Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je 18 minuta i 40 sekundi.

Narodni poslanik Veroljub Arsić je prijavljen.

Ukoliko želite da koristite 10 minuta kao ovlašćeni predstavnika, do pauze, a ako ćete 20, možemo i sada dati pauzu. Želite reč. (Da) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od poslednjih zakona koji smo usvojili prošle godine bio je Zakon o budžetu, a na sednici pre toga dali smo saglasnost da se država zaduži sa još 250 miliona evra, pa, evo, sada, na prvoj sednici u 2011. godini, imamo novo davanje garancije na nova zaduženja.
Ono što pomalo smeta jeste da se svrha ovog zaduživanja sastoji u tome što treba da se vrati stara devizna štednja, a to ne mogu da nazovem nikako drugačije nego jedan vid političkog opravdanja zašto se država i dalje zadužuje.
Problemi uopšte oko budžetskog deficita nisu odskora, oni postoje već duži vremenski period, i red bi bio da i ministar finansija i čitava Vlada već jednom priznaju da ovolika budžetska zaduženja imamo zbog jedne ogromne državne administracije koja guta sredstva, to je, s jedne strane, s druge strane, zbog niske produktivnosti, malog broja zaposlenih, pa je sasvim prirodno da u takvim okolnostima imamo situaciju da su davanja iz budžeta za penzione fondove i fondove zdravstvene zaštite jedna od najvećih u Evropi, procentualno u odnosu na prihode koje sami mogu da prikupe na osnovu zakona i po osnovu procentualno veličine budžeta.
Ne mogu da krivim ministra finansija za zatečeno stanje koje je bilo kada je ova vlada izglasana od strane ovog parlamenta, ali mogu da krivim ministra zašto se do sada nešta ozbiljnije nije preduzelo po ovom pitanju, da taj balast i sve ovo što se nama dešava, ako ne može da se smanjuje, barem da nam se iz godine u godinu neprestano ne povećava.
Problemi kreću još odranije, od onog famoznog uništavanja našeg domaćeg bankarskog sektora, zatvaranja domaćih banaka, upliva stranih banaka koje nisu imale želju da investiraju ovde u stanovništvo, u privredu, a barem su imale izbora kako će i na koji način da dođu do što većeg profita.
Možete da pogledate kredite koje je stanovništvo imalo do 2003. ili 2004. godine, kada je sve to još bilo u povoju ili kada se još nije znalo kako će i šta će da se dešava, kada smo koliko-toliko imali izbalansiran budžet najviše zbog privatizacije, koja nije prikupila sredstva u visini imovine koju je prodavala, ali dovoljno da izdržava državni aparat. Međutim, naglo pogoršanje na poziciji kredita kreće već od 2005. godine, kada se setio Mlađan Dinkić da napiše Zakon o državnim hartijama od vrednosti i tada kreće propast jednog čitavog sistema i više sistema koji su međusobno povezani. Zato me čudi zašto ova Vlada taj problem ne pokušava da reši.
Od 2005. godine referentna kamatna stopa Narodne banke je bila 18%. Emitovane su državne hartije od vrednosti sa kamatom od 24% i ne može niko da me ubedi da to nije bio jedan vid primarne emisije koji je davala Narodna banka, a profit su zgrtale banke.
Kao druga posledica pojavljuje se to da naglo poskupljuju krediti i za privredu i za stanovništvo, i tu sada dolazimo do onog problema niske produktivnosti i malog broja radnih mesta. Ne može nijedan privredni subjekat u ovakvom okruženju, pod ovakvim uslovima da uzme kredit za investicije sa kamatnom stopom 12, 14, 15, 16%, sa deviznom klauzulom i da stvori novu vrednost koja će mu biti nova investicija i novo radno mesto. Čitav prihod završiće u banci koja mu je dala kredit.
Onda nemojte da se čudimo zašto nemamo više radnih mesta, zašto nemamo veću proizvodnju, zašto nemamo veći izvoz. I, čini mi se da je sve što se dešavalo na tržištu išlo u dva smera: u postizanju određenih političkih ciljeva i, nažalost, jačanju bankarskog lobija u državi. Onog trenutka kada je država postala zavisna od bankarskih kredita, banke su te koje na određen način rukovode državom.
Na jednoj od sednica zatražio sam izveštaj koliko je banaka od septembra meseca 2008. godine do septembra meseca 2009. godine iznelo deviza iz zemlje bez doznaka za uvoz robe i usluga. Potpuno razumem da u normalnim okolnostima, kada je sve normalno i kada sve funkcioniše normalno, da država ne treba da se meša i administrativnim merama sprečava protok kapitala i roba. Za to se svi zalažemo, ali u vreme svetske ekonomske krize i sa privredom koja je godinama u krizi pre same svetske ekonomske krize neophodno je da država preduzme određene administrativne mere da zaštiti svoje finansijsko tržište. Jedina mera koja je bila tada, s jedne strane, jeste povećanje referentne kamatne stope i, sa druge strane, emitovanje deviznih rezervi na tržište novca, da bi te iste naše devizne rezerve bile iznošene iz zemlje bez doznaka za uvoz roba i usluga.
Sada imamo jednu takvu situaciju i jednu priliku, koju smo možda i mogli da iskoristimo, da nam svetska ekonomska kriza bude izgovor, i da, kažem, guverner Narodne banke, jer po tadašnjem Zakonu o Narodnoj banci i deviznom poslovanju Narodna banka i Vlada su ti organi koji mogu da spreče odliv deviza bez doznaka za uvoz roba i usluga. Imali smo tu priliku i propustili smo je.
