Iskorišćeno je devet minuta vremena ovlašćenog predstavnika.
Da li još neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Obaveštavam vas da je saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije do otvaranja jedinstvenog pretresa prijavu za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika podnela poslanička grupa SRS.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Goran Mihajlović, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije, danas u okviru ove 15. tačke dnevnog reda raspravljamo o zbirnoj listi kandidata za članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Sećanja radi, reći ću da je ovaj zakon o visokom obrazovanju usvojen u ovom domu u septembru 2005. godine i shodno odredbama tog zakona predviđeno je konstituisanje Nacionalnog prosvetnog saveta koji je brojao 16 članova i koji je trebalo da se bavi strategijom visokog obrazovanja u RS.
Aprila 3. 2006. godine izabrano je 15 od 16 članova, a šesnaesti član, dr Oskar Kovač izabran je 19. jula 2006. godine, tako da je ovim izborom konstituisan savet, shodno odredbama prvobitnog zakona. Izbor je trajao četiri godine i istekao je 3. aprila 2010. godine.
Međutim, predlagač zakona je zakasnio sa listama kandidata i mi smo na sednici Odbora za prosvetu odlučili da se produži mandat na još nekoliko meseci do izbora novih članova, a u međuvremenu, takođe je bitno da podsetimo građane Srbije da je 1. jula ove godine izmenjen Zakon o visokom obrazovanju, pa je umesto 16 predviđeno da Savet broji 21 člana i od toga struktura bi bila sledeća – 12 članova Saveta daje tzv. KONUS, Konferencija univerziteta Srbije, dva člana daje Konferencija akademija strukovnih studija, šest članova daje Vlada i jednog organi AP Vojvodine. Od ovih 21 do sada je predloženo 20 članova. Znači, jednog od članova još nije predložio KONUS.
Problem je u tome što ovaj organ treba da se bavi strategijom obrazovanja u RS, a ne nekom tekućom problematikom koja je u nadležnosti ministarstva. Ako se sećate, poslanička grupa SRS je u više navrata kritikovala Nacionalni savet Srbije što nije dalo godišnji izveštaj o svom radu, pa je to donekle ispravljeno i mi smo ove godine dobili izveštaj Nacionalnog saveta, ali on je više ličio na jednu hronologiju dešavanja i aktivnosti Saveta, a u njemu nije bilo glavne strategije obrazovanja u RS.
Ako bi se neko zapitao kakva je kratkoročna, srednjoročna i dugoročna strategija obrazovanja u RS, ne znam ko bi mogao da da odgovor na to pitanje, jer to je nešto što kod nas ne postoji i ono čime bi Nacionalni savet u novom sazivu morao vrlo ozbiljno da se pozabavi. Taj dokumenat, strategija obrazovanja i te kako fali.
Međutim, da ne bih sada pričao ono što su već rekli prethodni govornici, istaći ću još dva problema koja smatram vrlo važnim, a kojima se Nacionalni savet do sada nikada nije bavio, bar nije bilo izveštaja.
To su naučno-istraživački i umetnički radovi u Republici Srbiji i visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a koje deluju na teritoriji pokrajine KiM.
U vezi ovog naučno-istraživačkog i umetničkog rada u Srbiji rekao bih da u našoj Republici trenutno na visokoškolskim ustanovama je sve manje pravog naučno-istraživačkog rada, a sve je više njegove imitacije. Praktično, više nema saradnje ovih ustanova sa privredom. Nije ni čudo, jer u državi Srbiji skoro više da nema privrede. Vidite, naučno-istraživački rad polako odumire, normalno, time pada jedna od osnovnih delatnosti visokoškolskih ustanova. Što svakako nikome od nas ne ide u prilog.
Republika Srbija godišnje izdvaja za naučno-istraživački rad, možda, nekih 10 miliona evra, dok vodeće države u svetu izdvajaju po sto puta više i mahom velike korporacije učestvuju u finansiranju ovog naučno-istraživačkog rada. To je još jedna oblast gde tako rapidno zaostajemo za svetom. Nacionalni savet, praktično, nikada u svojim izveštajima nije pomenuo ovaj problem koji postaje gorući problem u oblasti visokog obrazovanja.
Ilustracije radi, reći ću vam da po zvaničnim podacima u Srbiji se izdvaja 0,3% bruto domaćeg proizvoda, a Vlada je donela strategiju da do 2015. godine ovo izdvajanje bude 1% bruto društvenog proizvoda. To znači da su nam potrebne krupnije investicije u ovoj oblasti, a takođe i obrazovanje kadrova na ovim principima.
Reći ću vam jedan podatak, u ovom izveštaju koji je podnela Vlada, dokument se zove Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine, na strani 6 doslovno piše – srpska nauka je dostigla i prestigla susede po broju publikacija.
Sada bih se ovom prilikom zapitao, da li je broj publikovanih radova merilo naučne razvijenosti neke zemlje? Na ovaj način samo zavaravamo sami sebe da se bavimo naučnim radom. Vidite, sve se svelo na to da urednici i razni menadžeri raznih časopisa prosto jure pacijente koji će objavljivati radove u njihovim časopisima i plaćati skupe kotizacije i provizije za objavljivanje, bez obzira da li je rad zaista vredan i ima neku naučnu težinu.
Izgleda da se kod nas sve svodi na ono prosto – više platite kotizaciju, veći ste naučni radnik. Zbog toga SRS ima jedan konkretan predlog da Nacionalni prosvetni savet u saradnji sa Ministarstvom prosvete obavi jedno uređenje ove oblasti i da da spisak časopisa u kojima bi se objavljivali radovi koji bi imali određenu težinu.
Ovo je vrlo lako izvodljivo jer član 27. aktuelnog Zakona o visokom obrazovanju propisuje obrazovno-naučna i obrazovno-umetnička polja u okviru kojih se realizuju studijski programi. Podsetiću vas, ta polja bi bila prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke nauke i umetnost.
Znači, trebalo bi popisati određene časopise u okviru svakog polja, koji bi imali određenu težinu. Onda bi ljudi koji se bave naučnim radom mogli da objavljuju u ovim časopisima, a ne da, kao što sam rekao, plaćaju preskupe kotizacije da bi sami sebe zavaravali da se bave naučnim radom.
Drugi problem na koji bi želeo da ukažem su visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika, a koje deluju na teritoriji KiM. Podsećanja radi, reći ću vam da je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244, Vlada Republike Srbije zadržala sva prava i obaveze nad radom ovih ustanova. Ove ustanove danas deluju ili kao fakulteti u sastavu Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, ili kao visoke škole strukovnih studija na KiM.
Zašto sam se odlučio da ovo danas iznesem? Jednostavno, kao član skupštinskog odbora za KiM imam obavezu da prenesem građanima Srbije stavove koje je nedavno grupa građana sa KiM iznela u ovom odboru. Dobar deo toga se ticao i obrazovanja. Smatram da će i Nacionalni savet za visoko obrazovanje moći, odnosno morati da se pozabavi ovim problemima.
Svi znamo da je situacija Srba na Kosovu izuzetno teška, ali nije ista za one koji žive severno i one koji žive južno od reke Ibar. Oni koji su južno od reke Ibar žive u enklavama. To su ljudi koji se suočavaju sa svakojakim problemima. Pre svega sa izdavanjem ličnih karata od strane kosovskih Vlasti, sa nepriznavanjem školskih diploma. Normalno je da država Srbija ne može priznavati srednjoškolske diplome sa pečatom samoproklamovane paradržave Kosovo. Na taj način ovi ljudi postaju marginalizovani i diskriminisani u svim oblastima, pa i u oblasti obrazovanja. Na neki način postaju apatridi, tj. osobe bez državljanstva u sopstvenoj državi.
Oni su nas na neki način zamolili da na prvoj narednoj sednici, a mislim da je danas tematika ta da ove probleme iznesem. Sigurno da Vlada Republike Srbije mora njih tretirati kao jednu vrlo osetljivu društvenu grupu i ublažiti im uslove školovanja i sve ostale uslove na one koji vladaju u Republici Srbiji.
Imao bih jedan konkretan predlog, da u nekoj narednoj prilici, kada se bude opet vršila izmena ili dopuna Zakona o visokom obrazovanju, ovoj problematici posvetimo znatno više pažnje. Član 109. aktuelnog zakona koji propisuje visokoškolske ustanove sa teritorije KiM je vrlo nejasan i koncizan, pa treba da bude dopunjen nekim konkretnim i preciznim odredbama.
Po mišljenju nas iz SRS, to bi trebalo obavezno da bude jedan od budućih zadataka Nacionalnog prosvetnog saveta kada bude konstituisan i izabran od strane ove skupštine.

