Predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, ovde smo suočeni sa jednom vrstom naknadne pameti. Pre oko godinu dana donet je Poslovnik, tako što je nametnut, tankom skupštinskom većinom, ostalim narodnim poslanicima i građanima Srbije. Danas imamo izmenu Poslovnika, koja treba da spase nešto što je crno i najcrnje moguće bilo napisano pre godinu dana na ovom mestu u članu 237.
Inače, nikada do ove promene ne bi došlo, niti bi vladajućoj većini ikada palo na pamet da izmeni bilo šta u Poslovniku da nije bilo vršenja pritiska.
Ovde postoji nekoliko interesantnih stvari u ovom predlogu i vrlo zanimljivih u načinu na koji se reaguje, a na to moramo da ukažemo prosto zbog javnosti, a i zbog svih nas koji sedimo ovde da malo razmislimo o svemu tome.
Prema tome, nesumnjivo je da je promena koja je izvršena da je izvršena na pritisak Evropske komisije. Da je bilo koji "pritisak" ili sugestija, dakle, da je to došlo od strane bilo kojeg poslanika koji ne pripada vladajućoj većini, pa čak i neko ko pripada toj vladajućoj većini, ne bi postojala politička volja da se bilo šta ovde promeni. To je suština.
Dakle, ono što je ovde nesporno, imali smo lošu odredbu i što je, takođe, nesporno, ova odredba koja je sada predložena, od strane vladajuće većine, popravlja stvar. Prema tome, to je ono što je nesporno. Al, 'ajmo sada da vidimo šta se ovde menja i šta je suština svega ovoga.
U članu 237. Poslovnika, važećeg, koji je nametnula tanka vladajuća većina celom parlamentu, u stavu 1. stoji: ''Predsednik Narodne skupštine dostavlja izveštaje koji su državni organi, organizacije i tela, u skladu sa zakonom, podneli Narodnoj skupštini, narodnim poslanicima i nadležnom odboru.''
Pa se, onda, tu objašnjava šta sada radi nadležni odbor i Narodna skupština sa tim izveštajima, i na kraju tog člana 237, u nekim pobrojanim tačkama, stoji, još uvek – da nadležni odbor može da ''ne prihvati izveštaj'', između ostalog, stoje i druge stvari šta sve radi, ali može i ovo, da ne prihvati izveštaj tog regulatornog tela, kako ga mi zovemo, ili nekog drugog nezavisnog tela ''i pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti funkcionera u državnom organu, organizaciji, odnosno telu.'' To "i" podrazumeva kumulativnu radnju, neprihvatanje izveštaja, kumulativno podrazumeva i pokretanje postupka odgovornosti. To je, praktično, likvidiranje nezavisnog položaja tih tela, koji su zamišljeni kao nezavisno telo. Sada moram nešto o samim regulatornim telima.
A, sada moram da kažem nešto o nezavisnim regulatornim telima. Pojava nezavisnih regulatornih tela ili drugih posebnih državnih organa ili organizacija u društvu je novijeg datuma, a kada to kažem, mislim na nekoliko decenija iza nas, jer to je jedna nova tradicija i evropskih sistema i nekih drugih sistema u svetu, koja praktično ustanovljava nešto što malo izlazi iz okvira vizije – tri nezavisne vlasti. Imamo zakonodavnu, izvršnu i sudsku, i sada imamo jednu posebnu pojavu organa i organizacija, koje nisu ni izvršna vlast, niti su prosta produžena ruka zakonodavne vlasti, odnosno Skupštine koja ih bira.
Naravno, sistem podele odgovornosti i potpune nezavisnosti ne postoji nigde u svetu, to je jedna fikcija, ali tendencija da određena tela deluju nezavisno jeste vrlo važna i mora da se čuva do kraja, upravo zbog zamišljene funkcije tih tela. Da bih bio jasniji o čemu se radi, da kažem, vrlo prosto, Skupština kao takva, istorija je pokazala, nikada nema sama po sebi dovoljne mehanizme kontrole da bi kontrolisala izvršnu vlast u određenim segmentima ili određene delatnosti od izuzetnog javnog značaja, kao što je informisanje. Nema dovoljno mehanizama, zato što po svojoj prirodi kako su skupštine konstituisane, pa i naša, šta god ovde da preduzmemo, šta god da napišemo u Poslovniku, ne postoji dovoljno elemenata koji bi mogli da izvrše tu vrstu kontrole i zaštite.
