Narodni poslanik Lidija Dimitrijević ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nas na prvoj sednici u 2011. godini. Prvi posao Narodne skupštine, u stvari, prvo o čemu razmatra Narodna skupština jeste davanje garancije za obaveze JP "Jugoimport", a odmah nakon toga, druga tačka dnevnog reda, i to zaduživanje, uzimanje novog kredita.
Inače, poznato je, ali zbog građana koji prate ovu sednicu da napomenem, da o tome šta će se naći na dnevnom redu sednice Narodne skupštine odlučuju predstavnici stranaka koje čine vlast u Srbiji. Sada su građani Srbije naprosto oduševljeni što prvi posao koji vlast obavlja u ovoj godini jeste novo zaduživanje Srbije. Svi ostali problemi mogu da čekaju, mogu da se rešavaju kasnije ili da se odlože za neko drugo vreme, a prioritet svih prioriteta ne može da čeka.
Predizborna kampanja je uveliko krenula. Oni koji su na vlasti koriste novac iz budžeta za ličnu promociju i promociju svojih stranaka i to na vrlo interesantan način. Sve ono što se uradi novcem poreskih obveznika, svaki most, deonica puta ili investirani novac za nova radna mesta, sve se to predstavi kao lična zasluga pojedinca, koji je navodno dao veliki doprinos da u određenom području stvari krenu nabolje, kao da to nije obaveza i posao onih koji vrše vlast.
Neću da ponavljam ono o čemu smo govorili prilikom usvajanja budžeta za 2011. godinu, da je skrojen po meri predizborne godine, naravno, mere su prema strankama koje čine vlast. Zbog nesrazmere u prihodima i rashodima, koji inače iznose za ovu godinu 120,5 milijardi dinara, evo, već se na prvoj sednici krenulo sa zaduživanjem, da se novac uzme odmah, a kako će se nakon šest godina vratiti, tu brigu neka brine neko drugi.
Pored ovog zaduživanja, o kojem će se kasnije više govoriti, na dnevnom redu današnje sednice je i Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Srpske banke, za obaveze JP "Jugoimport". Karakteristično za ovu garanciju je to da ona nije predviđena Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu. Članom 3, ovog zakona, definisano je da će se u 2011. godini izdati garancija Republike Srbije do iznosa od 312 milijardi dinara. Zatim je navedeno svih 36 garancija čije je izdavanje predviđeno, među njima nema garancije o kojoj danas govorimo. Naravno, izgovor se uvek pronađe, pa je tako i samo obrazloženje za donošenje zakona u neku ruku izgovor, tačnije, sam početak gde se predlagač poziva na član 16. Zakona o javnom dugu, koji propisuje da Republika može dati garanciju za izmirenje duga javnih preduzeća čiji je osnivač.
Među planiranim garancijama koje će biti izdate u 2011. godini, kojih je, ponavljam, 36, interesantno je da je najveći broj predviđen za ''Elektroprivredu Srbije'', ''Puteve Srbije'', ''Železnice Srbije'', ''Transnaftu'', ''Srbijagas'' i, naravno, pod stavkom ostalo, nezaobilazni, "Fijat", doduše, jedna garancija, ali iznos nije beznačajan – 14,85 milijardi dinara.
Rasprava o davanju ove garancije za obaveze JP ''Jugoimport'' mogla bi da otvori neka pitanja. Naime, primetna je jedna jako važna stvar, a to je razbijanje fame oko priče o EU, kao najznačajnijem ekonomskom partneru Srbije i priče o evropskoj budućnosti Srbije, koja nipošto nema alternativu. Predlog ovog zakona o davanju garancije u potpunosti demantuje takve priče. Nekoliko puta ponavljam "priče", jer to, zaista, i jesu samo priče. Istina je to da toliko obećavana evropska budućnost Srbije ne bi značila ništa bolji položaj građana Srbije no što je u ovom trenutku; tržište na kome im je osnovni cilj da plasiraju svoje proizvode bez carine, tržište jeftine radne snage, toliko jeftine da skoro nije za džabe, kao i prostor sa koga ne žele većinu proizvoda, što su na vešt način uslovili uspostavljanjem standarda koje proizvođači u Srbiji još dugi niz godina neće u potpunosti moći da zadovolje, što zbog administrativnih procedura i prepreka, što zbog finansijskih nemogućnosti.
Sa druge strane, neka druga tržišta iskazuju potrebu za određenim proizvodima koji se proizvode u Srbiji. Kao razlog da ova garancija bude izdata navedeno je da se to čini s ciljem da se poveća izvoz, kao jedan od preduslova za razvoj obima ekonomije i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Navedeni su i neki od glavnih ciljeva strategije povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine. Jedan od njih je učešće, odnosno ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta. Ta nova tržišta grupisana su u grupu tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći, i u grupu tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
Izgleda da mnogi tradicionalni partneri, koje je vlast poslednjih deset godina namerno zaboravila ili zapostavila trčeći glavom bez obzira ka obećanoj Evropskoj Uniji, nisu zaslužili da budu zaboravljeni, jer je sa njima nekako lakše obnoviti saradnju.
U poslednje vreme nije se mogao uključiti televizor ili pročitati štampa a da ne vidite hvalisanje kako je povećan izvoz namenskih proizvoda iz Srbije u oblasti vojne industrije i kako se očekuju i novi poslovi, a uvoznica tih proizvoda su upravo nekadašnji partneri Jugoslavije: Alžir, Irak, Kuvajt, Libija.
Upravo garancija o kojoj govorimo danas izdaje se od strane Republike Srbije u korist Srpske banke, a za slučaj da "Jugoimport" ne izvrši povraćaj primljenog avansa prema drugoj strani – Narodnoj demokratskoj Republici Alžir. Radi se o iznosu od 42,11 miliona evra uvećanog za iznos naknada provizije i troškova. To je 15% vrednosti ugovora. Naravno da je za izvozne poslove potrebno da država obezbedi podršku, da li u vidu garancije ili u nekom drugom obliku, ali razumljiv je i zahtev alžirske strane za garancijom za obezbeđenje povraćaja avansa.