Iskorišćeno je 11 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Posle njega, narodni poslanik Nikola Žutić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo ono što se na Univerzitetu zove "numerus klauzus". Imamo jedan zatvoreni broj imena koje Narodna skupština Republike Srbije treba, uslovno rečeno, da izabere za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Kao što su primetile moje uvažene kolege, Narodna skupština u stvari neće vršiti pravi i puni izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta, odnosno Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, nego je u situaciji da ili primi ili odbije onu zbirnu listu koju su predložile ovlašćene institucije. Tu nekog pravog izbora nema. Tu mogućnost da Narodna skupština zaista bira između onog broja kandidata koji je veći od broja kandidata koji treba da bude izabran, tu mogućnost neće imati. Njena mogućnost izbora je prilično sužena, odnosno pravnim jezikom rečeno, autonomija političke volje Narodne skupštine Republike Srbije je prilikom izbora Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, biće praktično svedena na minimum.
Što se tiče kandidata koji se nalaze na ovoj zbirnoj listi, ako pogledate njihove biografije, manje više sve te biografije su impresivne. U njima se nalaze podaci koji govore o tome da je reč o ljudima koji zaista dobro poznaju nauku, odnosno umetnost kojom se bave.
Posmatrano čisto biografski, teško da bi se bilo kome od ovih kandidata moglo bilo šta prigovoriti, još ako se setimo one mudre izreke engleskog političkog filozofa Tomasa Hobsa, da u stvari prave istorije i nema mimo životopisa, odnosno biografije, onda zaista možemo da kažemo da su kandidati za članove Visokog saveta za visoko obrazovanje dobri.
Moram samo da se zaustavim kod jednog imena, ne zato što je njegova naučna, odnosno stručna delatnost problematična, već zato što je bila problematična delatnost njegova, kao bivšeg ministra prosvete Republike Srbije, u pitanju je gospodin Gašo Knežević.
Gašo Knežević je 2001. i 2002. godine pokušao da sprovede jedan koncept reforme visokog obrazovanja kroz tzv. Nacrt zakona o visokom obrazovanju, koji je bio prilično oštro kritikovan u naučnoj i stručnoj javnosti Srbije, a posebno među ljudima koji se bave univerzitetskim obrazovanjem u Srbiji.
Gašo Knežević, iako je doktor pravnih nauka, ostao je upamćen u toj našoj prosvetnoj istoriji Srbije kao čovek koji je doneo jedno rešenje, dakle, jedan upravni akt, pojedinačan pravni akt, u kojem se nije pozvao na Zakon, nego se pozvao na Nacrt zakona. Da to kaže neki student koji polaže ispit iz upravnog prava, teško da bi ispit položio, ali Gašo Knežević je sebi dao za pravo da se u jednom rešenju, u jednom pojedinačnom pravnom aktu, pozove, ne na zakon, nego na jedan nacrt zakona, i to na neki način čak dovodi u pitanje i njegovu kredibilnost, kao budućeg člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanja iz reda pravnih fakulteta.
Inače, način na koji je vodio Ministarstvo prosvete ne preporučuje gospodina Gašu Kneževića da bude član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, zato što mislim da pravni fakulteti u Srbiji imaju mnogo kvalitetnije kadrove za ovu renomiranu instituciju, na kraju krajeva, imaju kadrove koji nisu kompromitovani.
Teško da ćete nekoga u Srbiji danas da ubedite da gospodin Gašo Knežević, kao bivši ministar prosvete, odnosno ministar prosvete u onoj prvoj Đinđićevoj Vladi, pa do formiranja prve Vlade Vojislava Koštunice, dakle, nije baš bio najsrećnije rešenje. Čak i njegove partijske kolege, čak i oni koji su politički podržavali tu vladu imali su velike primedbe na rad baš Gaše Kneževića, kao ministra prosvete.
Moram da vas podsetim da su u tom Nacrtu zakona o univerzitetu iz 2002. godine stajale brojne odredbe koje jednostavno nisu mogle da se sprovedu u pravnom sistemu Republike Srbije. Korišćeni su, ali u autentičnoj, u originalnoj verziji, pojedini engleski izrazi i Nacrt zakona o univerzitetu iz 2002. godine bio je u stvari prepisan koncept visokog obrazovanja koji se primenjuje na američkim privatnim fakultetima, odnosno univerzitetima i zbog toga je ceo taj postupak, odnosno pokušaj reforme visokog obrazovanja u režiji gospodina Gaše Kneževića propao.
Ono što je takođe impresija SRS, kada je reč o ovoj zatvorenoj listi kandidata za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, jeste da ovde uglavnom dominiraju ljudi iz sveta prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Ne mogu se oteti utisku da ljudi iz sveta društvenih, odnosno humanističkih nauka, da će biti zapostavljeni u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Mislim da to nije slučajno.
Ako dubinski izvršite analizu Zakona o visokom obrazovanju koji je donela Narodna skupština još 2005. godine i koji je više puta posle toga menjan i dopunjavan, videćete da je koncept Zakona o visokom obrazovanju pre svega pisan prema onim fakultetima koji se bave prirodnim, tehničkim i medicinskim naukama, a da vrlo često u njegovoj primeni dolazi do problema kada je reč o društvenim, odnosno humanističkim fakultetima.
Zašto je to tako? Verovatno zato što su u izradi Nacrta zakona o visokom obrazovanju uglavnom dominirali stručnjaci iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka. Mislim da takav koncept reforme visokog obrazovanja nije dobar.
Naravno, ni na koji način ne želim da dovedem u pitanje značaj ni prirodnih, ni tehničkih, ni medicinskih nauka za naučni i tehnološki razvoj Republike Srbije, daleko od toga, te nauke su nam i te kako potrebne, ali jedna ubedljiva dominacija stručnjaka iz tih oblasti, a jedno vidno zapostavljanje ljudi iz oblasti društvenih, odnosno humanističkih nauka.
Plašim se da će od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje da napravi jednu tehnokratsku instituciju koja neće biti dovoljno spremna da odgovori izazovima koji se postavljaju pred fakultete koji se bave društvenim i humanističkim naukama. Zašto to kažem?
Zato što je posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju postalo jasno da mnoge njegove odredbe jednostavno nisu sprovedene u praksi do kraja i da sve ono što je najavljivano kao bitna novina u Zakonu o visokom obrazovanju jednostavno se nije obistinilo.
Ne znam da li ministar prosvete gospodin Žarko Obradović raspolaže podacima o tome kolika je fluktuacija studenata između fakulteta u Srbiji i pravnih fakulteta van Republike Srbije. Sumnjam da je velika. Uglavnom je reč o studentima koji opet dolaze iz reda prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka, a da je mnogo manja fluktuacija studenata koji dolaze iz tih fakulteta koji se bave društvenim i humanističkim naukama.
To je na neki način razumljivo zato što, kao što je primetio i gospodin Šami, postoje nauke koje su nacionalno određene. Znate, pravni sistem Republike Srbije je nacionalno određen. Teško da neki student koji studira pravni fakultet u Srbiji može da nauči nešto o pravnom sistemu Finske i da se vrati u Srbiju i da bude dobar pravnik u Srbiji. Nacionalna istorija je opet nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno. Srpski jezik je nešto što je, po definiciji, nacionalno određeno.
