Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Duliću, kada smo 2009. godine raspravljali o ovom zakonu, mi poslanici Demokratske stranke Srbije smo se sa vama složili samo oko jedne stvari, da je potreba donošenja novog zakona nesumnjiva i da je neophodno da se pojedine stvari urede upravo zakonskim putem.
Vi ste tada uspeli da ubedite poslanike vladajuće većine da je novi zakon nešto revolucionarno, da će doneti poboljšanja, da će ubrzati postupak, da će se njime omogućiti da se stvore nova i jasna pravila i da se na taj način privuku direktne strane investicije. Danas smo od vas čuli da direktnih stranih investicija nije bilo u ovoj oblasti zbog svetske ekonomske krize. Očigledno je da niste bili svesni u avgustu 2009. godine da je svetska ekonomska kriza uveliko pokucala i na vrata Srbije.
Što se tiče novih jasnih pravila koja treba da urede ovu oblast, slobodan sam da kažem da su izazvala pravi zemljotres u pravnom poretku ove zemlje, u funkcionisanju lokalnih samouprava, zbog njihove primene u praksi.
Danas ste rekli da su se nakon dve godine primene ovog zakona pojavili određeni nedostaci, problemi, pa zbog toga menjate ove odredbe. Takođe ste rekli da su na vašu odluku da se u Narodnu skupštinu Republike Srbije upute izmene i dopune uticale i odluke Ustavnog suda Srbije, koji je proglasio pojedine odredbe ovog zakona neustavnim, a na to smo vam jasno skrenuli pažnju kada smo raspravljali prošli put o ovom zakonu.
Takođe, razlog za donošenje ovih izmena i dopuna jeste da se dodatno ubrza postupak. Znači, postigli ste određenu brzinu, do sada ste išli trećom, a sada verovatno pokušavate da ubacite u šestu.
Mnoge kolege su govorile o nekoj listi na kojoj se Srbija nalazi i vodila se debata da li je dobro da smo na 173. ili 176. ili 181. mestu, ili smo prvi ispod crte. Možemo li u jednoj oblasti da budemo u prvih sto zemalja u svetu? U sto, ne moramo u prvih deset. Znam da je to teško sprovesti za nekoliko godina, ali izuzev korupcije sigurno nismo bliže vrhu ni u jednoj drugoj oblasti.
Govorili ste danas o broju izdatih građevinskih dozvola. Sami ste priznali da je nakon šest meseci primene Zakona u Beogradu izdata samo jedna dozvola; dvadeset tri dozvole u 2009. godini.
Danas je bilo priče da će ovaj zakon omogućiti da se otvore hiljade kvadratnih metara koje će se graditi u narednom periodu. Pa, više od trećine, znači preko 360.000 kvadrata, ima samo objekat na Voždovcu, na prostoru kasarne, u kome Vlada treba da uzme glavnu ulogu.
Predstavnici Ministarstva tvrde u medijima, a i danas smo imali priliku da to čujemo, da ovaj zakon ne odgovara onima koji su jeftino kupili neke fabrike, otpustili radnike i koji žele da na tom prostoru izgrade nove stanove, poslovne prostore, tržne centre i šta već imaju u planu. Pa, naravno da njima ne odgovara. Niste valjda pravili zakon koji će odgovarati tajkunima, koji će na ovaj način zaraditi ogromne svote novca?
Nismo dobili odgovor kome odgovara zakon, da li su to građani, da li su to jedinice lokalnih samouprava širom Srbije. Uglavnom se ovde pričalo o Beogradu, kao da sav život i sva izgradnja treba da se odvija u glavnom gradu, a da mi van Beograda ne treba da živimo i da gradimo, kao da tamo ne postoje uspešne građevinske firme koje su imale značajne rezultate ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već i na nekim stranim tržištima.
Nisam čuo odgovor na pitanje zašto je Savet za borbu protiv korupcije protiv ovog zakona. Nisam čuo odgovor na pitanje kakve će posledice proizvesti odredbe da se lokalnim samoupravama omogući da daju gradsko građevinsko zemljište ispod tržišne cene ili besplatno. Da li tu postoji osnov za korupciju i za malverzacije?
Imali smo priliku danas da čujemo od poslanika vladajuće većine, koji su čitali prezentaciju urađenu u programu „Power point“ od strane vašeg ministarstva i na taj način obrazlagali koliko je ovaj zakon dobar, da ne sadrži polovična rešenja. Mogu da se složim sa tim ako se primeni prosta matematika pa od 223 člana, koliko ima ovaj zakon, vi menjate samo 90, što iznosi 40% zakona, a ne polovinu svih članova.
Zaista je nemoguće u kratkom vremenu se osvrnuti na sve odredbe ovih izmena i dopuna, na svih 90 članova, ali zaista mi nije jasno kako, recimo, u članu 25. predviđate okvirne granice obuhvata planskog dokumenta. Šta znači „okvirne granice“? Kada se donosi planski dokument, mislim da za to treba da postoje jasne granice. Ne pravi se planski dokument na salveti, u kafani, hemijskom olovkom. Otvarate mogućnost da se uvek tumači ili ovako ili onako. Dajte da budemo jednom konkretni i da znamo na čemu se planira neka investicija, neka gradnja i razvoj neke lokalne samouprave.
