Zahvaljujem. Zaključujem jedinstveni pretres.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU GARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE U KORIST SRPSKE BANKE A.D. BEOGRAD ZA OBAVEZE JP "JUGOIMPORT – SDPR" (pretres u pojedinostima)

Primili ste amandman koji je na Predlog zakona podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Primili ste mišljenje Vlade o podnetom amandmanu.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Milorad Buha.

Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, ponovo SRS upozorava ministra finansija i Ministarstvo finansija, kao predlagača ovog zakona, i Narodnu skupštinu Republike Srbije da se radi o protivzakonitom aktu. Već smo to u načelnoj raspravi ukazali i ponovili u više navrata. Međutim, očito da sa druge strane nema sluha.

Još jednom ću zbog javnosti ukazati gde je protivzakonitost ovoga. Ne osporavamo sve ono što se tiče pomoći, što se tiče proizvodnje, što se tiče razvoja, što se tiče izvoza itd, govorimo isključivo o pravnom aspektu ovog zakonskog projekta.

Naime, da bi Republika Srbija ratifikovala jedan ugovor mora da ima verifikovan ugovor, s duge strane, mora da postoji u formalnom smislu pripremljen akt koji se dostavlja zajedno sa predlogom zakona. Mi nemamo taj akt.

Druga protivzakonita radnja je sledeće. Odredbama Zakona o javnom dugu predviđeno je u članu 16. davanje garancije, propisani su uslovi, postupak i u tri stava utvrđeni su način i uslovi davanja garancije.

U stavu 3. kaže se sledeće – Republika može dati garancije iz stava 1. i 2. ovog člana, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije za tekuću godinu. Kada pogledamo budžet za tekuću godinu, 2011. godinu, u članu 3. govori se o garancijama Republike Srbije za 2011. godinu i tačno su pobrojani osnovni korisnici tih garancija – ''Svetska banka'', ''Ekonomska banka za obnovu i razvoj'', ''Evropska investiciona banka'', zatim, pojedinačno banke, strane vlade i ukupno poslovne banke, ali nigde ne postoji ''Srpska banka''. Prema tome, nemamo uporište u budžetu onako kako nalaže odredba Zakona o javnom dugu. To je materijalni propust. To je formalni propust i ovo kao takvo ne može proći, ali očito da kod vas to može proći i prolazi.

Postavljam pitanje ministru finansija – šta će se dogoditi kada pored tri milijarde evra garancija koju će Republika Srbija dati raznim međunarodnim finansijskim institucijama, poslovnim bankama i drugim finansijskim institucijama, koje ste naveli u članu 3. ovog zakona, sada ste ubacili ovu garanciju, sledeća sednica će biti sa dve ili tri garancije, posle toga ko zna koliko i tako dalje – dokle to ide? Ide u nedogled. Kršenje propisa ide u nedogled, ali sve to jednog trenutka mora stati. Ali, za to neko mora odgovarati.

Ponovo naglašavam, SRS nema ništa protiv da se sve to napravi, ako postoji dobra analiza. Šta će proisteći iz ove garancije? Koji su to benefiti za Republiku Srbiju itd? Ne ulazimo u proizvodni aspekt, izvozni aspekt, pozitivne efekte te proizvodnje, ali prvi uslov je pravni uslov. Mi kreiramo pravne propise Republike Srbije i moramo gledati na sve ovo što govorimo.

Kada govorimo o davanju garancija i svega onoga, o čemu je bilo reči u načelnoj raspravi, osvrnuću se na određene izjave ministra finansija koja je na kraju sumirala sve ono što su poslanici prigovarali ili afirmativno govorili o garancijama i o zaduživanju, jer je druga tačka dnevnog reda bila zaduživanje. Gospođo Dragutinović, govorite u završnoj reči o javnim nabavkama pa kažete dve rečenice – jedna od tih čuvenih reči ili brojeva koje sam često čula i od vas dragi poslanici jeste da se na javnim nabavkama može uštedeti milijardu evra i da ova rasipnička vlada troši milijardu evra na javne nabavke, otprilike 100 milijardi dinara da rasipa toliko i eto mi u stvari ne bismo imali deficit da tu postoji neka odgovorna vlada. Za običnog građanina to stoji. Sa finansijskog aspekta to stoji.

