Gospođo predsednice, tako se obraćam, jer je u parlamentima red da se spikeru ili spikerki obraća, a ne jedni drugima, da se ne bi svađali, razmišljao sam da li uopšte da se javljam ili ne, jer je stvar krenula u drugom smeru od onoga u koji sam želeo da bar debatu usmerim.
Stari Grci su se čuvali da se ne upletu u borbu bogova, koje su oni zvali gigantomahija, pa kada se giganti sudaraju, tu obični ljudi stradaju. Kako se tu sad razvija u ovom parlamentu ta vrsta borbe, mislio sam da mi je najbolje da se u nju ne uključujem. Međutim, ipak obaveze koje proističu iz činjenice da sam poslanik sa najdužim stažom u ovom parlamentu, obavezuju me da nešto u ovakvim prilikama i kažem.
Naravno, ono što sam želeo da kažem jeste, ni hvaljenje Vlade, ni kuđenje Vlade, nego jedan pokušaj da se osvetli situacija u kojoj se mi trenutno nalazimo, ako to nama uopšte koristi. Mi smo u tzv. tranziciji već 20 godina, a nekad je ona bila ukočena, pa se malo raskoči, kreće.
Ali, tranzicija ima dva oblika. Jedan je institucionalni. To je da postavimo odnose među pojedinim elementima vlasti ili određenim institucijama, odnos parlamenta, Vlade, nezavisnog sudstva, regulativnih tela, položaj štampe itd.
Te stvari se daju rešavati obično zakonima. I sad doneli smo mi dosta tih zakona i oni koji tvrde da nikad nije bilo gore ili da ovde sad tu ne valja ništa itd, malo truda neka uzmu u sebi, pa će videti da smo mi doneli jako mnogo zakona koji institucionalno transformišu ovo društvo. Oni su ga transformisali, pre svega, u pojedinim položajima koje imaju i odgovornostima, i Vlada, i parlament, i sudstvo i štampa. Dakle, sve to koliko se traži u standardima evropskim i svetskim, to je urađeno.
Tvrditi da sada nema demokratije u ovom društvu deluje krajnje neuverljivo. Međutim, postoji drugi problem, mi smo to uradili u ekonomiji, privatizovali preduzeća, mnogo štošta je urađeno i promenjeno u odnosu na državu od pre 20 godina.
Ima jedna stvar koja ide mnogo sporije, a to je transformacija vrednosnih sistema ili ono što bi se zvalo vrednosna tranzicija. Stara je istina da tradicija, stare kolektivne navike i istorija pritiskaju savremenike i ne daju im da idu onom brzinom kojom bi oni hteli.
Šta upravo znači ta vrednosna transformacija? To znači da imamo jedan nov odnos prema ljudskim pravima. Šta to znači? To znači da u svakom živom biću vidimo najsvetliju stvar i da se ona mora poštovati iznad svih ostalih interesa, jer ništa nije opštije nego čovek, kao čovek.
Druga stvar je, moramo da vidimo kako stoji naš odnos prema radu kao vrednosti; zatim, prema istini kao vrednosti. Laže se toliko da nijedan savremenik više nije u stanju da se snađe šta je istina ni u događajima koji su se odigravali pre 10 ili 20 godina, a kamoli ta naša mitologizacija daleke istorije. Izgubio se svaki osećaj za odgovornost prema istini.
Slična stvar je sa pravdom. Nema onog stepena solidarnosti koji je neophodan. Dakle, problem rodne ravnopravnosti. Doneli smo zakone, a svaka treća mlada žena je u tzv. srećnim brakovima, a onda problem diskriminacije. Koliko je diskriminisanog sveta, uprkos svim dobrim zakonima koji su doneti?
Institucionalno smo postavili neke stvari, nešto se napredovalo. Pre izvesnog vremena nije se moglo zamisliti da će postojati prava deteta, ravnopravnost žena, prava homoseksualne orijentacije, prava hendikepiranih itd. Sve je to na neki način postavljeno i napreduje ali, nažalost, sporo.
Glavni problem ovog društva nalazi se u krizi vladavine prava. To je problem s kojim moramo da se sretnemo. Kada pokušavam strancima da objasnim zakon o legalizaciji nelegalno podignutih objekata, a onda još privremeno odlaganje zakona o legalizaciji nelegalno podignutih objekata, oni to ne mogu da shvate, to je neki nonsens s kojim se srećemo. Ipak, milion naših građana je sazidalo kuću ili bilo šta što im je bilo potrebno, štalu, bogami neki i vile, tamo gde nisu imali prava.
Dakle, ne poštuje se zakon. Ima za to opravdanja istorijskih, kako god hoćete, ali zakon nam nije neka velika svetinja, a to je stvar kolektivnog ponašanja. Govorim o tome, jer je to glavni izvor, generator svake korupcije u društvu.
