Iskorišćeno je osam minuta i trideset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.

Pre nego što odredim pauzu i završimo prepodnevni deo naše sednice, na osnovu člana 90. stav 2. i člana 87. obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, ali ne nakon okončanja rada na tački dnevnog reda koja je u toku, odnosno Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti, kao i da će u slučaju da se naš rad u popodnevnom delu okonča pre 18.00 časova u tom trenutku biti okončan i radni dan.

Određujem pauzu. Rad nastavljamo u 15.00 časova. Hvala.

(Posle pauze – 15.05)

Nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti.

Prvi prijavljeni govornik u popodnevnom delu narodni poslanik Nikola Lazić, posle njega narodna poslanica Nataša Vučković.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, svi ćemo se složiti da je pravo na socijalnu zaštitu osnovno ljudsko pravo, jedno od osnovnih tekovina civilizacije, te se stoga ne može posmatrati kao izdvojeni segment društva. S obzirom na to da ona jeste jedan od stubova društva, prema tome se može meriti koliko je jedno društvo zrelo i koliko je jedno društvo vitalno.
Socijalna zaštita ne predstavlja i ne sme predstavljati samo odnos prema pojedincu, već mora predstavljati i stepen brige o društvu u celini.
Socijalna zaštita konkretno u našoj državi zavisi od političke volje, s jedne strane, i realnih odnosno objektivnih mogućnosti, s druge. Nedostatak makar jednog od navedenih preduslova ovu oblast može definisati kao neefikasnu ili nedovoljno dobro organizovanu kako bi adekvatno odgovorila na potrebe društva.
Kao željeni efekat ovog zakona navodi se širenje baze korisnika socijalne zaštite za 39%, što bi prema nekim podacima koji su izneseni u javnost praktično značilo povećanje broja porodica koje primaju socijalnu zaštitu sa 70.000 otprilike na 100.000. Sada se, naravno, postavlja pitanje da li će to biti moguće, izvodljivo i da li će to biti dovoljno da se prate celokupne potrebe društva. Svi znamo da je trenutno rapidno rastući trend siromaštva i svi smo svesni da se problem siromaštva dugoročno ne može rešavati tako što će svi biti uključeni u primanje socijalne pomoći, već tako što će se obezbediti posao za veliki broj ljudi, a to je praktično nemoguće bez pokretanja ekonomije, otvaranja novih radnih mesta, pojačavanja izvoza itd.
Mislim da je generalni problem, dakle, ne samo sektora socijalne zaštite, već i zdravstvenog sektora i mnogih drugih sektora u našem društvu, to što se preventiva zanemaruje ili joj se nedovoljno posvećuje pažnja.
Sistem socijalne zaštite ne sme se svesti na jednu vrstu davanja milostinje, već mora postojati proaktivan pristup, koji će se baviti uzrokom, a ne samo posledicom određenih problema. Na primer, zakon govori o smeštaju u drugu porodicu, o domovima itd., a prema mom mišljenju, nedovoljno se bavi samom biološkom porodicom kao mestom gde bi dobar deo problema mogao efikasno da se rešava.
Ovaj predlog zakona takođe govori o decentralizaciji socijalne zaštite, odnosno decentralizaciji socijalnih usluga. To samo po sebi nije rđava intencija, ali se postavlja pitanje kako se misli da lokalne samouprave obezbede dovoljno sredstava od države za normalno funkcionisanje sistema socijalne zaštite kada država nije u stanju ni da osnovna transferna sredstva lokalnim samoupravama prebaci, što je inače i dužna po Zakonu o lokalnoj samoupravi?
Takođe, sam proces decentralizacije socijalne zaštite treba pažljivo vagati, s obzirom na iskustva iz regiona. U nekim zemljama u tranziciji se nekritički pristupilo decentralizaciji socijalne zaštite, što je praktično dovelo do kolapsa tih sistema.
Na kraju, proces izgradnje odgovarajućih kapaciteta se ne može završiti preko noći, to je jedan zahtevan proces, dugotrajan. Svi znamo da su kod nas prisutne velike regionalne disproporcije i razlike, pa bi se u tom kontekstu moglo postaviti pitanje kako ujednačiti standard usluga socijalne zaštite u celoj Srbiji.