Predviđenim članom 36. se menja član 70. To zaista nisam video. Jesam diplomirani pravnik, ali u jednom članu na dve stranice, koje pre podsećaju na neki manji referat, u 15 stavova u tri tačke pokušali ste da objasnite nešto što nikome nije jasno. Pa, da je pisano na kineskom jeziku, bilo bi razumljivije nego ovako. Ovo će neko da protumači prilikom primene ovog zakona? To je zaista nedopustivo. Ovo nisam imao priliku da vidim u Narodnoj skupštini, a već sedam godina obavljam posao narodnog poslanika.
U članu 58. stoji – investitor može pristupiti građenju i na osnovu konačnog rešenja o građevinskoj dozvoli i prijavi radova, na sopstveni rizik i odgovornost. U sledećem stavu: „Ako je stranka pokrenula upravni spor, a investitor iz tog razloga ne započne sa građenjem objekta do pravosnažnosti rešenja, ima pravo na naknadu štete i na izgubljenu dobit u skladu sa zakonom, ako se utvrdi da je tužba neosnovana.“
Da li mislite da Ustavni sud Srbije neće reagovati na ovakvu odredbu, da ovo neće biti ukinuto? Ovim direktno ugrožavate pravo građana na pokretanje upravnog spora. Da li je to nova reforma pravosuđa?
U članu 79. napisali ste: „Objekti izgrađeni, odnosno rekonstruisani ili dograđeni bez građevinske dozvole u drugom stepenu zaštite prirodnog dobra mogu biti predmet legalizacije ako su izgrađeni pre donošenja akta o stavljanju tog prirodnog dobra pod zaštitu ili su izgrađeni iz sredstava budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, odnosno sredstava pravnih lica čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.“ Šta radi država u ovom slučaju? Na ovaj način omogućavate da država bez dozvole gradi takve objekte i da legalizuje iste.
Uz dužno poštovanje, više verujem kolegi Obradoviću koji je građevinski inženjer i koji je radio na ovoj problematici mnogo više od lekara specijaliste i jednog pravnika, tako da ne mogu da poverujem u vašu dobru nameru da će u narednom periodu ovaj zakon dati značajno bolje rezultate.
I, ne znamo šta će se desiti iduće nedelje. Ne mogu da govorim o amandmanima koje smo podneli zato što ne znam da li će ministar Dulić biti ministar naredne sedmice kada budemo raspravljali o amandmanima ili će na njegovom mestu sedeti neko drugi.
Pošto pojedine kolege imaju potrebu da završe sa čuvenom rečenicom kako će podržati ovaj zakon, Poslanička grupa DSS jednostavno ne sme i ne želi da podrži ovakav zakon koji sadrži protivustavne odredbe i odredbe koje će otežati život svih građana i funkcionisanje lokalnih samouprava u Srbiji. Hvala vam najlepše.

Iskorišćeno je osam minuta i dvadeset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Miladinović, a posle nje narodni poslanik Nemanja Šarović.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi narodni poslanici i građani Srbije, prošlo je nešto više od 17 meseci od stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji čije izmene i dopune razmatramo. Pred sobom imamo 90 članova zakona o izmenama i dopunama, što čini 40% važećeg zakona, tačnije, jedan recikliran zakon, kao posledicu nove neozbiljnosti Ministarstva koje ga predlaže. Uostalom, to i nije za čuđenje kada oni koji nam spočitavaju da nemamo program i kadrove za Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja imenuju znamenitog ortopeda.
Nameće se pitanje koji je bio razlog onako brzopletog donošenja Zakona iza paravana Zakona o informisanju, gde su bili stručna javnost i osvedočeni kadrovi? Gde je bila Inženjerska komora Srbije kada tek ovom prilikom pokušava da zakrpi Zakon? Koje posledice je izazvao ovako nedorađeni zakon?
Zajednički imenitelj za sve odgovore na ova pitanja je – opšta zbrka. Nema građevinskih dozvola u ubrzanom postupku, pitanje imovinskog statusa zemljišta još je nejasnije, skoro da nije legalizovan nijedan objekat u proteklom periodu gradnje, stotinu objekata je započeto bez nagoveštaja kada će biti završeno. Tipičan primer je hotel „Metropol“. Sve zajedno rezultira sveopštom paralizom planiranja i izgradnje.
Na osnovu iznetih činjenica opravdana je sumnja da su predložene izmene i dopune Zakona mogle značajnije da poboljšaju Zakon. Mišljenja smo da je neophodno sve zakonske odredbe sistematizovati na način da se donese poseban zakon o građevinskom zemljištu, a postupak legalizacije objekata bi trebalo definisati uredbom, koja bi odredila rokove za završetak postupka.
Neodrživo je da ovaj zakon zadrži odredbe koje stvaraju mogućnost legalizacije nezakonite izgradnje pod posebnim, i to povlašćenim, uslovima.
