ovo je veće od onog drugog, onda bi DSS učestvovala u tom glasanju. Ovako, kad se zapravo bavimo ne izborom Nacionalnog prosvetnog saveta, nego njegovim imenovanjem, u tome svakako ne možemo tako nešto podržati.
Uz izvinjenje gospođi predsedavajućoj što sam četiri minuta pobegao sa teme, samo još da kažem da je ovo stav DSS, danas ga više nećemo ponavljati i ovim bih ovu temu završio.

Iskorišćeno je 13 minuta i 50 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo listu kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
U vezi ove teme, u vezi sa obrazovanjem, ova skupština je donela još neke važne i slične odluke, kao što je Odluka o izboru članova Prosvetnog nacionalnog saveta. Videli smo da smo u zadnjih godinu i po dana otprilike doneli sve strateške i važne zakone vezane za obrazovanje, kao što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o viskom obrazovanju, Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima, Zakon o učeničkom standardu itd.
Sa aspekta zakona koji se odnose na obrazovanje Vlada, odnosno Ministarstvo prosvete je uradilo dobar deo posla. Sada se postavlja jedno krucijalno pitanje – da li obrazovanje u RS bolje od kako smo doneli ove zakone i od kada smo formirali pomenute savete, među kojima je i ovaj o kome sada govorimo u okviru ove tačke dnevnog reda?
Nažalost, moj odgovor je negativan, da verujem da je Vlada, odnosno Ministarstvo prosvete uradilo sa jednim iskrenim ciljem za poboljšanje nivoa i kvaliteta obrazovanja u Srbiji.
Znamo da danas naše celokupno obrazovanje sve više zaostaje za savremenim trendovima, mada svi znamo i to da je u neko ne tako davno vreme prednjačilo naše obrazovanje nad mnogim obrazovnim sistemima, ne samo u Evropi, nego i u svetu. Imali smo jedan obrazovni sistem, koji smo mogli da se ponosimo, u odnosu na veliki broj zemlja. Šta je tu je. Situacija je kakva jeste i smatram da treba i mora sve da se čini da obrazovanje zauzme ono mesto koje mu pripada.
Ne želim da kritikujem niti ministra niti Ministarstvo prosvete. Očigledno je da na osnovu ovih zakona oni čine to, ali to još uvek nije dovoljno. Treba i mnoge stvari paralelno sa ovim odraditi, kao bi ovaj proces uspeo.
Znamo da obrazovanje mora da se tretira kao najprofitabilnije ulaganje i svaki drugačiji tretman obrazovanja od ovoga može doneti, a videli smo da donosi velike probleme i državi i narodu.
Ovo je bio samo jedan uvod, da se vratim osnovnoj temi, da se vratimo Nacionalnom savetu za obrazovanje. Čim se pogleda ova lista, vidljivo je odmah na početku da nešto nije u redu. Šta to nije u redu? Vidi se da fali jedan član Saveta za visoko obrazovanje. Naime, zakon predviđa da ima 21 član Saveta za visoko obrazovanje, a mi smo dobili predlog sa 20 imena.
Naravno, Konferencija univerziteta Srbije, koja po zakonu ima pravo da predloži 12 kandidata, dostavila je listu sa 11 svojih kandidata. Neću govoriti o tome još, a vidljivo je iz ovog broja da Skupština u suštini i nema šta da bira, jer kada se vrši izbor, vrši se između većeg broja kandidata.
Ovde ne samo da nemamo veći broj kandidata od onog broja koji treba da izaberemo, nego imamo manji broj kandidata, od 21 kandidata, imamo 20 imena i ova skupština će u danu za glasanje samo konstatovati ono što smo dobili, odnosno ono što su predložile one institucije koje na to po zakonu imaju pravo.
Ovde ću izneti jednu principijalnu primedbu koju sam iznosio i kada su se birali članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, a to ću isto ponoviti i u okviru sledeće dve tačke dnevnog reda, jer se one odnose na Nacionalni prosveti savet.
