Narodni poslanik Miloš Aligrudić nije tu. Oto Kišmarton nema više vremena. Dragan Živkov nije tu. Borislav Pelević nema vremena. Dragan Aćimović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, Zakon o sportu Republike Srbije donet je još 1996. godine, pa je normalno da se jedan ovakav zakon donese posle 15 godina. U međuvremenu se mnogo štošta desilo, promenilo, pa i unapredilo u oblasti sporta. Stari zakon nije obuhvatio dovoljno sportskih aktivnosti i delatnosti, pa je ovaj zakon trebalo izraditi mnogo ranije.
Za donošenje novog zakona moglo bi se nabrojati mnogo razloga. Jedan od bitnih je neregulisanost pojedinih pitanja važnih za funkcionisanje sistema sporta u Republici Srbiji, kako u važećem tako i u ovom predlogu zakona, za pojedine oblasti, kao i neusklađenost sa drugim donetim pravnim propisima.
Verujem da je svaki građanin Republike Srbije svestan da je sport od posebnog značaja za našu zemlju. Zato mi poslanici, bez obzira na političko opredeljenje, moramo prići vrlo ozbiljno ovom zakonu i kritički se osvrnuti na pojedine odredbe zakona koje nisu dovoljno precizno definisane i koje daju mogućnost za dalje zloupotrebe i nezakonitosti u ovoj oblasti.
Svedoci smo svakodnevnih negativnih pojava u oblasti sporta, od najnižih sportskih organizacija pa sve do samog vrha. Takođe, može se čuti u medijima koji politički moćnici upravljaju kojom sportskom organizacijom; koliko je sportista zloupotrebljeno u političkom reklamiranju određenih stranaka; zloupotreba mladih sportista, diskriminacija i nezakonita preprodaja, kao i poseban problem, a to je nerešen imovinski i pravni status određenih sportskih organizacija.
Čitajući ovaj zakon stičem ubeđenje da je glavni cilj evidentiranje i privatizacija u oblasti sporta, proces koji će omogućiti pojedinim moćnicima veći prostor za jeftinu kupovinu objekata i celokupne imovine sportskih organizacija, kao što je to prethodno učinjeno u privredi.
Državne institucije Republike Srbije ne ulažu dovoljno finansijskih sredstava za razvoj masovnog sporta. Tu prazninu popunjavaju privatna lica; ulažu vlastita sredstva, ali sa ciljem i namerom da izvuku veliki profit.
Zadatak države je da u raznim oblicima omasovi sportske aktivnosti putem izgradnje terena, dvorana tj. sportskih objekata, jer bez adekvatne sportske infrastrukture nemoguće je razviti masovni sport školske i studentske omladine.
Privatna sredstva i privatnu inicijativu treba razviti u elitnim sportovima, ali da to bude pod strogom kontrolom državnih institucija. U praksi, privatnici zloupotrebljavajući mlade sportiste ulažu mala sredstva u njih, ostvaruju ogromne profite na slobodnom sportskom tržištu i na taj način diskriminišu mlade sportske talente koji nisu pod njihovom lupom.
Sve ove okolnosti koje sam izneo prilikom svog izlaganja ukazuju na to da država nije posvetila pažnju razvoju sporta, a ni odredbe Predloga zakona o sportu nisu potpune i ne garantuju izvršne zadatke i ulogu koju sport ima u oblasti društvenog života. Iz tih razloga SRS neće glasati za predlog ovog zakona. Hvala.

Narodni poslanik Dobrislav Prelić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, vi ste u vašem uvodnom izlaganju poprilično afirmativno branili ovaj zakon, samo mi nije jasno na čemu je ta vaša afirmacija bila utemeljena, s obzirom na to da je Srpska radikalna stranka, detaljno analizirajući zakon, došla do zaključka da ovaj predlog zakona ne možemo da podržimo.
Mi smo pokušali podnošenjem amandmana koliko-toliko da popravimo nešto. Nadam se da ćete u tom delu imati razumevanja, da ćete pogledati amandmane, mislim pre svega da su smisleni. Jedino sa čime možemo da se složimo sa vama u startu – SRS smatra da budžet za sport treba da bude veći. Pored toga, smatramo da je ranije trebalo da budu doneti i neki drugi zakoni, kojima bi se lakše pristupilo rešavanju nagomilanih problema u oblasti sporta.
Imajući u vidu ono što su nam sa dosadašnjim sportskim rezultatima svi naši sportisti na svetskim, evropskim i olimpijskim takmičenjima priredili, mislim da s pravom možemo da kažemo da su oni najbolji ambasadori naše zemlje i naše države. Polazeći od te činjenice, potpuno je jasno da i država mora da preduzme sve neophodne mere u cilju unapređenja svojih obaveza prema sportistima.