U okviru zalaganja za sveopštu racionalizaciju obima državne uprave, SNS predlaže ukidanje Republičke agencije za prostorno planiranje, što bi za posledicu imalo brisanje svih odredaba u trećem poglavlju zakona, s tim da se sadašnji poslovi Agencije ubuduće obavljaju pri Ministarstvu.
Inženjersku komoru Srbije i stručne ispite i licence za odgovorne planere, urbaniste, projektante, izvođače radova trebalo bi definisati posebnom uredbom, te mislimo da iz zakona treba brisati odredbe devetog i desetog poglavlja.
Predložene izmene i dopune Zakona još više su opteretile ionako preopširne odredbe Zakona koje ga čine nejasnim i neprimenljivim. Stoga predlažemo da odredbe Zakona budu konciznije, a donošenjem podzakonskih akata bi se podrobnije definisale.
I pored predloženih mnogobrojnih izmena i dopuna Zakona, predlagač je načinio niz propusta. U poglavlju Prostorno i urbanističko planiranje odredbom zakona je trebalo predvideti u postupku izrade detaljnog regulacionog plana sprovođenje javnog anketiranja svih zainteresovanih pravnih i fizičkih lica, na osnovu kojeg bi bio formiran ukupni javni i pojedinačni interes koji bi se zadovoljio sprovođenjem donetog plana. Takođe, odredbama zakona trebalo bi dati rok za donošenje pojedinih planova. Ne bi se dešavalo, kao sada, da se pojedini planovi detaljne regulacije rade po sedam godina, što je do sada bilo jedan od osnovnih uzroka nelegalne gradnje.
Ono što je takođe propušteno jeste donošenje odredaba zakona koje bi definisale rokove u kojima se sprovode doneti planovi. Ovo ima za posledicu smanjenje interesovanja investitora i obima izgradnje.
Uočeno je da izmenama i dopunama Zakona nije predviđena odredba koja pruža mogućnost postupka izmene i dopune planskog dokumenta u slučaju izmenjenih okolnosti nastanka šireg javnog interesa.
U poglavljima o izgradnji objekata, građevinskoj dozvoli, građenju i upotrebnoj dozvoli odredbe zakona je trebalo doneti na osnovu kategorizacije objekata, prema sledećim kriterijumima: namena, veličina i opremljenost objekata. Mišljenja sam da nije opravdano izlagati istoj proceduri u izradi tehničke dokumentacije, pribavljanju građevinske i upotrebne dozvole i građenju investitore najsloženijih i najjednostavnijih objekata.
U poglavlju Kaznene odredbe propušteno je da se odredbama zakona kazne izražene novčanim iznosima primere investicionoj vrednosti objekata u vezi s kojima je došlo do prestupa ili prekršaja. Smatramo da je svrsishodnije doneti odredbe zakona koje bi osnažile instrumente prevencije u kršenju zakona kroz povećanje obima prava, obaveza i ovlašćenja urbanističke i građevinske inspekcije.
Na osnovu iznetog u ovoj raspravi u načelu o Predlogu izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji, zaključujemo da nije postignuto kvalitativno unapređenje Zakona. Smatramo da to nije moguće učiniti ni podnošenjem amandmana, već, kako je predloženo, donošenjem novog seta zakona i uredbi kojima bi materija planiranja i izgradnje bila adekvatno zakonski uređena.
Iako je značaj ovog zakona veliki i potreba za njegovim donošenjem izražena, mišljenja smo da Predlog zakona nije dobar. Poslanički klub Napred Srbijo neće glasati za usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Hvala.

Iskorišćeno vreme od vremena poslaničke grupe je šest minuta i pedeset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Posle njega narodni poslanik Vlatko Ratković.

Dame i gospodo, žao mi je što gospodin ministar ponovo nije tu. Ali, obećao je da će slušati, pa će kasnije, kada bude ušao u salu, odgovoriti na ove primedbe. Ponašaću se kao da je on tu.
Pre svega, želim da krenem od uvodnog izlaganja gospodina Dulića i da kažem da je ono bilo potcenjivačko prema građanima Republike Srbije i prema nama narodnim poslanicima, jer se on ponašao i pričao, obrazlagao kao da mi nismo čitali postojeći zakon i kao da nismo čitali predlog za izmenu i dopunu zakona koji je danas na dnevnom redu.
Naime, i pre dve godine je gospodin Dulić ubeđivao nas ovde dva ili tri dana, koliko se sećam, kako je ovaj zakon odličan i kako će biti ne znam kakvi efekti od primena ovog zakona, kako će se sve ono negativno što je postojalo u prethodnim zakonima rešiti. Međutim, prošle su dve godine od usvajanja tog zakona; on nam ponovo priča nekakve bajke. Sada kaže da Zakon nije bio toliko dobar, ali da su izmene više nego fenomenalne. One su, valjda, pravo otkrovenje i sada će biti rešeni svi problemi građana. I već u sledećoj godini ili u onoj godini nakon izbora videćemo koliko je ova vlada genijalna i kako genijalne zakone donosi.