Ako smo već izvršili toliku primarnu emisiju sa 24% kamate u nekoliko godina, koliko je to bilo, ako su banke došle do određenog kapitala, šta bi uradili ako devize ne mogu da iznesu bez doznaka za uvoz robe i usluga? Pa, ne bi ih više ni kupovali, to je prva stvar. Druga stvar, šta će sa dinarima? Pa, jedino mogu da ih plasiraju u kredite, u investicije. A, šta to znači? Jednostavno, niže cene kredita.
Sada idemo onim obrnutim redosledom, sa nižim cenama kredita, manje akumulacije dohotka koji pravna lica ili privreda izdvaja za kredite i veća njihova sopstvena sredstva za investicije. To nije vruća voda, to rade svi u svetu, ali mi moramo da robujemo bankarskom lobiju i strahu da u vremenu približavanja EU ne dobijemo zbog toga packe po rukama. Mislim da je morala da se sakupi određena hrabrost i da rešimo problem ovde. Ovako, sada imamo jednu situaciju da mi iz meseca u mesec, iz godine u godinu neprestano zadužujemo državu. U jednom trenutku doći ćemo do one mere kada ćemo imati veća dospeća za vraćanje kredita nego što možemo da uzimamo nove. To će već biti problem.
Gospođo ministre, ne sumnjam, ali ako bih vam postavio pitanje – a, ko će da vrati ove kredite, hoćete li vi tada biti ministar? Možda ćete da odgovorite – da, pokušaću da budem i dalje ministar, ali u svakom slučaju pravim preduslove svom kolegi da to može da radi ako ne budem, međutim, sumnjam da bi to bio vaš iskren odgovor, jer u jednom neprestanom zaduživanju države ne vidim izlaz. Lepo je to što država pokušava kroz subvencionisane kredite koje ona daje da podigne privrednu aktivnost, da podigne potrošnju, to je, s jedne strane, lepo, ali, s druge strane, ne može niko da me ubedi da je pametno davati firmama koje su poreklom iz inostranstva 10.000 evra po radnom mestu da bi otvorile pogon ovde. Zašto?
Da li su možda te firme izvozno orijentisane? Da li smo mi predvideli kada im dajemo novac da budu izvozno orijentisane? Nismo. U čemu je onda problem? Zašto ne stavimo da svako ko je izvozno orijentisan može da ima takva sredstva, bez obzira na poreklo, na sedište firme ili osnivač koji dolazi? Da ne pričam da to daje širok spektar zloupotreba. Pa, svako od vas ovde kolega ili svaki privrednik može da promeni mesto prebivališta bilo gde u inostranstvu, ili da pronađe nekog ko ima tamo da otvori preduzeće, za to im tamo treba petnaestak dana, i da se ovde pojavi sa nekim biznis planom – i, mi ćemo to da prihvatimo ''zdravo za gotovo''.
Dakle, ako hoćemo da napravimo jedno normalno društvo, prvo moramo da sredimo situaciju koja se nalazi na finansijskom tržištu. Moramo da sredimo iz razloga – šta je sa imovinom banaka koje su u stečaju, i u likvidaciji, to već traje desetak godina? Šta je sa njihovim potraživanjima? Kome pripadaju? Da li možemo makar deo ovog našeg deficita da pokrijemo kao osnivači kod tih banaka?
Ne sumnjam, ovo jeste jedan od povoljnijih kredita koje je ova Vlada uzela. Grešio bih ako bih rekao da je nepovoljan, ali u svakom slučaju stopa, negde, oko, 5% na godišnjem nivou. Stopu od 5% na godišnjem nivou može bilo koji zaposleni građanin Zapadne Evrope da podigne ako ima čvrstu garanciju. Prema tome, njihov bilo koji imovinski ili investicioni kredit toliko otprilike košta. Ne ljutim se na vas što nije povoljnije u smislu izbora, to je najbolje što ste mogli da dobijete, ali vam govorim koliko imaju poverenje u vas i gde nas svrstavaju kao državu, a to je zbog čitave ove priče – i oko državnih hartija od vrednosti i oko ponašanja Narodne banke i oko, u krajnjem slučaju, naših deviznih rezervi, odnosno rasta našeg bruto proizvoda.
U svakom slučaju Vlada treba da napravi jedan ozbiljan program šta ćemo da radimo sa nagomilanom državnom administracijom i, konačno, da napravi strategiju razvoja u privredi i industriji, da se konačno opredelimo šta je to naš nacionalni program za razvoj industrije – hoćemo li da budemo industrijska zemlja, hoćemo li da budemo poljoprivredna zemlja koja se bavi proizvodnjom hrane. Moraćemo to konačno jedanput da odlučimo. Ovako, svi ovi programi koje Vlada sada sprovodi meni izgledaju prilično haotično, trčkarate sa jednog kraja Srbije na drugi, bez ideje i, što je najgore, bez cilja šta stvarno treba uraditi. Dok, konačno, država ne zauzme stav, SNS u danu za glasanje za zaduživanje države neće glasati. Hvala. (Aplauz)

Od vremena na raspolaganju ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe iskorišćeno je 13 minuta.

Određujem pauzu od ovog trenutka, a to je 14.00 časova, do 15.00 časova. U 15.00 časova nastavljamo popodnevni rad nastavkom dela sednice u kojem reč imaju predstavnici poslaničkih grupa. Prvi prijavljeni za reč u 15.00 biće narodni poslanik Dragan Stevanović. Hvala.

