Dame i gospodo narodni poslanici, pred raspravu o ovom predlogu zakona u javnosti je stvorena atmosfera slična onoj kakva je bila pred raspravu o rebalansu budžeta za 2010. godinu. Kako bi se našao izgovor za povećanje deficita tada se neprekidno govorilo da se to radi zbog obezbeđivanja sredstava potrebnih za socijalno zbrinjavanje građana. Sada kada je na dnevnom redu Predlog zakona o socijalnoj zaštiti primetna je prenaglašenost povećanja broja korisnika i većih iznosa socijalne pomoći, kao i smanjenje broja siromašnih ljudi. Ne čudi nas tolika prenaglašenost, jer ovo je predizborna, a možda i izborna godina.
S druge strane, siromaštvo je identifikovano kao najveći problem u Srbiji. O temi siromaštva i o konkretnim rešenjima sadržanim u ovom predlogu zakona govoriću kada dođu na red članovi zakona koji se odnose na tu materiju.
S obzirom na to da je oblast socijalne zaštite izuzetno široka oblast, od životnog značaja za građane, poslanički klub SRS posvetio je dosta pažnje ovom predlogu zakona. Krenuću redom, jer želim da ukažem na neke bitne stvari i na nekoliko članova ovog predloga zakona.
Najpre, jedna krupna nepravilnost u Predlogu zakona sadržana je u članu 19. Njime je predviđena mogućnost osnivanja javnih agencija radi unapređivanja usluga socijalne zaštite. Ako osnivanjem agencije ne unapredite usluge socijalne zaštite, ničim nećete.
Ovo kažem ovakvim tonom jer je dobro poznato kako funkcionišu agencije u Srbiji – izmisli se neka agencija samo da bi postojala, da joj se opredele sredstva iz budžeta, da bi neko tamo radio, primao platu veću nego u drugim organima, a posao agencije dupliran je u odnosu na poznate državne organe.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da u oblasti socijalne zaštite ni u kom slučaju ne treba veštački izmišljati nekog novog budžetskog korisnika koji će trošiti novac, već gledati da se uštedi svaki dinar, koji će otići na pravu adresu, onima kojima je socijalna zaštita najpotrebnija. Dovoljno je samo pravilno iskoristiti postojeće kapacitete; ukoliko postoje potrebe za stručnim kadrovima, ukoliko je u nekoj oblasti socijalne zaštite zaposleno manje radnika nego što je potrebno, ni to nije problem, uposliti stručne kadrove, ali pre svega treba organizovati postojeće.
Ni u kom slučaju nemojte osnivati agencije, mada ste predvideli zakonom da možete da ih osnivate. Tako ćete uštedeti novac koji ćete moći da usmerite korisnicima socijalne zaštite kojima je neophodna. Ako želite da ostane više novca za socijalnu zaštitu, nemojte da ga rasipate na agencije, kao što rasipaju neki drugi na prevelik broj ovih paradržavnih organa i na previsoke plate njihovih rukovodioca.
Takođe se ne možemo složiti ni sa idejom da se kao jedan od subjekata postupka akreditacije obrazuje odbor za akreditaciju. Namera zakonodavca je da to bude posebna radna grupa. Ubeđeni smo da su ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu i Republički zavod za socijalnu zaštitu kadrovski dobro opremljeni i da tu ima stručnih ljudi koji mogu postupak akreditacije da sprovode kako treba. Zato je formiranje odbora nepotrebno, jer već zaposleni stručni ljudi u okviru svog radnog vremena mogu da obavljaju te poslove i da za to primaju platu. To je odličan način da se uštedi još koji dinar, koji će moći da se usmeri korisnicima socijalne zaštite.
Kako ne bi izgledalo kako predstavnici opozicije kritikuju više nego predstavnici vlasti, ja ću reći da pojedine odredbe zakona daju zakonski okvir i da, ukoliko ima mogućnosti da se sprovedu u delo, mogu imati pozitivne efekte na korisnike socijalne zaštite. Kada ovo kažem mislim na odredbe koje se odnose na međusektorsku saradnju, jer je u dosadašnjem funkcionisanju uočeno dosta problema.
Takođe, mislim i na član 50. koji pruža okvir da i srodnici koji pružaju uslugu porodičnog smeštaja imaju položaj hranitelja, u smislu zakona kojim se uređuju porodični odnosi.
Dobro je što se poklanja pažnja uslugama neodložne intervencije i radnim centrima koji doprinose da se unaprede radne sposobnosti i radno angažuju osobe sa invaliditetom.
Ono što bih istakla kao suprotno od nekih pozitivnih stvari jesu odredbe člana 54. Predloga zakona koje se odnose na smeštaj u domovima, pa je u stavu 2. definisano da dom za smeštaj odraslih i starijih lica ne može imati kapacitet veći od sto korisnika, odnosno dom za smeštaj dece i mladih ne može imati kapacitet veći od pedeset korisnika. Ovakva ograničenja nisu dobra, jer su potrebe za ovakvim vidom socijalne zaštite velike.
Što se tiče starijih lica, problem koji može nastati zbog ovog zakonskog rešenja jeste da će veći broj lica zainteresovanih za ovaj vid socijalne zaštite ostati uskraćen, naročito u velikim gradovima, gde je veći broj stanovnika i gde uglavnom postoji samo po jedna ovakva ustanova. Kada bude popunjena u broju kako je određeno zakonom zbog poštovanja zakona ne sme da primi nijednu osobu više. Podaci govore da su potrebe za ovim smeštajem dvostruko veće od raspoloživih kapaciteta u državnim domovima i da se na smeštaj čeka i do godinu dana.