Predlog zakona takođe drugačije tretira radno sposobne građane koji primaju socijalnu zaštitu. Sistem zaštite koji predviđa obezbeđivanje posla radno sposobnim ljudima u načelu je dobra ideja, ali mislim da nedostaje ozbiljan i projektivan pristup, jer kako očekivati da država obezbedi i ponudi adekvatan posao tim ljudima kada nije bila u stanju da spreči da u poslednje tri godine 400.000 ljudi ostane bez svojih radnih mesta? Da li će biti dovoljno kvalitetnih programa prekvalifikacije? To je takođe jedno od pitanja o kojima bi valjalo razmisliti.
Postavlja se, takođe, pitanje nejasnog odnosa državnih i privatnih pružalaca usluga, naročito njihovog finansiranja. Način na koji je postavljena uloga centara za socijalni rad ostavlja prostora da za jedan projekat koji centar za socijalni rad propiše (i propiše određene uslove) apliciraju ljudi koji su zaposleni u tom centru, naprave neku nevladinu organizaciju i zapravo sprovode sam projekat koji su oni i zacrtali i uzimaju određena sredstva za to.
Uostalom, kako se očekuje da sistem socijalne zaštite efikasno funkcioniše kada zaposleni u ovoj oblasti već nedeljama ukazuju javnosti na loše uslove rada i najavljuju štrajk?
Objektivno, siromašenjem građana u poslednje tri godine i povećanjem broja ljudi koji gravitiraju ka liniji siromaštva pokazalo se da ova oblast zahteva ne samo adekvatan zakonski odgovor, već i niz suštinskih mera kako bismo se sa ovim izazovom suočili. Ilustracije radi, nezaposlenost je oko 26%, 400.000 ljudi je u poslednje tri godine ostalo bez posla, blizu milion ljudi gravitira ka liniji siromaštva.
Nivo frustracije građana je, logično, pojačan, jer su njihova očekivanja bila podgrevana različitim nerealnim obećanjima o pokretanju ekonomije, o otvaranju velikog broja radnih mesta, određenim novčanim iznosima za besplatne akcije koje su podeljene građanima, rastu standarda itd.
Takođe vredi napomenuti da je 2008. godina prva posle 2000. godine u kojoj je zabeležen rast siromaštva, za razliku od prethodne 2007. godine u kojoj je praktično prepolovljen broj siromašnih u odnosu na 2002. godinu.
Mislim da je bitno reći da je veoma tužno da preko 60% invalida živi ispod granice siromaštva, ali da je podjednako tužno i to da najugroženija starosna grupa što se tiče siromaštva jesu deca do 13 godina.
U zaključku, mislim da je bitno reći da iako je ova vlada samu sebe definisala kao socijalno odgovornu, ona je zapravo na tom testu pala, verovatno više nego na ičemu drugom. Glomazna, sa uvećanom administracijom, a ne mislim da će se rešenje problema naći u spajanju i smanjenju broja ministarstava, jer će administracija ostati, Vlada koja ne rešava, već generiše teškoće.
Mislim da se vođenje socijalne politike ne sme i ne može svesti na jednog čoveka, već mora biti jedan sistemski odgovor države, multisektorski. Bojim se da probleme neće rešiti nekoliko nastupa u kojima se pokazuje empatija, u kojima se obilaze socijalno ugroženi ljudi, kojima se nose pomorandže itd.
Mislim da je za poboljšanje kursa socijalne politike potrebna nova vlada i da ovaj zakonski predlog, bez obzira na to što predstavlja pozitivni pomak, nije dovoljan da reši nagomilane probleme. Hvala.

Iskorišćeno je osam minuta od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Nataša Vučković, posle nje narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o socijalnoj zaštiti bio bi izuzetno značajan zakon i zasluživao bi našu punu pažnju čak i da ne živimo u današnjem trenutku u Srbiji, a i u ovom regionu u kome je ekonomska kriza svaki dan uzimala sve više maha i koja se naravno iskazuje kako kroz pad životnog standarda tako i kroz porast nezaposlenosti i svih drugih posledica ekonomske krize.