(Posle pauze – 15.10)

Poštovani narodni poslanici nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu raspravom u načelnom pretresu o Predlogu zakona.

Tok sednice je takav da pravo na reč imaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove 2. tačke dnevnog reda kada je gospođa Dragutinović koristila svoje vreme ovlašćenog predlagača, odnosno kada je govorila ispred Vlade, ta nepuna dva ili tri minuta iskorišćena su za priču o proceduralnim aspektima ovog kredita, odnosno ovog zakona, ali ono što se, takođe, moglo čuti u današnjoj raspravi jeste da proceduru kada je u pitanju ovaj kredit zaista niko nije osporavao.
Što se tiče SRS, mi ćemo imati jedno pitanje, a tiče se procedure u postupku raspisivanja kod javne nabavke, ali nešto malo kasnije. Ono što je činjenica i ono što je problem jeste to da su svi poslanici koji se interesuju za ovaj zakona, pa i poslanici SRS, ostali uskraćeni za odgovor o političkom aspektu ovog kredita. A, suštinsko pitanje, koje se danas postavlja pred sve poslanike u ovom parlamentu, jeste – kakav je kredibilitet Vlade da izađe pred Skupštinu sa zahtevom da joj odobrimo 400 miliona dolara i, na kraju krajeva, kakav je kredibilitet ministra koji nas danas ubeđuje da treba u danu za glasanje da podržimo ovakvu odluku?
Evo zašto to pitam, mi smo u proteklih nekoliko dana imali priliku da slušamo sve i svašta o toj vladi, to nije iznosila opozicija, nije iznosila SRS, o svemu i svačemu ste slušali iz usta jednog od potpredsednika, sada već bivšeg potpredsednika Vlade Republike Srbije, u tim pričama mi smo čuli da odluke u Vladi donose neformalni centri moći. Ono što danas želim da pitam i poslanike skupštinske većine koji će podići ruku za ovaj kredit, a bogami i ministra, ukoliko se pojavi u Skupštini, da nam kaže koji će to neformalni centri moći odlučivati o ovih 400 miliona dolara? To nije 10.000 dinara ili 15 ili 20.000 dinara. Naravno, ja nisam neko ko je sklon rasipanju, poštujem svaki dinar, ali ovde se radi o jednoj ozbiljnoj cifri, gospođo ministar.
Samo da vas, na neki način, upoznam sa onim što sam pitao – koji će centri moći raspolagati sa ovih 400 miliona dolara, ko će o njima donositi odluke, pošto to, kako bivši potpredsednik Vlade kaže, ne rade ni predsednik Vlade niti ministri u Vladi.
Sa druge strane, ja sam, gospođo Dragutinović, u vašem odsustvu osporio i vaš kredibilitet kada je u pitanju vaš zahtev da glasamo za ovaj zakon. Podsetiću vas da ste, samo, pre dva meseca pred ove poslanike izišli sa setom izmena i dopuna poreskih zakona i stiče se utisak da niste imali argumenata da ubedite i poslanike skupštinske većine da podrže taj predlog Vlade, koji ste u ime Vlade vi doneli u Skupštinu. Mi u SRS duboko smo ubeđeni u to da ste znali kako će da vam iskasape zakone ne biste ih ni izneli pred Skupštinu.
Prema tome, prvo pitanje, političkog karaktera, jeste – kakav kredibilitet imate vi koji od nas tražite danas da podržimo ovaj zakon? Čujem od predstavnika, odnosno od ljudi koji tri godine sede u Vladi da vi ne donosite ključne i krucijalne odluke u Vladi. Za vas konkretno i lično svašta je, takođe, rečeno, da niste adekvatni, sposobni, da ne radite posao kako treba. Pitam vas danas – sa kojim poverenjem da vam damo 400 miliona dolara da njima raspolažete? To je jedno pitanje.
Kada se uzme u obzir sve šta se dešavalo u poslednje tri godine otkako je konstituisana ova vlast, kada se uzme u obzir kretanje i tokovi u sektoru javnih finansija, za koje ste objektivno najodgovorniji vi kao ministar finansija, znate šta ću da vas pitam – šta je vaša lična satisfakcija da radite ovo, šta vama sve ovo treba? Vi ste ministar koji se s pravom poziva na Lazara Pačua.
Znate, kada se neko pozove na Lazara Pačua, ja sam inspirisan i postavljam vam pitanje – kada prođe šest godina i dođe rok za naplatu glavnice duga, neke generacije koje će tada voditi Vladu, sedeti u ovim klupama, pitam, na šta će se oni pozvati, a da se tiče vas i ove vlade u sektoru javnih finansija, i da pričaju o tome kao što vi danas pričate o potezima ili postupcima Lazara Pačua? Da vas podsetim, on je umro naprasno, Lazar Paču, zato što mu se jedan ministar zadužio bez njegovog znanja. Nećete me shvatiti pogrešno, da ste vi imali takve sklonosti do sada biste, verujem, sto puta umrli, kakvi su ministri, kako se zadužuju i kako troše pare.
Pitam vas, šta će sutra vaši studenti da kažu da ste vi kao ministar finansija uradili i na šta će da se pozivaju da će ostaviti trag u istoriji javnih finansija ove države? Možda ste hteli, možda ste imali nameru, neću to da osporavam, ali tragovi su bledi ili gotovo da ne postoje. Vi ste, kao Vlada, zbog postupaka i političke volje ili tih neformalnih centara moći koji upravljaju vašom vladom, kako kaže bivši potpredsednik, obesmislili sve aksiome iz javnih finansija. Kada ljudi u jednoj državi dođu u situaciju da povuku 400 miliona dolara, oni to rade kada su elementarne nepogode, kada su ratna stanja, i onda ti isti ljudi imaju zaista pravo da teret tih obaveza rasporede na generacije, je l' tako, gospođo ministar?