Dakle, postoji čitav niz nauka, postoji čitav niz naučnih disciplina gde fluktuacija studenata na evropskom, pa i svetskom nivou prosto nema nekog velikog smisla, naravno, sem ako želite da naučite na neki efikasniji i brži način neki strani jezik, ali da naučna dostignuća sa društvenih fakulteta u inostranstvu prenesete u Republiku Srbiju i da to ima nekih vidljivih rezultata na naučni razvoj Republike Srbije, to je već nešto što je problematično.
Posle pet godina od donošenja Zakona o visokom obrazovanju, mislim da je došlo krajnje vreme da se postavi pitanje – da li je koncept tzv. reforme visokog obrazovanja po bolonjskim principima uspeo ili nije uspeo?
Duboko uverenje SRS je da taj koncept apsolutno nije uspeo, da je Republika Srbija suviše brzo, suviše naglo i bez mnogo razmišljanja ušla u ceo taj projekat i sada posle pet godina mi otprilike možemo da vidimo prilično žalosne rezultate te reforme.
Naime, ako zanemarimo ovu dnevno-političku verbalistiku oko toga da moramo da uđemo u EU, da moramo da poštujemo evroatlanske integrativne procese itd, koji je osnovni kriterijum da bi se utvrdilo da li je jedna škola, odnosno da li je jedan univerzitet dobar ili ne, po kvalitetu i stepenu znanja koji pruža svojim učenicima i studentima.
Da li smo mi imali srednjoškolski i vosokoškolski sistem koji je bio dobar? Mislim da smo imali. Da li su naše škole i fakulteti pružali jednu široku lepezu znanja učenicima i studentima? Jesu. Da li je u toj lepezi znanja bilo i nečega što je nepotrebno, nečega što zaista opterećuje mlade ljude? Bilo je. To što opterećuje zaista je trebalo odbaciti. Plašim se da smo mi, kako bi rekao Frensis Bejkon, sa prljavom vodom bacili i zdravo dete.
Sada imamo čitav niz, kako srednjih škola, a pogotovo fakulteta, što je mnogo veća opasnost, koji navodno školuju mlade ljude u Srbiji i ti mladi ljudi dobijaju diplome visokoškolskih ustanova, ali stepen njihovog znanja je prilično mali i njihovo znanje je praktično neupotrebljivo ili je jako malo upotrebljivo u bilo kojoj instituciji u Republici Srbiji. Znate, za mene je neshvatljivo da student na pravnom fakultetu bilo gde u Srbiji na prvoj godini izučava ustavno pravo u jednom semestru. Ustavno pravo je kapitalna naučna disciplina za pravnike.
Zamislite da dođe mlad čovek od 18-19 godina na Pravni fakultet, u zbrci, u haosu, ne zna ni šta je država, ni šta je pravo, i on treba za jedan semestar da savlada ustavno pravo. To je nemoguće. On od ustavnog prava može da savlada uvodne napomene. To je problem. Takvih primera imate koliko hoćete. Ni za dva semestra ustavno pravo ne može da se ispredaje i da student zaista zna ustavni sistem Republike Srbije, a da o uporednim ustavnim sistemima i ne govorimo.
Dakle, dva semestra nisu dovoljna, a kamoli jedan semestar koji traje od prilike dva i po do tri meseca. To su sve posledice reforme po konceptu koji se kolokvijalno naziva "bolonjski proces".
Šta su dobili studenti još sa "bolonjski proces"? To smo mogli da vidimo pre nekoliko dana. Dobili su to da sad moraju da plaćaju jako visoke školarine za svoje studije, da su mnogi ministri u sadašnjoj Vladi Srbije, da su mnogi narodni poslanici, a tu uključujem i moju malenkost, morali da plate za svoje visokoškolsko obrazovanje.
Mislim da većina od nas ne bi danas posedovala diplomu bilo kog fakulteta, prosto zato što ne bismo bili u mogućnosti da te školarine platimo. Danas su mladi ljudi prinuđeni da plaćaju prilično visoke školarine, koje apsolutno nisu kompatibilne sa standardom ni njihovim, a ni sa standardom njihovih roditelja.
Problem sa kojim se suočava i Ministarstvo prosvete jeste jedna poplava takozvanih privatnih fakulteta. U toj oblasti država apsolutno nije uspela da zavede bilo kakav red. Postupak akreditacije visokoškolskih ustanova, koji je trebalo da bude strog, da zaista utvrdi da li postoje elementarni standardi za sprovođenje naučno-nastavnog procesa na tim visokoškolskim ustanovama, pokazao se kao jedan pro forma postupak, koji se završi za pet, deset ili petnaest minuta, popune se potrebni obrasci i, naravno, takve visokoškolske ustanove dobijaju dozvolu za rad.
Stvarni kvalitet ovih visokoškolskih ustanova je na prilično niskom nivou. Tu vam predaju ljudi za koje niko živ u naučnoj jasnosti Srbije, nije čuo. Tu su vam redovni profesori ljudi koji iza sebe nemaju nijedan kvalitetniji udžbenik. Čak nijedan kvalitetni naučni rad. Pitajte dragog boga gde su stekli magistarske, odnosno doktorske titule. Ne želim da kažem da su svi takvi, ali da ima i takvih mislim da će sa tim da se složi i ministar prosvete.
Imate fakultete koji su po svom nazivu besmisleni. O tome sam više puta govorio. U Novom Sadu ste do pre, mislim, dve godine imali fakultet koji se zvao Direktorski fakultet. Zdravorazumski posmatrano, kakvo zvanje dobija mlad čovek koji završi direktorski fakultet? Diplomirani direktor. To znači da on sutra ne može da radi ni jedan drugi posao sem da bude direktor. Kažite mi u kojoj civilizovanoj, dobro uređenoj državi to ima? Nema nigde. Ima u Republici Srbiji.
Dakle, Zakon o viskom obrazovanju, koji je trebalo da postavi visoke standarde, da bi uopšte mogla da funkcioniše neka visokoškolska ustanova, pao je na ispitu zato što je postupak akreditacije traljavo sproveden, nesavesno. Da li je bilo slučajeva korupcije? U to ne želim da ulazim, neka se time bave nadležni organi, ali ima indicija da jeste.
Ne mogu da razumem da dozvolu za rad dobije navodno visokoškolska ustanova u kojoj se izvodi nastava na gajbama od piva, u šupama nekim, u napuštenim magacinima itd. Takvih pojava ima samo u Republici Srbiji. Takvih pojava nema čak ni u zemljama okruženja RS, a o visoko razvijenim zemljama Zapada da i ne govorim.
Dakle, mislim da je zaista došlo vreme i SRS je duboko ubeđena da država treba da se suoči sa problemom lošeg Zakona o visokom obrazovanju i još lošijih posledica njegove primene. Mi moramo sebi da priznamo da koncept reforme univerziteta, po takozvanoj Bolonjskoj deklaraciji, nije dao očekivane rezultate, da je Republika Srbija suviše brzo ušla u ceo taj proces, čak i brže nego neke zemlje koje imaju daleko bogatiju univerzitetsku istoriju i tradiciju od Srbije. Neću da govorim o slučaju Francuske, Belgije, Engleske itd.
Dakle, jasno je da nešto nije u redu sa konceptom visokog obrazovanja u Srbiji. Jasno je da smo se mi suviše olako odrekli nekih dobrih tradicija u visokom školskom obrazovanju. Naš univerzitet je bio dobar. Naš univerzitet je školovao ljude koji su mogli mirne duše da budu stručnjaci na svim meridijanima sveta, a danas to već nije slučaj.
Mi danas imamo na delu pokušaj da se mladi ljudi u Srbiji svedu na vrlo jeftinu radnu snagu, da imamo što manje zaista i suštinski visokoobrazovanih ljudi, a i to malo što ima visokoobrazovanih ljudi da bude što više iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, i po mogućnosti da ti ljudi kada steknu diplome na našim fakultetima napuste Srbiju i onda umesto da od njihovog procesa obrazovanja korist ima Republika Srbija, imaće SAD, imaće Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Australija, Kanada itd.

