Iskorišćeno je šest minuta i deset sekundi vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, nije vreme za političke oglede i razmatranje političkih teorija, ali Vladu Republike Srbije čine oni ljudi koje su izabrale političke stranke preko svojih legitimnih predstavnika, predstavnika građana koji su učestvovali na izborima u Srbiji.
Zašto ovo kažem? Iz razloga što oni koji najviše kritikuju našu želju, nameru i pokušaj da ustrojimo jednu vladu odgovornu prema građanima, ljudi koji najglasnije kritikuju ovu odredbu, imaju, interesantno, dva morala – jedan moral propovedaju ali ga se ne pridržavaju, a drugi, kojeg se pridržavaju, ne propovedaju.
Jer, šta kazati o onim političkim strankama koje imaju unutarstranačka akta kojima zabranjuju svojim funkcionerima da se oglase drugačije od predsednika stranke kada je reč o nekim aferama? Ja imam takva dokumenta kod sebe. Potpisana su od strane predsednika nekih stranaka koje su najglasnije kritikovale našu nameru da kroz ovakav amandman pokažemo odgovornost prema Vladi.
Šta kazati nakon rečenice da je ovo vlada koja ponižava građane? Pa, ja nisam sada ponižen ni u jednom pogledu, ni u jednom segmentu, ni kao čovek ni kao građanin ove zemlje. Mnogo sam više bio ponižen kada su neki predstavnici Vlade ubicu predsednika Đinđića dočekivali u svom kabinetu kao narodnog heroja, uz fanfare i talambase.
Mnogo puta sam kao građanin bio ponižen dok sam gledao kako se nemilice iznajmljuju mašine u Kolubari i troše pare poreskih obveznika, građana Srbije, a nema para za uređenje klizišta u Loznici, a danas čujem da su neki članovi te vlade zajedno sa svojim direktorima javnih preduzeća zloupotrebljavali taj novac. Bio sam ponižen, kao građanin ali i kao član političke stranke koja je tada bila u opoziciji, kad god sam video da je svima u svetu dobro, a samo kod nas je kriza.
Razumeo bih kritike političkih stranaka izrečene na račun ove vlade koje kažu da nikada nije bilo gore u Srbiji kada bi samo u Srbiji bilo loše. Ali, kriza je bila svuda u svetu i ovi koji zaboravljaju da su neke vlade bankrotirale a neke države htele da prodaju svoja ostrva da bi se izvukle iz krize, prenebregavaju činjenicu da nije kriza samo kod nas, nego je kriza u svetu. A kada su oni imali priliku da pokažu svoje znanje, talenat, umeće i upravljanje, pa se onda uplašili odgovornosti i vratili mandat narodu, kriza je uglavnom bila samo kod nas.
Šta kazati o poniženju kada je dr Dabić, koji se u stvari zvao dr Radovan Karadžić, pod zaštitom Službe državne bezbednosti lečio građane, a po podne išao u Belanovicu da se oporavi uz slatko i vodu? Da li je tada Srbija bila ponižena ili sada? I da li je Srbija bila ponižena kada je neko kazao da ne zna gde je Radovan Karadžić, a onda se, samo dva dana posle njegove smene, pokazalo da svi znaju gde je Radovan Karadžić? I da li možda plaćamo cenu zbog toga i takve politike?
Ja ću mirne duše glasati za ovaj amandman, zato što volim Srbiju i zato što želim da ova zemlja ima evropsku budućnost. Svi koji se plaše evropske budućnosti i prizivaju balkansku prošlost Srbije, moraju znati da se točak istorije uvek pomera napred, u pozitivnom pravcu, uprkos onima koji u taj točak stalno pokušavaju da nabiju klipove, skinu osovinu s kola i preuzmu upravljač da malo voze nekim stranputicama.
Mi smo davno upalili evropski svetionik na našem nebu. Da, mi geografski jesmo u Evropi, ali Evropa više nije geografski pojam. Za one koji ne znaju, Evropa je politički pojam, a mi, nažalost, ne pripadamo toj grupaciji. Evropa jeste bila geografski pojam kada su imali 10 i 12 godina, ali sada, kada su napunili 30 i 40 godina i kada pogledaju kako žive građani EU i sa koliko je novca EU pomogla u krizi vladama koje su članice EU, mogu samo da kažu – žao nam je što smo vodili politiku koja nas je udaljavala od Evrope, i to smo s ponosom tu politiku zastupali.