Socijalna zaštita je naravno jedan izraz društvene solidarnosti sa onima koji nisu u stanju, iz različitih razloga, da samostalno obezbeđuju svoje životne potrebe, koji su u nemogućnosti da samostalno savladaju sve socijalne i ekonomske teškoće zbog siromaštva, zbog bolesti, zbog različitih vidova deprivacije, zbog nemogućnosti da preskoče neke granice, neka ograničenja koja su im data na rođenju, zbog početnih slabijih šansi.
Bez obzira na to što život u Srbiji nije lak za mnoge i bez obzira na to što je tanka i možda se nekima čini nedovoljno precizna granica između onih kojima je potrebna socijalna zaštita i onih koji su siromašni, mislim da su, s druge strane, srećni ljudi u Srbiji koji nisu prinuđeni da koriste usluge socijalne zaštite. To znači da ipak na neki način svojim radom, ograničeno, ali ipak mogu da zadovolje makar najosnovnije životne potrebe.
Ono stvarno duboko siromaštvo, ono je nevidljivo, ono je predmet socijalne zaštite. Vi imate situaciju da suštinski siromašni ljudi zapravo jesu i osećaju se duboko socijalno isključenim. Samo neki drastični slučajevi uspevaju da dođu u žižu javnosti i to uspevamo da vidimo u medijima. O onim najsiromašnijim, onim najugroženijim govori ovaj zakon.
Zato velika većina građana zapravo i ne zna kako funkcioniše sistem socijalne zaštite. Svako ko je imao bilo koji način da se o tome informiše imao je priliku da vidi jednu, moram ovde da isteknem, veliku posvećenost različitih distributera u sistemu socijalne zaštite. To su ljudi koji rade jedan izuzetno posvećen posao, posao koji nije lak, i nastoje da odlučujući o ljudskim sudbinama, dečijim sudbinama spreče donošenje odluka po bilo kakvom automatizmu, već da se zaista primeni princip koji je posvećen pojedincu i koji omogućuje da se nađe rešenje. Mislim da je to nešto što je vrlo važno da istaknemo kada govorimo o zakonu o sistemu socijalne zaštite. Mi smo društvo gde se nerado ističu pohvale i priznanja onima koji rade važne društvene poslove.
Na pripremi ovog zakona radilo se, čini mi se, poslednjih deset godina. Ako mi dozvolite, moje je mišljenje je da su već prvi programi koji su krenuli sa Strategijom za smanjenje siromaštva iz poslednjeg fonda socijalnih inovacija, kroz uglavnom donatorske programe, kroz programe koji su podržani kroz EU i druge donatorske programe, zapravo predstavljali neku vrstu pilot-programa na osnovu kojih su identifikovana moguća rešenja i proveravano dejstvo tih rešenja u praksi. Mislim da je dobar deo tih rezultata do kojih se došlo kroz te pilot-programe i kroz rad na pojedinim strategijama zapravo inkorporiran u ovaj zakon. Ministar je naveo neke od njih. Mislim da je izuzetno važan podatak da je od 2.000 dece koja su bila u domskom smeštaju 1.500 njih, ako sam dobro interpretirala, zapravo našlo smeštaj u hraniteljskim porodicama, što je sigurno neuporedivo bolje i više u interesu dece.
Ono što je dobro u ovom zakonu, govorim o zakonu u načelu i zato želim ovo sada da istaknem, jeste da je u ovom predlogu zakona izuzetno vidljiva koherentna primena različitih strategija koje su u poslednje vreme donete u Srbiji, počev od Strategije smanjenja siromaštva do Nacionalne strategije o mladima itd. Mislim da je vrlo važno to što je u ovaj zakon ugrađena i neka anticipacija programa za socijalnu uključenost koju sprovodi i tim za socijalnu uključenost pri kabinetu potpredsednika Vlade Republike Srbije.
Ono što je takođe važno i što je vidljivo kroz sva načela koja su primenjena u ovom predlogu zakona jesu i načelo zaštite porodice, načelo intergeneracijske solidarnosti i načelo zaštite od diskriminacije. To je suštinski jedan princip koji u ovom zakonu i u primeni svih mera i pravila iz domena socijalne zaštite mora da nađe punu primenu, jer ljudi koji su siromašni, koju su osujećeni, koji ne mogu da uživaju neka svoja osnovna prava i da samostalno obezbeđuju svoj život vrlo često su žrtve različitog oblika diskriminacije, što dodatno otežava njihov položaj.