Kada se samo površno pogleda lista predloženih kandidata, kada se pogledaju institucije sa kojih su predloženi ti kandidati i kada se pogleda mesto gde se nalaze te institucije ili mesto boravka tih kandidata, odmah se može uočiti sledeća konstatacija. Od 20 kandidata, koliko ih ima na listi 12 je iz Beograda, četiri su iz Novog Sada, a ostatak, četiri kandidata iz ostatka, odnosno iz cele Srbije. Jedan je iz Niša, jedan iz Novog Pazara, jedan iz Kragujevca i jedan ne znam odakle beše. Znači, 60% predloženih kandidata je iz Beograda, 20% predloženih kandidata iz Novog Sada i samo 20% tih kandidata je iz cele Srbije.
Neću da budem maliciozan, jasno mi je da se radi o Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, da je najveći broj institucija ovog tipa locirano u Beogradu, da je Beograd glavni grad Srbije i po toj osnovi treba da ima najveći broj kandidata.
Jasno mi je i to da Vlada nema uticaja na to koga će predložiti konferencija Univerziteta Srbije, jasno mi je i to da Vlada nema uticaj na to koga će predložiti Akademija strukovnih studija. Verujem da se Vlada ne meša u to koga će predložiti AP Vojvodina, koja ima pravo na jednog svog kandidata.
Međutim, moram da kažem da Vlada Republike Srbije i sama po zakonu predlaže šest svojih kandidata. U okviru ovih šest kandidata koje je Vlada trebalo da predloži, trebalo je da vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti celokupne teritorije Srbije u onoj meri u kojoj je to moguće. Ne možemo očekivati da iz Babušnice, Trgovišta, Ljubovije, bilo kog manjeg mesta u Srbiji, imamo člana Nacionalnog prosvetnog saveta za visoko obrazovanje, međutim Srbija nije samo Beograd, osim Beograda u Srbiji postoji i Univerzitet u Nišu, Univerzitet u Kragujevcu, Univerzitet u Novom Sadu, Univerzitet u Prištini, koji je trenutno lociran u Kosovskoj Mitrovici.
Dakle, Vlada treba da predstavlja jedan korektivni faktor jer to je njena osnovna uloga, ne samo ovde nego i u svim životnim sferama. Recimo, navešću primer grada iz koga dolazim.
Poznato je da je Niš univerzitetski centar. Niški univerzitet ima dugu tradiciju, to je univerzitet na kome se iškolovao veliki broj vrhunskih stručnjaka i ne samo u našim državnim razmerama, nego i u svetskim razmerama, a iz Niša i cele jugoistočne Srbije predložen je samo jedan član.
Naime, radi se o izvesnom gospodinu prof. dr Vladislavu Stefanoviću sa Medicinskog fakulteta u Nišu. O čoveku neću da govorim jer ne poznajem dovoljno njegovo naučno stvaralaštvo, ali verujem da je Niški univerzitet imao za pravo i da je doneo pravu odluku kada je ovoga gospodina predložio za ovaj savet.
Međutim, pored Niša, ista je situacija i sa Kragujevcom, i Kragujevac i cela okolina ima samo jednog člana. Pored Niša, još u nekim drugim delovima Srbije postoje fakulteti, visoke strukovne škole, pa recimo, tako postoji Tehnološki fakultet u Leskovcu, postoji Učiteljski fakultet u Vranju, postoje i neki privatni fakulteti u Zaječaru itd, a i u ostalim većim mestima jugoistočne Srbije postoje gotovo u svakom mestu i visoke škole strukovnih studija.
Iz tog razloga smatram da je mali broj ljudi, da je mali broj predstavnika ovog saveta ne samo iz jugoistočne Srbije, koja u geografskom smislu obuhvata gotovo polovinu teritorije Srbije, nego je to slučaj i sa ostalim delovima Srbije.
Ovo nije samo slučaj sa ovim nacionalnim savetom za visoko obrazovanje, ovakav slučaj je i sa članovima Nacionalnog prosvetnog saveta, ali to je već sledeća tačka dnevnog reda, o tome ću govoriti kada to dođe na dnevni red.
Smatram da je Vlada morala da vodi računa o ovome, jer Vlada je ta koja treba da ispegla sve to, da bude jedan korektivni faktor i da vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti, jer to je njena uloga.