Zakon o sportu čekali su svi sa velikim nestrpljenjem, pre svega sportske organizacije, klubovi, ali i sami sportisti; ne treba zaboraviti ni sve druge učesnike u sportskim priredbama, manifestacijama, kao ni posetioce tih priredbi.
Imali smo prilike danas da vidimo da su apsolutno sve poslaničke grupe jako zainteresovane za donošenje ovog zakona. Mislim da svi prepoznaju granu u kojoj stvarno postižemo izvanredne rezultate, da smo definitivno nacija koja je izuzetno, čak mogu s pravom da kažem, i natprosečno talentovana, kada je sport u pitanju, jednostavno, kada su sve grane u pitanju. To govore, pre svega, rezultati na takmičenjima.
Međutim, postavlja se pitanje da li će svi biti zadovoljni ovakvim zakonskim rešenjem? Naše mišljenje je da neće, iz prostog razloga što je Predlog zakona unapred osuđen na izuzetno tešku primenu, s obzirom na činjenicu da mu je morao prethoditi zakon kojim bi se prenela prava vlasništva sa države na lokalnu samoupravu. Zatim, trebalo je da se definiše vlasništvo na sportskim objektima i, na kraju krajeva, da se reše sva sporna pitanja sportskih objekata, između ostalog i procena rizika i bezbednosti na sportskim takmičenjima, mislim da ćete se složiti da je to jako značajno.
Prošao je dugi niz godina od kada su mnogi naši sportski objekti sagrađeni. Trenutno su u finansijski lošoj situaciji, tako da nisu mogli na adekvatan način da održavaju te objekte, pa čak ni objekte koji su bili reprezentativnog karaktera. Sada mnogi objekti ne mogu da dobiju dozvolu ni od naših komisija, a da ne pričam o međunarodnim komisijama i uslovima i kriterijumima koje treba da ispunimo da bismo učestvovali na velikim takmičenjima.
Jedan takav primer je i jedna divna hala u Nišu, gde sada ne mogu da se održavaju rukometna takmičenja jer smo dobili zabranu od Evropske rukometne federacije. Država neće ili ne može trenutno da izvrši određene sanacije i korekcije na toj hali, a grad Niš nema para za investiciono održavanje i rekonstrukciju.
Ovim zakonom je zadovoljena opšta forma, ali svakako da nije i suština. Zadire se u neke druge zakone, neke druge oblasti, regulišu se pitanja koja nemaju zakonsku, već podzakonsku formu, što bi se reklo – rad dobar, a tema promašena.
Međutim, ovde je potpuno jasno da se zakon donosi radi tzv. evropskih načela, a ne zbog suštine njegove primene. Ovako napisan zakon doživeće fijasko već naredne godine, ukoliko se ne prihvate amandmani koje je podnela Srpska radikalna stranka. Ne govorimo mi o nama, već pokušavamo da vas uverimo i usmerimo ka osnovnoj primeni ovog zakona. Pokušavamo da popravimo nešto što je, verujte, stvarno teško u ovom momentu popraviti.
Jednog momenta, dok sam čitao Predlog zakona, našao sam se u dilemi da li se radi o zakonu o sportu ili zakonu o veri. To ćete imati prilike da vidite u jednom amandmanu, da li vam se slučajno omaklo, ali se nadam da ćete i taj amandman prihvatiti. U drugoj situaciji pitao sam se da li je ovo radilo Ministarstvo za sport i omladinu ili Agencija za privredne registre, a u trećoj situaciji postavih sebi pitanje da li će se privatizacija sportskih klubova obaviti kao i dosadašnje privatizacije privrednih subjekata.
Što se tiče privatizacije, apsolutno je jasno našoj javnosti kako je urađena do sada u Srbiji. Vi ste rekli da nema razloga za brigu i da garantujete da neće biti zloupotrebe. Pitam vas, pošto vi kažete, gospođo ministre, kako mi da vam verujemo, ne samo vama i političkoj partiji kojoj pripadate, već uopšte, od dolaska DOS-a 2000. godine na vlast, kada ste, recimo, na prethodnim izborima obećali akcije od 1000 evra, a nema ništa od toga? Kako možemo da vam verujemo da kada dođe do privatizacije određenih sportskih kolektiva, a pogotovo naših vrhunskih klubova, neće biti zloupotrebe?
Vi imate ekskluzivno pravo, kao ministar, da donosite podzakonske akte i uredbe. Tek toga se plašim. Vi jednostavno možete da donesete uredbu kojom posle izvesnog vremena proglašavate da određeni objekat nije više od nacionalnog značaja, iz raznoraznih razloga, i da se izvrši privatizacija.