Takođe je dobro to što je u pripremi ovoga zakona učestvovao veliki broj aktera koji su uključeni u proces socijalne zaštite i koji bi mogli dodatno da budu uključeni. Mislim prevashodno na nevladina udruženja i na sve druga aktere. Mislim da su dobra rešenja koja su ovim zakonom ponuđena u tom smislu. Upravo ta širina javne rasprave i njeno trajanje i veliki broj uključenih aktera jeste jedan vrlo dobar primer kako se važni sistemski zakoni mogu pripremati.
Koja su najvažnija nova rešenja koja predviđa ovaj zakon? Sigurno je da naše građane najviše interesuje ovaj deo koji govori o materijalnoj podršci. Mislim da je vrlo važno naglasiti da će se, bez obzira na veliko povećanje broja korisnika programa socijalne zaštite koje se očekuje, u ovoj godini uspeti sa održanjem ne samo socijalne zaštite na nivou na kojem je bila do sada, nego i sa izvesnim povećanjem koje se očituje kako kroz drugačije definisanje osnovice i svih povećanja koja su predviđena po osnovu nezaposlenosti lica, lica koje se izdržava ili po osnovu toga da li ste samohrani roditelj itd.
Naravno, zabrinjava činjenica da će se broj onih koji su korisnici socijalne zaštite povećati za 50 ili za 60%, kako je ovde rečeno, ali, s druge strane, mislim da mogućnost da se na te zahteve ipak odgovori govori u prilog tome da je budžet koji smo usvojili ove godine ipak izrazito socijalno odgovoran. Jer, ono što jeste prioritet to je da nastojite, kao država i društvo, da zadovoljite barem najminimalnije potrebe članova društva, bez obzira na to što nas to ne čini ni zadovoljnim, niti mislim da treba da bude izraz bilo kakvog zadovoljstva kada govorimo o standardu života tih ljudi.
Ono što je važno u pogledu nekih drugačijih rešenja koja ovaj zakon predviđa u odnosu na prethodni sistem je pre svega, recimo, dnevna usluga u zajednici, koja će se odvijati na nivou lokalne samouprave. To je nešto što treba na jedan decentralizovan način da odgovori na potrebe specifičnih grupa korisnika. Mislim da je usluga podrške za samostalan život od posebnog značaja upravo za neke grupe korisnika, kao što su osobe sa posebnim potrebama, osamostaljivanje dece bez roditeljskog staranja itd.
Mislim da je predviđanje široke podrške i saradnje u pružanju usluga, između ostalog, uključivanje udruženja preduzetnika, privrednih subjekata, nešto što treba da da jedan dodatni kvalitet, jednu vrstu individualizacije programa. Mislim da je ključno danas da je jedna od glavnih karakteristika i evropskog socijalnog modela to da se što više programi socijalne zaštite individualizuju. Da bi to moglo da se ostvari, da što više odgovaraju stvarnim potrebama korisnika, s obzirom na sredinu u kojoj živi, s obzirom na porodicu u kojoj se razvija, decentralizacija je kao princip nužna, princip koji odgovara planu za individualizaciju socijalne zaštite.
Ovde je bilo puno reči o tome da li je pojedinac odgovoran za svoju situaciju, da li je pojedinac odgovoran ili je odgovorna država. Mislim da moramo biti jako pažljivi kada govorimo o ovoj stvari. Sigurno je da svaki pojedinac ima odgovornost da se stara o zadovoljavanju osnovnih životnih potreba i lica koje je dužan da izdržava. Mislim da to ne možemo da negiramo, ali to ne isključuje da su i država i društvo istovremeno odgovorni za stanje zajednice, ako mogu tako da kažem, u kojoj živimo.
Isticanje ove odgovornosti razumem kao potrebu da se pojedinci aktivno uključuju, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom na sve njihove osobine i prilike, u definisanje programa i usluga socijalne zaštite, kao i potrebe da se prevaziđu ograničenja sa kojima su suočeni. U tom smislu razumem i odredbu člana 80. po kojem centar za socijalni rad može da zaključi sporazum sa korisnikom o aktivnom prevazilaženju njegove nepovoljne socijalne situacije.