Izgleda da su ljudi, iako su geografski daleko od nas, dobro informisani o stanju u srpskim javnim preduzećima. A, izvoz namenskih proizvoda vojne industrije obavlja se isključivo preko Javnog preduzeća "Jugoimport". Prilikom predstavljanja ovog predloga zakona čuli smo od gospođe ministra da je poslednjih godina došlo do povećanja broja zaposlenih u ovoj grani na osnovu rasta proizvodnje.
U ime SRS postavila bih pitanje – da li je država izdvojila za ta nova radna mesta neki iznos subvencija i da li je nešto od novca koji je ostvaren po tom osnovu, po osnovu izvoza ovih proizvoda, investirala u poboljšanje proizvodnih kapaciteta i opreme?
Situacija u Srbiji je takva da bez posla svakodnevno ostaje veliki broj ljudi i dobro je da se konačno shvati da okretanje ka saradnji sa tradicionalnim parterima možda može malo da popravi stanje nezaposlenosti u Srbiji.
Ogromna je šteta nanesena u iščekivanju boljeg evropskog sutra. To iščekivanje je dovelo do smanjenja stočnog fonda, do uvoza mleka u prahu, do klanja steonih krava, zapuštanja zasada voća, jednom rečju do uništenja srpskog poljoprivrednog proizvođača.
Sve što poljoprivredni proizvođači proizvedu nije konkurentno ni na našem srpskom tržištu, jer su proizvodi iz uvoza jeftiniji.
Osiromašeno selo, osiromašeni radnici, armija nezaposlenih. To je slika današnje Srbije uslovljena iščekivanjem boljeg sutra.
Poslednji je trenutak da se shvati da od iščekivanja nema koristi. Mi u SRS razumemo da predstavnicima vlasti nije jednostavno da priznaju da su neke druge države bolji ekonomski partneri Srbiji no što su zemlje članice EU, jer je prethodna izborna kampanja bila zasnovana na priči o evropskim integracijama.
Uveliko je počela kampanja za nove izbore, takvim pričama više se niko ne da prevariti, pa se sada pronalaze nove ideje. Ova desetogodišnja lekcija bila je vrlo poučna i potvrdila je onu staru narodnu izreku – ''Ne zatvarajte stari bunar, ako ste već krenuli da kopate novi.'' Zahvaljujem. (Aplauz)

Narodni poslanik Vladan Jeremić, ima reč. Izvolite.

Hvala. Evo, gospođo Dragutinović, pokušavam ovde u ovoj zemlji, koja nije zadužena i gde Vlada vodi odgovornu ekonomsku politiku, da dovedem u neku logičnu vezu ove papire koje danas imam pred sobom, pa mi nikako ne uspeva, počev od onoga što će popodne uslediti, a to je ovih 400 miliona dolara za refinansiranje dugova i finansiranje budžetskog deficita, da dovedem u vezu sa Predlogom zakona o kojem danas razgovaramo, o Predlogu zakona kojim Republika Srbija preuzima obavezu da kao garant izmiri obaveze Javnog preduzeća "Jugoimport-SDPR" do iznosa od nešto malo više od 42 miliona evra. Onda, pri tom, ne mogu da zanemarim činjenice koje se tuču nekih drugih zakona, a ovo je valjda zemlja gde se zakoni poštuju, pa tako Zakon o javnom dugu u članu 16. kaže da Republika može dati garanciju iz stava 1. i stava 2. ovog člana, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije za tekuću godinu.
Imam još jedan papir, a to je valjda taj najvažniji zakon, Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, u kojoj jesmo, član 3, tog istog zakona, kaže – u 2011. godini izdaće se garancija Republike Srbije do iznosa tog i tog, pa, u dinarima, dolarima, evrima, kako god, prilično su velike cifre, i ono što mi predstavlja najveći problem jeste to što nigde ne mogu da nađem vezu sa onim o čemu danas razgovaramo i onoga o čemu pretpostavljam da će neka skupštinska većina dati odobrenje da se usvoji, dakle, Predlog zakona o zaduživanju za obaveze "Jugoimport-SDPR".
Prema tome, zaista mi nije jasno, pre svega i u tom pravnom smislu, a i u ekonomskom, čemu ovo danas o čemu razgovaramo.
Član 3. Predloga zakona jasno i glasno kaže da se garant, odnosno država Srbija, obavezuje da će obezbediti u budžetu za odgovarajuću godinu, a to je valjda ova 2011, sredstva neophodna za izvršavanja obaveza preuzetih po ovoj garanciji. Toga nema ovde.
Kao obrazloženje, odnosno razlog za celu ovu priču, imamo da jedan od glavnih ciljeva Strategije povećanja izvoza, koja je usvojena, time bi, valjda, trebalo da demantujemo sve podatke koji se tiču izvoza Srbije, a koji su poražavajući, jeste ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta, što će u značajnoj meri doprineti geografskoj diverzifikaciji izvoza na novim tržištima koja se mogu grupisati u dve grupe, i to: tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći i ona tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
O nekim poslovima smo govorili, a jedno od potencijalnih novih tržišta pripada i jednoj i drugoj grupi, tržište Narodne Demokratske Republike Alžir, koja u skladu sa stopom rasta BDP i obimom spoljnotrgovinske razmene sa bivšom SFRJ, a prema kriterijumima Strategije, spada u red zemalja sa umerenorastućom stopom BDP i relativno visokom tradicijom spoljnotrgovinske razmene. Ne bih da budem maliciozan, ali, sva ova dešavanja proteklih meseci, ili dva, na Severu Afrike, mogu u priličnoj meri da dovedu u pitanje kredibilitet jedne ovakve odluke, koja, opet ponavljam, i upozorava, a i pitam, čini mi se, nema uporište u oblasti prava, a još manje u oblasti ekonomije.