Pošto na listima poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li želi reč neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa ko nije iskoristio pravo iz člana 96. Poslovnika?

Reč ima ministar.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo Đukić Dejanović i ostali članovi predstavništva, imam potrebu da kažem nekoliko reči povodom tačke dnevnog reda o kojoj je parlament danas raspravljao, ali i oko nekoliko pitanja koja su pokrenuta tokom ove javne rasprave.
Naime, danas Narodna skupština Republike Srbije je na predlog Odbora za prosvetu razmatrala Predlog kandidata za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Želim tim povodom da kažem nekoliko reči, odnosno da odgovorim konkretno na pitanja koja su bila postavljena u vezi sa predlogom, odnosno načinom izbora kandidata.
Pre svega, želeo bih da se zahvalim predsedniku Odbora, gospodinu Šamiju, kao i ostalim članovima Odbora na brzini reagovanja i razumevanju značaja stavljanja ovog pitanja na dnevni red sednice Odbora, jer da nije bilo toga imali bismo određeni proceduralne probleme vezano za razmatranje i usvajanje ovog predloga.
Drugo, ne mogu da se ne zahvalim dosadašnjim članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, jer praktično za nekoliko dana sa izborom novih članova, jedan značajan broj članova iz prethodnog saziva će prestati da radi, doduše biće i onih koji će nastaviti da rade i u novom sazivu, što je dobro jer će postojati jedan kontinuitet u radu Saveta, što je izuzetno značajno s obzirom na sve one zadatke koje Nacionalni savet za visoko obrazovanje ima i koje zakon predviđa.
Treće, neko od kolega je pomenuo da Skupština nije imala prilike da razmatra, da čuje predsednika Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Moram vam reći da je profesor Srđan Stanković bio izrazio želju, bar preko mene lično, da bude tu kada se bude razmatrao Izveštaj o radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. O tome sam obavestio sekretara Odbora, ali sam informisan da nije bilo predviđeno da se o tome govori, pa samim tim i njegovo prisustvo bi u ovom slučaju predstavljalo višak.
Treće, oko vremena, ako pogledate prelazne odredbe izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji je usvojen, čini mi se, 28. juna, a stupio na snagu 1. jula, tu se kaže da postojeći saziv Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nastavlja rad do izbora novih, a da će se izbor novog saziva izvršiti u roku od šest meseci od trenutka kada je zakon počeo da važi.
Prema tome, mi smo u određenom roku predložili ove kandidate i mislim da smo tu ispoštovali rokove, a pogotovo je u međuvremenu Nacionalni savet za visoko obrazovanje stvarno radio, tako da poštovanje zakona nije dovelo do bilo kakvih problema u radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Četvrta stvar koja se stavlja kao prigovor, jeste to da li će Skupština birati ili imenovati. Tačno, zakon predviđa u članu 10. da Skupština bira članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ali smo imali jednu faktičku situaciju - da je KONUS predložio onoliko članova koliko treba da se bira, odnosno jednog manje, zato što prilikom izbora u KONUS jedan predloženi član nije dobio podršku. Korektnosti radi, neću pomenuti njegovo ime, ali je činjenica da od 12 članova, KONUS je predložio 11 članova. Mogao je i više, ali su se oni opredelili da predlože taj broj. Moram reći to je njihovo pravo, jer po Zakonu i jesu predlagači toga.
Nemojte me shvatiti pogrešno, ali ne bi bilo logično da sada Vlada daje više kandidat nego što se bira, jer to bi na određeni način bila javna poruka da u Vladi nema jedinstva oko kandidata koje Vlada predlaže, a pošto u Vladi ima jedinstvo kandidata koji se predlažu, sasvim je logično da mi predložimo onaj broj koji bira. Svaka druga poruka bi bila, objektivno, jedna politička greška ili, kako kažu košarkaši, greška u napadu. Nemam razloga za tako nešto, tako da smo mi predložili ovaj broj koji se bira.
Kada pogledate strukturu predloženih članova, videćete da ima, među ovih 20 predloženih kandidata, ljudi koji stvarno imaju impresivne naučne biografije, koji su iz različitih obrazovno umetničkih polja. Ima iz oblasti prirodno-matematičkih nauka. Kolega Martinović je u pravu, ima ih više u odnosu na druge, ali je to struktura koja je utvrđena i na KONUS. Ima iz društveno humanističkih nauka.
Moram pomenuti da su iz ekonomije Kovač, Janićijević, Jokić, Knežević, Ikodić, filolog Grubačić, politikolog Jovanović, tehnički fakulteti: Janacković, Nedočin Bukočić, Matavulj, medicina: Kosta Stefanović, opet umetnički: Dara Matić Marović.
Znači, u toj strukturi predloženih, po onom što su dela njihovih interesovanja, stvarno imamo ljude sa impresivnim biografijama koje praktično pokrivaju sva ova umetničko-obrazovna polja koja će biti predmet rada Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. S te strane, mi možemo apsolutno biti zadovoljni. Čini mi se da smo uradili sve ono što treba da bi dobili kvalitetan Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
Dozvolite mi, s obzirom da vezano za Nacionalni savet za visoko obrazovanje nije bilo drugih značajnijih primedbi, da kažem i nekoliko reči o onome što su poštovane kolege u raspravi pomenule kao mogući problem. Pre svega, bez uvrede po kolege poslanike, bilo je u nekim izlaganjima, kako bih rekao, pomešano razumevanje broja i sadržaja članova Nacionalnog prosvetnog saveta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Nacionalni prosvetni savet ima 43 člana, Nacionalni savet za visoko obrazovanje 21, mi ćemo im odobriti 20, kasnije će se Skupština izjasniti o 21. Već sam razgovarao sa profesorom Kovačevićem, predsednikom KONUS da se izvrši izbor još jednog člana, tako da će se Skupština o tome izjasniti.
Bilo je pitanje vezano i za njihovu novčanu nadoknadu. Prema Zakonu o visokom obrazovanju, koji vi imate, nadoknade članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ovog o kojem raspravljamo, utvrđuje Narodna skupština, na predlog nadležnog odbora. Znači, Narodna skupština je vlasna da o tome donese odluku, tako da mislim da tu nećemo imati nikakvih problema, jer će Narodna skupština uraditi ono što treba i onda ćemo izbeći neki mogući problem.
Poštovali smo i sve druge oblasti. Dozvolite mi da kažem nešto. Ne mogu, a da ne kažem, mislim da su pojedine kolege, ne znam da li je to profesor Šami pomenuo ili još neko, da je obrazovanje oblast u koju se ulaže, sa kojom se radi, a rezultati, i pozitivni i negativni, dolaze tek posle nekoliko godina.
Mi smo u situaciji, Vlada i ja kao ministar, da se suočavamo sa nečim što je bila posledica rada, sa namerom da promenimo na bolje, ne govoreći ništa negativno o vremenu pre, s obzirom da će sigurno biti i onih stvari koje su i pozitivne i negativne u odnosu na ovo što mi radimo, ali smo, činjenica je, u zadnje dve i po godine uspeli da obrazovni sistem podignemo, a to apsolutno ostavljam i vama da procenite, na jedan značajno veći nivo i da uradimo stvari koje i te kako unapređuju obrazovni sistem.