Kod nas su izuzeci postali praksa. Kod nas je zadužiti državu za 400 miliona dolara, ući u zgradu ili na ulici i reći – dobar dan.
Nisam baš siguran da vi ne znate kakav je teret ovoga, ali oni koji će podići, eventualno, ruku, ako opstane ova većina do tog dana za glasanje, zaista, niti su svesni, a sudeći po komentarima, ne interesuju ih baš mnogo za šta će da glasaju i za šta će da podignu ruku.
Svašta se moglo čuti. Suština i smisao zaduživanja, rekao sam malopre, jeste da neki gorući problem rešite, a onda da teret tog duga rasporedite na generacije koje dolaze posle. Ali, ne tako da im opteretite mogućnost da finansiraju svoje potrebe ili ideje i koncept, nego da to rade onako kako ih neće opterećivati.
Da li ste se vi svim zaduženjima do sada, pa i ovim kreditom, rukovodili takvim postupkom i takvim konceptom? Naravno da niste. Danas u ovoj skupštini čujemo reči – kredit je povoljan. Zašto je kredit povoljan? Niko ne kaže, gospođo Dragutinović, da ćete ovim kreditom za šest godina Vladu u kojoj vi nećete biti, obavezati da kumulativno isplati 400 miliona dolara. Da li grešim ako to kažem? Naravno da ne grešim.
Ono što jeste pitanje, a s početka, niste bili tu kada sam rekao, to je problem procedure. Još u postupku javne nabavke za ova sredstva, vi ste tražili da kredit bude takav i da ponude budu ovakve, da šest godina plaćate samo kamate, računajući da ćete uhvatiti još jedan mandat, a bogami, nećete, a onda neka druga vlada, neki drugi ministri i neke nove generacije neka biju glavu odakle im 400 miliona dolara.
Sada vas pitam – da li ekonomske pozicije ove države garantuju toj generaciji i toj vladi, da će iz tekućeg finansiranja moći da ''ispljunu'' 400 miliona dolara? Znate dobro da neće. Vrlo dobro znate da neće.
Ovaj kredit će i za šest godina biti refinansiran. Da li sam u pravu? Jesam, naravno. Kakve su ekonomske perspektive ove države da bude drugačija? Nikakve, zato što je politička volja takva kakva jeste, politički odnosi u vlasti takvi kakvi jesu i percepcija opšteg javnog interesa onih koji donose odluke u sferi javnih finansija i ekonomije ove države takvi kakvi jesu.
S kojim pravom, gospođo Dragutinović, vaša vlada obavezuje generacije posle nas da se vladaju u skladu sa principima sa kojima ste vi? Šta će da rade? Da plaćaju kamate? Zašto oni ne bi mogli taj novac da troše u investicije, u putnu infrastrukturu, u komunalnu infrastrukturu, u unapređenu socijalnu zaštitu, u unapređenu zdravstvenu zaštitu, u podizanje ekoloških standarda u ovoj državi itd? Šta će da rade? Plaćaće kamate koje im je ova vlada ostavila u zalog.
Šta su dobili za te kamate? Šta je materijalna vrednost ili ekvivalent, to smo vas ko zna koliko puta pitali? Šta su dobili za dugove i kredite koje povlačite? Nisu dobili ništa! Plaćali ste agencije, plaćali ste direkcije, plaćali ste kancelarije, plaćali ste promašene političke projekte, plaćali ste suludi državni intervencionizam, plaćali ste gubitke javnih preduzeća, subvencionisanje gubitaša!
Danas živimo u državi u kojoj javno preduzeće čiji je osnivač država, pazite sad ovo, posluje s gubicima, zadužuje se i ne vraća svoje dugove. Na ime njihovog nevraćanja dugova, aktiviraju se garancije državi. A, onda to javno preduzeće učestvuje u postupcima privatizacije, odnosno kupuje druga preduzeća. Pa, imate situaciju da "Srbijagas" sada treba da proizvodi piliće, jer je to kupio "Agroživ". I, sve to finansira poreski obveznik iz ove države, svako od nas ko plaća po raznom osnovu poreze.
Dokle, više, tako?! Nikada nismo dobili odgovor – a, šta se to plaća sa novcem koji dolazi u ovu državu? Ko ima pravo i hrabrosti da kaže – povoljni su krediti, ovaj kredit je povoljan. Kada smo usvojili jedan kredit, u ovoj skupštini, a da vi niste rekli da je on povoljan? Nijedan predstavnik Vlade nije ovde promovisao loš kredit. Svi su bili dobri. Ali, svi se vraćaju kroz refinansiranje, zato što su mnogo dobri.
Kada su u pitanju kamate, možda bi bile niže da je kreditni rejting ove države viši. To što nam garantuje Svetska banka, to meni, vama ili bilo kom pojedincu u ovoj skupštini, ko nije iz neformalnih centara moći, ništa ne znači. Debelo ćemo na svojoj koži da osetimo teret ovih kredita, i ovog kredita i svih ostalih koje ćete povući za refinansiranje ili sredstava koja ćete da koristite za reemitovanje, za otplate onih obveznica i papira od vrednosti.
Kakvu osnovu ste ostavili onima kojima ste u zalog napravili dugove i kamate? U BDP učestvuje 25% izvoza. Kakva je situacija u realnom sektoru? Da li se bilo ko od ovih ljudi interesuje za to? Bitno je da se podrži predlog Vlade i, šta nas briga kako će biti sutra.