Ono što je prvo morao da nam kaže gospodin Dulić, to je kako se ovaj zakon pokazao u primeni. Jedna od činjenica koje o tome govore je to da je Ustavni sud neke odredbe ovog zakona stavio, praktično, van snage. Kako je to moglo da se desi ukoliko u Vladi sede ti vajni stručnjaci, ukoliko je gospodin Dulić takav stručnjak, to je pravo pitanje. I, pitanje je njegove odgovornosti, da vidimo koja je odgovornost ministra Dulića za to što je Narodnoj skupštini predložio zakon koji se pokazao kao apsolutno neprimenljiv.
Znamo da praktično nijedna lokalna samouprava nije u stanju da izda građevinsku dozvolu. Možda je to razlog za ovakvo propadanje građevinske industrije, a ne ono što je govorio ministar Dulić, između ostalog, nekakva svetska ekonomska kriza.
Želim i njega da pitam – da li je njegova stručnost ili nestručnost odigrala neku ulogu u tome što je Zakon neprimenljiv? Da li je to na šta smo mi ukazali i prilikom njegovog izbora 2008. godine, a to je, po našem mišljenju, njegova nestručnost i činjenica da njegovo formalno obrazovanje i njegova dotadašnja karijera njemu nisu davale za pravo da se prihvati ovako važnog posla kakav je svakako posao ministra za prostorno planiranje i ekologiju?
U trećoj godini mandata gospodin Dulić menja 90 članova zakona, koji je svakako najvažniji zakon, koji je on branio i predložio ovoj Narodnoj skupštini. Kakve su te promene? Daleko od toga da su kozmetičke. Ako biste pogledali stenograme od pre dve godine, videli biste da je jedan deo, nažalost, samo deo, naših primedaba sada unet.
Umesto podnošenja bilo kakve odgovornosti, vi nastavljate da pričate nekakve bajke. Između ostalog, prvo je gospodin Dulić rekao da je stala građevinska operativa, a onda je rekao da nema grada u Srbiji u kome nisu otvorena dva ili tri gradilišta. On bi sada morao da se dogovori sam sa sobom, pa da kaže da je građevinska industrija u Srbiji u velikom uzletu ili je na ivici bankrotstva, zbog čega država, kako on kaže, mora da im pronalazi nekakve poslove i da ih od toga spasava.
Koliko ste vi bili ozbiljni prilikom pripreme ovog zakona mislim da najbolje govori član 78. u predlogu izmena. On se odnosi na član 185. osnovnog zakona, u kome rok za ostvarivanje prava na umanjenje nadoknade za legalizaciju opredeljujete na 31. jun 2012. godine. Jun je, kao što bi trebalo da bude poznato i Mirku Cvetkoviću i Oliveru Duliću, mesec koji ima 30 dana. Ali, to je upravo ta ozbiljnost s kakvom vi radite i pristupate. Jedino ako niste odlučili da možda Vlada donese nekakvu uredbu dan-dva pre 30. juna, pa da kaže da će izuzetno, da ne bismo utvrdili da je pogrešio ministar, ove godine jun mesec imati 31, pa onda neki od narednih, mogao bi na primer avgust, da ima 29.
Naravno, takvih besmislica ima još, ali da pređemo na mnogo važnija pitanja. I prilikom usvajanja osnovnog zakona sam izneo veliki broj primedaba, pre svega na onaj deo zakona koji se odnosi na oblast konverzije. Tvrdio sam i tada da će to pre svega koristiti tajkunima i obrazložio to na konkretan način. Naravno, Oliver Dulić je i tada i sada ostao meni dužan mnoge odgovore.
Pre svega, želim da znam, i mislim da to treba da zna i Narodna skupština, koliko je pravnih lica, koliko preduzeća, koliko tajkuna, koliko privrednih društava iskoristilo mogućnost konverzije iz prava korišćenja u svojinsko, po osnovu prethodnog zakona? Za koliko hektara, pod kojim uslovima, na kojim lokacijama i po kojim cenama? Da vidimo koliko je država od toga prihodovala i da li je baš istina ono što pokušava da nas ubedi ministar Dulić, kako, eto, bože moj, tajkuni prete Duliću zato što je valjda mnogo opasan i mnogo ih je oštetio, pa mu onda prete, pa to izlazi tri dana na naslovnoj strani „Kurira“, pa mi svi treba da se sažalimo da kažemo – evo, mnogo je dobar ovaj ministar, jeste da je zakon koji je predložio potpuno neprimenljiv, ali, evo, vidite, nije samo da od toga imaju štetu građani Srbije, opljačkani i osiromašeni, već od toga imaju štetu i pojedini tajkuni i vlasnici krupnog kapitala, pa mu prete.