I ovde imamo, u okviru ovog predloga zakona, ponovo, nekakvo, famozno Pismo o namerama, valjda, kao i ono kada je NBS slala to pismo Svetskoj banci – plašim se da će efekti biti isti, dakle, poražavajući. I, kada sve ovo imamo u vidu ne mogu da zanemarim ni činjenicu, a to je jedno logično pitanje koje se nameće – kako će srpska industrija naoružanja da se vrati na svetsko tržište sa postojećom tehnologijom, sa serijama koje bi trebalo da prevazilaze postojeće proizvodne kapacitete? A, kada je izvoz oružja u pitanju, svakako, ne treba zanemariti ni posledice koje bi po kredibilitet zemlje mogla ostaviti činjenica da Srbija izvozi neku vrstu naoružanja koje je svrstava u grupu retkih država Evrope koje još uvek nisu ratifikovale Konvenciju o njihovoj zabrani.
Svedoci smo jednog, 'ajde da kažem, terora koji se vodi u okviru te akcije, pristupanja Srbije NATO-u, odnosno ''smislu'' ulaska u Partnerstvo za mir i valjda bi taj ''smisao'' trebalo da bude da se uposli domaća industrija, odnosno, pre svega, proizvođači municije, kao i da srpski proizvođači uđu u sistem nabavki NATO, jer svakako da smo po kvalitetu i ceni konkurentniji od, recimo, Turaka, Bugara i drugih.
Međutim, očigledno da neko u vrhu vlasti to i ne želi, jer bi se time izgleda izgubila mogućnost nekih drugih znatno unosnijih poslova, pa je ovo za sada unosnije da se prodaje po Africi, a o priči o novim radnim mestima, ne toliko kao o onih 200 hiljada obećanih, verovatno da ni u ovoj oblasti nema ništa, jer u nekom takvom sistemu, kao što je pominjani NATO, ne bi imali šta da traže. Naravno, nas ništa ne sprečava da kao država trgujemo i da imamo koristi, ali je sve pod znakom pitanja upravo zbog ljudi koji predstavljaju ovu oblast i čiji, očigledno, poslovni rezultati nisu na potrebnom nivou.
Podsetiću samo na nekadašnju mogućnost da se Kuvajtu prodaju modernizovani tenkovi M84, da smo počeli sa cifrom od 300 miliona dolara, da se došlo do 150, pa se i to završilo tako da se sada čak i Hrvati pominju kao ozbiljan partner da urade to što nismo mi. A, sve je počelo, tako da kažem, upravo privatnom inicijativom SDPR-a, čak bez učešća Vojnotehničkog instituta, i sada nekakve najave o prodaji borbenog oklopnog vozila "Lazar", otprilike, mnogo podsećaju na tu situaciju.
Međutim, kada bih bio maliciozan mogao bih da kažem da je sada doba tranzicije i tržišnih zakona, pa je očigledno i "Jugoimport-SDPR" ovlašćen da proizvodi i, naravno, ima i dodir sa svim mogućim kupcima, dok, recimo, Vojnotehnički institut nema. Takva je, jednostavno, organizacija koja bi bila postavljena na pravnim i pravim osnovama, jedino ako bi SDPR imao taj zadatak da u kontaktu sa kupcima, uz tehničku podršku Vojnotehničkog instituta, nalazi poslove i za VTI i naše fabrike namenske industrije.
To je neka prava organizacija i tako rade firme koje na tržištu žele da naprave pare. Tu nema neke velike filozofije, ali je problem u tome što se očigledno jedna grupa ljudi koja se bavi prilično unosim poslom, dakle, naoružanjem, prodajom naoružanja, podelila na više firmi i radi zasebno, umesto da sve to bude u jednoj organizaciji, da se izvozi. Takav učinak, odnosno tako napravljena organizacija, svakako može dugoročno da unazadi naše potencijale i nastup na trećim tržištima.
Dakle, u vreme kada se privreda Srbije suočava sa ekonomskom krizom, kada je politika očuvanja dogovorenih poslova, a samim tim i očuvanje radnih mesta i uslov kakvog-takvog socijalnog mira, mi u SRS smatramo da bi vojna industrija Srbije mogla da bude taj tehnički-tehnološki zamajac, koji bi zemlju povukao unapred, nešto kao što je svojevremeno bio francuski program "Eureka", koji je celokupnu francusku privredu podigao na mnogo viši nivo, izvukao zemlju iz tadašnje recesije. Ali, da bi se do toga došlo, potrebno je mnogo, mnogo stvari izmeniti.
Za kraj ću samo još jednom podsetiti da Predlog zakona o kome raspravljamo, Zakon o javnom dugu i Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu nas kao poslaničku grupu, koja poštuje zakone i Ustav ove zemlje, a argumentovano kritikuje katastrofalnu ekonomsku politiku, navodi na to da ne glasamo za ovo o čemu danas govorimo. Hvala. (Aplauz)

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč, s obzirom na to da na listama prijavljenih kandidata više nema poslanika? (Ne)
Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u koristi Srpske banke a.d. Beograd za obaveze "Jugoimport – SDPR".
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ZADUŽIVANjU REPUBLIKE SRBIJE KOD SOCIETE GENERALE UZ GARANCIJU SVETSKE BANKE
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaj Odbora za finansije i izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, u osnovnom postupku ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, četiri minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 24 minuta; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Ivan Andrić poslaničku grupu LDP, narodni poslanik Zoran Kasalović Poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Veroljub Arsić Poslaničku grupu Napred Srbijo, narodni poslanik Vlajko Senić Poslaničku grupu G17 plus, narodni poslanik Dragan Stevanović Poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača, dr Diana Dragutinović, ministar finansija, želi reč? (Da) Izvolite, gospođo ministre.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Societe Generale uz garanciju Svetske banke. Iskoristila bih ovu priliku i upoznala vas sa osnovnim elementima ovog zakona, a pre svega o zakonskom osnovu.