Kada je reč o preduniverzitetskom obrazovanju, ne mogu, a da ne kažem nekoliko reči. Podsetiću vas da imamo oko milion i 200 hiljada đaka i studenata i oko 125 hiljada zaposlenih. Imamo jedan ogroman sistem, najveći smo deo te javne oblasti. Jednostavno, u tom sistemu ima brojnih otvorenih pitanja, brojnih problema, a mi pokušavamo na sistemski način da ta otvorena pitanja svedemo na najmanju moguću meru, da probleme rešimo i da poboljšamo kvalitet obrazovnog sistema.
Podsetiću, pošto je reč o preduniverzitetskom obrazovanju, čini mi se da je kolega Poskurica govorio i još nekoliko kolega, a vratiću se i na visoko obrazovanje, da mi imamo situaciju da se predškolsko obrazovanje realizuje u 159 predškolskih ustanova, odnosno 2.364 izdvojena odeljenja, da se osnovno obrazovanje izvodi u 1213 škola, 1205 državnih i osam privatnih, srednje obrazovanje u 559 škola, 521 državnu školu i 38 privatnih srednjih škola. U ukupnom broju u srednjem obrazovanju 383 škole su srednje stručne škole, 129 su gimnazije i 47 su umetničke škole.
Podsetiću vas da smo usvojili četiri strateška zakona: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, Zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima i Zakon o učeničkom i studentskom standardu. Ono što smo mi želeli postići tim zakonima, pošto je danas bilo primedbi i pitanja vezano za to, jeste da postignemo pozitivne rezultate u tri dimenzije obrazovanja: u jednakopravnost, u kvalitet i efikasnost.
Naš strateški cilj je da što više dece bude obuhvaćeno obrazovanjem, da kvalitet obrazovanja bude što bolji i da izađu sa što većim znanjem, da bi na bilo kom nivou obrazovnog sistema ili svog života da se odluče da se uključe u svet rada ili da nastave školovanje, da bi to mogli učiniti na najbolji mogući način.
Kada smo doneli Zakon o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, usvojili smo zakonska rešenja koja su predstavljala savremeni odgovor na potrebe života, koji je bio usklađen i sa Ustavom i sa nacionalnim zakonodavstvom i strategijama, ali i sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama i međunarodnim standardima, jer smo pošli od potreba deteta, od njegovih razvojnih, obrazovnih, kulturnih, zdravstvenih, socijalnih potreba, naravno i deteta i porodice.
Kada smo doneli Zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, po prvi put smo uredili jednu značajnu oblast, koja ranije nije bila uređena u obrazovnom sistemu Republike Srbije, Zakonom o učeničkom i studentskom standardu smo dodatne uslove, po pitanju učeničkog i studentskog standarda, utvrdili. Drugim zakonima smo utvrdili neke druge stvari.
Ovo sve govorim da bi imalo požurio, a ne mogu da vam ne kažem sve ono što je bilo pomenuto. Zašto?
Kada pogledate rezultate, sada dolazim do onoga što je kolega Martinović pomenuo, za ovo kratko vreme koliko su zakoni u primeni, činjenica je da su ovi zakoni imali pozitivnog efekta na obrazovni sistem Republike Srbije, jer u odnosu, na primer, na predškolsko obrazovanje i vaspitanje, u odnosu na 32% obuhvata dece u 2003. godini, ove godine taj procenat je iznosio preko 47%. To ne znači da smo zadovoljni, ali je činjenica da se povećao.
Naravno, značajan doprinos ovom cilju predstavlja i ranije uvedena obaveza pripremnog predškolskog programa za svu decu pred polazak u školu.
Pre neki dan sam imao razgovor sa Savezom učitelja i predsednik Saveza učitelja mi je rekao da se primećuje značajno poboljšanje, odnosno podizanje kvaliteta kod dece koja su deo pripremnog predškolskog programa, da ona mnogo, rekao bih sa većim kvalitetom ulaze u osnovnu školu i pokazuju daleko bolje rezultate u odnosu na generacije pre. Naravno, pripremni predškolski programi i osnovno obrazovanje su obavezni i besplatni su za svu decu. Moram da pomenem to – besplatno.
Prošle godine smo započeli sa realizacijom projekta besplatnih udžbenika. U prethodnoj godini smo obezbedili besplatne udžbenike za 160.000 đaka, ove godine će biti i treći razred. Konačni cilj je da svi uzrasti dece u osnovnim školama dobiju besplatne udžbenike, pri čemu ostvaruju i deo besplatnog školstva.
Dostupnost obrazovanja smo poboljšali uvođenjem interneta u sve škole. Iduće godine ćemo imati u svim osnovnim školama informatičko odeljenje. Znači, preko 1.200 škola. Ostaju nam srednje škole i to ćemo učiniti.
Naravno, ravnopravnost u obrazovanju smo unapredili kroz proces inkluzije – uključivanje dece u redovnu nastavu, ali i mogućnost da se u specijalizovanim školama stručno obrazuju, pri čemu je posebna pažnja bila posvećena ugroženim društvenim grupama sa niskim socijalnim statusom i Romima.
Kad je reč o Romima, preduzeli smo nekoliko afirmativnih mera i akcija za funkcionalno obrazovanje Roma, od upisa u srednje škole i fakultetu, zaštitu od diskriminacije itd. Imenovani su posebni savetnici u obrazovanju, koji su zaduženi za poboljšanje obrazovanja Roma. Povećan je upis romske dece u predškolske ustanove. Napravljen je model uvođenja romskih asistenata u škole. Trenutno je 179 pedagoških asistenata, od kojih je već 55 radilo u školama, završilo proces obuke i uključilo se u rad predškolskih ustanova.
Kada je reč o srednjem obrazovanju, reformi srednjeg stručnog obrazovanja, uveli smo 63 nova obrazovna profila u 222 srednje stručne škole. Ovi profili su proizvod i potreba tržišta za stručnim kadrovima, ali i obezbeđenje potrebnog nivoa za dalje obrazovanje.
Što se tiče reforme gimnazijskog obrazovanja, želimo da u ovom delu obezbedimo što kvalitetnije znanje, koje je neophodno za nastavak daljeg školovanja, kada je reč o univerzitetskom obrazovanju.
Kada je reč o kvalitetu u obrazovanju, predviđeno je uvođenje završnog ispita na kraju obaveznog odnosno osnovnog obrazovanja, uvođenje opšte stručno-umetničke mature, specijalističkog maturskog ispita itd.
Videli smo da malu maturu planiramo, da postepeno povećavamo broj nepoznatih zadataka i da na jedan miran, evolutivan način uvedemo jednu novinu koja će objektivno biti revolucionarna u odnosu na ono što imamo do sada. Ali, to je deo zakona.
Naravno, radićemo i na obrazovanju odraslih. Spremili smo Nacrt zakona o obrazovanju odraslih. On će biti vrlo brzo predmet javne rasprave, zato što želimo da se stvore zakonodavni uslovi za obrazovanje odraslih i za rešavanje pitanja neformalnog obrazovanja i dodatnog stručnog obrazovanja i pitanje doživotnog učenja, da jednostavno svim ljudima, pogotovo onima koji su nezaposleni, socijalno ugroženi, hendikepirani i pripadnici ranjivih grupa, izbeglice, osobama koje su ostale bez posla u procesu tranzicije, radnicima bez kvalifikacija ili ljudima koji su nedovoljno kvalifikovani a nalaze se u trećem dobu, omogućimo da se putem obrazovanja ostvari jedan lični razvoj i egzistencija.