Da smo zastupali drugačiju politiku, možda bi Srbija bila danas u EU, pa bi možda krizu prebrodila uz pomoć i solidarnost drugih građana Evrope.

Iskorišćeno je pet minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Koristim vreme poslaničke grupe (da ne bi bilo zabune).
Dame i gospodo narodni poslanici, mi se ovde ponovo suočavamo s velikim stepenom neznanja onih koji treba da nas ubede da su izmene Zakona o Vladi dobre.
Vladu ne čine ministarstva, nego ministri. Članovi Vlade nisu ministarstva, nego ministri. Drugo, postavlja se pitanje zašto se ove izmene, koje treba da povećaju političko jedinstvo u Vladi, izglasavaju u 2011. godini, a Zakon o Vladi je donet 2005. godine. Kako to da 2005. godine nije postojala potreba da postoji zakonska norma koja kaže da su članovi Vlade dužni da u javnosti zastupaju stavove Vlade a ne svoje stavove, a odjedanput, u 2011. godini, ta potreba nastaje?
Odgovor je vrlo jednostavan. Političke stranke u Srbiji koje ne čine aktuelnu vladu, građani Srbije i sredstva javnog informisanja detektovali su jednu političku pojavu. Ta politička pojava sastoji se u tome što ne postoji jedinstvo u aktuelnoj vladi. Zato se donose ove izmene. Zato što se pokušava silom pravne norme stvoriti političko jedinstvo koga nema.
Da li može da postoji političko jedinstvo u vladi koja je sastavljena na način kako je sastavljena aktuelna vlada 2008. godine, koju su sastavljali strani ambasadori i domaći tajkuni, koju su sačinjavale političke stranke koje na 15 dana pre nego što je vlada sastavljena maltene nisu mogle očima da se pogledaju?
Moram da vas podsetim, jedan koalicioni partner u sadašnjoj vladi je rekao da ne može da sedi u vladi koja je njihovog bivšeg predsednika isporučila Haškom tribunalu. Drugi koalicioni partner je za tog istog, sadašnjeg koalicionog partnera, rekao da ne može da bude u vladi sa nekim ko je odgovoran za sve ono što se desilo Srbiji tokom devedesetih godina.
Odjedanput je sve to zaboravljeno. Ono što je bilo u javnosti prisutno 10, 15 i mesec dana ranije završeno je potpisivanjem jednog ''ljubavnog političkog sporazuma'' o tome da jedni drugima opraštaju sve grehe i politički rezultat tog dogovora između dva koaliciona partnera je da niko drugi nije odgovoran za teško stanje tokom devedesetih godina nego SRS i dr Vojislav Šešelj. Niko nije bio u vladi 1990 – 2000. godine sem SRS. Nije tu bila ni SPS, ni Nova demokratija, ni DS, ni SPO. Od 1990. do 2000. godine Srbijom je vladala SRS i dr Vojislav Šešelj.
Kakav je autoritet Vlade u međunarodnim odnosima? Evo jednog prostog pitanja – koliko Interpolovih poternica je raspisala ova vlast za ljudima koji su odgovorni za ratne zločine u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini? Koliko ljudi za kojima ste vi raspisali poternicu su vam vaši prijatelji iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke isporučili u Srbiju?
Da li vam je isporučen Ejup Ganić? Nije. Čovek naredio masakr u Dobrovoljačkoj ulici. Da li vam je isporučen Jovan Divjak, čovek koji je, pre nego što je prešao u Armiju BiH, prodavao oružje Muslimanima, pa da bi izbegao osudu vojnog suda prebegao u Alijinu vojsku? Da li vam je taj čovek isporučen? Nije.
Morali ste da odustanete od krivičnog gonjenja Tihomira Purde. Morali ste zato što je to bio ultimatum hrvatskih prijatelja. Oni su vam rekli, a Amerikanci su to, naravno, podržali – odustanite od gonjenja Tihomira Purde, znamo da je izvršio ratne zločine u Vukovaru, znamo da je tamo bilo svega i svačega kad je u pitanju Zbor narodne garde i hrvatsko ministarstvo unutrašnjih poslova, ali vi njega jednostavno morate da oslobodite od bilo kakvog krivičnog postupka zato što je to zahtev Vašingtona, Brisela i Zagreba.