Iskorišćeno je 11 minuta i 10 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada je reč o bilo kom zakonu, o bilo kojoj odluci koja se tiče prosvete, zaista ne mogu da ne budem lična, pošto dolazim iz Sombora, grada koji je iznedrio najstariju, najpoznatiju i možda najbolju učiteljsku školu u ovom delu Evrope, i pošto sam imala sreće da budem, između ostalih, jedan od učenika te škole u kojoj je i sam Dučić propevao svoje prve stihove, onda sam uvek pristrasna kada je prosveta u pitanju.
Poštujući dobronamerne napore gospodina ministra koji predvodi ovim resorom, moram da kažem zamerku koju sam rekla juče ministarki finansija, zamolivši je da to prenese, da mu zameram što nije na Vladi, odnosno na sednicama Vlade gde se vodio onaj malo tihi, malo glasniji rat oko budžeta, bio dovoljno drzak, dovoljno bezobrazan da za svoj resor otme više novca i to je danas pominjano, da je za Ministarstvo prosvete, koje uvek trpi i koje decenijama trpi sve moguće restrikcije i uštede, trebalo odvojiti više novca u ovom budžetu iz mnogo razloga.
Prosveta je stožer društva. To nije u ovoj vladi. To nije pitanje jedne vlade. Stanje prosvete i obrazovanja je pitanje nacionalne politike, nacionalne strategije, interes svih.
Danas govorimo o jednoj instituciji, o instituciji saveta za visoko obrazovanje, a početak rada svih institucija ne počinje njihovim osnivanjem u ovom domu, ne počinje idejama u raznim ministarstvima, ne počinje kontrolom raznih drugih institucija njihovog rada. Osnivanje institucija, njihova validnost, njihov kredibilitet počinje u obrazovanju.
Podsetiću vas samo da postoje tri sveta zanimanja, to su sudija, lekar i učitelj. U ozbiljnim državama to su ljudi koji imaju posebnu zaštitu države. Da vam samo kažem da u Americi sve ostale profesije su stalno neizvesne, ali profesori u Americi su zaštićeni.
Neću govoriti nešto posebno o standardu prosvetnih radnika, to bi bilo malo degutantno, ali zaista treba povesti računa o tome, mada svi ljudi koji se opredeljuju za prosvetu, to je bilo oduvek tako, nisu bili rukovođeni materijalnim sticanjem, nego su bili rukovođeni svojom željom i prepoznavanjem svoje lične vokacije u sebi da se bave tom uzvišenom misijom.
Lično gajim veliko poštovanje za svakog ko se opredeli u svakom vremenu da bude u toj profesiji, u toj profesiji opstaje i čuva integritet i dignitet tog izuzetnog zanimanja.
Ono što je moja druga zamerka gospodinu ministru, jeste to je zato što je dopustio da dođe do ovog kašnjenja, jer vidim da je Odbor stavio to kao ozbiljnu zamerku. Kaže – Odbor je zaključio da je došlo do kašnjenja u izboru novih članova saveta krivicom ovlašćenog predlagača.
Dakle, takva jedna stvar nije smela da se dogodi, ali dogodila se i neće izazvati neke katastrofalne posledice u društvu, na svu sreću. Dakle, to je jedna tehnička zamerka koja se može staviti.
Ono što je i kolega Šami rekao, možda je trebalo imati sluha i usvojiti njegov amandman kada se odlučivalo upravo o toj promeni Zakona o visokom obrazovanju i da Skupština sada ima skupštinsku ulogu da bira člana, jer na ovaj način, insistiram na toj terminološkoj preciznosti, dakle, ne biramo mi. Ovde ili ćemo imenovati ili ćemo usvojiti predlog, ali u svakom slučaju ne biramo.
Tako da ova tačka dnevnog reda je u neku ruku falš, mi ne biramo, samo možemo da imenujemo ili da damo saglasnost na ono što je predloženo, ne dovodeći u pitanje nijednu od biografija koje su pred nama, ponuđenih kandidata, bez obzira što tu prepoznajemo malo i stranačkih dogovora.
Svakako svi kandidati koji se nalaze na listama, bilo oni stranački ili ne, u svakom slučaju imaju iza sebe mnogo impresivnije lične i naučne biografije koje ih preporučuju za ovo mesto.