Zašto sve ovo pričam? Prošle su dve i po godine od kako je ova vlada počela da radi. Imali smo jednu zanimljivu situaciju, da smo stalno smo kritikovali i kad treba i kad ne treba. Ali, to je deo posla koji radimo i to je deo javnog života i političkog života u Srbiji. Sada se desila jedna zanimljiva stvar, 8. decembra ove godine, koja je vrlo indikativna kad je reč o odnosu javnosti prema obrazovanju.
Naime, Srbija je prihvatila obavezu, većina to zna, možda manji deo to ne zna, da bude deo PISA testova koje sprovodi OECD u 74 zemlje i koji su objektivno, hteli to mi ili ne, mera provera kvaliteta obrazovnog sistema date zemlje. Mi smo radili taj test 2003, 2006. i 2009. godine, radićemo i 2012. godine i zanimljivo je da sam, kao ministar koji je stupio na tu dužnost 2008. godine, jula meseca, voljom ove narodne skupštine, više puta bio pitan o rezultatima iz 2006. godine, koji su objavljeni 2007. godine, a na koje mi objektivno nismo mogli da utičemo, uvek sa tim negativnim predznakom – nije urađeno ništa, evo, PISA testovi, ništa.
Vi takvu situaciju možete da objašnjavate koliko god hoćete – da ne postoji komplementarnost obrazovnih sistema, da je struktura zadataka drugačija, da se nastava izvodi na jedan način, da je metod izvođenja nastave drugačiji, da nastavnici možda nisu u toj meri upoznati sa nastavnim planom i programom itd. Ali, to je mera kvaliteta. Mi smo 2009. godine, spremajući se za PISA testove, organizovali jednu međunarodnu konferenciju ovde. Pozvali smo ljude iz OECD, iz direkcije koja baš radi sa PISA testovima, angažovali smo nekoliko stotina nastavnika, odštampali smo testove iz 2006. godine, na međunarodnoj konferenciji smo podelili te testove nastavnicima, zamolili ih da od februara do kraja aprila, kada su rađeni testovi, da oni te zadatke prorade i šta je rezultat?
Obavljeni su rezultati 8. decembra ove godine. Prvo ću reći ovo negativno koje svi pominju, a onda ću reći pozitivnu stvar koju neće da pomene niko ili skoro niko. Tačno je da nismo na nivou ranga ili mesta zemalja koje rade PISA testove poboljšali svoje mesto, možda smo čak i pali, ali je zanimljiv ovaj drugi deo, koji ne pominje skoro niko, a kao ministar prosvete imam obavezu da to vama ovde pomenem.
Očigledno kod nas dobre vesti nisu vesti koje su zanimljive za širu javnost, sem ukoliko nema nešto negativno. Zanimljivo je, primera radi, da je Srbija zahvaljujući tom malom naporu, ali pre svega angažovanju i znanju đaka, da tu ne bude nikakve greške, da mi preuzimamo na sebe deo zasluge koja pripada drugima, znači, đaci i nastavnici, ali i mi u Ministarstvu prosvete smo uradili jednu suštinsku stvar – stvorili smo jednu atmosferu da se radi, da se uči, da se problem rešava time što smo doveli ljude iz OECD, iz direkcije, podelili testove i insistirali da se vrši edukacija đaka do sprovođenja testova.
Zanimljivo je da je u čitalačkoj pismenosti Srbija postigla napredak od 41 poena, da je u funkcionalnoj pismenosti, čini mi se, za 28 poena smo povećali, u matematičkoj pismenosti sedam poena i u naučnoj pismenosti sedam poena. U ovih deset godina od kako se PISA testovi sprovode na nivou zemalja OECD, nije bilo nijedne zemlje koja je pokazala takav napredak između dva ciklusa.
Inače, ljudi koji se bave ovom tematikom kažu da se po pravilu napredak potvrđuje kada se postigne sedam poena. Mi smo to postigli u matematičkoj i u naučnoj pismenosti, a u čitalačkoj 41 poen, s tim što je čitalačka pismenost suštinska, jer je ona u stvari osnov za razvoj ove druge.
Šta to pokazuje? Kada se suočimo s problemom, kada uđemo u njegovo rešavanje, napravimo atmosferu kad to više nije bauk, nego nešto što može da se reši, onda se može postići dobar rezultat. Mi smo smanjili zaostatak u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku, gde je ranije taj nedostatak bio daleko veći.
Takođe, povećali smo prednost u odnosu na Bugarsku i Rumuniju, koje su članice EU i nismo zadovoljni. Moram da kažem da nismo zadovoljni. Ali, činjenica je da smo postigli taj napredak i malo ljudi se, sa izuzetkom predsednika Tadića, setilo da kaže makar jednu lepu reč o tome.
Zašto ovo govorim? Nema poštovanja, koleginice i kolege, napretka u Srbiji i u sistemu obrazovanja dok obrazovanje ne postane kod svih suštinska vrednost i mera kvaliteta i nešto čemu se posvećuje dužna pažnja. Tek kad obrazovanje kod svih bude tako shvaćeno, onda će naš zahtev da treba izdvajati ne samo više novca, nego da treba oni koji su kvalitet da budu i vrednovani tako, biti pravi.
Nama se često prigovara, nekad s pravom a nekad ne, da nemamo kvalitetan obrazovni sistem. Sa stanovišta celine, tačno je. Postoje stvari koje i te kako treba da promenimo. Ali, kad posmatrate stvari unutar tog sistema, naši matematičari, fizičari, astronomi, informatičari su zadnjih četiri godine osvojili preko 400 medalja. Nije moguće da nema kvaliteta a da budu tako uspešni.
Sa druge strane, kaže se da visoko obrazovanje nije dobro. Tačno je da na globalnom nivou treba raditi promene i tu je kolega Martinović u pravu. Međutim, nisam čuo da se ijedan strani univerzitet odriče naših studenata koji završe visoko obrazovanje ovde, ili neka međunarodna kompanija. Naprotiv. Oni su vrlo cenjeni stručnjaci, priznati su i niko ne dovodi u pitanje sadržaj onoga što se ovde uči. Ali, mi treba da radimo na tome da podignemo nivo obrazovanja. Čini mi se da smo na dobrom pravcu.
Pre neki dan je Nacionalni prosvetni savet utvrdio pravce razvoja obrazovanja. Moram vam reći, 43 člana Nacionalnog prosvetnog saveta, možda neko i nije bio prisutan, jednoglasno su usvojili te pravce razvoja i tačno sad imamo analizu stanja, koji su problemi i kako to rešavati. Na nama je sada samo da te stvari rešavamo u jednom dužem vremenskom periodu.
Poštovane kolege, treba da afirmišemo vrednost obrazovanja i da naučimo decu da uče. Zašto kažem – da naučimo decu da uče? Imamo kod nas potpuno paradoksalnu situaciju. Pomenut je primer Londona. Tamo studenti demonstriraju zato što se školarine uvećavaju tri puta. U Londonu studenti demonstriraju zato što se smanjuju izdaci države za školarinu. Mi u okviru onoga što imamo, povećamo broj studenata na kvotama, izlazimo u susret smanjenju broja bodova, povećavamo broj ispitnih rokova – i studenti demonstriraju. Nešto nije logično. Ovde se demonstrira zato što se pojačavaju uslovi ili se povećava školarina, a kod nas? Naravno, uvek možete da nađete odgovarajući odgovor za jedno ili drugo.
Postavlja se pitanje da država uvek pravi zakone opšteg karaktera gde ne može se svima izaći u susret. Zašto? Mi finansiramo oko 60% studenata svih univerziteta na nivou Republike Srbije. Finansiramo osnovne studije. Finansiramo master studije i prvi put u istoriji visokog obrazovanja mi finansiramo doktorske studije.
Evo, juče smo konstatovali da 2.120 studenata doktorskih studija, 660 je onih koje finansira država i to je nešto. Lično mislim da u ovim uslovima ekonomske krize i u situaciji u kojoj se mi nalazimo, da je to jedan dobar podatak.