Podaci koji se provlače, da je popunjenost kapaciteta oko 80%, odnose se na sve domove ukupno, i na privatne i na državne. Uglavnom su ovakve ustanove ranije bile osnivane od strane Republike Srbije ili jedinica lokalnih samouprava.
Od 2004. godine u Srbiji ima i privatnih domova za stare. Prema zvaničnim podacima, mislim na Srbiju, bez podataka za Vojvodinu, ima 28 privatnih domova kojima je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku izdalo dozvolu za rad i za kvalitet usluga, gde garantuje. Svi su oni malih kapaciteta, od 20 do 30 korisnika, a samo jedan ima kapacitet od 65 korisnika, dok 25 domova ima zabranu rada. Međutim, cene smeštaja u privatnim domovima su izuzetno visoke i kreću se od 400 do 1000 evra.
Znači, sada zakonom propisujete da jedan dom za stare može primiti maksimalno sto korisnika, a na sajtu ovog istog ministarstva definisani su uslovi za osnivanje i početak rada privatnog doma za stare. Svi ti normativi koji su propisani odnose se na kapacitet od 250 korisnika.
Samo da napomenem da je kapacitet doma na Bežanijskoj kosi mnogo veći. Moje pitanje bi bilo – da li to znači da će nakon usvajanja ovog zakona veliki broj korisnika morati da napusti ovaj dom i da potraži smeštaj u privatnim domovima? Inače, od 1972. godine, kada je napravljen ovaj dom, njegovi kapaciteti su uvek popunjeni.
O čemu se ovde radi? U ovom problemu, koji je sve izraženiji, neko je video odličnu šansu da napravi biznis, i to pod pokroviteljstvom države. Zakonom će biti određeno da jedna ustanova može primiti najviše sto korisnika i niko neće smeti da prima ljude preko propisanog broja.
S druge strane, kao pružalac ove usluge može se javiti neko ko je za to licenciran i država će dotirati za smeštaj starih lica u privatnim domovima. Ovo nije loša stvar.
Smeštaj za starije je veliki problem za naše društvo, koje spada među deset najstarijih u svetu. Rezultati poslednjeg popisa pokazali su da je stanovništvo u 102 opštine, od ukupno 161, svrstano u kategoriju duboke demografske starosti, a čak u 38 opština dostiglo je poslednji, sedmi stadijum demografske starosti. To znači da je stanovništvo u 85% opština demografski veoma staro. U ovoj grupi opština kao najstarije izdvajaju se opštine Knjaževac, Ražanj, Rekovac, Babušnica, Gadžin Han, Crna Trava. U ovim opštinama udeo starijih od 60 godina je od dva do tri puta veći od broja mladih do 20 godina.
Da neko ne pomisli da je SRS protiv smeštaja lica u domove u privatnoj svojini, nismo protiv toga i nismo protiv dotacija države, ali smo protiv toga da neki državni dom ima smeštajne kapacitete veće od sto mesta, a da mora da zadrži samo sto korisnika, a da ostali moraju da napuste dom. Ove ustanove, ako žele da poštuju zakon, moraće da svedu svoje kapacitete na najviše sto korisnika. U suprotnom, dovešće sebe u situaciju da budu kažnjeni, a to, naravno, niko sebi neće dozvoliti, ma koliko humanosti imao u sebi.
Veliki broj penzionera ima male penzije, a mnoga stara lica nemaju nikakvih primanja. Znači li ovo da će od sad u državne domove moći da se smeste samo ova stara lica, a da su oni koji imaju koliko-toliko penzije predodređeni da idu u privatne domove, uz dotaciju države?
Zakonom je dalje definisano u članu 64. da se u slučaju kad postoji potreba za uslugama socijalne zaštite, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove koje je osnovala Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave, usluge nabavljaju od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran, kroz postupak javne nabavke. Naručilac ove usluge je ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu ili jedinica lokalne samouprave, takođe nadležna za socijalnu zaštitu.
Kad pročitamo ove odredbe moglo bi se reći da je dobro što je tako nešto ugrađeno u zakon, međutim, kad znamo u kakvom je stanju oblast javnih nabavki u Srbiji, onda slobodno možemo reći – ništa novo. Srbija ima Zakon o javnim nabavkama, koji nažalost uglavnom služi da bi se kršio. Ne govorim ništa napamet, sve je argumentovano. Dva izveštaja državnog revizora, za 2008. i 2009. godinu, pokazala su da država i te kako krši zakone koje sama donosi.
Kako da građani Srbije veruju u unapređenje usluga socijalne zaštite? Kako da veruju da, eto, u slučaju domova za smeštaj starih lica neće biti nepravilnosti prilikom postupaka javnih nabavki kad je u izveštaju za 2008. godinu Ministarstvo rada i socijalne politike evidentirano kao neko ko ima nepravilnosti baš u oblasti javnih nabavki?
Da se podsetimo da je u ugovoru o održavanju opreme sa preduzećem „Informatika“ povređen Zakon o javnim nabavkama, jer je po njemu izvršena i nabavka delova potrošnog materijala, a odnosio se samo na opremu. Takođe, maksimalan ugovoreni iznos od 1,3 miliona dinara je bez aneksa porastao na 1,9 miliona. Ima tu još nekih ugovora koji su produženi za neka dodatna tri meseca, naplata nekih faktura koja je plaćena dva puta, a Ministarstvo nije tražilo povraćaj novca.