Međutim, propisi o javnim nabavkama leže na vašem ministarstvu. Gde je tu kontrolna uloga Republičke budžetske inspekcije? Trošenje javnih nabavki, trošenje sredstava po osnovu javnih nabavki kontroliše budžetska inspekcija u jednom delu. Pitam vas – koliko je intervencija budžetska inspekcija napravila? Danas možemo videti šta se dešava u ''Kolubari''. Nema neke bitne vitalne razlike između ''Kolubare'' i drugih javnih preduzeća. Zloupotreba je na svakom koraku. Gledajte šta je problematično. Problematično je to što određeni mentori koji sede ovde i u ovoj vladi, počevši od stranih ambasadora, sećate se prethodnog britanskog ambasadora koji je otvoreno rekao na jednom skupu u Beogradu da su njegove službe koje postoje van zvaničnih državnih institucija, čitao sam tu njegovu izjavu, nemam je ovde ali je ona opšte poznata, mediji su to preneli, po svojim analizama utvrdile da se kroz javne nabavke opere između 400 i 600 miliona evra.

Vensan Dežer, to je visoki predstavnik Evropske komisije, izjavio je da se to kreće do milijardu evra.

Kada vam govorimo o tome da postoje zloupotrebe ne kažemo da je to milijarda koja je višak u budžetu, nego su to zvanične javne nabavke i problemi koji nastaju u procesu provođenja javnih nabavki i kontroli koje nema. To prigovaramo. Javne nabavke, posebno državnih organa, gde su direktni i indirektni budžetski korisnici, ne kontrolišu se. To jako dobro znate.

Kada dobijemo analizu rada budžetske inspekcije onda vidimo da od hiljadu i nešto direktnih i indirektnih korisnika koje kontroliše utvrdi prekršaje i privredne prestupe za svega nekoliko. Nedovoljno je i nema kontrole. Zbog toga se javljaju ove deformacije na koje nam ukazuju strani faktori. Oni ne smeju to da rade. U normalnim državama takva izjava ambasadora je nedozvoljena. Ta ličnost je ''persona non grata'' i mora biti kao diplomatski predstavnik strane države uklonjen iz političkog života, a i mora otići ako nije u pravu. U ovom slučaju je u pravu. Oni vam prigovaraju već oko godinu dana. Otvoreno ukazuju na problem javnih nabavki.

Mi smo inovirani zakon usvojili u ovoj skupštini pre otprilike godinu i po dana. U praksi imamo stravično mnogo primedbi na administriranje u javnim nabavkama. Nedovoljan je broj komisija koje sprovode javne nabavke u kontrolnom smislu u prvostepenom ili drugostepenom postupku itd.

Šta čini aktuelna vlast da se otklone ti deformiteti i da se dođe do zakonskih rešenja, da se taj postupak ubrza i da nemamo ove probleme koje imamo sa otuđivanjem državne svojine? Šta je vaše ministarstvo u tom pravcu učinilo? Gotovo ništa. Nemamo nijedan zakonski propis koji bi na to ukazao. Sa druge strane, dobićemo analizu rada budžetske inspekcije pa ćemo videti šta ste napravili.

Dalje, kažete, citiraću vašu rečenicu – znamo da u ovoj državi radi na ovaj ili onaj način oko dva miliona ljudi. Zvanična statistika je ono u šta možemo da verujemo, podaci iz PIO ili nekih drugih državnih institucija su da je to, negde, oko 1.800.000. Kažete – grubo ćemo reći da pola miliona ljudi radi u javnom sektoru i oni nisu otpušteni. E, gledajte, u tome je problem. Pola miliona ljudi, u ovako maloj državi, finansira se iz budžetskih sredstava koja su sada premala da bi se finansirao taj broj. SRS godinama kaže da štedimo. Hajde da napravimo racionalnu upravu, da javne službe odgovaraju potrebama – aktuelnom privrednom, ekonomskom, finansijskom životu. Bez prave analize, a vi je nemate, uzalud ćemo finansirati 500.000 ljudi i u budžetu će za njih biti sredstava. A, za nezaposlene, za samohrane majke i sve ostale druge korisnike koji ne mogu doći u tu poziciju da se finansiraju iz budžeta neće biti dovoljno sredstava.

Kažete da je garancija koja je dobijena od ''Svetske banke'' bila daleko više kritikovana nego garancija koja se davala ''Srpskoj banci''. Garancija koja je dobijena od ''Svetske banke'' nije dobijena da bi se unapredila ili poboljšala poslovna klima. Suština je da se unapredi poslovna klima itd, itd.

Dalje, ističete – znam da se nikome od vas, a bogami ni meni, nije dopalo to što smo morali da platimo za ovaj čuveni ''satelit''. Tačno je to da je oko dve milijarde i 800 miliona dinara dato za tu namenu. Mi smo, dragi poslanici, izgubili spor, i to kao država moramo i da platimo. Nije sporno, izgubili smo spor. Ko je kriv za ovo? Spor traje sedam godina...