Dakle, prema Zakonu o javnom dugu, Narodna skupština je ta koja odlučuje o zaduživanju Republike Srbije putem uzimanja dugoročnih kredita, a prema Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, sada vas podsećam na osnovne elemente Zakona o budžetu, usvojen je budžet koji podrazumeva prihode od 724,5 milijardi dinara, rashode od 845 milijardi dinara, dakle, deficit od 120 milijardi dinara, i kada pogledamo koje su potrebe za finansiranje budžeta Republike Srbije, to je deficit plus otplate koje nas čekaju po osnovu stare devizne štednje, starog nasleđenog duga, obveznice Londonskog kluba i otplate glavnice po ranije uzetim kreditima, najgrublje, potrebe za finansiranjem iznose oko 200 milijardi dinara. Sve je to, naravno, usvojio Parlament Republike Srbije.
I, kao izvore za pokriće finansijskih potreba, definisani su trezorski zapisi, korišćenje sredstava sa konsolidovanog računa Trezora, naravno, neutrošena sredstva iz prethodnih godina, a sredstva od privatizacije smanjiće svakako potrebu za zaduživanjem Republike Srbije. Takođe, prema Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu predviđeno je zaduženje Republike Srbije za programsku podršku budžetu, uz garanciju Svetske banke u iznosu do 400 miliona dolara. Republika Srbija na osnovu ovog zakona zadužiće se u evrima, imajući u vidu strukturu našeg duga, u protivvrednosti od 400 miliona američkih dolara, kod Societe Generale banke uz garanciju Svetske banke.
Ono što je posebno važno jeste šta će to morati da sadrži Ugovor o zajmu sa "Societe generale" bankom, dakle, uslove finansiranja? Radi se o šestogodišnjem kreditu. Kamatna stopa jednaka je zbiru šestogodišnjeg Swap za evro, fiksne kamatne stope, fiksne kamatne marže i fiksne jednokratne nadoknade. Fiksna jednokratna nadoknada iznosiće 0,5% ugovorene vrednosti kredita. Fiksna kamatna marža iznosi 1%. Period otplate je 72 meseca, što znači da se otplata glavnice vrši jednokratno po isteku trajanja kredita.
Vlada je sprovela postupak javne nabavke finansijskih usluga, dakle, kredita kod poslovnih banaka za potrebe finansiranja deficita i refinansiranja dugova. Javna nabavka je, podvlačim, sprovedena primenom otvorenog postupka. Bilo je sedam validnih ponuda. U okviru tih sedam validnih ponuda izdvojile su se tri grupe ponuda. Prem tome, "Sosiete generale", "Citibank" i "Credit Suisse" imale su najpovoljnije ponude koje su se kretale, ukoliko gledamo internu stopu prinosa na dan otvaranja ponude, između 3,87 i 3,92%. Druga grupa banaka: ''Deutche Bank", "JP Morgan" i zajednička ponuda "Banca Intesa" i "Banca Infrastrutture Innovazione'' između 4,57 i 4,75%. I, konačno, "Raiffeisen banka" sa najnepovoljnijom ponudom od 5,33%.
Prema tome, još jednom kažem, da su uslovi ovog kredita izraženi u internoj stopi prinosa svakako najpovoljniji uslovi koji se u ovom trenutku nalaze na tržištu. U ovom trenutku to je manje od 4%, dakle, 3,87%. Podsećam, kada bismo emitovali ''evro obveznicu'', prema svim dosadašnjim istraživanjima tržišta, ona bi se kretala oko 7 i 7,3%. Nakon ovakve ponude i budući ''evrobond'', ukoliko bude bilo potrebe, imaće daleko manji prinos.
Imajući u vidu da smo Zakonom o budžetu Republike Srbije predvideli ovaj kredit, da je Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu budžet koji ima deficit od 120 milijardi dinara, budući da smo taj budžet usvojili, molim narodne poslanike da u danu za glasanje podrže i ovaj zakon. (Aplauz)

Zahvaljujem gospođi ministar.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da) Izvolite. Najpre reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Hvala na ovom opširnom objašnjenju. Stvarno mi je teško da počnem raspravu o ovome zato što mislim da je ovo najniža tačka u kojoj se našao parlament od dana izbora ove vlade. Ponoviću još jednom, ovo je, dakle, najniža tačka u kojoj se parlamentarni život Srbije našao u ovom mandatu!
Kolega Šaroviću, ako možete to ispred da završite sa vašim bivšim prijateljem.
(Predsednik: Kolege, zaista vas molim da ne ometamo jedni druge u radu. Izvolite, gospodine Andriću.)
Prosto je neverovatna situacija u kojoj se ova zemlja nalazi. Verujem da iz vaše situacije to izgleda tako da, pošto je to predviđeno u budžetu, dođete i razjasnite nam mehanizme, u koje, više ili manje, niko nije ni imao sumnju oko toga da ste našli najpovoljniji kredit, i to je to. Iz vladajuće koalicije nemaju nikakav komentar, ni nadležni odbori ni predstavnici vladajućih. Šefovi poslaničkih grupa koji čine vladajuću koaliciju nisu ni u sali. Premijer je, to su mi rekli novinari, u Bugarskoj. Sve je kako treba, samo još mi da dignemo ruke, da se Srbija zaduži 400 miliona dolara i da idemo kući. Nažalost. Evo, mi ćemo probati da na neki način otvorimo bar minimalnu raspravu o tome i da pokušamo da ukažemo na te nelogičnosti u kojima danas živimo.
Dakle, vaša perspektiva je takva, naša je potpuno drugačija. Ovaj predlog je upućen Skupštini 28. januara ove godine, prema pečatu koji mi imamo. Od tada su se desile neke stvari, a i da se nisu desile mislim da je Vlada bila dužna da uradi najmanje nekoliko stvari. Prva stvar je da kada se od parlamenta jedne zemlje traži podrška za pozajmljivanje 400 miliona dolara, mislimo da je premijer bio dužan da sedi tu i da on objasni za šta će tačno tim budžetom biti predviđeno trošenje 400 miliona dolara, koje će vraćati svi građani ove zemlje, a ne vi, ne taj premijer, ne bilo ko drugi, nego svi građani ove zemlje.