Zakon je povređen i prilikom sklapanja ugovora sa firmom „Onora“, jer nije bilo postupka sprovođenja javne nabavke. Za ugovore Ministarstva za rad sa preduzećima „E-info“ iz Banjaluke i „Medio trejd“ iz Beograda, ne postoje dokazi da su usluge uopšte izvršene. Tako je potpisano nekoliko ugovora, a za ugovor iz avgusta 2008. godine, koji se odnosi na održavanje aplikativnog softvera, Državna revizorska institucija je rekla da nisu mogli da se uvere da je softver u funkciji, a cena je 350.000 dinara mesečno.
Tražili su se tu različiti izgovori – da se radi o greškama prilikom knjiženja, da su to nepravilnosti nasleđene od prethodnika i sl. Međutim, revizija nacrta zakona o završnom računu budžeta za 2009. godinu opet kod budžetskog korisnika Ministarstvo rada i socijalne politike pokazuje značajne nepravilnosti u raspolaganju sredstvima poreskih obveznika Republike Srbije. Mogli bismo da kažemo nešto i o toj reviziji za 2009. godinu.
Državni revizor utvrdio je kod Ministarstva rada i socijalne politike da uvođenje informacionog sistema u oblasti boračko-invalidske zaštite, odnosno formiranje jedinstvenog registra korisnika i isplatnog sistema za potrebe sektora boračko-invalidske zaštite nije završeno. Aplikativnim softverom za isplatu dečijeg i roditeljskog dodatka nisu obuhvaćene i uključene sve opštinske službe dečije zaštite.
Takođe, utvrđeno je da Ministarstvo nije moglo zaključivati ugovore o delu sa licima za obavljanje poslova koji su iz delokruga Ministarstva, koji su po isteku meseca obnavljani ili su trajali više od osam meseci u kontinuitetu, u iznosu od 10.184.000 dinara, odnosno nije postupilo u skladu sa članom 199. Zakona o radu.
Iz sredstava donacije za finansiranje projekta „Modernizacija i integracija sistema inspekcije rada u Republici Srbiji u skladu sa standardima i praksom Međunarodne organizacije rada i EU“ izvršena je isplata za ostale stručne usluge u iznosu od 4.179.000 dinara. Po ovom projektu angažovano je 16 lica koja su već zaposlena i zaposleni na drugom mestu. Državni revizor je utvrdio da Ministarstvo nije moglo zaključivati pomenute ugovore o delu sa licima za obavljanje poslova koji su identični ili vrlo slični poslovima iz delokruga Ministarstva u iznosu od 4.179.000, odnosno nije postupilo u skladu sa članom 199. Zakona o radu.
Tako su se neki odgovorni odnosili prema zakonima koje donose. Sad će neko pokušati da nađe opravdanje, reći će, nikom od njih nije na sudu ustanovljena krivica, ali to je već u domenu našeg sudstva.
Izrazila bih ovom prilikom još jednu krupnu zamerku u odnosu na ovaj predlog zakona, u stvari mišljenje SRS o članu 88. stav 2. Smatramo da je ovo diskriminatorska odredba. Ovako nešto nedopustivo je ugraditi u zakon. Naš poslanički klub je podneo amandman kojim želimo da sprečimo da se Predlog zakona usvoji u obliku u kom je napisan. Naime, zakonodavac je predvideo da porodica koja ima više od šestoro članova ima pravo na novčanu socijalnu pomoć za šestoro članova. Srpska radikalna stranka se nikada neće složiti sa ovakvim predlozima, jer se na ovaj način građani dovode u nejednak položaj.
Strašno je to što je sve veći broj radno sposobnog stanovništva prinuđen da postane korisnik socijalne zaštite. Na taj način se efekti loše ekonomske krize prelivaju u sferu socijalne politike.
Kada bi veći deo radno sposobnog stanovništva mogao da radi mnogo bi više prostora tj. novca ostalo za pojedine usluge socijalne zaštite lica čije su potrebe za socijalnom zaštitom izraženije. Ovako, preveliki je broj siromašnih i on se, imamo prilike da vidimo, drastično povećava. Mnogim porodicama je neki vid socijalnih davanja jedino primanje. Zato je naš stav da je nepravedan član 88. stav 2, koji diskriminiše sedmog, osmog i svakog narednog člana porodice. Jednakost svih građana je ono što mora biti ispoštovano uvek, pred svakim zakonom.
Želim da iskoristim ovu priliku i da ovo nadovežem na ono o čemu sam juče počela da govorim. Poslanički klub SRS je Narodnoj skupštini podneo predlog da se diskriminatorske odredbe prema deci isprave, da se izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom omogući da se pravo na dečiji i roditeljski dodatak ostvaruje za svu živorođenu decu u porodici, a ne samo za prvih četvoro dece. Smatramo da i dete koje je rođeno poslednje mora da ima pravo kao i prvo. Ne priznajemo stav Svetske zdravstvene organizacije da je adekvatan psihofizički razvoj dece moguć samo u porodicama sa najviše četvoro dece.
Naš predlog je juče Narodna skupština odbila, navodno zbog neusklađenosti sa Poslovnikom, a ta neusklađenost ogleda se u tome što nismo naveli da li su predlozi u skladu sa zakonodavstvom EU ili nisu.
Smatramo, takođe, da svi članovi porodice, ma koliko ih u porodici bilo, ukoliko porodica ispunjava uslove da prima novčanu socijalnu pomoć, treba da budu obuhvaćeni tom pomoći. Nije nemoguće napraviti drugačiju preraspodelu; toliko sredstava koliko je predviđeno za socijalnu zaštitu da se raspodeli svima onima koji ispunjavaju propisane uslove podjednako. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Judita Popović nije tu. Reč ima narodni poslanik Jelena Travar.