Ministar Dulić je rekao da je u poslednje dve godine pala tražnja za novim prostorom. Ja njemu moram reći da nije pala tražnja jer je tražnja velika, i to je očigledno i evidentno i sama cena kvadrata govori o tome koliko je tražnja velika, da je tražnja manja, onda bi pala i cena kvadrata, već je, u stvari, pala kupovna moć građana. Ne može za to biti opravdanje svetska ekonomska kriza, jer mi sa svetskim ekonomskim tokovima nemamo apsolutno nikakve veze. Ako je tako kako tvrdi Oliver Dulić…
Molio bih vas da te osobe koje sede ispred vas, gospođo potpredsedniče, upozorite da se ponašaju pristojno, da se ne smeju i da ne ometaju narodne poslanike koji govore.
Ako je to posledica svetske ekonomske krize, najlogičnije je pitanje zašto nisu drastično pale cene kvadrata u gradovima u Srbiji? Kako je to bilo u razvijenom svetu, za kojim vi poslednjih dvanaest godina bezuspešno trčkarate? Ukoliko je pala cena svuda, zašto onda nije pala cena kvadrata i kod nas? Pogledajte, pošto se rado upoređujete sa okruženjem, koja je cena kvadrata u državama u okruženju i onima koje su članice EU, poput Mađarske, Bugarske i Rumunije, ali pogledajte malo i Makedoniju, na primer, Crnu Goru i slične države, uporedite to sa stanjem u Beogradu; uporedite onda kakav je odnos sa prosečnom platom, pa ćete videti koliko može sa prosečnom platom za godinu dana kupiti stanovnik Srbije, a kakva je situacija u tim drugim državama.
Što se tiče konkretnih rešenja u samom zakonu, ne mogu da se složim sa mnogim stvarima. Vi ste rekli da ne postoje adekvatni stručnjaci za konverziju, odnosno da ne postoje adekvatni stručnjaci koji mogu odrediti tržišnu cenu i da je to bio neki problem, da je ta cena često bila prevelika, da zbog toga tajkuni nisu želeli da uđu u te poslove, nisu želeli da plate cenu za konverziju, pa država od ovoga nije imala nikakve prihode.
Činjenice su drugačije. Naravno da ti ljudi koji su opljačkali srpsku privredu, koji su ispod cene pokupovali srpska preduzeća ne žele da plate realnu cenu. Oni su lovili u mutnom prethodnih dvadeset godina i kada im kažete realnu cenu koju bi morali da plate da bi izvršili konverziju normalno je da to neće učiniti. Znači, da su želeli da plate realnu cenu, platili bi tu realnu cenu i za preduzeća. Ono što oni žele i što je način njihovog poslovanja jeste da plate cenu znatno nižu od tržišne i to je razlog zbog koga su oni čekali sa svojim aktivnostima, jer čekaju bolja vremena, čekaju neku lošiju procenu i vreme u kome će država biti ponovo na gubitku, a oni, naravno, ponovo na dobitku.
Što se tiče člana 103, tu je dodat jedan deo gde vi kažete da se tajkunima, koji su po nikakvoj ceni kupili preduzeća, prilikom konverzije odbija cena koju su platili za ta preduzeća. To je potpuno besmisleno, jer cena zemljišta nikada nije bila uključena u kupoprodajnu cenu. Jedino bi imalo smisla reći – evo, koliko ste već platili za zemljište, toliko ćemo vam odbiti. To je nešto što nije ispravljeno u odnosu na prvi put i donošenje Zakona pre dve godine, ali je pogoršano utoliko što ste sada dodali da ćete pored toga platiti i druge troškove, među kojima i neke druge, kako kažu, stvarne troškove, a to će ponovo odrediti Vlada i to će biti bez ikakve kontrole Narodne skupštine.
U sledećem stavu istog člana vi kažete da se prethodne odredbe, znači, mogućnost umanjenja, ne odnose na lica koja su stekla pravo korišćenja u postupku javnog oglašavanja, pod tržišnim uslovima, ili su stekla pravo svojine na objektu sa pripadajućim pravom korišćenja. Sada vas pitam: koja je logika da kažnjavate nekoga ko je, uz tržišnu utakmicu, na najkorektniji mogući način nešto kupio i da kažete – ti koji si kupio na tržištu nemaš pravo na umanjenje, a ovi koji su platili znatno manje nego što su morali da plate, oni će ga imati? Ja zaista tu logiku ne razumem.
Poslednji stav, na koji su se obazirali i LDP i druge vladajuće stranke, odnosi se na Luku Beograd; vi sada tu pokušavate da ispadnete nekakvi zaštitnici građana Republike Srbije i građana Beograda, pa valjda sprečavate tu ogromnu pljačku.
Ja ću podsetiti sve vas koji ste pripadnici vladajuće većine, i SPS, i DS, i G17, i LDP i sve ostale, da je pre više od dve godine u gradu Beogradu u Skupštini grada osnovan Anketni odbor za ispitivanje činjenica u vezi sa lokacijom Luke Beograd. Radili smo nekoliko sastanaka i onda je upravo vašom političkom voljom, pre svega LDP-a, čiji je Dejan Ranđić šef odborničke grupe i predsednik tog anketnog odbora, taj anketni odbor prekinuo rad.