Imajući to u vidu prvo pitanje je – da li ova zemlja ima premijera? To što je smenio jednog potpredsednika Vlade ne čini ga premijerom. Premijerom treba da ga čini to da kada se usudi da traži takvu pozajmicu da, onda, lično dođe i da objasni za šta će taj novac biti potrošen.
Čemu ta emocija? Pitam vas da li će taj novac biti potrošen između ostalog i za subvencije u "Kolubari", da bi se deset kriminalaca obogatilo time što otkupljuju zemlju koju su prethodno kupili novcem građana ove zemlje, time što svoje mašine iznajmljuju toj istoj "Kolubari", tako da one rade 48 sati dnevno?! Da li za to služi taj novac? Da li taj novac služi za subvencionisanje PIO fonda, za koji nam svake druge nedelje neko dođe i kaže – biće reformisan, šta vam je, što se nervirate? Da li taj novac služi za to? Da li služi za ''Železnicu Srbije'', još jednog majstora u potrošnji, bez ikakvih rezultata iza sebe?! Da li služi za pravljenje tih fiktivnih puteva koji postoje samo na sednicama Vlade, u razgovorima koji tamo teku iza zatvorenih vrata, pa mi moramo da kupujemo novine i da čitamo da vidimo šta će se u ovoj zemlji dešavati?
Hiljadu je pitanja za šta će taj novac biti potrošen, hiljadu pitanja. Nije sporno da neka zemlja ima deficit i da se taj deficit mora pokriti. To nije sporno. Ono što je sporno, to je da nama nije dovoljno objašnjenje pomoću kojeg mehanizma ste vi izabrali najpovoljniji kredit i za taj delić svaka čast. Mi pitamo nešto drugo – zašto ste uzimali kredit? Da li nije bilo moguće nešto uraditi u protekle tri godine, pa ovaj kredit nije ni bio potreban? Ako nije bilo moguće, zbog čega i zbog koga nije bilo moguće? Da li je taj krivac Mlađan Dinkić? Ako je taj krivac Mlađan Dinkić, onda njega više nema, što znači da nije potrebno ni zaduživanje. Ko je krivac? Oliver Dulić? Dragin, nosač džakova na nacionalnom dnevniku Televizije Srbije?
Dakle, prosto, nama je potrebno mnogo više objašnjenja, nama kao predstavnicima građana, ne lično, nego zato što time dajete objašnjenje mehanizma kako se došlo do ove kamatne stope. Nemam nikakvog razloga da sumnjam da ste vi radili protiv svog interesa i da ste izabrali kamatnu stopu koja je veća, nego najbolja, i to nije tema. U ovoj zemlji tema su sasvim druge stvari. Nažalost, za šta se Vlada odlučila? Vlada se odlučila za sednicu na koju će većina poslanika vladajuće koalicije i otići, na kojoj šefovi uopšte nemaju razloga da objasne zašto se traži novih 400 miliona dolara, ili starih od decembra, i nemaju nikakvu unutrašnju potrebu da objasne političku situaciju u kojoj se od parlamenta traži da taj novac pozajmi.
Recimo, da vam postavimo banalno pitanje – šta ako ova Vlada nema većinu i ako se raspišu izbori, to sam i malopre rekao, 2. marta? To znači nova vlada, nova ministarstva, novi budžet. Je l', onda, nema veze, pošto, ko god da dođe njemu će biti potrebno tih 400 miliona. Je l' tako? Pa, možda nije tako? Evo, mi vam kažemo da postoje ljudi u ovoj zemlji koji su spremni, a bez obzira na to što na televiziji postoji emisija koja kaže da se ukralo 150 miliona evra, to je trećina ovoga, u poslednje tri godine, samo na jednoj stvari, na iznajmljivanju mašina, dakle, će da nam kažu – nama nije dovoljno, što je to bilo na televiziji, dakle, potrebno je da se to više ne radi. Pa, jesmo li mogli tako da smanjimo bar 50 miliona? Jesmo li mogli da damo uveravanja građanima ove zemlje da se to u ovom trenutku ne radi više i da takve krađe nema, pa da nam onda ne treba 400, nego nam treba 350? Je l' bilo moguće pokrenuti najmanju reformu PIO fonda, uštedeti tu možda još 10 miliona? Je l' bilo moguće izvršiti reformu Fonda za zdravstvo? Kako te stvari utiču?
Razumem vašu poziciju i ne bio vam niko u koži. Vama kažu koliko treba i – "nađi"! "Kako da nađem"? Pa, "raspiši javni tender ili postupak javne nabavke tako da bude najjeftinije"! Nije to tema. Tema je zašto uzimamo?! Razmislite da ste vi direktor ili vlasnik neke firme, ili vaše domaćinstvo, u kojoj ne obraćate nikakvu pažnju na svoje troškove, nego samo računate koliko vam treba i samo pozajmljujete i pozajmljujete.
Naravno da nije tačna konstatacija da je ova zemlja prezadužena i naravno da je tačna konstatacija da ova zemlja uludo baca novac zato što nije sposobna da se izbori sa korupcijom u javnim preduzećima, i naravno da je to tačno. Mi ne mislimo da ste vi osnovni uzrok za to što se događa, ali tražimo odgovor na političko pitanje – do kada, je l' do 1. marta – pa, kada se smene svi iz G17, onda toga nema? Je l' do kraja ove godine, do 12. oktobra, kada će Evropska komisija? Recite bilo šta, ne vi nego premijer! Ne postaje se premijer izborom u Skupštini i time što se skupi hrabrost, kada ministarka ukine porez na račune za mobilni telefon, da se okrene predsednik države i smeni jedan ministar.