Gospođo Dragutinović, 18 ili 17 hiljada pravnih lica u Srbiji je zrelo za stečaj po novom Zakonu o stečaju. Pa, nije li to dovoljno za neku ostavku? Ne mislim vašu, nego mislim cele Vlade. U protekloj godini je 28 hiljada preduzeća, gospođo Dragutinović, izašlo iz sistema PDV do kraja godine, a vi projektujete veće prihode po osnovu PDV u 2011. godini.
Znate li šta to znači? To, sa jedne strane, znači, da neće plaćati PDV, a, sa druge strane, ono što je još gore i još, da kažem, poražavajuće – 28 hiljada pravnih lica ne može više na godišnjem nivou da napravi obrt veći od 2 miliona dinara.
Vama su do juče neki predstavnici, direktori javnih preduzeća, mesečno tolike plate primali. Setite se afere Krišto. Uđite danas na sajt pa pogledate kolike plate primaju po nekim drugim javnim preduzećima, direkcijama i telima čiji je osnivač država. Jedan privredni pravni subjekt na godišnjem nivou ne može da napravi obrt veći od 2 miliona dinara. I to nikome u ovoj Skupštini i u toj vašoj vladi nije alarm, nego vam je alarm da li vas je napljuvao Mlađan Dinkić ili je neko napljuvao Mlađana Dinkića, ili šta se dešava među njima, odnosno u tim koalicionim odnosima u Vladi.
Ko brine o ovim ljudima? U tih 16 hiljada preduzeća koji su zreli za stečaj, 180 hiljada ljudi bar se vodi da su zaposleni. Oni nezaposlenost još uvek ne opterećuju. To je jedini statistički podatak koji u ovoj državi u poslednjim godinama ima trend rasta, a to je nezaposlenost. To nikoga od vas ne dotiče.
Sada ćete malo da se svađate. Bili su dobri kada su jedan drugog uveravali da treba da se podržavaju za predsedničke izbore. Pa, kada je Mlađan Dinkić obećavao akcije da pobedi Boris Tadić, tada su bili dobri jedan drugome. E, sad će da se svađaju i da izvode računicu.
Ko će da razmišlja o ovim poražavajućim podacima? Neke nove generacije. Iz novog budžeta će ići 46 milijardi dinara samo na otplate pristiglih dugova, u ovoj godini. Od 2008. godine do dana današnjeg, tri puta se taj iznos povećao, sa tendencijom rasta. Vi vrlo dobro znate da kada se deficit finansira iz zaduživanja, jer ova država očigledno da nema drugi izvor finansiranja deficita, sve staje, onda kamate i obaveze po dugovanjima samo rastu, opterećuju državu sada i opterećivaće državu sutra.
To nikog ne interesuje. Dobacuju, smeju se – ha, ha, proći će i ovo, pa ćemo sutra videti šta će biti.
Opšti interes je nešto drugo. Onima koji dolaze posle nas, za nas u SRS je motiv ili razlog za bavljenje politikom da nešto ostavimo u nasleđe, ako ne možemo u materijalnom smislu, bar da stvorimo generacije koje će biti bolje od nas, kojima ni na kraj pameti neće biti da se vladaju po principima i manirima kako smo to radili mi. Da li ste im vi to omogućili? Naravno da niste. Niste im omogućili jer ste im ostavili u nasleđe siromaštinu i prinuđeni su da se vladaju isto kao i vi. Vi ste posvađani sa opštim interesom, sa javnim interesom, nemate dodirnih tačaka sa njim i zato danas živimo kako živimo, i zato prolazimo kako prolazimo, i zato plaćamo sve što plaćamo.
Ideja SRS, gospođo Dragutinović, i u ovoj priči i u svim diskusijama danas, i do kraja mandata vaše vlade, biće da pokušamo da zaustavimo organizovano rasipništvo. Ovo što se dešava u državi to je kategorija organizovanog rasipništva. Možda se vi kao političar slažete sa njom, ali kao neko ko predaje javne finansije ili ekonomiju, zna dobro šta se ovde dešava i zna dobro kakvu vam poruku šaljemo. Ne možemo da prihvatimo činjenicu da ste saglasni sa tim. Ponavljam, ovo je organizovano rasipništvo. SRS ne želi da učestvuje u tome i učinićemo sve da se to promeni. Zahvaljujem. (Aplauz)

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je 17 minuta.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne)

Pre nego što pređemo na raspravu po prijavama za reč, na osnovu člana 90. i člana 87, obaveštavam Narodnu skupštinu da će naš današnji rad biti okončan završetkom rasprave u načelu o Predlogu zakona koji je trenutno u pretresu, dakle, 2. tačke dnevnog reda. Ukoliko se taj rad završi i pre 18.00 časova, tada će biti završen radni dan. Ukoliko tempo rasprave bude iziskivao, onda ćemo na osnovu člana 87. raditi danas dok ne okončamo raspravu o tački dnevnog reda koja je u toku, a sutrašnji radni dan počeće raspravom u načelu o 3. tački dnevnog reda.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: DSS, Napred Srbijo i SRS.

Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Radojko Obradović, a posle njega narodni poslanik Dragan Šormaz.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, tačka 2. današnjeg dnevnog reda je zaduživanje od 400 miliona dolara. U načelnoj raspravi, kolege poslanici koji su govorili pre mene istakli su da kada se govori o zaduživanju, ono uvek može da bude opravdano ili neopravdano, ali da li je opravdano ili to nije možemo da kažemo tek ako znamo kakve su korekcije, šta nas čeka, šta ćemo uraditi sa tim parama, šta nas čeka 2012. godine, šta nas čeka u godinama koje dolaze. Ako mi imamo odgovor na to pitanje, onda ćemo lako reći – da, ovo zaduživanje je opravdano ili ovo zaduživanje je neopravdano.
Mi nemamo nijedan odgovor ni na jedno ključno pitanje, koje muči Srbiju danas. I, ako je to tako i dok god to bude tako, nijedno zaduživanje neće biti opravdano, jer neće rešiti nijedan problem koji Srbija danas ima, kao što niko u Srbiji danas ne veruje da je rešen bilo koji problem vezan za reformu PIO. Pričalo se dve godine o tome, usvojen je Zakon, onako, preko noći, bez reči, i svi problemi su ostali. U obrazovanju se reforme u Srbiji sprovode deset godina. Kada slušate prosvetne radnike, jasno je da je da postoji gomila problema koji nas tek čekaju da se reše.
Drugo, veoma važno pitanje, jeste – ko vodi brigu o finansijskom sistemu u Srbiji? Vodi Narodna banka, s jedne strane, vodi Vlada Republike Srbije, s druge strane. Narodna banka kaže da je ključ da se izvrši deevroizacija, da se pređe sa zaduživanja u evrima – u dinare. Predsednik Vlade nam kaže – da, počnimo da govorimo više u dinarima, nemojte da se zadužujemo u evrima, a ovde se država zadužuje u evrima. Zašto se država zadužuje u evrima, ako time direktno radi posao suprotan poslu Narodne banke i ako predsednik Vlade, sa autoritetom, kaže – nemojmo da se zadužujemo u evrima?
Ko su glavni kreditori države u ovom trenutku? Ko može da kupuje državne obveznice, njih ima na stotinu miliona, emituju se svakog dana? Ko nam daje ove kredite? Pogledajmo samo spisak institucija kod kojih se država zadužila u vreme dok ste vi ministar: MMF, ''Svetska banka'', ''Evropska banka za obnovu i razvoj'', ''Evropska investiciona banka'', izvinjavam se, spisak je prilično dug, ''Banka Inteza'', ''Marfin banka'', ''Unikredit banka'', ''Pireus banka'', ''Eurobanka EFG'', ''Alfa banka'', ''Hipo Alpe-Adria'', ''Vojvođanska banka'', ''Nacionalna banka'' Grčke, sad ''Sosiete Ženeral banka''.
Mislio sam da je zadatak banaka da kreditiraju privredu, ali je očigledno da je u Srbiji došlo do potpune promene i da banke u Srbiji kreditiraju državu. Naravno da je najmanji rizik kreditirati državu, naročito kada se plaćaju tako visoke kamate. Ako vi kreditirate državu, nemate nikakav rizik, ali ako kreditirate državu nećete da kreditirate privredu. Ako ne kreditirate privredu, od čega će ova zemlja da živi sledeće godine? Gde će da se zaposle ovih 400.000 ljudi koji su ostali bez posla i onih stotine hiljada koji nisu imali posao?
Osnovno pitanje jeste pitanje odgovornosti. Srbija ima deficit, zato što postoji kriza. Kada je kriza, onda se deficitiranim finansiranjem pokušava rešiti problem krize. Je li tako? Jeste. Ali, zato postoji odgovornost i postoji fiskalna odgovornost. Postoji Zakon o državnoj pomoći, za koji kažete da niko ne poštuje u vašoj Vladi.
Pitanje je zašto onoliko najavljivani Fiskalni savet još uvek nije formiran. Zakasnili ste svi. Ovlašćeni predlagači su kasnili sa predlogom kandidata. Sada je kraj februara i još uvek nema izabranog Fiskalnog saveta, koji bi trebalo da nam kaže neke osnovne stvari i da oceni sve ovo što vi radite.
Krajem novembra predložili ste rebalans budžeta, taj rebalans je usvojen. Ispostavilo se da je krajem decembra, mesec dana kasnije, država potrošila značajno manje para nego što je tim rebalansom bilo predviđeno.
To bi trebalo da bude dobra stvar, ali pitanje je – zašto onda država, kada je predlagala rebalans u novembru, nije predložila otprilike onoliko koliko će potrošiti?
Odgovor je tu, takođe vrlo jednostavan. Pošto je pod pritiskom MMF usvojen Zakon o fiskalnoj odgovornosti, usvojena fiskalna formula, da smo rebalansom budžeta za 2010. godinu usvojili manji budžet i da je taj budžet bio izbalansiran, onda bismo imali obavezu kao država i vi kao Ministarstvo finansija da ove godine imate daleko manji deficit nego što ste predvideli. Ne mislim da je to odgovornost i ne mislim da to rešava bilo koji problem.
Kada pogledamo BDP, uz sve ove subvencije, povećano zaduživanje i sve ove kredite koje je država povukla i te milijarde za koje smo se zadužili, prošle godine je Srbije zabeležila rast BDP od 1,5%. BDP računa se na prilično anahron način, ali se on vrlo često izražava, ili uobičajeno, i u dinarima i u evrima, bez obzira što je naša valuta dinar. Kada se uporedi 2009. sa 2010. godinom rast BDP je, naravno, za inflaciju plus taj realan rast, u dinarima, naravno, porastao, ali u evrima vrednost BDP je manja u 2010. u odnosu na 2009. godinu. To su zvanični podaci Ministarstva finansija. Ta razlika je 500 miliona evra. U 2010. godini je BDP 500 miliona evra manji nego što je bio godinu dana ranije.