Zahvaljujem. Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici predlagača, mislim da danas govorimo o jednoj jako osetljivoj temi i da nema potrebe da bilo šta politizujemo. Jako je dobro što decentralizujemo sistem socijalne zaštite i konkretizujemo određene mere i aktivnosti, naravno uz činjenicu da zakon svoje efekte najbolje pokazuje onda kad počne da se primenjuje. Mislim da je izuzetno dobra stvar kada određene ingerencije možete spustiti na regionalni ili lokalni nivo, jer niko ne može bolje poznavati problematiku od ljudi koji žive na određenom prostoru.
Naravno, ukazala bih na par aspekata kada govorimo o zakonu o socijalnoj zaštiti. Usled poremećaja vrednosnog sistema, privrednih promena, nepovoljnih demografskih kretanja u okviru kojih nam se sela nažalost prazne, izumiru, svakako dolazimo i do narušene socijalne ravnoteže našeg društva. Sve je uočljivija povećana ugroženost dece, nemoćnih i starih ljudi usled smanjenih mogućnosti porodice i društva da ostvaruju svoju zaštitnu ulogu. Oblast socijalne zaštite usmerena je ka poboljšanju socijalnog statusa građana na ličnom, porodičnom i širem socijalnom planu.
Naravno da je negovanje nezavisnosti i sposobnosti ljudi da pomognu sami sebi, uz jačanje društvene kohezije, upravo ono čime zakon o socijalnoj zaštiti treba da se bavi. S tim u vezi, od izuzetne je važnosti što danas razgovaramo o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti.
Podsetila bih da je Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana izvorno usvojen 1991. godine, a poslednje promene je pretrpeo 2006. godine.
Ono što svi znamo je da ovaj predlog zakona prvenstveno treba da odgovori na potrebe građana u novonastalim okolnostima i da podrži ranjive i marginalizovane pojedince i grupe, kojima je potrebna organizovana pomoć države i zajednice. Mislim da je jako bitno naglasiti da zajednica i društvo treba da budu jednako odgovorni za sve svoje članove. Isto je tako neophodna i podrška građana koji nisu u stanju da učestvuju u ekonomskoj aktivnosti, kako bi obezbedili svoju egzistenciju.
Kao što je navedeno u samom Predlogu zakona, ciljevi socijalne zaštite su: dostizanje, odnosno održavanje minimalne materijalne sigurnosti i nezavisnosti pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba; obezbeđivanje dostupnosti usluga; stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje na socijalnu uključenost; očuvanje i unapređenje porodičnih odnosa, kao i unapređenje porodične i međugeneracijske solidarnosti; predupređenje zlostavljanja, zanemarivanja ili eksploatacije, odnosno otklanjanje njihovih posledica.
Naravno da treba spomenuti da su kroz izradu samog predloga zakona implementirana iskustva nevladinih organizacija, iskustva sa različitih lokalnih i regionalnih nivoa, kao i strateški dokumenti koje je ova država usvajala, krenuvši od Strategije za razvoj socijalne zaštite koja je usvojena 2005. godine, koja je danas više puta spomenuta, i, naravno, međunarodnih dokumenata koje smo kao država ratifikovali i prihvatili.
Prema prognozama, usvajanjem ovog zakona broj korisnika socijalne pomoći će se povećati za 40 - 60%, jer će se usvajanjem ovog zakona drukčije tretirati višečlane porodice i domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad, za šta su potrebna veća budžetska davanja.
Naravno, pozitivno deluje to što je u budžetu izdvojeno 2,7 milijardi, ako sam pogrešila ispravite me, za sprovođenje novog zakona, što svakako predstavlja jednu pokretačku snagu za realizaciju i implementaciju ovog zakona.
Predlog novog zakona o socijalnoj zaštiti ima intenciju da ovu oblast uredi u cilju efikasnog, racionalnog i ekonomičnog obezbeđivanja socijalnih usluga svim građanima kojima je ta pomoć potrebna.
Jedna od novina koju predlog ovog zakona ističe je proaktivna usluga korisnika novčane socijalne pomoći, što predstavlja mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore ili tzv. individualne planove aktivacije sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Podzakonskim aktima će se dodatno precizirati i razviti pravila aktivacije. U ovom kontekstu dodatno je precizirana saradnja centara socijalne zaštite i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Moram da napomenem, kada već govorimo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje, oni u svojim programima imaju implementiranu, na neki način, tu kategoriju gde prednost u okviru realizacije samih programa imaju marginalizovane grupe, korisnici materijalnog obezbeđenja itd. Mislim da će ova mera dati mnogo bolje rezultate zato što zakonski sada definišemo jedan postupak i što se stvara preduslov da ljude naučimo, kako bi se reklo popularno, da pecaju, a ne da im dajemo ribu.
Svakako treba naglasiti da jednu od novina predstavlja mogućnost delovanja u oblasti socijalne zaštite kako javnih ustanova, tako i organizacija civilnog sektora i privatnih preduzeća. Nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom, usluge u svojoj nadležnosti obezbeđuje osnivanjem ustanove socijalne zaštite, ali i putem javne nabavke usluga.