Ovo je mnogo važniji posao. Zašto taj čovek nije tu?! Predsednica Skupštine je tražila da mi imamo poštovanje prema njegovoj funkciji. Objasnite nam kako da imamo poštovanje, kada je poslednji put, kada je govorio o budžetu, kraće trajao njegov govor nego koliko mu je vremena bilo potrebno da istrči iz ove sale, samo da ga niko ništa ne bi pitao. Takva situacija je neodrživa! Bez obzira što vi možda imate, možda nemate većinu, mislili ste jutros da imate za objedinjavate tačaka, možda i nemate za ovo, ali taj manir stvara pojačan osećaj nesigurnosti. To je razlog zbog koga ova vlada ne može imati, u ovakvom obliku, nikakav autoritet, zato što zanemaruje 90% naše stvarnosti, a takav sistem je neodrživ, naročito je na nivou države potpuno neodrživ.
Znam kolika je moja plata, znam sa kim živim i koliki su mi troškovi kod kuće i nikada neću lično doći u situaciju da, zato što mislim da mi nešto pripada, to uzmem i onda da ne računam, šta me briga kako će to na kraju da se vrati. Takvi ljudi se zovu neuračunljivi, kada se radi o njima, o njihovom životu. Koji je naziv, a da je pristojan, kada se tako ponaša Vlada u jednoj zemlji? Koji je pristojan naziv za tako nešto?
Sklonite sa strane svu demagogiju o korupciji – kada mi dođemo, neće je više biti zato što smo mi bolji ljudi. To nije tačno. Nema dobrih i loši ljudi, postoje sistemi koji se sa korupcijom bore i sistemi koji za to nemaju snage. Ova vlada nas svakog dana, svakog sata, svakog minuta uverava u mišljenju da nije sposobna da se sa tim izbori, a kao rešenje za to ona dolazi u parlament i traži novih 400 miliona dolara, pod sjajnim uslovima. To nije sporno, ali nije to tema.
Znate šta, bilo koji poslanik koji više vodi računa o svojoj zemlji, pre glasanja za ovo tražiće vrlo jasan plan za šta će taj novac da ode. Mi smo malopre imali jedan antipod u ovoj raspravi, to je bila rasprava o kontragarancijama za Ministarstvo odbrane, za SDPR. Je li nam sve bilo jasno? Je li neko imao neko pitanje? Nije. Sve je jasno iz dve strane tog predloga zakona. Šta je ovde jasno? Trebalo nam je 400 miliona, našli smo ih pod fenomenalnim uslovima i idemo dalje, ništa nije više važno. Gde su odgovori na sva druga pitanja? Gde su putevi? Šta se desilo sa Fondom PIO? Šta se desilo sa Fondom za zdravstvo? Šta se desilo sa 900 i nešto javnih preduzeća gubitaša, koje subvencionišete? Niste vi krivi za to, ali šta se promenilo za tri godine? Koja je razlika danas u odnosu na prošlu godinu? Da prevedemo pitanje u političkom smislu, da li uopšte ima smisla da uzimamo ovoliki novac, kada znamo da ćemo ga baciti niz vetar?
Jedini rezultat ovoga, ukoliko se nešto ne promeni, jeste to da ćemo biti samo dužniji ili, u slučaju reprogramiranja, bolji će nam biti uslovi duga, ali u realnom životu rezultata neće biti. Izdržali smo, još koliko: četiri meseca, šest meseci, godinu dana – možemo to mi? A, šta dolazi posle tih izbora ili to ne treba da bude problem ovog parlamenta, pošto će biti neki novi saziv parlamenta koji će onda o tome brinuti; pa novih 400 miliona, 600 miliona, milijardu, 100 milijardi, kamate 4,8%, 3,5%. Ne radi se o tome, nema nikakvog života.
Jedno pitanje direktno za vas – danas je izašao intervjuu predstavnika garanta Vladi Srbije u ovom poslu, predstavnika Svetske banke, u kome se kaže, ili nije dobro prevedeno ili ne znam ni ja, da će taj novac biti iskorišćen za popravljanje poslovnog okruženja ili deo tog novca. Tako piše u novinama. Nažalost, mi nemamo premijera da možemo njega da pitamo. Mi kupujemo novine, čitamo, prevodimo u sebi i onda dolazimo da vas molimo da nam odgovorite, umesto da je čovek došao ovde i o tome otresito, kao što je imao razgovor sa predsednikom Srbije, da je i sa svima nama imao, pa da nam kaže šta se u ovoj zemlji dešava. Da ne pominjem predsednika Republike, ali 'ajde, on nama nije dužan, izabran je na drugi način.
Ako je to tačno, pošto se tu pominje i nikakva giljotina propisa, o tome bolje da ne razgovaramo, našao sam ovde samo neke izjave koje hronološki, od nastanka te ideje 2008. godine, do danas, koliko je tu kontrasta u izjavama manje ili više istih faktora, koliko je odlučnosti i otresitosti u tim izjavama, kada se one daju, a onda se objašnjava kako su se okolnosti promenile i ništa nismo mogli da uradimo. Ali, valjda je greška u tom prenesenom intervjuu. Prosto, ne mogu da verujem da smo tražili 400 miliona dolara za sprovođenje reforme propisa, odnosno za giljotinu propisa. Nadam se da nije tako.
Što se tiče drugih stvari, molim vas, iako to nije vaš posao, iako nam je premijer u Bugarskoj, i gde su zamenici premijera, ako ih imamo, ne znamo, mi smo došli jutros ovde, nisam gledao vesti, imali smo raspravu u Skupštini, možda nemamo više nijednog potpredsednika Vlade, a ako ih imamo, onda oni nisu tu, objasnite nam šta se u ovoj zemlji dešava, kako će se odraziti ta nova situacija, koja je nastala, a koja će direktno odrediti ko će taj novac trošiti, ako vi ostanete ministarka, pitanje je ko će vas sad zvati telefonom i za šta, i moliti vas zato što je situacija neodrživa, a prethodno ne radeći ništa u svom sektoru da tu situaciju promeni?