Navešću vam samo primer jednog našeg, da tako kažem, ozbiljnog kluba. Trenutno, u ovoj situaciji, to je „Vojvodina“, koja je treći naš klub, posle „Zvezde“ i „Partizana“. Jedno vreme je tamo bio upravnik, odnosno predsednik Upravnog odbora „kralj šećera“, gospodin Kostić. Vi znate da „Vojvodina“ ima jedan izuzetan sportski kompleks prema Veterniku, preko puta koga je napravljeno jedno naselje koje se zove Lipov gaj; tu je gospodin Kostić planirao da napravi još jedno takvo naselje. Već je dogovorio i lokaciju, da se izmesti kompletan kompleks, međutim, na svu sreću, i građana Novog Sada i fudbalskog kluba „Vojvodina“, u to vreme je u Novom Sadu bila Srpska radikalna stranka na vlasti i to je sprečeno. Posle toga se gospodin odmah povukao i „Vojvodina“ je dobila novo rukovodstvo. Verovatno je procenio da nema više interesa da ulaže u sport, konkretno u Fudbalski klub „Vojvodina“.
Ne bih želeo da vređam predlagača, ali moram da vas pitam, pre svega, da li je vama poslanicima koji ste pročitali ovaj predlog zakona (znam da vladajuća većina uglavnom ne čita zakone, pošto slepo veruje svojim čelnicima) jasno da se u pojedinim poglavljima moglo očekivati da zakon reguliše i veličinu dresova koje će nositi naši sportisti? S druge strane se ne ulazi u suštinu ključnih problema, kao što je vlasništvo nad sportskim objektima. Kako će doći do privatizacije sportskih klubova ako se ne zna ko je vlasnik objekta?
Ili se iza ovog krije nešto sasvim drugo? Izgleda da će pre biti da će se država ponovo na neki način, kada dođe do privatizacije, ovajditi prodajom sportskih klubova. Ponovo će država ili, bolje rečeno, pojedinci ostvariti dobit na nečemu u šta nikad nijedan dinar nisu uložili. Da li će se nakon privatizacije sportskih klubova dogoditi gašenje istih, kao što se dogodilo u preduzećima?
Kada se analiziraju pojedini slučajevi, govorim vam o vrhunskim sportskim kolektivima, način na koji su neki smestili u upravne odbore naše političare, pa čak i ministre, jasno govori o tome da tu postoje određene namere. Za razliku od toga, mnogi naši ugledni sportisti su hapšeni na jako transparentan način. Vi kažete da ste razgovarali sa Mišelom Platinijem. Jeste, ne sumnjamo. Da li vas je pitao Mišel Platini da li je moguće da jednu fudbalsku legendu, najboljeg fudbalera svih vremena Srbije, na tako transparentan način hapsite? Šta mislite, da li bi to dozvolila Francuska, da se na takav način hapsi Platini? Da li bi Brazil dozvolio da se na takav način hapsi Pele? Verujte da ne bi, sigurno.
Da našim sportom, kao i ostalim segmentima našeg društva, polako ovladava mafija, govore i činjenice: jedanaest uglednih sportskih radnika, predsednika klubova, direktora klubova i generalni sekretar Fudbalskog saveza su ubijeni. Koliko je ubistava otkriveno? Sada je valjda svima jasno da pojedini tajkuni upravljaju iz senke određenim sportskim kolektivima.
Ovim zakonom država se meša u nešto što joj nije posao, a tamo gde treba da reaguje, kao u slučaju naše vaterpolo reprezentacije, ostali ste nemi. Da ne pričam o Košarkaškom savezu, gde trener Dušan Ivković nije dobio devet plata. Mizerija! Da ne pričam o našoj fudbalskoj reprezentaciji i o nemirima u Đenovi. Tek je to posebna priča. Te naše navijače ste nazvali huliganima. Isti ti huligani su učestvovali u paljenju ove narodne skupštine. Tada, gospođo Marković, nisu bili huligani.
Ono što SRS vama zamera, kada je ovaj zakon u pitanju, to je da ste najmanje pažnje posvetili tretiranju talentovanih i perspektivnih sportista, od kojih nam zavisi budućnost. Onda je jasno da je cilj donošenja ovog zakona za Vladu, ili pojedince iz Vlade, pre svega zaštita pojedinih tema koje su njoj od interesa, a ne unapređenje sporta, posebno razvoj naših talenata.
Podsetiću vas da su najveći sportisti, ne samo u našoj zemlji, već u čitavom svetu, svoju talentovanost i perspektivu iskazivali upravo kao amateri, ili su bili maloletni ili nisu imali profesionalne ugovore, i to na velikim takmičenjima. Ovim zakonom, odnosno pojedinim članovima, to je sada onemogućeno. Ovde se vodilo pre svega računa o velikim klubovima, a na one tzv. male klubove i kolektive najmanje se mislilo. Tih malih ima toliko da nam se više od tri četvrtine sportista nalazi u njima. Oni su jako bitni ne samo u piramidalnoj koncepciji razvoja sporta, nego i u unapređenju osnovnog cilja, a to je da nam se što više omladine uključuje u sport.