I novija istorija parlamentarizma i demokratije pokazuje da je neophodno da postoje takva tela. Da bi ona, ta tela, imala nekog smisla, neophodno je da zaista poseduju visok stepen nezavisnosti u radu, sa jednim jedinim izuzetkom, da onaj ko je birao to telo – može i da postavi i da razreši rukovodioca tog tela, a, pri tom, odredbe o postavljenju i razrešenju, moraju sa aspekta samovolje Parlamenta biti vrlo restriktivne.
Dakle, ne može svaki put kada kome padne na pamet ili se neko nekome ne sviđa, da bude razrešen, nego smisao formiranja tih tela mora biti drugačiji.
Postoje različite mogućnosti za formiranje tih tela. Mi smo odabrali jedan sistem koji po meni nije najbolji. Zašto nismo odabrali sistem da regulatorna tela, ovo je neko vajkanje, ovo je, možda, neki predlog za ubuduće, za neka kasnija vremena, budu birana nekom kvalifikovanom većinom u Narodnoj skupštini, koja bi podrazumevala da se za izbor tela mora postići konsenzus između vlasti i opozicije. To bi onda imalo punog smisla. Nema to svuda, ali ima primera.
Dakle, šta je ovde glavni problem? Problem je u tome što ta nezavisna državna tela, ako nisu slobodna, i ako rade pod pritiskom, ne mogu da obave svoju osnovnu funkciju.
Daću vam jedan prost primer, imamo Državnu revizorsku instituciju koja ima obavezu da nadgleda ispoljavanje određenog segmenta izvršne vlasti, koji se pre svega tiču utroška finansijskih sredstava i budžetskih sredstava. Kada uoči nepravilnosti, Državna revizorska institucija reaguje i u javnosti i prema određenom državnom organu i, naravno, obaveštava Skupštinu o tome.
Zamislite, pošto se svaka državna vlast formira tako što postoji vladajuća većina koja uvek obrazuje tu državnu vlast, pre svega, izvršnu vlast, ako je Državna revizorska institucija nezavisna i dostavi negativan izveštaj o radu određenih državnih organa, pre svega, ministarstava, to se po političkoj prirodi stvari neće svideti vladajućoj većini. Po toj nekoj inerciji, vladajuća većina bi onda mogla da se svaki put naljuti na državnog revizora, da ne usvoji njegov izveštaj o tome da jedno ministarstvo radi naopako i da smeni državnog revizora; prosto kao pasulj.
Šta nas sprečava da to uradimo? Možda malo blama od takvog postupka, možda bi bilo bolje da razmislimo, da se ne svađamo sa državnim revizorom tek-tako, jer ne gledamo mi sami sebe, nego nas gleda još neko sa strane, pogotovu neko do kome je ovoj vladajućoj većini mnogo stalo, a to je Evropska komisija. Prosto, ne možemo imati neodržive odredbe u našem zakonodavstvu, pa ni u Poslovniku, koje stimulišu takav naopak odnos prema tim nezavisnim telima. U tom smislu, ova izmena je povoljna, zato što jednu prethodnu lošu odredbu stavlja van snage.
Ali se postavlja pitanje, odakle naknadna pamet, kako to tada neko ko je pisao Poslovnik nije video, a mi iz opozicije ga nikako nismo pisali, niti smo učestvovali u glasanju, kako je moguće da je potrebno da neko iz Evropske komisije nekome signalizira da tu postoji problem?!
Ja čak i ne verujem da se ova izmena vrši iz dubokog uverenja onih koji sede na strani vladajuće većine da je ovo korektno i neophodno, nego to rade zbog toga što im je rečeno da to mora da se uradi. To što obrazloženje pije vodu, ne znači da je neko ko organizuje posao vlasti u Srbiji duboko i u srcu saglasan sa tim obrazloženjem, nego zna da to mora da uradi.
Interesantno je da u Predlogu ovog propisa, u obrazloženju, negde, na kraju, V glava, Usklađenost odluke sa propisima Evropske unije, stoji: ''Ne postoji obaveza usklađivanja Poslovnika, kao internog akta Narodne skupštine, sa propisima Evropske unije.'' Pri tome, u Upitniku, koji je došao od strane EU, postoje pitanja koja se tiču uređenja rada Parlamenta i direktno Poslovnika. I kada smo dobili primedbu od Evropske komisije, dobili smo primedbu u odnosu na ovaj deo koji se upravo tiče sadržaja Poslovnika. Dakle, to jeste formalno tačno što je napisano, ali suštinski nije tačno i govori o potpunoj neodgovornosti onih koji većinom glasova u ovom Parlamentu donose propise, pa makar to bio interni akt, i njihovom načinu razmišljanja, generalno.