Mi smo desetinama puta u pisanoj formi zakazivali i zahtevali, u skladu sa Statutom Skupštine grada Beograda, nastavak i narednu sednicu Anketnog odbora o Luci Beograd. Kada smo videli da od toga nema ništa tražili smo da izveštaj... U skladu sa dve odluke, morao je biti stavljen u roku od 30 dana na dnevni red Skupštine, međutim, vladajuća većina, u kojoj su DS, SPS, LDP, G17, da ih sve ne zaboravim, uporno to odbija da stavi na dnevni red.
Naredni član, 104, kaže da će oni koji imaju pravo korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu u roku od 30 dana morati da podnesu zahtev za konverziju i da plate tržišnu vrednost. Mislim da je ovaj član najozbiljniji „kandidat“, od ovih članova koje sada ubacujete, za neku novu odluku Ustavnog suda kojom će biti stavljen van zakona.
Dakle, gde je ovde pravna sigurnost? Ovo je državni reket. Ako je neko u skladu sa postojećim zakonom platio i dobio pravo korišćenja zemljišta i odredio određenu količinu novca koju je skupio, pa rekao – od tog novca ću da gradim, ne možete da mu sada kažete – više to nije dovoljno, sada moraš platiti celokupan iznos, tržišnu vrednost zemljišta. Onda ljudi, ili većina njih, naravno, neće moći da grade.
Nadam se da će se gospodin Dulić, kako je obećao, vratiti, da će odgovoriti na ova pitanja koja sam sada postavio i da ću imati priliku kasnije njemu da se obratim. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je trinaest minuta i pedeset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a posle njega narodni poslanik Dragan Živkov.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, ovih devedeset članova predloga zakona o izmenama i dopunama zakona o građevinskom zemljištu predstavljaju jedan kvalitativan pomak, što se tiče inače dobrog sistemskog Zakona o planiranju i izgradnji. On je, kao što smo čuli i od ministra Dulića, rezultat jednoipogodišnjeg skeniranja i praćenja primene ovog zakona na terenu. Ne postoji bolja verifikacija i bolja javna rasprava u postupku primene jednog zakona, naročito sistemskog zakona, od toga šta kažu oni koji ga primenjuju.
Kao što smo videli, novelacije ovog zakona rezultat su, između ostalog, ukazivanja na određene probleme koji su se pojavili u primeni ovog zakona, pre svega od lokalnih odeljenja za urbanizam i planiranje, opštinskih, odnosno gradskih vlasti na teritoriji Republike Srbije.
Ovih devedeset članova, po mom mišljenju, predstavljaju pre svega procesne i proceduralne izmene koje omogućavaju kvalitetniju administrativnu proceduru koja se sprovodi u čitavom postupku ostvarivanja prava na gradnju, dakle, u svim fazama, od donošenja odluke o pristupanju izradi planskog dokumenta, pa do izdavanja upotrebne dozvole.
Ono što je potrebno naglasiti jeste da se ovim novelacijama eliminiše čitava jedna masa dokaza koji se pribavljaju pred drugim organima i organizacijama, a to na kraju krajeva implicira i skraćenje vremena potrebnog za ostvarivanje ovog prava u postupku građenja, kako u odnosu na građane kao investitore, tako i u odnosu na privredna društva, kompanije, pa i samu državu.
Zakon takođe precizira prava i obaveze svih učesnika u postupcima koji prethode upisu prava svojine na novoizgrađenom objektu. Time se, dakle, izbegava arbitrarnost nadležnih organa.
Ono što je kvalitet ovog zakona jeste i proširenje prava lica na konverziju bez naknade, dakle, konverziju prava korišćenja u pravo svojine. I, precizira se procedura konverzije uz naknadu.
Sve su to popravke koje se tiču procedure, ali istovremeno to su i materijalnopravna rešenja.
Hteo bih da istaknem još jedan kvalitet ovih zakonskih izmena, a to je uvođenje instituta privatno-javnog partnerstva. To je model koji egzistira u svim razvijenim evropskim državama, pa i u zemljama u okruženju, i to bih označio kao početak javno-privatnog partnerstva u veoma važnoj oblasti, a to je planiranje i gradnja.
Jedan važan institut je takođe ovde obrađen, a to je institut građevinske dozvole, odnosno njena prenosivost, odnosno prometljivost, koja inače postoji po osnovnom tekstu zakona. Ona je predviđala, kao što znamo, i dalje predviđa, da građevinska dozvola prestaje da važi ako u roku od dve godine investitor ne privede nameni, odnosno ne završi objekat. Međutim, postojala je pravna praznina u sadašnjem propisu, u sadašnjem Zakonu o planiranju i izgradnji i nije postojao odgovor na pitanje šta se dešava sa objektima koji su započeti a nisu završeni, dakle, šta se dešava sa onim objektima koje figurativno zovemo „Skadar na Bojani“.
Tu smo imali dvostruku štetu: prvo, nesolidni investitori nisu uplaćivali određene poreske prihode; u većini slučajeva oni su prodavali takve objekte, najčešće stanove, savesnim, trećim licima i po nekoliko puta.