Niste uspeli da zaštitite onu kategoriju dece čiji roditelji nemaju sredstva za plaćanje, da se ta deca bave sportom. Niste uspeli da omogućite licima sa posebnim potrebama da prisustvuju svim sportskim priredbama i takmičenjima. Niste uspeli da se odredite na najjasniji način protiv nereda i huliganstva, što nam je trenutno, priznaćete, možda i najveći problem. Niste uspeli da podstaknete granske sportske saveze na organizaciju međunarodnih sportskih takmičenja radi popularizacije sporta i ekonomske isplativosti.
Mnogo toga niste rešili ovim zakonom. Izgleda da je bitno samo doneti zakon i reći Evropi – evo, zakon je u skladu sa evropskim zahtevom i sa vašim nalozima, a to što on neće biti ni delimično prihvatljiv za naše sportske organizacije i pojedince, to i nije tako bitno.
Nadam se da ćemo u raspravi u pojedinostima imati više prilike da govorimo konkretnije, ne samo o našim amandmanima, već i da ćete... Zakon sigurno nećete povući iz procedure, ali se nadam da ćete prihvatiti određeni broj amandmana. Siguran sam da ćemo uskoro imati ovde, kao i kada su drugi zakoni u pitanju, izmene i dopune zakona o sportu. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem i dajem reč narodnom poslaniku Branimiru Đokiću.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva i poštovani predsedavajući, slušajući danas ceo dan izlaganje mojih kolega narodnih poslanika, kao i uvek kada se donosi neki novi zakon, čućete mnoga oprečna mišljenja. Smatram da je to dobro, jer samo tako se može na neki način uticati i doneti neki zakon koji će služiti u primeni i moći da se primeni kako treba.
Šta reći sada pojedinačno o zakonu o sportu? To je jedna široka lepeza o kojoj bi se moglo diskutovati mnogo sati, kao što smo mi danas i diskutovali. Meni je, u svakom slučaju, kao i mnogim narodnim poslanicima, vreme ograničeno.
Složiću se i sa ljudima koji su kritikovali ovaj zakon, jer je bilo elemenata, bar iz mog ugla, gde su s punim pravom iznosili neka svoja zapažanja. Složiću se i sa predstavnicima Ministarstva, koji sigurno imaju dobru nameru da donesu novi zakon posle toliko godina, jer je drugo vreme i situacija u kojoj živimo. Koliko se uspelo u tome, to je stvar za diskusiju. Nijedan zakon ne može biti idealan, ali se trudimo da ga na neki način uskladimo, što je bolje moguće, u određenim uslovima.
Kad kažemo zakon o sportu, tu se prepliće mnogo stvari, od amaterskog sporta, sporta u školama, profesionalnog sporta. Ima tu mnogo sportskih grana i ako bismo pojedinačno izlagali, ušli bismo u zamku koja se ne može rešiti izlaganjem jednog poslanika ili svih nas ovde. Mislim da je u ovom zakonu izgubljeno dosta vremena na raščlanjavanje, što je dobra zamisao Ministarstva, da se naprave sportska udruženja koja će na neki način okupljati mlade sportiste, pa do granskog saveza, sportskog udruženja, neka piramida koja će se napraviti od Ministarstva pa nadole.
Moram da kažem da smo mi u Odboru za sport i omladinu, gde imamo dobru saradnju, diskutovali i pokušali da damo svoj doprinos. Čak sam i ja pokušao da na neki način dam svoj doprinos, koliko sam mogao. Ministarstvu su na neki način bile vezane ruke što se tiče sportskih udruženja, registracije sportskih udruženja i kako da ona funkcionišu. To proizlazi iz mnogih zakona koje smo donosili ovde u Skupštini ne razmišljajući o njihovim posledicama u primeni – Zakon o udruženjima, koji je donet pre dve godine; u to vreme smo govorili, čak sam i ja govorio kao opozicija, ali nije bilo sluha, on je izglasan. Upozoravao sam na neke propuste koji će se desiti u primeni i oni se dešavaju sada. To se odnosi na udruženja u kulturi i druga udruženja građana.
Sada je Ministarstvo za sport pokušalo da reši jedan racionalni problem preko sportskih udruženja. Naišao je jedan problem u Zakonu o udruženjima. Zakon o udruženjima je donet tako da mogu tri člana da osnuju udruženje, čak jedno maloletno lice. Prvo, jedno sa drugim se sudara. To udruženje se može registrovati, a dalje se kaže kako to udruženje može da funkcioniše i koje organe treba da ima, pa se kaže: statut tog udruženja donosi skupština, skupština bira izvršni ili upravni odbor, potpredsednike i određene nadzorne organe u tom udruženju.