Dakle, ne morate vi nas da ubeđujete koliki vam je autoritet. Ubedite vaše prijatelje, za koje bar vi tvrdite da su vam prijatelji. Ubedite da su oni zaista prijatelji i Republike Srbije.
Hajde malo nek oni nešto učine za vas. Vi ste isporučili sve koje ste mogli da isporučite. Još samo maloletnu decu niste počeli da isporučujete u Haški tribunal. I Slobodana Miloševića, i Milana Milutinovića, i Šainovića, i sve moguće policijske i vojne generale, sve ste isporučili. Šta su oni učinili za vas? Dan za danom ta tzv. međunarodna zajednica lupa šamare Republici Srbiji. Nisu odgovorni ni Ejup Ganić, ni Jovan Divjak, ni Alija Izetbegović. Niko ni za šta nije odgovoran sem Srba. To je stav međunarodne zajednice o onome što se dešavalo tokom devedesetih godina.
Kakav je autoritet Vlade kad je u pitanju ekonomska politika? Nikakav. Vi sad nas pokušavate da ubedite da mi ne živimo u Republici Srbiji, da ne znamo šta se dešava u realnom svetu oko nas. Taj pokušaj je unapred osuđen na neuspeh.
Ovde se neki poslanici vladajuće koalicije pozivaju na primere država koje su maltene morale da prodaju svoja ostrva da bi izašle iz ekonomske krize. Zbog građana Srbije, moram da kažem da je to izjava Angele Merkel i nemačkog ministra finansija, koji je na one žalopojke Grka rekao – gospodo, ako nemate para, prodajte ostrva.
To je EU. Nema tu ljubavi, nema solidarnosti, nema tu ničega sem pukog ekonomskog interesa. Ako Grčka, koja je godinama u EU, maltene mora da prodaje ostrva, s kojim pravom onda vi Republiku Srbiju pokušavate da uvedete u EU? Šta mi da prodamo? Mi ostrva nemamo. Šta da prodamo? Vojvodinu da prodamo? Rašku oblast da prodamo? Žitna polja da prodamo? Kopaonik da prodamo? Šta da uradimo?
Dakle, ova vlada nema autoritet. Ova vlada ne vodi dobru politiku – ni političku, ni ekonomsku, ni spoljnopolitičku.
Pitam vas sad – da li vi iskreno verujete da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije? Ako jeste, s kojim pravom se u Beogradu održava konferencija NATO-a, koji nas je 1999. godine bombardovao, koji je, prema izveštaju Dika Marija, znao za trgovinu ljudskim organima i ništa nije uradio da to spreči? U izveštaju Dika Martija piše da je NATO tokom intervencije na Jugoslaviju 1999. godine Oslobodilačku vojsku Kosova smatrao svojom saveznicom. S kojim pravom se u Beogradu održava konferencija NATO-a?
Kako u martu primate Putina, a u junu iste godine ćete ovde da se grlite i ljubite s predstavnicima NATO-a? Kakvu vi to politiku vodite? Kao što u privatnom životu jedan čovek ne može da sedi na dve stolice ako je moralan i čestit, tako to ne može nijedna država u međunarodnim odnosima. Jeste li vi za Ruse ili ste za Amerikance? Jeste li vi za NATO ili ste protiv NATO-a? Jeste li za EU ili ste protiv EU? Za šta ste vi?
Jedna izjava nekadašnjeg vođe Ilirskog pokreta u Hrvatskoj dobro objašnjava situaciju u kojoj se vi nalazite. Izjava se odnosi na tadašnje Hrvate. Kaže – mi Hrvati smo malo Nemci, malo smo Mađari, malo smo Latini; sve u svemu, nismo ništa. Otprilike je takva i Vlada Republike Srbije – malo je proamerička, malo je proruska, a u pauzama je ponekad i prosrpska, kako bi rekao aktuelni predsednik Boris Tadić.
Dakle, ono što je suština, ne može se silom pravne norme uspostaviti političko jedinstvo. Političkog jedinstva ili ima ili nema. Ako ga nema, ono ne može biti uspostavljeno Zakonom o Vladi. Vlada je politički heterogena. Suviše je mnogo privatnih interesa da bi ona mogla da bude politički jedinstvena. Stranke koje je sačinjavaju ne veruju jedna drugoj, ne postoji elementarno političko poverenje.