Ono što svakako predstavlja preduslov za punu realizaciju predloženih rešenja u zakonu jesu oblici licenciranja pružalaca socijalne zaštite. Sistem licenciranja proizilazi iz potrebe za unapređenjem kvaliteta i kontrole pružanja usluga socijalne zaštite, u sistemu koji je zasnovan na pluralitetu pružalaca usluga i pravu korisnika da biraju kompetentne pružaoce kvalitetnih usluga socijalne zaštite. Sistemom akreditacije programa obuka namenjenih stručnim radnicima u socijalnoj zaštiti unapređuje se kvalitet usluga socijalne zaštite.
Zašto sad naglašavam ovaj segment? Zato što su iskustva na terenu višestruka i veoma različita, i od strane onih koji rade u centrima za socijalni rad i od strane korisnika. Naravno da često i pružanje usluge i korišćenje same usluge zavise od nekih individualnih potencijala, ali ono što mi zakonski treba da regulišemo i za šta stvarno treba da stvorimo okvire jesu jednake mogućnosti da ta usluga bude uniformisana i jednako dostupna, sa jednakim kvalitetom za sve naše građane. To je upravo onaj deo kada govorimo o ravnomernom razvoju.
Isto tako, moram da pohvalim onaj deo gde se razmatralo u kom delu i u kojoj meri će se pomagati kojim sredinama. Mislim da je to izuzetno bitna stvar.
Ono što bih želela da napomenem je da sam, kao i dobar deo mojih kolega, koliko sam čula danas u diskusiji, podnela dva amandmana, na čl. 82. i 84, no o tome ćemo verovatno u danu kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima. Apelovala bih ovaj put možda na veću primenu zakona po pitanju sigurnih kuća i toga da ne mora uvek žrtva da napušta svoj dom.
Isto tako, ono što očekujemo od Ministarstva (do sada je pokazalo stvarno najbolje namere i jako dobre rezultate) jeste jedna međusektorska saradnja. Svakako, u zakonu jeste dato lokalnim samoupravama da na svom, lokalnom nivou iskažu svoje potrebe i mogućnosti. U praksi imamo primere međusektorske saradnje na lokalnom nivou, prvenstveno mislim na trgovinu ljudima i na žrtve nasilja u porodici; potpisani su tzv. memorandumi ili protokoli o saradnji između različitih institucija na lokalnom nivou.
Svesna sam činjenice da ta materija ne može da se reguliše u jednom krovnom zakonu, jer ovo je stvarno jedan krovni zakon, ali ovom prilikom apelujem na predstavnike Ministarstva da to pitanje pokušamo da rešimo kroz neki niži akt ili dokument.
U svakom slučaju, još jednom ću spomenuti da decentralizacija i spuštanje odgovornosti sa viših nivoa na niži jeste od izuzetnog značaja. Pokušaću da apelujem ovom prilikom na svoje kolege da razmisle da li mi ovim zakonom rešavamo jedno suštinsko pitanje ili pokušavamo da rešimo pojedinačne slučajeve. Ja mislim da suštinskim rešavanjem određenih tema i određenih oblasti pružamo upravo pojedincima mogućnost za bolji život. U tom slučaju, želim da pohvalim to što je ovaj zakon danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Daniela Lovrin.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je što danas raspravljamo o zakonu o socijalnoj zaštiti, pre svega zbog toga što je postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana prevaziđen i upravo je zbog toga veliki broj građana kojima je pomoć bila neophodna ostao van sistema zaštite.
Naravno, pre svega da kažem da ću glasati za ovaj zakon, kao i moje kolege iz Demokratske stranke. U svom izlaganju osvrnuću se na nekoliko članova koji su po mom mišljenju značajni i koji će popraviti položaj naših najugroženijih građana. Najpre, treba istaći da će donošenjem ovog zakona biti obuhvaćen veći broj građana kojima je pomoć neophodna.
Kad govorim o socijalnoj pomoći, s obzirom na to da sam radila pre par godina u Centru za socijalni rad, ne mogu da se ne setim jedne moje korisnice, jedne bake koja živi u prigradskom naselju blizu Šapca. Imala je skromnu kuću i okućnicu od 50 ari. Bila je, naravno, radno nesposobna, a upravo zbog toga što ima nazoviplac od 50 ari nije mogla da ostvari pravo na socijalnu pomoć. Ona, naravno, nije bila prepuštena samoj sebi zbog toga što kod nas u Šapcu postoji dobro razvijen sistem socijalne zaštite na lokalnom nivou, pa smo mi kroz trenutne pomoći i ostale oblike socijalnih davanja pomogli toj baki, a i drugima korisnicima koji su bili u sličnoj situaciji, tako da želim da pohvalim odredbu ovog zakona koja daje mogućnost nesposobnim licima koja imaju nešto više zemljišta, a to je do jednog hektara, da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Imam tu i neke primedbe, ali kad završim o stvarima koje su dobre osvrnuću se i na te primedbe.
Ono što je takođe bitno, to je da ovaj zakon daje mogućnost ne samo da veći broj korisnika ostvari pravo na socijalnu pomoć, dakle, na novčana davanja, nego da i ta davanja budu uvećana, ukoliko se radi o licima radno nesposobnim, kada je u pitanju dodatak za tuđu pomoć i negu, kada su u pitanju osobe kod kojih je utvrđen invaliditet sto posto. Dakle, to je još jedna dobra stvar koja je predviđena ovim zakonom i koja pokazuje da je predlagač zakona imao sluha za ove kategorije koje i jesu najugroženije. Različiti su tu procenti koji se pominju, ali otprilike 30 - 40% lica kojima je neophodna pomoć dobiće pomoć kada ovaj zakon stupi na snagu, što je veoma dobro.