Mislim da različite strategije i različiti programi govore upravo u prilog tome, dakle, potrebi jačanja odgovornosti i uključivanja korisnika programa socijalne zaštite. Na kraju krajeva, pogledajte, Evropska komisija predložila je da 2012. godina bude, između ostalog, i godina aktivnog starenja, zato što se podrazumeva da morate različite generacije na drugačiji način da aktivirate, u nameri da na što bolji način zadovoljavaju svoje životne potrebe.
U savremenom društvu, koje počiva na principu solidarnosti, i država i svi društveni akteri treba mnogo više, a i mi kao socijaldemokrate, da se zalažu za to da princip jednakih šansi za lično ostvarenje svakog pojedinca u društvu bude što bolje primenjen.
U ovom smislu, mislim da zakon o socijalnoj zaštiti predstavlja jedan značajan korak napred i pozivam vas da u što većem broju glasamo za ovaj zakon. Mislim da je izuzetno važno da kao narodni poslanici budemo izuzetno aktivni i u fazi primene ovog zakona i da kroz primenu ovog zakona pokažemo, zaista, da predstavljamo građane koji su nas birali.
Koristim ovu priliku da podsetim da je 2011. godina prva godina u kojoj će naša vlada podneti Savetu Evrope izveštaj o primeni revidirane Evropske socijalne povelje. Ovaj zakon se u nekim delovima svog obrazloženja poziva na odredbe revidirane Evropske socijalne povelje. Verujem da će podnošenje tog godišnjeg izveštaja o primeni Povelje biti prilika da razgovaramo o tome kako smo počeli da primenjujemo ovaj zakon i u kojoj meri postoji korelacija između izveštaja o primeni Evropske socijalne povelje i ovog zakona koji reformiše sistem socijalne zaštite u Srbiji. Hvala na pažnji.

Jedanaest minuta i četrdeset pet sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Saša Dujović.

Konačno, posle dugogodišnjeg eksperimentisanja sa sistemom socijalne zaštite, kao rezultat očigledno mnogih kompromisa i sučeljavanja interesa između države, nevladinih organizacija, predstavnika različitih evropskih organizacija, pravih stručnjaka, nazovistručnjaka iz ove oblasti, resorno ministarstvo nam je na kraju predložilo novi zakon o socijalnoj zaštiti.
Bojim se da je posle urušavanja i razgradnje mnogih sistema, poput privrednog, zdravstvenog, obrazovanja, pravde, izgleda došao red i na socijalni sistem. Volela bih da grešim, ali ću izneti ocene koje proističu iz predloga teksta koji ste nam doneli.
Neki će se rado, a neki nerado setiti da ova socijalno odgovorna vlada, ili vlada koji vodi socijalno odgovornu politiku, u stvari jeste zaboravila da socijalna pravda podrazumeva da svaki čovek koji je radno sposoban treba da dobije odgovarajuće zaposlenje, odnosno da je osnovna obaveza države da stvori uslove za zapošljavanje svima koji žele i mogu da rade. Zanemarljiv je broj onih koji ne žele da rade i ima ih u svakom društvu. Znači, socijalno odgovorna država i vlada je ona koja je na sebe preuzela garanciju da osigura egzistencijalne uslove za svoje građane.
Da li smo mi takva država, sa milion nezaposlenih, koji nemaju mogućnost da se zaposle, sa štrajkovima, sa svim onim što se dešava kao posledica takvog stanja, sa armijom beskućnika, sa prebukiranim prihvatilištima, kako za decu, tako i za omladinu i stare i odrasle? Teško da može da se govori o bilo kakvoj, a najmanje socijalnoj pravdi. O socijalno odgovornoj vladi mislim da ne može biti reči.