Sada se pitam, kako može neko da registruje određeno udruženje koje treba da ima svoj statut, svoja tela koja su donela taj statut i pravila tog udruženja, ako nema ni skupštinu, ni izvršna tela, ako je zakon predvideo da mogu samo tri lica da ga registruju? Znači, sva ta tela i sve druge stvari će se dešavati o tom potom.
Naravno, sada se ulazi u druge probleme – ukoliko određeno sportsko udruženje dođe u situaciju da ima manje članova od osnivača, znači tri, ono se gasi. Šta ako to sportsko udruženje ima pet članova, sedam članova? Koju skupštinu oni imaju, koje nadzorne odbore oni imaju, koja upravna tela imaju i kako ona funkcionišu? Po zakonu ne možete da ga zatvorite, jer još uvek ima pet članova, a isto ima pravo da konkuriše, sada se vraćam na jednu finansijsku stvar, kod Ministarstva za sport za određene programe kojima se, navodno, oni bave, u raznim oblastima. Ima pravo da konkuriše i dobije novac.
Napravljen je jedan propust koji sada daje mogućnost da jedna grupa ljudi, a već sada postoji u Srbiji mnogo takvih udruženja, a u sportu uvek ima i novca i svega... Gde god da je novac, ne samo u sportu, uvek ima i manipulacija. Određeni ljudi moći će da manipulišu finansijskim sredstvima preko tih udruženja.
Ovde je Ministarstvo pokušalo da uradi najbolje što je moglo, pa je izgubilo maltene pola zakona u razjašnjavanju kako treba da funkcionišu ta sportska udruženja, jer je Ministarstvo za sport prepisalo određeni broj članova iz Zakona o udruženjima. Sve je to u redu, ali samo poslednja registracija udruženja i njihovo zatvaranje, njihova imovina... Na kraju ima jedan član gde se kaže da kad udruženje ode pod stečaj ili se naprave neki finansijski propusti, svi članovi udruženja snose teret, posledice. Vrlo je nezgodno da članovi koji nemaju pojma kako to udruženje posluje, kako dobija novac, kako se troši novac, snose pravne posledice, ako sam dobro razumeo. Neke stvari tu ne mogu da se upakuju.
Mislim da je ovaj Zakon o udruženjima svesno prošao pre dve-tri godine. Pošto se odnosi na udruženja građana, on odgovara nevladinim organizacijama, kojih je toliko registrovano u Srbiji, a niko ne zna kako se finansiraju i da li ih uopšte i ko u ovoj državi kontroliše. Taj Zakon o udruženjima građana se sada preliva i u sport, i u kulturu, svuda, i stvara velike probleme. Mislim da je trebalo tražiti izmenu i dopunu Zakona o udruženjima, prvo, da bismo mogli ovaj deo rešiti.
Druga stvar, ovde se dosta pričalo o amaterskom sportu, o sportu u školama. Svi ste vi pričali, da ne ponavljam, da u našim školama fizičko vaspitanje postoji još na papiru, da malo karikiram, da se time trebalo malo više u zakonu pozabaviti, više posvetiti tom delu, jer kada se omladina bavi sportom od nje mogu da izađu ljudi, a kada ide na ulicu, otići će u kafić, tu je droga i sve moguće opasnosti koje je prate na ulici.
Došlo se na kraju do Zakona o privatizaciji. I o tome se ovde dosta diskutovalo. Ovde ima dosta podzakonskih akata koji se naslanjaju na neke druge zakone. Konstatacija je, u svakom slučaju, dobronamerna. Kada je sport u pitanju, svi smo dobronamerni, jer sport na neki način održava naciju. Kažu – u zdravom telu zdrav duh.
U sportu već dugo postoji veliki kriminal, veliki marifetluci se sprovode, finansijske transakcije, prodaja fudbalera; toliko je o tome pisano, toliko se već zna o tome, toliko je toga izneseno u javnost. Država je pokušavala, ne samo ova vlada, i ranije su stalno obećavali da će se obračunati sa određenim klanovima, mafijaškim grupama koje imaju upliv u sportu. Naravno, mafijaši uvek nađu upliv tamo gde je novac, ne samo u sportu, i u privredi, kulturi, gde god hoćete.
Kako to rešiti? To država mora da reši. Ne kažem da Ministarstvo za omladinu i sport može da reši te probleme kroz zakone. Možda je moglo veće težište baciti na problem privatizacije, kako napraviti što manje prostora za kriminal i naslanjati se na određene zakone iz oblasti pravosuđa, policije; rekli ste da ste imali kontakte sa ministrom Dačićem. Država se pojavljuje samo u nekom trenutku, kada njoj odgovara.
Niko nije za huligane. Ja na utakmice ne idem dugo, baš zbog toga što se izgubio duh sporta, ali žao mi je što smo došli u situaciju da huligani... Kažem huligani, a nisu svi huligani, taj termin smo pogrešno upotrebili, tu je dosta dece zavedeno. Postoje određene vođe, postoje određene veze između članova uprave klubova i ljudi koji vode iz senke sve naše velike klubove, i to je javna tajna, to svi znamo.