Neko je postavio pitanje finansija. Poštovane kolege i koleginice, stvari i stoje ovako. Mi smo u budžetu Republike Srbije ove godine dobili 114.147.000.000. To je u odnosu na prošlu godinu, odnosno rebalans budžeta je veći za 5.770.000.000. Nije sve kao što smo tražili. Međutim, zanimljivo je, juče smo došli do jednog saznanja, prosek strukture Ministarstva prosvete u strukturi budžeta drugih zemalja OECD je 13,26. Naše Ministarstvo prosvete u strukturi ovog budžeta učestvuje sa 13,95. Znači, oko 14%, nešto smo veći.
Međutim, problem je u tome što mi nismo u dugom vremenskom periodu značajnije ulagali u obrazovanje. Zato naravno imamo određenih kodova.
Kada je reč o strukturi troška unutar Ministarstva prosvete, samo da znate, pošto i tu dimenziju treba da znate, za Ministarstvo samo se izdvaja 0,68% novca, za osnovno obrazovanje 49,25%, za srednje obrazovanje 21,71%, za učiteljski i studentski standard 7,39%, za visoko obrazovanje 20,31%, za međunarodnu saradnju 0,38, za zavode 0,29%. Kad je reč o strukturi, ona čuvena informacija vezana za plate i za ostalo, ove godine plate zauzimaju skoro 91% od troškova Ministarstva prosvete, ostalo je za druge nivoe.
Poštovane koleginice i kolege, možda sam malo duže govorio o pitanjima koja su postavili određene kolege, ali sam smatrao da ima potreba da govorim o tome, jer su i same kolege postavili pitanja koja zaslužuju odgovore i mislim da je dužnost ministra da o tome nešto kaže.
Kada je reč o pitanju gospodina Martinovića, tačno je da mi u sprovođenju Bolonje imamo probleme. To je evidentno. Dva puta smo menjali zakon za protekle dve godine, pokušavajući da izađemo u susret zahtevima cele akademske javnosti. Stalno se priča o studentskim programima, stalno se priča o udžbenicima, stalno se priča o predavanjima, stalno se priča o ispitima, stalno se priča da li studenti prisustvuju ili ne prisutvuju svim tim načinima provere znanja, a malo se priča o kvalitetu. Dok se ne bude promenila stvar i ne bude se na univerzitetima pričalo o kvalitetu, i naravno da se ukaže konkretno prosto šta je objektivno problem, ne može se ići napred. Međutim, ima jedna dimenzija koja se stalno prenebregava svesno ili nesvesno.
Poštovane koleginice i kolege, Srbija se opredelila 2003. godine da bude deo Bolonjskog procesa, ali bolonjski proces nije obavezan. Nismo morali. Četrdeset i sedam zemalja Evrope je deo tog procesa stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja, 27 članica Evropske unije i ove ostale koje to nisu. Nismo morali, ali smo hteli. Zašto? Zato što hoćemo napred.
Mi možemo da mislimo o sebi šta hoćemo, da smo sjajni, fantastični, da imamo super obrazovanje. Inače, slažem se sa vama, obrazovanje je ranije bilo odlično, ali, evo, imate kritičara kaže – nije valjalo ništa, a neće biti, ako nije bilo dobro obrazovanje, da su nam stručnjaci sjajni sami po sebi, nego su valjda produkt nekog obrazovnog sistema.
Ali, vremena se menjaju, obrazovanje se tako oblikuje da 47 zemalja Evrope želi da stvori jedinstven prostor evropskog obrazovanja, naravno da bi se i mobilnost povećala i naravno da nismo glupi. Neke zemlje će stvoriti sebi dobru priliku da dobiju gotovog stručnjaka, jer ulažemo u njega, ulažemo u njegovo obrazovanje, on dobija gotov proizvod, za razliku od prethodnih godina.
Ovde je suština da napravimo obrazovni sistem koji će biti u funkciji razvoja Republike Srbije, pa prvo da doprinese razvoju Srbije, a onda stvoriti mogućnost ostalim studentima koji to žele i da pođu u inostranstvo, pa i sutra da se vrate.
Ovo govorim zato što odgovor na ovo pitanje je vrlo kompleksan. Podrazumeva aktivnost cele države jer nije u pitanju samo obrazovanje, nego je u pitanju i demografija i demografska kretanja i izdvajanja za druge stvari koje su deo strategije kako unaprediti stanje u Srbiji.
Mi u Ministarstvu prosvete ne možemo sami da učinimo mnogo toga, ali je činjenica da smo napravili u visokom obrazovanju i obrazovanom procesu Republike Srbije jednu pozitivnu atmosferu da se radi, polako stižu ti prvi rezultati.
Naravno, nismo rešili brojne probleme, jer problema ima. Prisutno je i dalje na nivou celog sistema, nedovoljno je sistem sa stanovišta kvaliteta visok. Imamo slučajeve nasilja u školama. Imamo problem nedovoljnog usavršavanja nastavnika. Imamo problem i rukovođenja direktora. Imamo brojne druge probleme zato što obrazovanje nije u društvenom sistemu vrednosti ona vrhunska vrednost koja treba da bude poštovana na različite načine i materijalno i statusno.
Suština je da mi sami oblikujemo svoj obrazovni sistem, ali moramo pratiti i trendove koji jesu u Evropi. Biti taj deo evropskog prostora visokog obrazovanja zbog Srbije i zbog budućnosti koja postoji.
Mislim da sam obuhvatio skoro sva pitanja koja su pomenuta. Žao mi je što sam možda malo duže govorio, ali šta ću, pošto ste me pitali, a ne bi bilo fer da ne kažem.
Rekao bih nešto i o strategiji. Kada je ova vlada formirana, kao ministar prosvete rekao sam da ćemo do kraja mandata ove vlade napraviti strategiju obrazovanja Republike Srbije.
Sada vam kažem, ima još 15 meseci do novih izbora, imaćemo strategiju obrazovanja. Nacionalni prosvetni savet je napravio pravce razvoja obrazovanja i pre neki dan je usvojio pravce razvoja, unapređenja kvaliteta predškolskog, osnovnog, opšteg, srednjeg, umetničkog obrazovanja i vaspitanja. Nacionalni prosvetni savet je to uradio. Javnost će imati tehničku redakciju tog teksta.
Nacionalni savet za visoko obrazovanje napravio je elemente strategije visokog obrazovanja. Ovaj novi saziv koji se bude usvojio će uraditi svoj deo posla i ostaje da deo tog materijala budu i podaci vezani za razvoj Republike Srbije.
Ovo pominjem zato što smo, Vlada i ja kao ministar, preuzeli određenu obavezu stupanja na ovu dužnost i sada vam kažem da ćemo to učiniti, uradićemo to što smo obećali, kao što ćemo i doneti i zakon o obrazovanju odraslih i zakon o osnovnoj školi i zakon o srednjoj školi i normativno urediti ovaj sistem da ko god da dođe posle nas imaće uređen sistem. Ono što ne bude dobro neka menja, ono što bude kvalitetno neka unapređuje da bi imali kvalitetno obrazovanje za godine koje dolaze.
Kvalitetnog obrazovanja nema kada se sve ruši iza sebe ili se nekritički prihvata sve sa strane. Sve mora da bude dimenzionirano na način da odgovara našem i obrazovnom sistemu, ali i našem i nacionalnom identitetu i onome što hoćemo od Srbije u godinama koje dolaze.
Poštovane koleginice i kolege, hvala vam što ste imali strpljenja da me saslušate, ali mislim da je pomenuto toliko tema vezano za sve nivoe obrazovanja. Nije bilo samo za nivo visokog obrazovanja. Nisam mogao da ne iskoristim priliku da kažem kako stvari stoje pošto, bez uvrede, vaši stavovi su samo jedna strana priče, kao i moji, pa kada se sasluša jedno i drugo, građani Republike Srbije će imati priliku da steknu zaključak o obrazovnom sistemu Republike Srbije, o onome što činimo, o rezultatima koje postižemo i o našim planovima za buduće vreme.