Kada smo upozorili da je Poslovnik akt koga valja uvek, ako je moguće, doneti konsenzusom, a ne bežati od toga, takav argument je ovde dočekan sa nipodaštavanjem. Znam ja da vladajuća većina uvek može sve, ko god da je u njoj, pa da je i moja politička stranka u nekoj vladajućoj većini, ali postoje određene odluke, postoje određeni akti za koje se zato i traži da budu donete širim konsenzusom, upravo zbog toga da bi se ovakve situacije izbegle. Neka nije ova priča, neka je neka druga priča, pa ćete videti koliko tu propusta i nedostataka ima.
Mi smo, recimo, dobili ovaj spisak ko će da govori u Narodnoj skupštini, redosled prijavljenih diskutanata, i u tom redosledu prijavljenih diskutanata pored imena i prezimena stoji zagrada u kojoj treba da piše "za" ili "protiv", što znači da se izjasni prijavljeni diskutant da li će biti "za" ili "protiv" predloženog teksta odluke, jer Poslovnik predviđa kriterijum po kome se diskusije smenjuju, jedna "za", druga "protiv", kako bi se napravio balans u toku rasprave.
Onda je svojevremeno utvrđeno, od strane onih koji su pisali ovaj sadašnji poslovnik, da ima situaciju da neko ne napiše da li je "za" ili "protiv". Onda je nađemo solomonsko rešenje da ti koji se nisu izjasnili da li su "za" ili "protiv" budu stavljeni na kraju liste. Neko je pomislio u jednom trenutku kako je to genijalno rešenje i to sad imamo objavljeno u "Službenom glasniku Republike Srbije" i taj poslovnik imamo na snazi – i, evo do čega to u praksi dovodi.
Imate ovde imena iz različitih političkih stranaka, imate imena iz stranke koja je predlagač teksta ove odluke. Piše ime narodnog poslanika koji pripada ZES-u, koji predlaže ovu izmenu Poslovnika, a u zagradi stoji bez oznake "za" ili "protiv". Zašto? Zato što su čuli ili videli da su ostali podneli predlog bez oznake "za" ili "protiv", pa da ne bi došlo do koncentracije broja poslanika na jednom mestu koji su bez "za" ili "protiv", onda i oni koji su za ovu odluku, očigledno, jer sami predlažu, napišu da ne znaju da li su "za" ili "protiv", prosto, da se ne bi poremetio redosled i balans. Da li je to normalna odredba Poslovnika? Evo, vidite da u praktičnoj primeni to nema veze. E, o tome se radi.
Kada je reč o ovoj odredbi člana 237, i naknadnoj pameti, ovaj primer pokazuje, samo vam na ovo Evropska komisija još nije skrenula pažnju, recimo da ih ne interesuje, koliko je loše kada se jedna odredba Poslovnika ili Poslovnik uopšte donosi bez ozbiljnog razgovora, prijatnog tona u tom razgovoru, jer je ovo nešto što se ostavlja za kasnije, za buduća vremena, između ne onih koji sebe smatraju ili jesu vladajuća većina i ostatka poslanika u parlamentu. Zato je važno da se o ovim stvarima ozbiljno razgovara. Mi iz Demokratske stranke Srbije nismo učestvovali u radnim grupama za izradu Poslovnika, zato što je od početka manir ili način na koji je htela da se nametne rasprava o promeni Poslovnika bio naopak.
Ne kažem, druge grupe možda jesu učešćem htele da pokažu, eto, kako, ulažemo napor, pa nismo u tom naporu uspeli, pa je na kraju došlo do preglasavanja. Naša metodologija je bila sasvim druga i pokazalo se da smo u pravu. Da je i jedna opoziciona grupa glasala za ovaj poslovnik, nakon učestvovanja u radu te grupe, pokazalo bi se da DSS nije bila u pravu. Onda bi neko mogao da kaže – DSS nije bila u pravu što nije učestvovala u grupi za izmenu Poslovnika, jer je, eto, neka druga poslanička grupa opozicije učestvovala i došla je do zaključka da je tamo nešto napravljeno što je prihvatljivo. To se nije dogodilo. Vladajuća većina je sama, dogovorom između sebe samih, postigla ovaj Poslovnik i mi nismo u tome učestvovali.