Mi ćemo sada određenog čoveka, da li je bio taj sportista ili neko drugi, zbog neke afere staviti na naslovne strane, rešićemo da se obračunamo sa kriminalom, a oni glavni, koji vuku konce u sportu i finansijske transakcije, direktori su određenih klubova, firmi, oni to i dalje ostaju, nigde se njihova imena ne spominju. Znači, tu je trebalo baciti težište, naravno, koliko dozvoljava ovaj zakon o sportu. Niste vi ni pravosuđe, ni ministarstvo policije, ali mislim da je tu ostavljen prostor i pitanje je kako će se ovaj zakon primeniti kada dođe vreme da se vrši privatizacija u sportu.
Još bih mogao mnogo da pričam, kao i svako od nas, ali mislim da svi imamo dobre namere da damo doprinos poboljšanju ovog našeg zakona o sportu, kao i vi koji ste napisali. Videćemo, imamo i amandmane, vi ćete naše amandmane pogledati, pa ćete nešto od toga verovatno usvojiti. Videćemo. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Ostavili ste petnaest minuta svom kolegi, kojem dajem reč.  Reč ima Milan Škrbić. Izvolite.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, evo, poslednji sam govornik po ovom spisku; ostalo je još petnaest minuta, duže ne može da traje, jedino ako će ministarka da se obrati posle mog obraćanja javnosti.
Dakle, govorim o sportu i mislim da niko nije do sada spominjao ono što bih hteo da spomenem u ovih petnaest minuta, a to je najbitnije da se kaže, mimo sportskih klubova „Partizana“, „Zvezde“ i ostalih stvari. Baziraću svoje izlaganje na nečemu o čemu do sada nije niko govorio, a to je, slažete se, gospođo ministarka, savremeni sociolozi kažu, da je nivo razvijenosti sporta najbolji pokazatelj opšte razvijenosti nekog društva.
Da bi se analizirala struktura sporta u jednoj državi potrebno je analizirati stanje, probleme u sledećim oblastima (a imali smo dosta vremena i godina da to analiziramo): školski sport, stručni kadrovi, sportska infrastruktura, vrhunski i kvalitetni sport, i, naravno, veoma bitno za jednu državu, rekreativni sport.
Ono što je važno, to je izvor finansiranja. U članu 71, sa naslovom „Imovina“, kaže se da sportsko udruženje može sticati sredstva i ostvarivati prihod od priloga, članarine, donacija i poklona, subvencija, nasleđa, kamata na uloge, zakupnine, dividendi, usluga, sponzorstva i drugih komercijalnih, marketinških, poslovnih i privrednih delatnosti i aktivnosti, u skladu sa zakonom.
Kažem, važan izvor finansiranja sporta moraju da budu i poreske olakšice, koje ne vidim u ovom članu. Sport mora da ima velika poreska rasterećenja. Da li je to predviđeno? Nije. Da li je država snažan partner u privatizaciji, kao garant? To ne vidimo iz ovog zakona, a to je potrebno za one koji su zainteresovani da ulažu u sport.
Ta sigurnost ne postoji za ljude koji su spremni da ulažu u sport. Propadanje klubova je rezultat povlačenja države i preduzeća iz finansiranja; do sada je to tako otprilike izgledalo. Sve ipak zavisi od finansiranja. Možemo napraviti idealan zakon, a da li će biti profitnih interesa, eventualno nekih koji su zainteresovani da ulažu, u ovom momentu, kroz ovaj zakon, mislim da neće biti.
Privatizacija je možda najzanimljiviji, ali ne i najvažniji posao koji čeka sportske radnike u budućnosti, jer je dobar sistem finansiranja rešenje mnogih problema.
Mali sportovi ili tzv. nekomercijalni sportovi su veliki problem. Srbija i u tim sportovima ima svetski poznate rezultate, svetski poznate pojedince i sportiste, klubove, koje u ova nesrećna vremena niko ne spominje. Izuzetno malo su zastupljeni u medijima, što je katastrofalno za razvoj takvih sportova. To je doprinelo odustajanju mnogih zainteresovanih finansijera za te male sportove (složićete se, bilo ih je jako malo) ili sponzora koji su svoju šansu tražili upravo u predstavljanju svojih preduzeća ili kompanija kroz te sportove. Naravno da su odustali, novine i štampa pišu o mnogim drugim stvarima; to je neko pričao pre mene.
O tome se u ovom zakonu ne govori. Mali klubovi su u svim sportovima u Srbiji u unutrašnjosti, uglavnom; iz njih se regrutuju talenti i oni su ostavljeni da se sami staraju o sebi kako znaju i umeju, a to znači gašenje velikog broja takvih klubova u Srbiji. Složićete se, to nije perspektiva sporta u Srbiji.