Kako je, onda, moguće da se javni dug Srbije u proteklih mesec dana smanjio za 3,5 procentna poena? Tako što računate da će ove godine drastično da poraste BDP, iako vam se smanjio u proteklih godinu dana. Naravno da ćete vi raznim matematikama dokazati da je inflacija 0%, da javni dug ne raste, da se mi ne zadužujemo, da građani žive super, da se autoputevi grade, da koridori cvetaju, da se radna mesta otvaraju, ali, nažalost, osim na sednicama Vlade, toga u Srbiji nema.
Počećemo da rešavamo probleme u Srbiji tek kada budemo govorili istinu i kada budemo izlazili sa tačnim podacima. Svaka nova kriza u Vladi približava nas tačnim podacima i što više kriza u Vladi bude pretpostavljam da ćemo imati više podataka koji će nam jasnije ukazati u kakvoj zemlji živimo. (Aplauz)

Sedam minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, posle njega narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, usvojeni budžet predviđa 120 milijardi dinara deficita i sada nam Vlada predlaže da se zadužimo, po ko zna koji put zaredom. Praktično, postala je praksa da svaka sednica Skupštine, od prošle godine, bilo da je redovno ili vanredno zasedanje u toku, imamo na svakoj sednici Skupštine jedno zaduženje i najčešći je razlog, kao i ovaj, pokrivanje deficita, tj. troškova koje država Srbija ima, a ne može da ostvari te svoje potrebe od realnih izvora, dakle, od onih koji plaćaju poreze i razne vrste doprinosa, taksi, akciza i tako dalje u ovoj državi. Ništa to nije dovoljno da bi država Srbija, ovako kako je formirala aktuelna Vlada gospodina Cvetkovića, mogla da funkcioniše.
Sad mi, kao parlament, ponovo treba da odobrimo zaduženje od 400 miliona dolara. Da li Vlada, Zavod za statistiku, ministarka finansije, nama govore tačne podatke, o čemu je malopre govoreno, ili ne, da li raznim statističkim metodologijama, matematikama, pokušavaju da naprave boljom sliku nego što jeste – mislim da više nije ni bitno. Građani Srbije žive svoj život svakog dana, vide kako im je i znaju da im je iz dana u dan sve teže i teže. Naravno da znaju dovoljno dobro, kada vide ovde nas i kada čuju o čemu govorimo, da će im i u narednom periodu sa ovom vladom biti još teže. Jer, ovde se ništa ne radi da se pomogne tom realnom sektoru da funkcioniše i da bolje radi, nego se samo zadužujemo kako bismo iz jedne budžetske godine prešli u drugu, kako bismo izdržali kao Vlada, a posle šta bude biće. Ko će ostati ministar, ko neće ostati, najverovatnije neće niko od sadašnjih. Situacija je takva da je građanima sasvim sigurno jasno kakvo je stanje, pa im nisu potrebni podaci u kojima se govori da oni dobro žive ili ne.
Jer, neki podaci su nepobitni, 400.000 ljudi je izgubilo radna mesta, obećano je 200.000 novih, opet pričamo o realnom sektoru, u sektoru gde se privređuje, u sektoru koji plaća sve ovo od čega država živi, privreda i poljoprivreda, pre svega. Tu su izgubljena radna mesta, tu je izgubljen profit, tu je pala cena mesa, recimo, za poljoprivrednike, tu je skočila cena kukuruza, pa sada ne znaju šta da rade sa svojim tovljenicima, u minusu su. Tu su problemi svakodnevni. I ovih 400 miliona dolara, tamo ili ovamo, kako god da okrenete, neće popraviti situaciju niti u državi, niti u ovoj vladi.
Dakle, 400.000 izgubljenih radnih mesta i više, a dovedena je investicija za nekih 20-ak hiljada novozaposlenih. Vi možda možete da kažete da je 200.000, ali moje je pravo da više verujem ljudima iz MMF koji kažu 400.000, uostalom i u kontaktu sam sa građanima Srbije svakog dana i vidim u kakvoj su situaciji, govore o tome koliko ko u kojoj porodici gubi posao i gde je izgubio, gde je dobio otkaz, gde čak ide na posao, onako, fiktivno, a da ne prima platu. U koliko firmi se uopšte ne plaća za doprinose i penziono. Videli smo primer onog čoveka kome je falio jedan dan da bi mogao da ode u penziju, čak se i takve situacije dešavaju.
Da li je ovo bilo neophodno? Reći ću vam nekoliko primera gde ste mogli da uštedite i da ne morate da dižete ovih 400 miliona dolara. Evo, hvalite se, pričate, ne znam, ''Koridor 10'', iako se ništa ne radi. Već ima skoro godinu dana da predsednik države ne pominje mostove, a svojevremeno je o njima govorio i te kako, kako je država Srbija prva država u Evropi po broju mostova koji se trenutno grade. Evo, daću vam konkretne primere za najveći broj tih mostova.