Veću socijalnu pomoć primaće i porodice koje imaju šest članova. Naime, po trenutno važećem zakonu bile su izjednačene porodice koje imaju šest članova i porodice koje imaju pet članova. Kad zakon stupi na snagu, šestočlano domaćinstvo dobijaće veća novčana davanja nego što je to bilo po starom zakonu, i to je takođe dobro.
Druga novina, i tu ne mogu da se složim sa mojom koleginicom Jorgovankom Tabaković, odnosi se na formiranje, odnosno osnivanja centara za porodični smeštaj i usvojenje. Do sada su poslove zbrinjavanja i brige oko dece bez porodičnog staranja radili centri za socijalni rad, koji su opterećeni pružanjem i ostalih usluga. S obzirom na značaj materije i na to da se radi o deci, mislim da je jako dobro što će postojati posebni centri koji će se isključivo baviti zaštitom dece bez roditeljskog staranja. Ne može niko da me ubedi da je bolje jednom detetu koje se nalazi u domu, ma koliko taj dom bio dobar, koliko dobro bio opremljen i koliko su dobri ti vaspitači, nego detetu koje se nalazi u jednoj porodici, u hraniteljskoj porodici, koja praktično menja njegovu prirodnu porodicu.
Uostalom, i moje skromno iskustvo u radu u Centru za socijalni rad pokazalo je da deca koja žive u hraniteljskim porodicama mnogo bolje napreduju, mnogo se brže razvijaju od dece koja žive u ustanovama socijalne zaštite.
Dakle, i na ovaj način je predlagač pokazao da je odgovoran i da želi da zaštiti decu bez porodičnog staranja.
Na kraju, ništa manje značajno jeste to da će usvajanjem ovog zakona biti pružene kvalitetnije usluge, govorim o svim uslugama socijalne zaštite, iz prostog razloga što je u zakon uneta obaveza svih stručnih radnika, svih institucija koje se bave socijalnom zaštitom, da moraju da se edukuju, znači, stalno učenje, obnavljanje licence, dobijanje licence, što automatski dovodi do efikasnijeg i kvalitetnijeg pružanja socijalnih usluga.
Mogu da kažem da socijalna pomoć možda nije dovoljna da ljudi obezbede sve svoje egzistencijalne potrebe, ali, u svakom slučaju, ne treba zaboraviti da ova država i Vlada, u kojoj je Demokratska stranka, uz određene pauze, daje redovna novčana davanja. Ne kažem da su dovoljna, ali svakako su veoma značajna za ljude koji nemaju od čega da žive. Ne treba zaboraviti da su 2001. godine bila zaostala davanja za materijalno obezbeđenje i za tuđu negu i pomoć 24 meseca, odnosno 27 meseci. Sve je to tadašnja vlada Zorana Đinđića nadoknadila. Od tog perioda pa sve do danas davanja za ta lica su redovna, što je naravno veoma značajno.
E, sad nešto o primedbama. Već sam napomenula da osobe koje žive u kući sa okućnicom od 50 ari do sada nisu mogle da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Dobro je što će, kad se radi o licima nesposobnim za rad, po ovom zakonu to moći, s obzirom na to da je gornja granica jedan hektar. Mislim da ne treba ostaviti ovu granicu kada su u pitanju čak i radno sposobna lica, s obzirom na to da se ne može očekivati da jedna četvoročlana porodica koja je nezaposlena i ima 50 ari može da obezbedi sebi na osnovu toga normalnu egzistenciju. Pa, eto, prosto da razmislite, s obzirom na to da još uvek postoje mogućnosti da se izmeni ovaj član, o mogućim izmenama.
Još jedna primedba; ona se ne odnosi na usluge koje će eventualno pružati ustanove socijalne zaštite, već na izbor direktora u centrima za socijalni rad. Verujem da su socijalni radnici, uopšte stručni radnici koji se bave socijalnom zaštitom, želeli da zaštite struku, jer znam šta je konkretno bila primedba kad sam ja 2001. godine došla u Centar za socijalni rad, i da su mislili da je dobro da direktor centra bude neko ko se bavi socijalnom zaštitom.
To možda jeste dobro ukoliko u centru za socijalni rad ili ustanovama socijalne zaštite postoje ljudi koji bi mogli dobro da obavljaju funkciju direktora, ali ukoliko ne postoje ili ne žele iz različitih razloga, prosto nema mogućnosti da onda dođe neko sa strane. Onda bih ja taj član... jer još uvek postoje, iako nisam podnela amandman, mogućnosti, da to budu lica koja imaju sedmi stepen stručne spreme i pet godina radnog iskustva u struci.
Naravno, ove primedbe nisu toliko značajne koliko su značajni pomaci koje će doneti primena novog zakona o socijalnoj zaštiti.
Na kraju, da rezimiram, novi zakon o socijalnoj zaštiti obezbediće više para, za veći broj socijalno ugroženih lica, obezbediće bolju zaštitu dece bez roditeljskog staranja i, naravno, kvalitetnije usluge socijalne zaštite. I, kao što sam na samom početku rekla, upravo zbog toga Poslanička grupa ZES glasaće za donošenje ovog zakona.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Aleksandru Pejčiću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva, danas govorimo o Predlogu zakona o socijalnoj pomoći. Inače, verujte mi, nije pet do dvanaest, već dvanaest i petnaest za donošenje ovakvog jednog zakona. Pretpostavio sam da će ovaj zakon da se donese mnogo ranije, onog trenutka kad se formirala ova socijalno odgovorna vlada, kada je bila odgovorna za socijalnu politiku, jer bi ovaj zakon na taj način zaštitio građane od nečinjenja ove vlade, jer ova vlada je uvela nezapamćene ekonomske i socijalne sankcije svom narodu.