Ono sa čime se mi iz Poslaničke grupe SRS apsolutno ne slažemo, a videli smo i mnogi diskutanti iz vladajuće garniture i koalicije, jesu tri načina privatizacije. Odmah se sumnja na nešto što je nedefinisano; kada je nedefinisano, a ima više načina realizacije, nije dobro. Ipak živimo u zemlji Srbiji, gde se malo šta moralno može podvesti pod neku ljudsku osobinu, nažalost, a ako to nije zakonom uređeno, tek onda predstoje razna razmišljanja.
Moramo da znamo šta želimo, jer ako privatnik registruje ili privatizuje neki klub, šta ako privatnik bankrotira? Sve staje, gasi se. Ne samo prvi tim, najstariji, gase se i sve škole, pionirske, omladinski podmladak i ceo sistem tog kluba. To ne vidimo i ne prepoznajemo u ovom zakonu.
U mnogim slučajevima ima onoga što je važnije od novca, a to je obrazovanje, koje je veoma važno, koje prati sport. Pitanje je dalje – kako iz skromnih sredstava plaćati i održavati infrastrukturu? To je vrlo veliki deo budžeta bilo koje sportske organizacije.
Država, to smo govorili, ali još jednom konstatujemo, ovim zakonom nije stvorila uslove da stimuliše velike kompanije, preduzeća da ulažu u sport, kako bi na drugoj strani oni koji ulažu bili oslobođeni nekih davanja.
Pošto vidim da imam vremena, navešću jedan dobar primer iz opštine iz koje dolazim. U prošlom mandatu bio sam zamenik predsednika opštine, a sada sam predsednik Skupštine opštine i zajedno sa SPS-om još uvek se borimo da ostanemo na vlasti. Pre šest godina lično sam bio domaćin jednog kvalitetnog skupa, gde je bilo dvadesetak ljudi iz sveta sporta. Bilo je i univerzitetskih profesora, doktora nauka, aktivnih sportista, vrhunskih, trenera koji su nekada imali i nosili olimpijske medalje, a danas su vrhunski treneri. Radi se o školskom sportu. Tu se rodila jedna ideja, koja je prosleđena sa tog skupa na sve adrese: Vlada, predsednik države, resorno ministarstvo, pokrajinska vlada itd. Date su smernice da se pomogne, pošto su to sve stručni ljudi, donošenju novog zakona o sportu, ali ni do dan-danas nismo dobili nikakve odgovore. Kada sam malopre čuo da ni gospođa Čomić nije dobila odgovor na svoje pitanje, onda me ne čudi zašto mi nismo dobili odgovore na ta veoma stručna i kvalitetna pitanja, koja su išla uz sugestiju.
Ono što nama iz poslaničkog kluba SRS smeta i na šta skrećemo pažnju jeste i naslov iznad člana 134: Potrebe i interesi građana u oblasti sporta u AP Vojvodini. Vlada Vojvodine, na čelu sa predsednikom Vlade Pajtić Bojanom, ima po ovom zakonu neograničena ovlašćenja. Odmah se osnovano sumnja na zloupotrebu i u ovom segmentu. Imamo Republiku, imamo Vojvodinu i velika ovlašćenja nekoliko ljudi. Da ne živimo u ovakvoj državi, da ne gledamo sve i svašta u svojoj okolini, pod ovakvim vladama od 2000. do danas, ne bih ovako govorio.
Član 137, lokalna samouprava, sa svojih 16 tačaka, zakonskih odredaba, to je prosto nemoguće. Navešću vam primer, opet iz svoje sredine, a kada završim, gospođo ministarka, vi ćete se setiti o kojoj sredini se radi i kako je taj savez radio.
Lokal nema sredstva za sve ovo, pogotovo posle drastično smanjenih budžeta ukidanjem velikog dela transfernih sredstava. Znači, krivac je država. Radi se o opštini Apatin, ona je zaista izdvajala velika sredstva za finansiranje klubova, tj. mnogih obaveza koje klubovi imaju. Izgrađene su dve sportske hale, a treća je u izgradnji, sopstvenim sredstvima. Uz postojeće tri, ukupno imamo šest sportskih objekata koji su u sklopu osnovnih i srednjih škola.
Nismo čekali donošenje zakona, već smo preduhitrili zakon. Na tim skupovima smo dogovorili formiranje sportskog saveza opštine, krenuli smo u akciju i to je rezultat dosadašnjeg rada. Preko Sportskog saveza opštine sredstva se usmeravaju klubovima, a knjigovodstvo tih klubova vodi Sportski savez, bez naknade. Klubovi nemaju taj problem. Finansirane su putem saveza i opštinskog budžeta sledeće stvari: prevoz klubova na takmičenja, redovna liga, plus ostalo, lekarski pregledi svih sportista, osiguranje svih sportista, kompletna oprema za klubove po određenim kriterijumima, stipendije sportista svih uzrasta po kategorijama – reprezentativci, talenti i mlađi talenti, besplatni termini u svim sportskim halama u celoj opštini, plate trenerima po određenim kriterijumima, kotizacija, a posebno za vrhunske takmičare, njihove pripreme i putovanja na svetska i evropska takmičenja koje mi u našoj sredini imamo.