Kao majka, kao žena, kao neko ko je dvadeset godina živeo u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa roditeljima svoga supruga i kao neko ko se zalaže za tradicionalne vrednosti i smatra da ketering baš ne treba da nađe prostora svuda, pitam vas, kao predstavnike Vlade, da li ste svesni koliko je bitno voditi politiku pomirenja radnog i porodičnog života? Da li je neophodno u Srbiji da se čitav život posveti radu, a da se deca, vaspitavanje, pomaganje za školu, učenje, spremanje hrane, održavanje higijene u kući prepuste keteringu i tako razbije porodica?
Kao majka i žena pitam – kako decu možemo da učimo toleranciji u odnosu na druge, a ne učimo ih trpeljivosti u porodici prema različitim generacijama, kada bi u kriznim uslovima mnoge od tih prepuštenih van kuće, ketering poslova mogli da obave, sa zadovoljstvom i poštovanjem, dede i babe za svoje mlade, na primer, bračne parove i svoju unučad?
Ili ćemo, u slavu modernosti, uvesti, kao ovde članom 33, „voditelja slučaja“, neuspelo i odbačeno u Evropi australijsko iskustvo, koje ste pravilnikom o radu već bili primenili, pa stručni klubovi ocenili neprihvatljivom praksom, a sada ga ovde ustanovljavate kao pravilo? Da li ćemo za ljubav modernosti dovesti do toga da je sloboda pojedinca iznad svega i da one dobre nasleđene tekovine socijalne države, socijalnih ustanova potpuno odbacimo? Mislim da o tome niste vodili dovoljno računa.
Podsetiću vas da je svojevremeno ovaj sistem, koji bi morao da počiva na načelima pravičnosti, jednakosti, poštovanju različitosti, ljudskih prava, dostojanstva u svim životnim okvirima, morao da obezbedi jednak sistem zadovoljavanja životnih potreba kako u gradskim tako i u seoskim sredinama. Socijalna zaštita bi morala da obuhvati ne samo socijalnu sigurnost i deklarisanu želju da to postignemo, već i različite socijalne mere, uključivanje marginalizovanih grupa.
Da li je trebalo menjati aktuelni Zakon o socijalnoj zaštiti? Da, jeste. Promenili su se od donošenja onog teksta zakona do danas i organizacija društva, i uslovi u ekonomiji, razne socijalne i zaštitne potrebe, razni socijalno-politički uslovi; i mnogi drugi razlozi dovode do toga da treba promeniti zakon.
Da li treba dovesti do raspada sistema socijalne zaštite i da li, po ugledu na ono – privatizuj sve, ostaviti ljude bez posla, ne naći im alternativu? Onda kažemo: „Imamo reforme“, a nalazimo se na početku i sa ovakvim brojem zaposlenih. Da li ova oblast može da istrpi tu vrstu reforme? Nisam sigurna.
Pominjanje i pozivanje na standarde EU u ovoj oblasti je, bojim se, malo neukusno. U EU u ovoj oblasti ne postoje standardi, već je obaveza svake države da uredi svoje zakonodavstvo tako da ono bude, citiram, zasnovano na ujedinjavanju svih potencijala i angažovanju velikih finansijskih sredstava za stvaranje stabilnijeg, pravičnijeg, sigurnijeg mesta za život u svakoj, pa i našoj državi.
Dobra zakonska rešenja koja su postojala i plod su dugogodišnje primene sada već starog zakona pokazala su se kao izuzetno kvalitetna, u praksi proverena; na njima su nam zavidele i mnogo razvijenije i ekonomski snažnije države od naše. Vi ste smatrali da ona ne mogu da nađu mesto u ovom zakonu.
Da li vam ugledanje na dobra iskustva zemalja u okruženju koje su nekada bile deo jedinstvene države, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, nije bilo dovoljno da po ugledu na njih u razvijanju sistema socijalne zaštite i mi zadržimo dobro nasleđe u obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana?
Da vas podsetim... Moja dugogodišnja koleginica iz parlamenta, Lučić, verovatno se seća Strategije za smanjenje siromaštva koju je promovisao i svojeručno potpisao pokojni premijer Đinđić. Podsetiću vas da je u toj strategiji napisano – sistem socijalne zaštite je u osnovi dobar i moderan, samo ga treba finansijski potpomognuti i osnažiti. Da li je kasnije donošenje zakona, pravilnika i tekstova bilo oslonjeno na ovu strategiju? To što je prepoznato još 2003. godine, da su ustanove socijalne zaštite za smeštaj dece i omladine dobro postavljene, stručno koncipirane, ali da su zbog dugogodišnjeg neulaganja u investiciono održavanje tih ustanova prilično zapuštene i ruinirane. Umesto da budu obnovljene i osavremenjene savremenim tehničkim i didaktičkim sredstvima, u stvari smo zapustili i stručno usavršavanje ljudi u tim ustanovama.