Predloženim izmenama rešavamo ovu pravnu situaciju i pravnu prazninu tako što se na tržištu nepokretnosti nesolidni investitor destimuliše da otpočne investiciju bez obezbeđenih sredstava za njeno sprovođenje i omogućava se završetak nerealizovanih investicija i ostvarenje poreskog prihoda ili naplate u visini poreskih prihoda koji se ne ostvaruju zbog nerealizovanih investicija.
Dakle, važnost planiranja, izgradnje, nadzora, inspekcijskog nadzora nad primenom ovog zakona poboljšava se u odnosu na osnovni tekst ovog sistemskog zakona. Ako gledamo u kvantumu, ovih devedeset članova možda izgleda mnogo, ali sistemski, Zakon o planiranju i izgradnji u svojoj suštini i u svom duhu se ne menja; popravljaju se određene procedure i rešavaju određene pravne praznine.
Takođe, mislim da je važna stvar u ovom zakonu preciziranje datuma preseka kada je prenamena poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište u pitanju. Ta dilema je ovim zakonom otklonjena.
Naravno, o pitanju legalizacije su govorili moji prethodnici i ne bih o tome. Smatram ovaj modalitet i metodologiju mnogo kvalitetnijom i zbog toga Demokratska stranka podržava izmene Zakona o planiranju i izgradnji, onako kako je Ministarstvo predložilo. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dragan Živkov, a posle njega Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, moji prethodnici iz moje stranke su već govorili o nedostacima zakona o planiranju i 2009, i ove godine, kada se dopuna ovog zakona radi. Smatramo da Zakon o planiranju i izgradnji nije postigao onaj efekat o kojem je ministar pričao 2009. godine. Naravno da ne možemo da smatramo da će se postići neki boljitak što se tiče građevinske operative i građevinske industrije, kojima je trebalo da pomogne ovaj zakon, odnosno poboljšanju i prosperitetu građevinarstva u našoj državi.
Ovaj zakon se može podeliti u više tačaka. Osnovno i elementarno, što je i moj prethodnik iz Demokratske stranke govorio, da je, u glavi VII, Analiza efekata zakona, nedopustivo da se u prethodnom zakonu dozvolilo da se neki objekti započnu graditi, a bez pravnog osnova i bez neke sigurnosti, da ostanu kao spomenici u državi; ni oni koji su postojali odranije nisu rešavani, a proizvedeni su novi.
Postavljam pitanje, u međuvremenu, od 2009. godine pa do dana današnjeg, koliko je takvih objekata nastalo u državi, ako možete da mi odgovorite, ministre?
Ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu ovde su u četiri tačke postavljeni: pojednostavljenje administrativne procedure; preciziranje prava i obaveza svih učesnika u postupcima koji prethode upisu prava svojine na novoizgrađenom objektu; proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju, o čemu je danas bilo dosta govora.
Nastala je dilema sada, s obzirom na to da su ovde poslaničke grupe govorile o različitosti konverzije i pravu na konverziju, kad će imati pravo investitor, tj. zakupodavac da uzme građevinsko zemljište bez nadoknade ili sa nadoknadom?
Koliko sam ja razumeo, ministar je u svom izlaganju rekao – ako objekat koji je na građevinskom zemljištu, koji je pod zakupom, prelazi tržišnu vrednost te parcele, konverzija je besplatna. Po kojim kriterijumima i kako će se određivati visina cene građevinskog zemljišta kada u raznim situacijama, odnosno raznim prirodnim uslovima građevinsko zemljište nije jednako. To je vrlo komplikovana stvar. Na koji način će to ovaj zakon pravedno da donese?
Ovde se spominjalo da na početku, kada investitor dođe u jednu lokalnu samoupravu i treba da krene u investiciju on mora prvo da se pojavi u katastru da bi izvadio kopiju plana građevinskog zemljišta ili poljoprivrednog zemljišta, da bi ga pretvorio u građevinsko zemljište.
Državna uprava za katastar uglavnom je kod lokalnih samouprava „podstanar“ u skupštinama opština; to je u stvari praksa, ne plaća lokalnim samoupravama, ali je zato tamo, ima monopol... Kopije plana kod nekih lokalnih samouprava stižu brzo, a kod nekih je to vrlo komplikovano; sve zavisi od uprave koja je tamo, odnosno od ljudskog faktora koji radi, mislim na šalterske radnike i, naravno, od toga kako se katastar ponaša u lokalnim samoupravama.
Mogu samo da vam kažem da kopije plana u Vojvodini, na mnogim našim projektima, gde se investiralo, postoje još od davnina. Trebalo bi da naša država zauzme stav i da se donose takvi zakoni koji će da traju decenijama, pa i stotinama godina, a ne da se menjaju svake godine, ili nekim rešenjima, kada je to potreba, tek onda donosimo izmenu i dopunu zakona.
Mogu vam reći, na primer, kada je rađen glavni vod za Banatski Dvor, gasifikacija, na oranicama kuda je prolazio tok, odnosno gde su postavljene cevi, na određenim pozicijama su cevi i kaskade stavljene po pet i deset metara ispod zemlje, zato što je tu nekada kanal zacrtan planom, a nikada nije ni postavljen, niti je iskopan. Zbog čega se takve situacije dešavaju i zašto se to u startu nije promenilo?