Uspeh je bio neverovatan: od 27 klubova, kada smo osnovali Sportski savez, na početku, došli smo u situaciju da danas imamo 57 klubova. Uspeli smo da veliki broj mladih zainteresujemo za sport i dovedemo ih na zelene travnjake i sportske hale. Odvojili smo ih od droge i od kafića. Sve je bilo idealno, čak je i naš savez opštine Apatin dobio prestižno priznanje od države za učinjeno; vi ste bili tamo, gospođo ministre. Majska nagrada Sportskog saveza Srbije, najveće priznanje koje može država da dodeli nekom savezu.
Sada smo dočekali, u ovom momentu, da možemo samo 30% svega ovoga da finansiramo. Nije kriva opština, imali smo dobru ideju. To je ono od malopre, da sve zavisi od finansiranja.
Recimo, navešću primer Kajak kluba Apatin, koji ove godine slavi, čini mi se, 65 godina postojanja, koji je dao olimpijce. Imamo dva olimpijca koja su potekla iz Apatina. Da podsetim one koji ne znaju i javnost, prvi olimpijski kajak je napravljen u Apatinu. Imamo veliku tradiciju i organizujemo velika takmičenja. Sada smo došli u situaciju, na godišnjoj skupštini u nedelju, da je pred gašenjem, jer nema zainteresovanih za finansiranje.
Možemo donositi zakone koliko hoćemo, ali opština ne može da preživi u ovom momentu zbog ukidanja tih transfernih sredstava. Jednostavno, sudbina tog kluba, a i mnogih drugih klubova u opštini i Srbiji biće neizvesna.
Kada govorimo, pošto imam još malo vremena, o sportu u školama, malo je časova fizičkog. Malo je apsolutno. U zakonu treba doneti... U nekim školama kojima sam prošao postoji i opšte fizičko i stručno fizičko, pa da ne kažem svaki dan, obavezno, jer jedino tako ćemo decu, od predškolskih ustanova do fakulteta, odvojiti od kompjutera, od soba, jer je to postalo već zarazno. Imaćemo degeneričnu naciju, nažalost, ako to ne uradimo. Gledam koliko mi je vremena ostalo, ali ono što ne stignem, biće prilike da kažem u pojedinostima.
Veoma je važan, samo da dotaknem, rekreativni sport za zdravu naciju. Da bi se ljudski organizam mogao regenerisati u fizičkom i mentalnom smislu, neophodno je upražnjavati sportske aktivnosti kao ličnu potrebu, u cilju odmora, rekreacije, razonode i zabave. Postojeći problemi su nedostatak objekata, životna tranzicija i dužina radnog vremena, a i navike za bavljenjem sportom. Nemamo podatke koliko stanovnika naše zemlja se bavi rekreativnim sportom, ali imamo podatke da se u Skandinaviji do 75% stanovništva bavi rekreativnim sportom i da je to na veoma visokom nivou.
Danas se smatra da je sport nezamenljivo sredstvo za formiranje kulturnih stereotipa, kao i efikasan put za prevazilaženje krize identiteta i legitimiteta nacije. Država se može ponositi sportskim rezultatima ako su ti rezultati odraz zdravlja i sposobnosti kompletnog stanovništva, a ne plod sporadičnog uspeha pojedinaca, a da ne spominjemo, ako su plod nedozvoljenih sredstava u sportu. Ne smemo imati moto – cilj ne bira sredstvo. To ne sme da bude u sportu.
Koliko mi je ostalo vremena, da ne počinjem novu temu?
(Predsednik: Deset sekundi.)
Deset sekundi. Evo, iskoristiću momenat da damama u Skupštini koje su ovde zaposlene i vama prisutnima, a naravno i svim, kao poslednji govornik, svim damama u državi čestitam 8. mart. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Škrbiću, na čestitkama.
Da li još neko ko nije iskoristio pravo iz člana 96. našeg poslovnika želi reč? (Ne.)
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, dozvolite mi da zaključim današnji pretres o Predlogu zakona o sportu i da se zahvalim ministarki i njenim saradnicima, ministarki posebno na interaktivnoj komunikaciji sa nama poslanicima i na vrlo kvalitetnoj prezentaciji.
Nastavljamo rad sutra u 10.00 časova. Imaćemo zadovoljstvo da sutra u ime Vlade bude prisutna takođe ministarka Samardžić Marković.