Jako mi je drago što mogu da kažem javnosti Srbije da mi kao narod imamo zaista mnogo ljudi, mnogo naučnih imena koja su se mogla naći na ovoj listi i da je izbor sigurno, svih onih koji su se za to opredeljivali, bio veoma težak, raznim motivima rukovođen. Pred nama je lista koja čak nije ni potpuna. Tu jedno ime nedostaje i verovatno ćemo opet imati neku tačku dnevnog reda gde ćemo moći o ovome da govorimo.
Poštujući značaj institucija, poštujući značaj ove institucije, očekujem da ona svoju ulogu i svoju misiju do kraja u ovom društvu ispuni, da ispuni naša očekivanja, da se obrazovanje Srbije dalje unapređuje, da se ne devastira raznim projektima, raznim prosvetnim avanturistima kojih tu i tamo bude u prosveti.
Prosveta je kroz sva ova turbulentna događanja uspela da sačuva najviše sebe. Najmanje je devastirala. Uspela je da sačuva najviše svoju ulogu. Prosveta nije podlegla mnogo. Nije mnogo podlegla ni korupciji. U prosveti su, kako rekoh, ljudi naročite misije.
Ono što upućujem ministru kao sugestiju je da obrati pažnju, a na to se već godinama ne obraća pažnja, na značaj učeničkih i studentskih takmičenja i na značaj rada sa talentovanom decom, da se u ime njih mora tući na Vladi za veća sredstva, jer samo sa većim sredstvima može da im se omogući da potvrde svoje vrednosti, a da posle imamo siguran resurs iz koga ćemo moći da crpimo ovakve kadrove i još bolje kadrove kakve imamo danas na listi pred sobom. To je ono što jeste obaveza ministarstva.
Ministri prosvete kroz istoriju se pamte. Postoje samo dva resora koja narod kroz istoriju pamti, a to su ministri finansija i ministri prosvete. To je takođe svojevrsna misija koja se ne sme zaboraviti.
Kada budu razna previranja u Vladi, razne trgovine i razne najave kao što se sada događa i najavljuje da će se Vlada rekonstruisati, da će se smanjiti broj ministarstava, pa se nekim ministrima preti kako će se spojiti neka ministarstva u tri ili četiri, ministar prosvete i ministar finansija mogu da budu bezbrižni. To su ministarstva koja će sigurno opstati, jer njihova misija je mnogo starija od trenutne političke volje, trenutnih političkih interesa i trenutnih političkih dogovora koji su na sceni.
Ono što je veoma važno i što molim gospodina ministra da svakako ne zaboravi, jeste odbrana nacionalnih interesa i nacionalnih vrednosti, građenje buduće politike državničke se gradi u institucijama koje on predvodi, ne u političkim strankama, jer u političkim strankama je samo jedan politički pogled na svet, trenutni, vrlo uzak, a u školama u visokim institucijama obrazovanja stoji jedan državnički pogled i jedna budućnost i ovog i svakog društva.
Pre nas rekli su Kinezi jednu veliku mudrost, da vojska uči kako se upotrebljava oružje. Mi smo vojsku nedavno stavili u drugi plan, pošto tamo više nećemo mnogo toga naučiti, ali se u školi uči protiv koga. To je daleko važnija misija škole i budućnosti jednog naroda.
Gospodinu ministru se zahvaljujem što je saslušao sve sugestije i znam da će on dobronamerno o svemu i nadalje da odlučuje i radi i molim ga samo u ime te ogromne armije prosvetnih radnika, u ime ogromne armije dece koje čeka obrazovanje da zaista vodi računa o svakom interesu i sada kada se vadimo na svetsku ekonomsku krizu Ministarstvo prosvete ima kredibilitet da lupi šakom o sto i kaže – neće prosveta da trpi opšte stanje, opšte stezanje kaiša. Ona je uvek to trpela.
Da bi se izašlo iz krize, vreme je da se u prosvetu i njene institucije mnogo više uloži. To je jedini put, ne u strane firme, ne u strane privatne džepove, nego u prosvetu i obrazovanje. Tu sede oni ljudi koji mogu da budu lučonoše i progresa i izlaska iz svake krize.