Da li se situacija u ovoj zemlji ikako može stabilizovati u narednom periodu? Naravno da mi za ovaj predlog nećemo glasati, kao što nismo glasali ni za budžet, a to je stvar pre nego što kao poslanička grupa uopšte razmotrimo mogućnost da za ovo glasamo, očekujemo ozbiljno objašnjenje.
Završiću time, kada bih došao da vas zamolim za neku pozajmicu, stvarno bih morao da vam objasnim zašto će mi. To što ste vi došli umesto premijera u parlament, tražeći da vam parlament omogući tu pozajmicu, očekujemo bar minimalno objašnjenje – šire od toga da je reč o pokrivanju deficita i reprogramiranju dugova, kako piše u Predlogu zakona. Jasno vam je da to nije retoričko pitanje. Iza tog pitanja stajaće pitanje – a, šta se u tim sektorima do sada promenilo?
To je ozbiljno pitanje. Nažalost, ne mogu da očekujem odgovor od vas, ali od predstavnika Vlade svakako do kraja ove rasprave očekujem tako nešto, zato što je suviše ozbiljno pitanje da bismo kroz njega razmatrali da li je u potpunosti poštovana procedura javne nabavke. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Miloš Radulović ima reč, izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, već na prvoj sednici Narodne skupštine u 2011. godini, i to, jedinoj vanrednoj od početka godine, imajući u vidu da je prošao ceo januar i ceo februar, vodimo raspravu o zakonima o kreditnim zaduženjima.
Vladajuća većina nije smatrala za shodno da Skupština zaseda, iako postoji dosta zakona o kojima je od početka godine do sada trebalo da se vodi rasprava. Očigledno je da ova vlast ili ne vidi probleme ili ne želi da o njima vodi raspravu ovde u parlamentu, kako građani Srbije ne bi shvatili dubinu krize u kojoj se država sa njima na čelu nalazi. Vi ne shvatate, gospodo, da se građani na svakom koraku susreću sa problemima i teškoćama kao posledicama pogubne politike koju ova vlada vodi. Za građane Srbije život je danas izuzetno težak, gotovo nepodnošljiv, i oni dobro znaju ko je odgovoran za to.
Na dnevnom redu današnje sednice imamo i Predlog zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Societe Generale banke uz garanciju Svetske banke. Iznos tog kredita je 400 miliona dolara i on je namenjen za finansiranje budžetskog deficita, kao i za finansiranje duga. U obrazloženju stoji da je taj kredit izuzetno povoljan sa periodom otplate kamate kredita na 72 meseca, otplatom glavnice jednokratno po isteku trajanja kredita, da je sproveden postupak javne nabavke i da je između sedam banaka izabran najpovoljniji ponuđač. U obrazloženju, takođe stoji da je kamata, negde, oko 5,5%, ali ne stoji koliki su troškovi transfera i obrade kredita.
Podsetiću vas, gospođo Dragutinović, da smo krajem godine vodili raspravu o kreditima, odnosno o kreditnom zaduženju kod 10 komercijalnih banaka sa iznosom kredita od 250 miliona evra, sa namenom tog kredita za pokriće budžetskog deficita i refinansiranje duga. Tada ste rekli da je to izuzetno povoljan kredit, iako je kamata 6,3%. Hvala bogu da u ovoj zemlji postoje stručnjaci koji su izračunali da su troškovi obrade i transfera tog kredita preko milion evra ili, tačnije, sto miliona dinara.
Do Skupštine Srbije stigao je još jedan predlog zakona, lično sam očekivao da ga već danas raspravljamo po hitnom postupku, to je Zakon o kreditu između EU, Republike Srbije i NBS o iznosu od 200 miliona evra, koji je isto tako namenjen za finansiranje budžetskog deficita i ublažavanje platnog bilansa, i to po hitnom postupku.
Imajući u vidu visinu javnog duga i veliki raskorak između prihoda i rashoda ove države već je izvesno saznanje da ćemo skoro na svakoj narednoj sednici imati predloge zakona i usvajati zakone o kreditnom zaduženju, čija će namena pre svega da bude za pokriće budžetskog deficita.
Ova vlast je, gospođo Dragutinović, od samog početka njenog mandata do danas zadužila građane Srbije, odnosno ovu državu, za preko 4,5 milijardi evra ili, kako je izračunao ekonomista Miodrag Zdravković, svakog sekunda ste građane Srbije zaduživali 45,2 evra. Ovo je specifikacija svih kreditnih aranžmana u koje je ušla ova vlada od početka njenog nastanka.
Podsetiću vas, gospođo Dragutinović, da ste prošle godine kada smo raspravljali o budžetu za 2011. godinu ovde izjavili da je javni dug 11,6 milijardi evra ili 38,8% BDP. Poslanici DSS su tvrdili da je taj iznos javnog duga mnogo veći, da prelazi 12 milijardi, debelo premašuje 12 milijardi, i da visina duga iznosi mnogo više od 38,8% BDP, da iznosi preko 42% BDP. Tada ste nam dali jedan neprimeren odgovor o kome ne bih hteo ovde danas da diskutujem. Računam na celu Poslaničku grupu DSS.
Gospođo Dragutinović, pre nekoliko dana Ministarstvo finansija izišlo je sa izveštajem kolika je bila visina javnog duga na kraju 2010. godine. Po tom izveštaju, izvor je Ministarstvo finansija, javni dug je 12,16 milijardi evra ili 41,5% BDP. I ko, onda, građane obmanjuje? Onda, gospođo Dragutinović, dođe Izveštaj Državne revizorske institucije koja kontrolom Ministarstva finansija za 2009. godinu utvrđuje da Ministarstvo finansija nije prijavilo u okviru javnog duga 1,3 milijardi evra.
Zato vas pitam, zarad građana Srbije, koliki je stvarno javni dug? Šta je, gospođo Dragutinović, sa obveznicama ili hartijama od vrednosti, indeksiranim u dinarima i u evrima, koje ste izdali od početka ove godine, u januaru i februaru?