(Predsednik: Gospodine Buha, samo bih htela da malo vašu pažnju fokusiram ka temi, odnosno amandmanu. )

Pa, to je tema.

(Predsednik: Pa, nije, govorite o satelitima i tako ...)

Gledajte, pričamo o garanciji. Pričamo i tamo je dao neke garancije. Bivša Savezna vlada je dala garancije, učestvovala, spor traje sedam godina. Mi i dalje ne znamo ko je krivac. Država će platiti ta sredstva. Od gladnih usta dece, invalida, staraca, itd, odvojićemo sredstva, dati za ovo i ne zna se ko je krivac!

Pa, dalje, vi ističete – stara devizna štednja itd, četiri milijarde evra. Pitam vas – ko je odgovarao za staru deviznu štednju?

(Predsednik: Dobro, znate šta, vaše učešće u raspravi po amandmanu se svodi na potrebu da komunicirate sa gospođom ministar, koju ja uopšte ne mogu ni da zabranim ni da isključim. Ali, nije zaista ni prostor, niti vreme, niti mogu to dozvoliti.)

Gledajte, samo citiram ono što je ministar rekao i dajem svoj komentar, vrlo konstruktivan.

(Predsednik: Imamo raspravu o amandmanu. Molim vas da se usmerite na taj sadržaj.)

Što se tiče mog amandmana, amandman je odbijen, kao što se odbijaju i svi drugi zakonski predlozi i amandmani SRS.

Što se tiče amandmana, on je stvarno nepotreban. Nepotreban je i ovaj zakon u ovoj formi. Nemamo uporište, nemamo zakonsko uporište za ovaj zakon. Nemamo pravno uporište. To je suština. Ne može se naći jedan zakon u obliku, kao što je predložen, a da ga nemamo u budžetu za 2011. godinu. Nemamo! Imamo ovde predviđenih, u raznim osnovama, preko tri milijarde evra, planiranih garancija, a ove garancije nema. Nemamo pred sobom formu ugovora između korisnika, odnosno subjekata, u kojem je, između ostalog, Skupština Srbije jedan od subjekata, jer ona daje garancije. Nemamo tu formu.

Šta mi ratifikujemo? Ratifikujemo jedan dopis Ministarstva ili jedan zakonski propis u formi nacrta, predloga, ili ne znam više šta, ali nemamo šta da ratifikujemo. Skupština ratifikuje akte. Mi nemamo akte. Ovo je običan dopis. U tome je suština. Evo, toliko. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Koristiću ono vreme ovlašćenog predstavnika.

Moram da priznam na samom početku da mi je ovo malo nelogično, s obzirom na to da se već hvalimo da smo postali najveći izvoznik naoružanja i vojne opreme u jugoistočnoj Evropi, i ako se već time hvalimo, kako i zašto to da baš država ponovo preuzima obavezu garanta.

Što se tiče nas u Poslaničkoj grupi SRS, već smo se izjasnili zašto je za nas neprihvatljiv jedan ovakav predlog zakona, davanje garancije Republike Srbije za obaveze "Jugoimport SDPR", i sa pravnog aspekta, i kolega Buha je govorio, kosi se sa Zakonom o javnom dugu i sa Zakonom o budžetu za 2011. godinu, a sa ekonomskog stanovišta, naravno, to je ona naša priča koja traje već duže vreme, jer i ovih novih 42 miliona evra za posao koji možda i ne bude realizovan, za budžet koji očigledno vapi za novim kreditima kako bi se deficit ublažavao.

Na kraju krajeva, jedno osnovno pitanje koje bi moglo da odgovor da na ovu današnju priču jeste – zašto baš SDPR? Pretpostavljam da je javnosti manje poznata činjenica da pored "Jugoimport SDPR", koji je prvi izvoznik naoružanja i vojne opreme, na našem tržištu ima još oko 80 takvih firmi. Očigledno da je "Jugoimport SDPR-u" potreban monopol, da se u Vladi Srbije ili poslovnoj javnosti protura nekakva ideja kako izvoznici oružja i vojne opreme pokušavaju da koriste već ostvarene poslovne kontakte SDPR-a kako bi se i oni uključili u te poslove. Upravo se i tu javljaju problemi, tako da je, upravo radi blagovremenog eliminisanja konkurencije, na predlog "Jugoimport SDPR-a" i podneta inicijativa za zakonsku regulativu, da se sve firme koje se bave izvozom naoružanja i vojne opreme licenciraju, kako bi se u određenom periodu merio njihov uspeh u poslu.