Odobravali smo kredite ovde i za ''Gazelu'' i ''Pančevački most'', a koliko znam, na Pančevačkom mostu samo je farbano neko gvožđe i to je sve, jer ko ide preko njega zna, u istom je stanju kao pre nekoliko godina. ''Gazela'' nije gotova. Da li su radovi u roku? Nisu. Most na ''Beški'' gradi se kao Skadar na Bojani, svi rokovi su prošli, a cena pogođena prvim tenderom je probijena. O mostu na Adi da i ne govorim. Dogovoreno je 120 miliona evra, stiglo se, evo, već, na preko 300, 400, a nije počela da se otkupljuje zemlja za pristupne puteve. Izračunajte samo koliko je to novca koji je mogao da se uštedi od javnih para. Da li se radi o beogradskom budžetu ili o budžetu Republike, sasvim je svejedno. Evo, i na budžetu Republike, potpisan je ugovor, a plus posa radi, da napomenem, firma iz Slovenije koja je bankrotirala. Pitanje je da li će moći da završi posao.
Potpisali ste ugovor za izgradnju ''Žeželjevog mosta'' u Novom Sadu. Dali ste posao za četiri miliona dolara, dakle 1% od ove cifre, onom ko je ponudio više, odnosno dao ponudu na tenderu skuplju za četiri miliona dolara, od onog ko je bio prvi na tome, španskoj firmi, koja je, gle, čuda, takođe, 'ajde da ne kažem u bankrotu, ali ništa ne radi u Španiji. Inače, u Španiji je ceo građevinski sektor puk'o; u Španiji je najviše nezaposlenih, 20%, iz građevinskog sektor. Dakle, treba španska firma, a pričamo o našim kompanijama, da dođe da gradi most u Srbiji da bismo mi njima pomogli sa parama, takođe, iz zaduživanja iz EU. Opet vam kažem – proverite, videćete! Četiri miliona dolara je ta kompanija dala više od prvoplasiranih na ponudi na tenderu i vi ste sa njima potpisali ugovor, a ne sa onima koji su dali manju ponudu. To je 1% zaduživanja koje imamo danas, ovde.
Prema tome, kad saberemo koliko ste više novca potrošili na mostu na Adi, a ko zna kada će biti gotovo, kad saberemo sve ovo što se radi mogli ste da nađete tih 400 miliona dolara da uštedite da se, recimo, javne nabavke i čitava procedura javnih nabavki poštuje i da se radi na onaj način kakav je primeren u državama EU, kojoj svi težimo.
Ovde jeste to problem, što svako ima svoj zabran, sada oko toga ratujete i treba da čekamo 15 dana da vidimo ko će činiti ovu novu koaliciju. Za to vreme, naravno, treba i dalje da zadužujemo državu da bi uopšte moglo da se funkcioniše. Čuli smo malopre od jednog kolege i o troškovima javnih preduzeća, njih 900 koji rade sa minusom, pa sve to kad uzmemo u obzir, vi niste uradili ništa od onog što ste obećali, a to je – popravka života, naravno, privrednog života u realnom sektoru i niste smanjili troškove u javnom sektoru, ne bar tamo gde je bilo bitno. A rekao sam, evo, naveo sam ove primere u javnim nabavkama.
Sada ponovo treba da vam odobrimo kredit, čekaće nas i novi, pregledao sam materijal koji ste dali sada, imamo nekoliko zakona, predloga koji su već stigli, što će biti narednih dana na sednicama. Posle toga će sigurno stići nešto još novije, jer treba pokriti ovaj predviđen deficit od 120 milijardi dinara. Ko zna koliki će biti na kraju, kad budete nudili rebalans budžeta, sigurno ćete ga predlagati. Zbog toga Srbija nema drugi način. Priča o tome da je Srbija manje zadužena, recimo, od suseda Hrvata po glavi stanovnika i to je tačno, pa kakve to ima veze. Hrvatska ima toliku obalu, imaju mnogo veću mogućnost da vraćaju te kredite, nego mi.
Mi možemo samo iz realnih izvora da vraćamo kredite. Dakle, industrijskom proizvodnjom i poljoprivredom, jačanjem realnog sektora. Mi moramo da pomognemo realnom sektoru, poljoprivredi, a ne da ga i dalje zadužujemo, poreskom politikom, taksama, akcizama, da mu pravimo nova opterećenja – a oni onda da daju otkaze da bi mogli sve to da ispoštuju, jer nemaju biznis planove za širenje posla, nego se drže na onom nivou na kojem su ili smanjuju poslove da bi im firme mogle koliko-toliko da prežive. A, posle? To je jedini način da mi vratimo dugove. Mi nemamo more, naš turizam, hteli mi to ili ne, ne može toliko da bude razvijen da vraća te dugove. Samo realni sektor može da ga vraća, međutim, njemu se ne pomaže, a javni se ne smanjuje. To je najveći problem u državi Srbiji.
Vi to ne možete da uradite, nema te rekonstrukcije Vlade koja će vama omogućiti to. Jer, tri godine ste kao radili, niste ništa uradili, povećali ste dugove države, povećali ste broj nezaposlenih, smanjili ste plate, povećana je inflacija, a šta će biti sada kada, za neki dan, EPS ''podigne struju''? Pa, sve će poskupeti, neće samo ugalj, poskupeće sve, i hleb, kolega, opet. Šta će se onda dogoditi?
Opet imamo povećanje inflacije, to je sigurno. Kako onda vraćati te dugove, na koji način?! Šta će biti sa platama zaposlenih, jer vidimo da javni sektor štrajkuje sve više? Vi za ovo nemate rešenje.
Rešenje je mnogo bolje vođenje države, ne trošadžijski, nego domaćinski, ne razbacivanjem para na projekte i na sajtove od 25 hiljada evra, a koji mogu da se napravi za dve ili tri hiljade evra. Jedini način jeste domaćinsko vođenje privrede i države, a za to ova Vlada nije sposobna. Zahvaljujem. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 30 sekundi. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković, a posle nje narodni poslanik Zoran Nikolić.