Pre svega bih hteo da kažem da je odmah nakon 2001. godine tadašnji koordinacioni centar za KiM predao obilnu dokumentaciju (ja posedujem deo te dokumentacije i mogu to da vam dam) svim relevantnim međunarodnim institucijama, od Saveta Evrope, preko Stejt departmenta, do svih organizacija za zaštitu ljudskih prava, u kojima se nalaze dokazi o zločinima koji su počinjeni da Kosovu, između ostalog i indicije o trgovini ljudskih organima.
Nažalost, naša politička snaga i uticaj nisu bili takvi da možemo taj problem da držimo otvorenim, odnosno da taj problem zainteresuje nekog i od pravosudnih, ali i od političkih međunarodnih institucija, a međunarodna zajednica je tada imala politiku da im je stabilnost na Kosovu važnija od zadovoljenja pravde.
Tek 2003. godine Unmik šalje prvi izveštaj Haškom tribunalu, u kom se navode izjave svedoka, bez imena i prezimena, o zločinima i trgovini ljudskim organima na Kosovu, sa posebnim akcentom na ova tri mesta na severu Albanije. Haški tribunal tada odgovara Unmiku da su im potrebna jasna imena i prezimena, odnosno imena svedoka, kako bi mogli da nastave istražne radnje na Kosovu i severu Albanije. Nažalost, Unmik nije odgovorio na te zahteve i 2004. godine istražitelji Tribunala idu na Kosovo i sever Albanije, gde sačinjavaju jedan izveštaj o tome.
Ono što sada vi spominjete Tužilaštvo i vezu sa Hašimom Tačijem, radi se o tome da je Tribunal, s obzirom da je završio sa podizanjem novih optužnica, pokušao da te dokaze dovede u vezu sa predmetima koji se već vode u Tribunalu, pre svega sa ovom grupom Ramuša Haradinaja. Pošto nisu mogli da nađu vezu sa Ramušom Haradinajem i njegovim bratom, koji su prvi bili osumnjičeni za te zločine, ti dokazi su 2005. godine uništeni.
O tome smo razgovarali i sa tužiocem Bramercom pre dva dana, gde je rekao da su oni uništeni iz tog razloga, a drugi razlog je da su ti dokazi bili u takvom stanju da je, praktično, bilo nemoguće da oni budu držani u arhivama Tribunala. Kao dokaz je spomenuo da nisu samo ti dokazi uništeni, već i dokazi za zločine u Srebrenici. Oni su takođe 2005. godine uništeni sa tim predmetima, na šta sada imaju ogromne primedbe različita udruženja iz Srebrenice.
Sve možete da optužujete, ali to da neko ovde nije hteo da sarađuje, da neko prikriva dokaze, da se neko sada plaši da na bilo koji način ovo pitanje dovede do kraja, zaista mislim da ovo nije tema gde ćemo se mi na ovakav način nadmudrivati i da će neko ubirati političke poene. Ovde je stvar više nego jasna i dobro je što oko toga, bar sam mislio da imamo potpunu saglasnost, ali je očito da i ova tema postaje predmet politizacije. Čvrsto sam uveren da, ukoliko budemo mudri, ovu stvar možemo da dovedemo do konačnog epiloga, a taj epilog jeste jedino sud.
Govorili smo o tom mehanizmu. Mi treba da se borimo za taj mehanizam, da to bude ad hok mehanizam UN, i nemojmo da dajemo autogolove i pravimo sami sebi štetu tako što ćemo se sada ovde nadmudrivati da li je neko više patriota time što će govoriti o ovim zločinima na ovakav način ili će neko pokušati da jednom drugačijom politikom nego što je vođena, bez inaćenja, bez jakih reči, bez velikih govora ovu stvar dovede do kraja ili da bar ne štetimo čitavoj ovoj priči.
Mislim da mi štetimo ako ovde predlažemo da Dik Marti bude veličan na način da mu se podigne spomenik. I te kako štetimo i Diku Martiju i njegovom izveštaju i nama samima. Mislim da mi štetimo ako na ovaj način debatujemo o ovome, da je neko skrivao dokaze ili da je neko štitio Hašima Tačija.
Prema tome, Srbija je učinila sa svoje strane sve. A kada smo tražili, reći ću vam i to, dokaze od Unmika o ovom izveštaju, odgovorili su da nemaju nikakav izveštaj. Naše Tužilaštvo za ratne zločine došlo je do tih dokumenata. Ukupno 25 strana je bio taj izveštaj, devet strana je nedostajalo. Kada smo rekli Unmiku da mi imamo taj njihov izveštaj, onda se pojavio izveštaj sa punih 25 strana.