Zahvaljujem gospodine ministre.

Posebno zahvaljujem na informacijama koje ste dali o podizanju obrazovnog nivoa u Srbiji, s obzirom da nismo imali prilike da baš budemo mnogo informisani o svemu tome, a rezultati su zaista više nego povoljni i sa tendencijom daljeg poboljšanja.

(Zoran Šami, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku.

Pitala sam i vi niste bili, gospodine Šami, u sali. Pitala sam da li još neko želi reč.

Možete dobiti reč po narednim tačkama i dobićete naravno.

Zaključujem jedinstveni pretres.

Prelazimo na 16. tačku dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O RAZREŠENjU ČLANA NACIONALNOG PROSVETNOG SAVETA

Mi imamo, dakle, i ovu i narednu tačku dnevnog reda.

Obaveštavam vas da ćemo raditi bez pauze do okončanja današnjeg rada.

Ne znam kako vi to doživljavate i koje probleme eventualno sa orijentacijom vi imate.

Primili ste, poštovani narodni poslanici, Predlog odluke koju je podneo Odbor za prosvetu.

Pre otvaranja jedinstvenog pretresa podsećam vas da prema članu 193. shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se tako da poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; poslanička grupa G17 Plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa "Napred Srbijo" - 26 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati Narodni poslanici, i to: narodni poslanik Zoran Šami – poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Nikola Savić – poslaničku grupu SRS.

Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstven pretres o Predlogu odluke o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta.

Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Zoran Šami, želi reč?

Izvolite, gospodine Šami.

Ne, sad ću samo kao predstavnik predlagača. Ako se slažete i za ovu i za sledeću tačku ću istovremeno da dam obrazloženje.
Odbor za prosvetu je samo konstatovao da su se stekli zakonski uslovi da se dva člana Nacionalnog prosvetnog saveta moraju naprosto razrešiti.
U slučaju gospodina Pavlovića, radi se o tome da se on u međuvremenu zaposleno u organizaciji za koju u zakonu se tvrdi da ne može zbog sukoba interesa da bude član Nacionalnog prosvetnog saveta.
U slučaju gospođe Dimov, što je sledeća tačka dnevnog reda, izvinjavam se, da se ne javljam dva puta, radi se o tome da je gospođa jako zaslužni član Prosvetnog saveta otišla u penziju, a da je radna organizacija koja ju je delegirala, odnosno predložila u Nacionalni prosvetni savet i tražila da se ona zameni. To su razlozi zbog kojih je ove dve tačke Odbor za prosvetu uputio Narodnoj skupštini.
Inače ne mislim da o ovim razrešenjima valja nešto mnogo diskutovati, ali me je gospođa predsedavajuća naterala da diskutujem, ali ne po tom pitanju, ali dobro.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Gospodin Zoran Šami.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, govorili ste nam 32 minuta i mnogo toga što ste kazali je tačno. Međutim, to ste govorili na pogrešnom mestu. Trebalo je da govorite na Vladi. Nije tačna informacija da je budžet za prosvetu 13,96. Koliko ja umem da delim brojeve, a umem, od prošlogodišnjih 14,3% rashoda budžeta on je ove godine pao na 13,5% i o tome sam govorio u svom izlaganju.
Drugo, kada pominjete, što je tačna informacija, preko 400 nagrada iz matematike i fizike koje su osvojene poslednjih godina valja reći da su 99,9% tih nagrada osvojili đaci Matematičke gimnazije. Jako dobro znate i u tom pogledu smo dobro sarađivali, a znaju i moje kolege članovi Odbora za prosvetu da smo organizovali ovde u Skupštini sastanak sa osam škola, koliko ih ima, u Srbiji koje se bave posebnim programa specijalizovanih škola obrazovanjem talentovanih učenika. To su uglavnom matematičke i filološke gimnazije. Ima ih ukupno samo osam u Srbiji. Tada smo kao Odbor zaključili da tim školama valja pomoći ne nekim preterano značajnim sredstvima, ali barem minimalnim sredstvima da se opreme da mogu lakše da pribave kadrove koji su neophodni za obrazovanje te dece. Nažalost, za to u budžetu Srbije nije bilo para. A radi se o potpuno beznačajnim parama u odnosu na 844 milijarde dinara ili osam milijardi evra koliko iznose rashodi budžeta Srbije.
Treće, kada već volimo da se hvalimo talentovanim i dobrim učenicima u budžetu za prosvetu ove godine je odvojen 21.806.000 dinara ili oko 200.000 evra za celu Srbiju za sve talentovane učenike. Ako u zemlji Srbiji ima samo hiljadu talentovanih učenika, a ima ih bar 10 puta više, onda je to 200 evra po đaku godišnje ili 16 evra mesečno. Toliko smo spremni kao država da uložimo u talentovanu decu. Zapravo je 10 puta manje, jer tvrdim da u zemlji Srbiji ima mnogo veći broj talentovanih učenika, što vi savršeno dobro znate.
Prema tome, uz sve uvažavanje mislim da niste Vladu ubedili da prosveti treba dati malo više novca i koliko je to značajno. Nemojte nas da ubeđujete, ubedite Vladu.