Stručnjaci procenjuju, odnosno analitičari koji su pažljivo sabrali sve to da je taj iznos već preko 100 milijardi dinara samo u ovoj godini i da ste već izdali papire sa kojima praktično pokrivate budžetski deficit za ovu godinu.
Ali, šta je problem tu? Problem je što je ogromna kamata koja treba da se plati na te papire i ona je samo za ove misije o kojima pričam preko 700 miliona dinara.
Govoriću o zaduživanju. Na Drugom sajmu lokalne samouprave, gospodin Boris Tadić, predsednik, premijer, predsednik stranke, rekao je sledeće: "Sve imaju problema, (citiram ga) ali neki lakše savladavaju ovu krizu, jer ulaze u zaduživanja. Mi, takođe, pozajmljujemo, ali ne srljamo u kredite. Vodimo računa o toj granici u kojoj javni dug ne opterećuje BDP, ali druge zemlje ne vode računa o tome i zato su kod njih veće plate nego kod nas. Mi zarađujemo onoliko koliko proizvodimo."
Predsednik građana Srbije objasnio je svim tim građanima zašto su nam plate najniže u Evropi. Samo, onda, koji je efekat takvog zaduživanja?
I da li je građanima uopšte bolje ili se vi zadužujete da pokrijete budžetske rupe, da samo ogromnim zaduživanjima pokrivate prekomernu potrošnju, a budžetske rupe pokrivate upravo tim kreditima i da, kao što mnogi predviđaju, uvodite polako ovu zemlju u dužničko ropstvo, a sigurno, prema procenama mnogih, i u bankrot, u nešto što se već ovoj zemlji desilo 1982. godine.
Vi ste, gospodo, kada ste formirali ovu vladu, obećali građanima bolji životni standard, veće plate, 200 hiljada radnih mesta, besplatnu podelu akcija od 1.000 evra i veće penzije. Očigledno je da ste još tada znali da ta obećanja niste u stanju da ispunite i da ste građani svesno obmanuli. Umesto tih obećanja imamo najniže plate u Evropi. Životni standard je samo u prošloj godini u odnosu na 2009. godinu opao za 25%, a ova 2011. godina počela je sa strahovitim poskupljenjima životnih namirnica koje prosečno domaćinstvo u Srbiji ne može da podnese.
Srbija je danas zemlja sa preko milion ljudi koji žive ispod granice siromaštva, sa 30.000 onih koji žive od jednog obroka u narodnim kuhinjama. Njih je 69, a potrebno je bar pet puta više od tih 69, jer je u redovima za taj jedan obrok, za narodne kuhinje, sve više mladih. Kao što kaže moja koleginica – i mnogo je dece u tim redovima.
To je, gospodo, vaša odgovorna i socijalna politika i vaša briga o narodu, jer taj građanin, običan čovek, danas prima minimalac od 15.670 dinara, koji je među najnižima u Evropi, sa najnižom penzijom od 11.447 dinara i povećanje te penzije, gospođo Dragutinović, o kome ste vi zdušno govorili, za te jadne ljude bilo je svega 240 dinara. I, šta mogu oni da kupe danas za 240 dinara? Sa prosečnom penzijom za poljoprivrednike od 9.000 dinara, a prosečna potrošačka korpa, prema novoj metodologiji, za četvoročlanu porodicu je 50.000 dinara.
Obećali ste 200 hiljada radnih mesta, a umesto toga bez posla je ostalo 400 hiljada ljudi. Ni to niste mogli, niste hteli i niste smeli da saopštite građanima, nego je došao policajac iz MMF i pažljivo analizirajući došao do podataka da je u Srbiji trenutno, od kako ste vi na vlasti, posao izgubilo 400 hiljada ljudi, da 555 ljudi dnevno ostaje bez posla, ili, da preračunamo, za svaki radni sat, negde, oko 70 ljudi.
Učinak vaše vlasti jeste najveća stopa nezaposlenosti u Evropi od 26,7%, najveća inflacija od 10,3%, najniže plate. Mlađan Dinkić je priznao da je svesno prevario narod, obećavajući im besplatne akcije od 1.000 evra, da bi Boris Tadić pobedio na predsedničkim izborima.
Premijer Cvetković, zajedno sa potpredsednicima i članovima Vlade, obmanjivao nas je pričom da smo mi zemlja koju će zaobići kriza i da će investitori da pohrle u našu zemlju.
Sećate se one priče gospodina Đelića o pustom ostrvu koje je izbegla pošast krize, i kako će svi koji imaju para da dođu na to pusto ostrvo i da investiraju.
Kolike su direktno bile investicije prošle godine, u ovu zemlju? Koliko očekujete ove godine? Govorili ste nam da smo mi lideri u reformama i u odnosu na sve zemlje u regionu najbrže i najlakše prevazilazimo krizu.
Neslaganje, gospodo iz vladajuće iz koalicije, i sukobi u Vladi, kao i priča bez prestanka o rekonstrukciji, koja se proteže već mesecima, jeste priča upravo da pokušate da građane Srbije prevarite i da prikažete da sa tom rekonstrukcijom treba da dođe do bržeg, efikasnijeg i racionalnijeg rada Vlade, kao i da sve to radite u interesu građana Srbije.
Gospodo iz vladajuće koalicije, malo je onih koji i dalje veruju u tu vašu ispraznu priču. Prevarili ste, obmanuli i to činite iz dana u dan. Čak i oni koji su vas sastavili, tajkuni i nekoliko stranih ambasadora gube strpljenje i sve manje vam veruju.
Na kraju, za Srbiju i njene građane je najbolje da odstupite odmah i da na izborima građani Srbije biraju one koji će da budu pošteni, odgovorniji prema njima i koji će pre svega da rade u njihovom, a ne u interesu vaših nalogodavaca. Hvala. (Aplauz)