I posle ovog zakona o Vladi sve će biti kao što je bilo i do sada. Imaćemo tromu vladu, nesposobnu i neodgovornu. Imaćemo premijera kojeg niko živi u Srbiji ne razume i ne zna kakav je njegov stav o bilo kom vitalnom društvenom problemu. Nikada niko nije čuo jasno i glasno za šta se taj čovek zalaže. Rečju, imaćemo vladu koja se, po rečima Slobodana Jovanovića, politikom bavi na polumutav način.

Iskorišćeno je devet minuta i 35 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine Milane Markoviću, pravniče, ministre u ostavci, dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo čuli napad na opoziciju kako pokušava nemušto da odbrani jedan ovakav amandman, a u isto vreme predstavnici vlasti objašnjavaju da je jedini način da se Vlada sačuva da se ministrima začepe usta.
Vlada koja je u haosu, koja za tri godine nijedno obećanje nije ostvarila, jedino svoje opravdanje nalazi, kako kažu, u teškom nasleđu koje je preuzela 2008. godine. I zaista je to teško nasleđe. Ostavljeno im je 400.000 radnih mesta, 400.000 plata, vrlo teško nasleđe, s kojim su se izborili tako što su te ljude oterali na ulicu i ta radna mesta ukinuli. Zaista je ostalo teško nasleđe da su građani imali 100 evra veću platu, to se teško moglo podneti pa su smanjili platu za 100 evra.
Zaista je bilo teško nasleđe stabilnost u Raškoj oblasti, pa je to bilo nepodnošljivo gledati, pa su gledali da što više posvađaju tamo ljude i da stanje bude na ivici krize i pucanja. Zaista je teško nasleđe bilo što su srpske institucije bile na KiM, pa je trebalo dovesti Euleks i povući se odande. Zaista je teško nasleđe bilo pokušati voditi politiku očuvanja državnog suvereniteta i nekog kontinuiteta i dostojanstva, pa se onda podnosila rezolucija, pa se povlačila, pa se sada vode sramni pregovori, ne znamo s kakvom ciljem, u Briselu.
To su posledice politike i to je obračun sa nasleđem u kom je Srbija imala mogućnost, da se znalo sačuvati, da napreduje i da se pravilno razvija. Ali, kao što je čitav proces rekonstrukcije u stvari pokazatelj i paradigma kako Vlada funkcioniše, a to je jedan haos, nepoštovanje zakona, nepoštovanje elementarnih pravila u modernom svetu kako se formiraju vlade.
To je, u stvari, slika kako se vladalo u prethodne tri godine. I jedino što mogu predstavnici vlasti jeste da kažu da je to nasleđe bilo strašno i da optužuju paušalno i da pokušavaju stvoriti sliku kako nisu znali s tim da se izbore. Nije, gospodo, svetska ekonomska kriza jedini uzrok. Mi imamo najnižu platu. Tu smo uspeli da pokažemo kako smo se uspešno izborili u odnosu na okolne zemlje, tako što imamo najnižu platu u regionu. I to je zaista veliki uspeh – lider u regionu.
Znači, stvar je u lošoj vladi, u lošim kadrovskim rešenjima, u lošoj politici i uništavanju svega što se stvaralo prethodne četiri godine, od 2004. do 2008. godine, kada je DSS bio na vlasti. Možete vi da izvrćete činjenice, da kažete – nije tako, nije bilo više od 400.000 radnih mesta, nije bila veća plata. Ali činjenicama ne možete pobeći. Možete tražiti hiljadu razloga zašto je to tako ali, jednostavno, vi ste neuspešna vlada i najneuspešnija vlada koja je dosad bila i od te činjenice nikako ne možete pobeći. Hvala.

Tri minuta i 30 sekundi iskorišćeno je vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, verujem da niko od predstavnika poslaničke većine, a i predlagača ovog zakona, nije pretpostavio da će ovaj član zakona izazvati ovoliku diskusiju, ali smo mi kao političari dužni da vidimo šta se iza brda valja i tako i tumačimo svaki član zakona ili svaku reč u zakonu. Pogotovu što ovaj član zakona upravo odslikava onu najstrašniju našu stvarnost, a to je da mi nismo više suverena država.