Naravno, tako bi se uspostavila direktna ili indirektna kontrola Ministarstva odbrane i države nad svim kompanijama koje su registrovane na takve poslove. To bi praktično obezbedilo kontrolnu poziciju SDPR-a ili monopolske položaje. Javnosti je i te kako dobro poznat stav srpskih radikala vezano za monopolski položaj u bilo kom delu privrede Srbije.

Mala caka, šta se krije iza svega toga, očigledno, svedoci smo u poslednje vreme i ono frenetičnog zagovaranja ulaska Srbije u NATO itd, iako je,, istini za volju, podrška građana iz dana u dan manja, ali u osnovi, kao što je i ovde očigledno reč, očigledno je da je u pitanju jedan veliki posao. Dakle, ogroman biznis gde se za velike privatne, pre svega američke i evropske korporacije završavaju određeni poslovi. Nema tu nekakve velike priče. U svetu se danas za vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši oko četiri milijarde dolara, i to, ne računajući najvećeg kupca oružja Narodnu Republiku Kinu.

Od bombardovanja Srbije i 1999. godine, pa, onda, onog 11. septembra, krenuo je novi porast i masovna privatizacija vojne industrije. Ona je sada, uglavnom, u privatnom vlasništvu. Tako da je za sve te vojne poslove doneto pravila zbog privatnog biznisa. Drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju određena objašnjenja i izgovore.

U prilog ovim podacima i onoga o čemu smo govorili na samom početku, sa tog stručnog dela, neekonomskog, mogla bi da se dovede u vezu priča o dokumentima i zaključcima koji su usvojeni na nedavnom samitu u Lisabonu, to je takozvani ''Strateški koncept NATO za narednih deset godina''. Zarad javnosti, samo da kažem da taj koncept u osnovi nije ništa novo. On se oslanja na ono što je na brzinu uobličeno još 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na ovom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine.

Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao što su, na primer, vodeće ličnosti iz najveće osiguravajuće kompanije – britanskog "Lojda", naftnog giganta "Šela", itd. Prema tom konceptu, jasno je da je NATO postao jedna globalna kompanija. Sada je sve jasnije zašto se ovakve stvari rade kod nas, zašto država preduzima obavezu da bude garant, itd. itd.

Što se ekonomskog dela tiče, tu smo blagovremeno upozoravali na opštu ekonomsku situaciju u državi Srbiji. Ne znam koliko puta smo pominjali da je jedan od osnovnih problema bio taj što u Srbiji dominiraju inostrane banke, čiji je nekakav osećaj prema tim lokalnim ekonomijama znatno manji nego prema interesu koje imaju u svojim matičnim državama. Upravo, tu smo i najranjiviji, i to je upravo razlog što, malo, malo, pa, evo, ovde u parlamentu ratifikujemo, odnosno usvajamo raznorazne kredite, zajmove, itd, itd.

Ono što je za SRS i možda posebno crno poglavlje u sveopštoj ekonomskoj politici jeste Sporazum koji je država postigla sa MMF. To je, po našem mišljenju, samo bilo priznavanje poraza ekonomske politike.

Što se nas tiče, dakle, prioritet bi trebalo da bude ne, naravno, ovo zaduživanje, ''zajmovanje'' i ostalo, nego, upravo bi fokus trebalo da bude na niskoj stopi zaposlenosti, kakva je danas u Srbiji, jasno je da je takvo stanje neodrživo, ali za ispravljanje jednog ovakvog sivila ili crnila u kojem se nalazimo država Srbija pre svega treba da ima odgovornu vlast, koja bi morala da napravi jednu dugoročnu i realističnu strategiju razvoja i da se zapravo jedan deo paketa posveti i sanaciji postojećeg stanja.

Međutim, kada je kriza onda se vuku iznuđeni potezi. Sve ovo što se danas u Srbiji dešava samo je posledica decenijske loše politike. Dakle, i u godinama pre izbijanja ekonomske krize ona je samo ubrzala da se svi mi, nažalost, suočimo sa stvarnošću, a nevolja je što je, evo, već, deset, jedanaest godina protraćeno i što je, istini za volju, ogroman novac koji je ulazio i u prethodnim godinama u Srbiju, i na osnovu privatizacije i drugih stvari, i na osnovu kredita i zajmova, očigledno, uzalud proćerdan. Zahvaljujem. (Aplauz)