Dakle, ono što sam hteo da napomenem je to da u ruci imam ekspoze premijera Mirka Cvetkovića, predsednika Vlade, program Vlade oko koga se složilo 18 stranaka; četvrta tačka je jačanje socijalne odgovornosti. Zapravo, Mirko Cvetković u svom ekspozeu kaže: „Jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije biće jačanje socijalne odgovornosti prema građanima Republike Srbije, u cilju poboljšanja uslova života i rada svih građana Srbije, a posebno najugroženijih kategorija stanovništva. Cilj Vlade je da u narednim godinama najširi slojevi stanovništva participiraju u rezultatima ekonomskog napretka.“
Gospodine ministre, pitaću vas da li je ekonomski napredak to što kaže gospođa Gordana Matković, bivši ministar, a sada savetnik gospodina Tadića, da je milion građana Srbije na ivici egzistencije? Da li je ekonomski napredak to što je sada plata manja od 320 evra, a pre tri godine je bila 426 evra? Da li je ekonomski napredak da je potrošačka korpa sada 70.000 za četvoročlanu porodicu, a za tročlanu porodicu 52.000? Da li je ekonomski napredak to što je ova vlada svojim nečinjenjem izgubila 400.000 radnih mesta?
Dakle, u Srbiji se teško živi, to je činjenica, a najteže se živi, gospodine ministre, na jugu Srbije. Imali ste mogućnosti da se uverite, pošto ste pre mesec i po dana bili u Leskovcu, susreli se sa građanima Leskovca i oni su vam pričali o poteškoćama na jugu Srbije. Naime, tri su razloga zbog čega se loše živi: zato što Vlada ništa ne radi po tom pitanju dole, na jugu Srbije; evo, sada imamo ovaj intervencionistički zakon, koji će samo ugasiti požar; lokalne samouprave ništa ne čine, već samo baštine narodne kuhinje, ništa više; treća stvar, zato što su ukinuti transferi lokalnim samoupravama, naročito na jugu Srbije.
Meni je žao što ću ovo reći, ne želim da politizujem to, ali zbog velike nemaštine na jugu Srbije se umire od siromaštva. Imali smo dva slučaja, u selu Dobrotin i u selu pored Hana, da su ljudi u 21. veku umrli od gladi, zbog siromaštva. Podsetiću vas da Srbija nije Etiopija, Srbija je evropska zemlja i mesto joj je u Evropi, a ovo je 21. vek.
Takođe smo očekivali, gospodine ministre, da ćete uporedo sa ovim zakonom, a on je uzročno-posledičan, imati zakon o ratnim vojnim rezervistima. Zapravo, ovaj zakon se na trenutak pojavio na sajtu Vlade, pa je skinut, ne znam zbog čega. Imam obavezu, zato što su me kontaktirali rezervisti, 14.000 rezervista iz Jablaničkog okruga je bilo na Kosovu i oni žele da imaju ista prava kao i svi ostali rezervisti. S obzirom na to da su rezervisti iz susednog okruga, Topličkog okruga, dobili materijalnu pomoć, oni se pitaju kada će se njihov problem rešiti, pošto su permanentno bili u kontaktu sa vama, radili na tom nacrtu zakona, i kada će ta materija biti ovde u zakonu. Jer, 50% njih su socijalni slučajevi, žive od penzije roditelja, od zemlje koju imaju ili od neke socijalne pomoći.
Ovde u ruci takođe imam, gospodine ministre, i zahtev jednog ratnog vojnog rezerviste, vojnika, koji je proveo dosta vremena na Kosovu, zove se Dragan Ranđelović. On je uputio molbu i vama, gospođo Đukić Dejanović, i vama, ministre, da reši svoj problem. On je krajem 2004, u novembru, dobio leukemiju, zato što je bio izložen zračenju osiromašenog uranijuma od bombi koje je NATO sručio na Kosovo. Zbog birokratije, tj. zbog sadašnjeg zakona koji je anahron, on ne može da reši svoj borački invaliditet, jer članovi 77. i 79. oročavaju vreme kada treba da se priloži medicinska dokumentacija. Međutim, on je oboleo skoro 2005. godine, tako da nije mogao na vreme, u roku od dve godine, da podnese taj zahtev za invaliditet, pa bih vas zamolio da uzmete u obzir i ovaj slučaj. Unapred vam se zahvaljujem.
Hteo sam da vam između ostalog, kada sam pričao o teškom životu na jugu Srbije, pročitam i jedan izveštaj Zavoda za statistiku, koji kaže – nezaposlenost je jedan od gorućih problema u Srbiji, a Jablanički okrug spada u grupu okruga koji imaju najveću stopu nezaposlenosti. Analizirajući podatke 2008, 2009. i 2010. godine uočavamo da se broj nezaposlenih ne smanjuje, već se, naprotiv, povećava.
Zatim se kaže dalje u izveštaju: stopa nezaposlenosti od 37,5% u 2008. godini (pazite, 2008. godine) porasla je na 44,60% u 2009. godini, a u 2010. godini na 45,2%, dok se stopa zaposlenosti od 21,54% u 2008. godini smanjila na 15,3% u 2009. godini , a za 2010. godinu nemamo podatke.