Onda, iako smo usvojili takvu strategiju za borbu protiv siromaštva, rekli da su ove ustanove dobra postavka, ali zapuštene, desilo se da je započinjanje projekta transformacije ustanova za smeštaj dece i omladine urađeno na takav način da ni u jednom delu nisu praćene preporuke i smernice iz Strategije za smanjenje siromaštva. Vi to najbolje možete da posvedočite.
Na neki volšeban način, stručnjaci, odnosno eksperti, ali pod znacima navoda, koji su bili angažovani na ovom projektu, koji se nikada nisu bavili pitanjima dece bez roditeljskog staranja, koji se nigde nisu profesionalno ostvarili, dozvolili su sebi (ili smo im dozvolili mi, odnosno vi koji ste bili vlast) da uz obilne finansijske honorare i donacije Kraljevine Norveške lansiraju famozan rezultat – ukidanje domova za decu bez roditeljskog staranja. To nije dobro. Na tome nije trebalo istrajati.
Na opšte zaprepašćenje stručne javnosti, afirmisan je čuveni model istočnih zemalja, koje su pre nego su primljene u članstvo EU transformisale svoje ustanove za smeštaj dece i omladine, a deca bez roditeljskog staranja su završila na ulicama i, koliko god strašno zvučalo, po kanalizacijama. Paralelno, naravno uz angažovanje nevladinih organizacija, razvijali su se projekti „Deca ulice“, zvuči već poznato i viđeno, a nažalost, sadržano je i u novom zakonu o socijalnoj zaštiti.
U dobrom broju zemalja postoji trend, koji niste, nažalost, prihvatili u ovom zakonu (postoji i u rezolucijama koje zagovara Savet Evrope) – da se osnivaju i stvaraju domovi bez roditeljskog staranja, ali malog smeštajnog kapaciteta, sa 40-50 korisnika, po principu dom - porodica, uz dobro edukovan, obrazovan i osposobljen kadrovski potencijal. Vi to u ovom novom predlogu zakona niste prepoznali kao mogućnost koju treba da razvijamo.
Gospodine ministre, da li je moguće da smatrate dobrom praksom to da danas mala deca bez roditeljskog staranja mogu dekretom ministra, uslovno rečeno, da budu smeštena jedino u hraniteljsku porodicu, samo da ne budu smeštena u domove, koji su nekada bili ponos ove zemlje, praksa koju su drugi preuzimali?
Razgradnja i razvlašćivanje centara za socijalni rad počeli su pre koncipiranja teksta ovog zakona, vi dobro znate, postavljanjem partijskih kadrova, nestručnih ljudi, a vrlo često, ne uvek, i onih koji nisu imali ni kadrovske ni ostale uslove da se bave tim poslom. Zaboravili ste ono osnovno: da bi neko bio nešto, kao funkcija, on pre svega mora da bude neko, tj. mora da bude ostvaren u stručnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti.
Zašto je to tako? Može li se negirati istina da su centri za socijalni rad neretko bili poslednja nada da brojni pojedinci bez porodica neće krenuti onim putem kojim ne želimo da ide bilo ko u ovom društvu?
Jedan iskusni socijalni radnik, koji je ceo svoj vek proveo u sistemu socijalne zaštite, svojevremeno je napisao: prilagođavaj savremenim stručno-metodološkim potrebama, potrebama korisnika i objektivnim mogućnostima društva, prihvataj sve što su drugi uradili više i bolje od nas, ali nemoj da nipodaštavaš bogatu, uspešnu i višedecenijski potvrđenu delotvornost našeg sistema socijalne zaštite. Niste se ovoga držali.