Dakle, ovo što je ovde napisano jeste mnogo bolje od onoga što je pisalo, ali i sada kada je napisan ovaj predlog i on je nemušt, loš i ne zaslužuje pažnju kao prema predlogu koji ima neku ozbiljnu zasnovanost, pre svega, u pravničkom znanju, u znanju pisanja propisa ili jezika kojim se tekst piše.
Sada ću vam to dokazati na prostom primeru. Na početku sam vam pročitao 1. stav člana 237, koji kaže: ''Predsednik Narodne skupštine dostavlja izveštaje koji su državni organi, organizacije i tela, u skladu sa zakonom, podneli Narodnoj skupštini, narodnim poslanicima i nadležnom odboru'', pa se dalje razrađuju te odredbe. Onda se dodaje član 237a, nakon brisanja ove sporne odredbe, da bi se objasnilo šta se zapravo sada dešava sa tim izveštajem, konkretnije, tih tela. Onda se navodi, kaže: ''Izveštaj koji, u skladu sa zakonom, Narodnoj skupštini podnosi nezavisni državni organ'', pa se navode njihovi poslovi, ''koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava'', zatim, ''obezbeđuje pravo na dostupnost informacija od javnog značaja'' i tako dalje, ''obavlja reviziju javnih sredstava'', što je DRI, i tako dalje.
Zašto se to piše? Zašto nekom treba da napiše u odredbi Poslovnika navođenje poslova državnih nezavisnih revizorskih tela? Zašto se to radi? Postoji način nomotehničke prirode kojim je to rešeno u članu 237. vrlo ispravno. Ovde treba samo razraditi te odredbe, a ne pisati svašta, jer to prvo i načelno u nomotehničkom smislu nije ispravno, može sutradan, za dva meseca, da dođe do izvesne promene u toj oblasti, povećanja broja poslova, njihovog smanjenja ili drugačijeg regulisanja ili drugačijeg preimenovanja, nakon čega treba verovatno opet da izvršimo izmenu Poslovnika da bi se to popravilo.
Poslovnik nije zakon koji reguliše odnos tih organa i Narodne skupštine, to treba da se čini u određenim propisima koji regulišu izbor i obrazovanje takvih institucija. Tome nije mestu u Poslovniku, Poslovnik sadrži minimalne odredbe koje regulišu ponašanje naših skupštinskih tela u odnosu na svoje obaveze. Ovde dolazi do preterivanja. Ovo, takođe, nije normalno što je napisano, premda je intencija i ono što je urađeno daleko bolje od onoga što piše u postojećem tekstu.
Dakle, i ovu odluku o promeni i izmeni Poslovnika dobili smo tako što se napravila komisija, opet parlamentarna komisija gde je trebalo da budu uključeni predstavnici različitih političkih stranaka, da bi se došlo do ovog rešenja. To se uvek desi tako što vladajuća većina dobije pritisak ili neku strašnu čežnju da napravi određenu promenu, da bi legitimisala sebe sa odlukom koju donosi pozove sve da dođu, moje kolege iz drugih stranaka koje ne vide začkoljicu natrče, dođu i učestvuju u radu, od onoga što oni tamo kažu verovatno neće biti ništa na kraju u realizaciji same odluke. Stvori se privid zajedničkog posla i idemo dalje.
Ovo nije kritika konkretnog teksta koji je pred nama. Nadam se da smo se tu razumeli. Može se i on kritikovati, može se bolje napisati ovo što je napisano, ali ovo je kritika manira ponašanja, pogrešnog načina rada koji je ovde zastupljen od strane vladajuće koalicije.
Dakle, to je nešto što je apsolutno neprihvatljivo i to je razlog zbog čega mi formalno ne učestvujemo u poslovima koji se tiču izmene Poslovnika, sem kada bismo bili uvereni da će se odnos prema ovoj stvari postaviti bitno drugačije. Nas očekuje, što zbog nekog pritiska, što zbog pritiska realnosti, još ko zna koliko izmena ovog poslovnika koji je pre godinu dana donet, ne zbog toga što će se stvari i okolnosti promeniti, nego zbog toga što neko ko je navrat-nanos nešto pisao, prosto kada je pisao nije video, a nije video zbog toga što nije hteo da razgovara. To je suština priče o svemu ovome. Hvala. (Aplauz)