Kada je reč o ovom zakonu, mi smo očekivali, gospodine ministre, da će ovaj zakon da se bavi jednom temom koja je izuzetno bitna za građane Srbije. Ako je porodica fundament jednog društva, mi smo očekivali da ćete vi kao centralnu temu staviti i socijalnu pomoć za podsticanje nataliteta građana Srbije, jer, kao što sami znate, mi smo kao narod na četvrtom mestu po starosti u Evropi, a na 10. mestu u svetu. Očekivali smo da ćete nekim socijalnim merama podstaći natalitet, jer našem društvu preti gašenje.
Na kraju sam hteo da vam kažem da DSS neće glasati za ovaj zakon. Pokušali smo amandmanima da popravimo ovaj zakon, ali smo hteli da vam ukažemo – svaki dan proveden sa ovom vladom je tragičan za građane Srbije i mi očekujemo, ne sutra, ne prekosutra, već danas, da ova vlada podnese ostavku. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Srđan Miković ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, vrlo važan zakon, jer ne smemo zaboraviti da je dosadašnji Zakon o socijalnoj sigurnosti građana na snazi već dvadeset godina.
Dolazim iz Pančeva, i u ovih poslednjih dvadesetak godina, od kraja 1989. godine, bio sam u prilici da na terenu primenjujem odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti. Činjenica je da dobar deo ovoga što je predviđeno i što se reguliše Predlogom zakona jesu obaveze lokalnih samouprava; činjenica je i to da mnoge lokalne samouprave u Srbiji ne mogu same, bez pomoći države, da reše te probleme, međutim, kako vidimo, u ovih dvadeset godina ceo sistem socijalne zaštite nalazi se u jednom procesu menjanja, u poslednjih deset godina u permanentnom reformskom procesu.
Sam Predlog zakona posebnu pažnju posvećuje onim najsiromašnijim, posebno porodicama sa decom i društvenim grupama koje imaju najveći rizik od društvenog isključivanja, odnosno marginalizacije. Problem je kako sve te ljude uključiti u društvene tokove i kako na određeni način uspeti da svako ima svoju ulogu u društvu.
Najveća novina, ili jedna od najvažnijih stvari, jeste pitanje materijalnog obezbeđenja porodice, sama novčana socijalna pomoć. Mnogi su danas o tome govorili i mislim da je to jako važno. Međutim, mislim da su i druge stvari, strateške stvari koje su se pojavile u ovom predlogu zakona, takođe bitne.
Novina je da se uvodi aktivacija za radno sposobne korisnike novčane i socijalne pomoći. Posebnu ulogu imaju centri za socijalni rad i Nacionalna služba za zapošljavanje, upravo da bi se pravili individualni planovi aktivacije i da se iz kruga siromašnih izvuče što je moguće više ljudi.
Jedna velika tema je takođe razvoj mreže usluga u zajednici. Kako vidite, mnogi su o tome isto govorili, da se u Predlogu zakona afirmiše koncept razvoja usluga u zajednici, tzv. otvorenih oblika zaštite.
Činjenica je da je Ministarstvo i u proteklom periodu bilo veoma aktivno na terenu i da su u lokalnim skupštinama 122 opštine usvojile strategije razvoja socijalne zaštite, uz veliku pomoć Ministarstva.
U vreme poslednjeg angažmana u organima lokalne samouprave, između 2004. i 2008. godine, bez obzira na to što je u tom periodu broj nezaposlenih na teritoriji opštine Pančevo spao sa 19.000 na 12.000 nezaposlenih i što smo uspeli da dostignemo skoro onih magičnih 5% izdvajanja iz lokalnog budžeta za socijalnu zaštitu, ono čime mogu da se pohvalim, to je da smo kraj mandata dočekali tako što je pripremljena strategija razvoja lokalnih usluga socijalne zaštite za period 2008 – 2012, sa posebnim separatom o izbeglima i prognanima, sa analizom socijalnog stanovanja (znači, analiza i projekcija socijalnog stanovanja); ukupno sagledana strategija, uz ogromnu pomoć Ministarstva i UNDP.
Moram da istaknem, kao i neki od mojih prethodnika, ono što je dobro to je pitanje regulisanja licenciranja, jer potencijalni pružaoci usluga socijalne zaštite mogu da budu i civilni, znači, i privatni i javni sektor. Pažnja je posvećena i akreditaciji programa obuke stručnih radnika u socijalnoj zaštiti.
Mislim da je Strategija razvoja socijalne zaštite koju je Vlada usvojila 2005. godine bila dobra polazna tačka za ovaj predlog zakona. Hteo bih da kažem da je ovde praktično na terenu pomireno ono što strateški treba uraditi i pojedinačna dobra rešenja.
Mi koji smo diplomirani pravnici možemo da se začudimo neki put kako to da kod dela zakona, člana 69. stav 1, gde je definisano da centar za socijalni rad odlučuje o korišćenju usluga iz člana 68. stav 1. primenom odredaba zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno... U stavu 2. je regulisano da kada se donosi pozitivno rešenje ne izdaje se pozitivno rešenje, nego direktno uput za korišćenje usluga. U situaciji negativnog rešenja izdaje se rešenje, sa mogućnošću pravnog leka.
Ovde se praktično pošlo od toga da promptno treba da se izađe u susret rešavanju životnih potreba građana. Mislim da je to dobro rešenje. To ukazuje da je prilikom izrade zakona, s jedne strane, dobro praćena teorija, sve ono što je i Lisabonskom strategijom iz 2007. na neki način rečeno da treba raditi, ali i životna rešenja koja treba da doprinesu boljem životu naših građana, pre svega onih najugroženijih, kojima je pomoć i najviše potrebna.
Upravo zbog toga pozivam vas sve, drage kolege i koleginice, da u danu za glasanje podržimo ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Marini Toman.