Ali, dva člana zakona su obavezni članovi zakona, bilo kojeg koji vi predlažete, a to je: jedan, da se predlaže osnivanje agencije, što je besmisleno, ili fondacije u ovom zakonu, i dan kada zakon stupa na snagu.
Niste zaslužili prelaznu ocenu jer ovo nije zakon koji pomaže socijalnu zaštitu i mi za njega ne možemo, nažalost, glasati. Hvala.

Četrnaest minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović, a posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Uvažena potpredsednice, poštovani ministre, uvažene kolege, napokon dočekasmo i dan da usvojimo zakon o socijalnoj zaštiti i da zaboravimo na jedan retrogradni zakon iz 1991. godine, koji se raznim izmenama i dopunama pokušavao unaprediti u prethodnom periodu, ali nekako vreme i događaji koji su sustizali jedni druge prosto nisu dozvoljavali da se to i desi.
Naravno, veoma je važno istaći usklađenost ovog zakona sa Strategijom o socijalnoj zaštiti koja je doneta 2005. godine. Vrlo je važno isto istaći da je ovaj zakon jedna zdrava podloga za donošenje podzakonskih akata, kojima će biti mnogo detaljnije i kvalitetnije uređene sve ostale materije koje prosto ne mogu biti deo svega ovoga što je predvideo ovaj zakon.
Napredak u socijalnoj zaštiti je nešto što treba da bude zaista veliki ponos ovog zakona. Smatram da ovakav zakon može da dovede do napretka u socijalnoj zaštiti za sve građane naše Srbije. Ovaj predlog zakona uvažava evropsku praksu, u skladu sa svim strategijama koje su donele zemlje EU, pre svega, iz oblasti socijalne zaštite.
Naravno, mi ne bismo bili to što jesmo da nemamo poneku zamerku, pa smo u skladu s tim za neke stvari prosto predvideli da ih poboljšamo i uložili smo određen broj amandmana na neke članove ovog zakona. O tome će moj kolega Miletić Mihajlović u danu kada se bude govorilo o pojedinostima dati obrazloženje zašto smatramo da bi oni mogli biti prihvaćeni.
Jedan od ključnih amandmana odnosi se na podređen položaj, u odnosu na hraniteljske porodice, porodica koje imaju biološku decu sa invaliditetom tj. osobe sa posebnim potrebama. To bih posebno istakao.
Ovde je bilo dosta reči o povećanom broju korisnika materijalne zaštite, tj. socijalne zaštite, što može da stvara pogrešnu sliku da je društvo u nekom problemu, pa je zato povećan broj korisnika socijalne zaštite. Ali, suština je da je ideja celog zakona bila da se što veći broj građana uključi u proces socijalne zaštite; kada smo već obuhvaćeni svim ovim čime smo obuhvaćeni, teškim životom, svetskom krizom, koja nije mimoišla ni Srbiju, da prosto omogućimo svojim sugrađanima da imaju kakvu-takvu zaštitu, što bolju, u svakom slučaju.
Pomoć osobama sa invaliditetom, kao i njihovim porodicama, ovim zakonom je lepo rešena i ona je u sklopu cele strategije vezane za ovaj problem. Mi mislimo da je to dobro.
Istakao bih posebno mogućnost druge vrste pomoći koja je regulisana članom 111. ovog zakona, što otvara prostor svim lokalnim izabranim funkcionerima da kroz određene stvari... Citiraću taj član, kaže: „Jedinica lokalne samouprave može predvideti i druge vrste materijalne pomoći građanima na svojoj teritoriji.“ Apsolutno pozitivna stvar, omogućena zakonom, da se lokalnim budžetima malo utanje plate i ostala davanja, a više da građanima, pa makar se proširile te osnove kroz ovakav jedan zakon.
Naša odgovornost, kao parlamenta, prema građanima zaista je velika. Ovaj predlog je prihvatljivo rešenje. Očekujem i pozivam sve poslaničke klubove, pozivam sve narodne poslanike da u što većem broju podržimo ovakav zakon i pokažemo socijalnu odgovornost, ovog puta bez stranačkih ili konkretnih partijskih zadataka, već da sve to uradimo u interesu građana Srbije.
Istakao bih da će poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Četiri minuta i trideset sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, a posle nje narodna poslanica Jelena Travar Miljević.