Jer da jesmo, nama uopšte ne bi trebao ovakav član zakona. Ovo je nešto što se podrazumeva. Dakle, kad posle nekih izbora, a evo sad smo u situaciji i da u toku trajanja mandata ove vlade, predsednik Republike da mandat nekome da sastavi Vladu, on je skroji po nekom svom viđenju. Uglavnom su to koalicione vlade i tako je u celoj Evropi. Postoji neki politički dogovor i neka politička platforma na kojoj će ta vlada raditi u toku svog mandata. Ali ovde se kod nas očigledno radi o tome da naša vlada pre svega nije samostalna u kreiranju i sprovođenju svoje politike.
Što je još gore, i oni koji participiraju u Vladi imaju različite mentore na Zapadu – jedni u Engleskoj, drugi u Nemačkoj, treći u Americi – i tu dolazi do izvesnih trvenja. Pa sad, da bi se Vlada sačuvala, da bi se obezbedila od toga da javnost ne sazna šta ko od ministara u Vladi ili predstavnika određenih političkih partija misli, hajde da to unesemo u ovaj zakon.
To je zaista smešno, jer mi smatramo da je ova odredba zakona nešto što je moralno, nešto što se podrazumeva, što ne treba da stoji u zakonu ako je ta vlada napravljena na nekoj političkoj platformi. Ali, ako je ona samo skrpljena tako kako želi neko sa strane, iz inostranstva, onda pokušavate da evo na ovaj način disciplinujete ministre.
Druga stvar, jasno je da se nalazimo u predizbornoj godini, a neki najavljuju izbore i nešto malo ranije, neki se dogovaraju sa vlašću kada će to da bude, imate razna obećanja ko treba da preuzme vlast u narednom mandatu, a svi zaboravljate na građane Srbije. Mislim da ih previše potcenjujete. Oni su sve te vaše marifetluke (pa čak i ove novopečene političke partije, koja bi trebalo da bude vanparlamentarna, ali je zahvaljujući vama u parlamentu) shvatili, razotkrili i niko od vas ne zna šta će građani Srbije na sledećim izborima reći.
Možete da se nadate da ćete ih opet nekako preigrati, zavarati, slagati, ali iskreno da vam kažem, posle već dugog iskustva, koje naši građani imaju, dvadesetogodišnjeg izlaska na parlamentarne izbore, mislim da će ovog puta i te kako da se zamisle i da odluče onako kako je za njih najbolje, a ne onako kako biste vi ili vaši mentori to želeli.
Dakle, stojimo na stanovištu da ovaj član zakona podrazumeva nešto što bi trebalo da bude oličenje svakog poštenog čoveka – da, ako je ušao u neko kolo, odigra to kolo do kraja ako mu odgovara, a ako mu ne odgovara, da javno izađe i kaže ''podnosim ostavku jer se ne slažem s tim i tim'', ali ne možete ih onemogućiti da imaju svoj politički stav. Druga je stvar što neki od vas ili neke političke partije možda ne smeju da se povuku iz Vlade, moraju da izdrže da trče do kraja ako su ušli u to kolo.
Gospodin Milivojević je rekao da će podržati ovaj amandman, ako sam dobro shvatila? Ne, to je bio lapsus lingve. Dakle samo zakon, a ne amandman. Mada je ušlo u zapisnik.
Puno argumenata je bilo za ovaj amandman, ali je mnogo važnija od toga bila ova diskusija kolega narodnih poslanika koji su shvatili o čemu se radi i iskoristili priliku, a među njima i ja, da ukažemo javnosti da naša vlada nije srpska vlada i da to pokazuje svojim delima. Najnovije je ulazak u pregovore sa Šiptarima, što je neposredno priznanje nezavisnosti KiM, što ne treba mnogo truda da se objasni.
Neću da kažem da nije adekvatan pregovarač, neću da govorim o tome da nemate platformu za razgovore, hoću da kažem da niste smeli, bar tako SRS smatra, da se upustite u te pregovore, jer samim tim priznajete da se radi o dve međunarodno priznate države, iako mi nikada ne možemo ni deklarativno ni bilo kako drugačije da priznamo KiM. Vi to na svoju ruku radite i, kao što vidite, budućnost države Srbije je sasvim neizvesna ako Vlada bude nastavila da vodi ovakvu politiku kakvu vodi. Hvala.

Iskorišćeno je šest minuta i pet sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Pravo na repliku. Mislim da sam pomenuta…