Da bi zakon imao pravu suštinu i da bi dugo trajao, mora da se krene ispočetka. Ovo što se radi, donošenje odluka, akata itd., nije trajno.
O konverziji sam govorio. Legalizacija je jedno teško pitanje, oko kojeg lokalne samouprave vode bitku sa svojim građanima, tj. građani sa lokalnim samoupravama. U većini lokalnih samouprava su izrasla naselja bespravno izgrađenih kuća, koje su dobile infrastrukturu, imaju i struju i telefon i vodovod, čak i kanalizaciju i sve ostalo, s tim što navodno nisu legalizovane, a nemaju ni upotrebnu dozvolu.
Postavlja se pitanje, sukob je sad između građana, onih koji su plaćali, kao što je kolega Dragan Stevanović na svom primeru objasnio, koji je redovno platio sve dažbine, i ovih građana koji su druga ili treća socijalna kategorija, sa niskim primanjima, koji tada nisu mogli i verovatno su se odlučili da u takvim rejonima grade objekte... Ni danas ne mogu da u legalizaciji, kako vi kažete, maltene džaba, do sto kvadrata, ne mogu to da ispune, zato što su za određene papire koji im trebaju za legalizaciju preskupe takse. Kad sakupite sve papire i dokumenta koja su potrebna građanima da bi legalizovali objekat, naravno da u današnje vreme, u nemaštini i kada ostaju bez posla, ne mogu da obezbede dokumentaciju, a kamoli da legalizuju objekat.
Kao što ste rekli, ministre, obavezali ste određenim rokom lokalne samouprave da donesu regulacione planove. Tako je i u mojoj opštini to odrađeno. Regulacioni plan grada Bečeja, odakle dolazim, donesen je i zone su fiksirane; čak je u taj regulacioni plan ubačeno da Bečej treba da postane u budućnosti banjski grad. Na ovom primeru možemo da vidimo da se sve radi kontra. Preduslov da bi Bečej postao banjski grad, zna se šta je. Bečej je poljoprivredno mesto, tamo ima objekata, domaćinstava koja se bave poljoprivredom, nikle su mini-farme bez dozvola, nikle su određene radionice, firme, postoji zagađenje i to ne odgovara ekološkom planu banjskog grada. Na koji će način grad Bečej da ispliva iz ovog problema sad, a doneo je već regulacioni plan, samo zbog pritiska Ministarstva? U svom izlaganju ste, ministre, rekli u početku da mnoge opštine još nisu ni donele. Naravno da nisu donele, jer regulacioni plan je ozbiljan posao za mnoge lokalne samouprave.
U početku sam se dotakao građevinske operative, koja je trebalo da oživi, pa i pored ovog zakona, a doneli smo ovde i Zakon o pomoći građevinskoj operativi i građevinskoj industriji. Smatram da ova dopuna osnovnog Zakona o planiranju i izgradnji neće puno pomoći građevinarima, jer su u katastrofalnoj situaciji godinama. Ova godina je još teža što se tiče uslova za izvođenje građevinskih radova, osim što ste vi u svom izlaganju rekli da je to perspektivno spomenuvši primer kasarne „4. juli“ ili ovog velikog stambenog kompleksa koji ste pominjali na početku.
Kod investitora, a što se tiče lokalnih samouprava, mislim da bi daleko bolje bilo da je prvo građevinsko zemljište dato lokalnim samoupravama na upravljanje, pa tek onda da se određivalo, jer lokalne samouprave najbolje znaju gde, u kojoj zoni i koji deo građevinskog zemljišta bi bio najidealniji za investitore. Na mnogim primerima ste pokušavali da nam objašnjavate, kao što je opština Inđija – kako je napravila industrijsku zonu, kako su investitori ušli itd. Sada to predstavljate sa opštinom Jagodinom. Smatram da su te dve opštine samo kap u moru u odnosu na ostatak Srbije. Ostale opštine su u mnogo goroj situaciji i ne mogu da privuku takve investitore kao što je privukla Inđija jer je blizu Beograda, blizu auto-puta, koridora itd.
Da ne pričam o građevinskom zemljištu pored koridora i auto-puta, koje su nameštenim prodajama, jeftinim zakupima uzimali određeni ljudi znajući da će koridor tuda proći i da će deset puta ili možda više zaraditi po kvadratnom metru. To je nedopustivo i država bi morala da povede računa o tome, da se zaštiti, da zaštiti svoje građane i investitore koji sa iskrenim namerama žele da dođu u našu zemlju i da ulažu.
Svojim amandmanima SRS će pokušati da popravi ovu dopunu Zakona. Nećemo glasati za zakon zato što ni osnovni zakon nije proizveo pozitivne reakcije, na osnovu svih ovih problema koje sam spomenuo. Nadam se da ćete u danu za glasanje barem glasati za naše amandmane, koje smo podneli da bismo popravili dopunu ovog zakona. Hvala.

Dvanaest minuta i deset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.