Tu ima dva pola, ima onaj podmitljivi činovnik, lopov koji će da primi 100 evra, ali ima i građanin koji neće da čeka rešenje kad mu ovaj kaže mesec dana, a on kaže – je l' može sutra, može ali za 100 evra, pa mu to on i plati.
Dakle, ne veruje u pravo ni ovaj koji traži preko reda, da podmiti nekoga da dobije nešto što mu zakon ne da, kao što ne veruje u zakon i da će biti kažnjen onaj koji ga zloupotrebljava. To je centralno pitanje od koga nam zavisi funkcionisanje institucija, privrede, čega god hoćete.
Govorim o ovome da bismo znali da sve stvari ne zavise od Vlade nego da ima jako mnogo faktora koji utiču na ono što će se dogoditi. Mi imamo jedan zadatak, krećemo se njime već dosta dugo, a to je članstvo u EU. Između ostalih stvari, to nije nikakva želja za nekim besplatnim novcem ili nekom raju nego, pre svega, želja za uređenjem našeg života, uz prisilno ili poluprisilno poštovanje određenih standarda, pre svega zakona, poštovanje propisa. To je taj napredak.
Kada su nas primali u Savet Evrope, tada sam rekao jednu rečenicu, učinilo mi se da lepo zvuči, a rekao sam da se mnogo više radujem našim obavezama u Savetu Evrope nego privilegijama što ćemo biti članovi. Dakle, ima stvari koje, nažalost, moraju da dođu i ne uvek sa lakoćom ili našom sopstvenom željom.
Na događaje u istoriji ovde utiču međunarodni događaji, utiču naši događaji, utiče ono što se dešava u parlamentu, ono što se dešava u partijama, ono što se dešava u dubini društva. Iz te mešavine proizilaze neki rezultati koji nisu zadovoljavajući.
Nažalost, mi ne možemo da idemo brže nego što idemo, ne samo zbog Vlade, koja bi možda neke stvari mogla da ubrza, nego zbog cele i međunarodne konstelacije, kojom smo mi na neki način sputani, tu su problemi koji stalno stoje, pa se odlažu ili se ne vide: problem rešavanja statusa Kosova, problem saradnje sa Haškim tribunalom i niz drugih stvari.
To nas sputava da možemo da krenemo u rešavanje najbitnijih pitanja, a to su pitanja ljudskih prava ovde i životnog standarda ljudi i ono što se jednom rečju zove bolji život. Tome treba da se posvećujemo.
Verovao sam da ćemo danas postići jedan konsenzus. Posmatrao sam, mogu da kažem, vrlo uljudno i konstruktivno ponašanje dobrog dela opozicije u mnogim stvarima. Mnogi amandmani koji su ovde donošeni sa najboljim namerama su činjeni.
Mi imamo jedan cilj, biće tu neki datumi kada će se raspravljati o našoj kandidaturi u EU. Bilo bi dobro, ako već govorimo o nekom patriotizmu kao o brizi za opšte dobro, da i Vlada sa svoje strane uključi opoziciju u te razgovore, u jedno poštovanje dijaloga a, s druge strane, da svi učinimo što možemo da ne remetimo jedan normalan tok stvari do tog trenutka, a to je pola godine. Ne može se bogzna šta dogoditi, ali možemo da nanesemo sebi zbog toga velike štete.
Sada bih rekao nekoliko stvari, pored onoga što su već govorili o Vladi, i o dobrim stvarima, i o nekim propisima i o nekom stilu koji se meni nije uvek sviđao. Veliki francuski pisac i senator Frans voleo je političku satiru, i ima jedna njegova čuvena izreka – teško zemlji koja ima ambiciozne ministre. On je navodio i primer Napoleona, koji ih je upropastio s velikim ambicijama itd.
Želim da kažem sledeće – lepo je imati ambicije, ali nijedan ministar ne može u Vladi imati svoj projekat, nego samo projekat Vlada. To je ključno pitanje. Tu se odnosim kritički i prema članovima moje stranke i prema drugima, svima koji su u Vladi, da u tom smislu svako soliranje ili pokušaj isticanja svog projekta, isključivo nekog svog prestiža, nije dobro i šteti harmoniji i radu Vlade.
Zato će ova vlada, ova rekonstruisana vlada premijera Cvetkovića, imati onoliko uspeha koliko on bude imao snage, želje, autoriteta, da svaki pokušaj soliranja ili iskakanja iz zadatog programa Vlade suzbije. U tom pogledu, mi parlamentarci treba da mu dajemo punu podršku.
Još nešto, kao poruka ministrima, naravno da ministre može da smenjuje i da predloži njihovu smenu premijer, ali i mi možemo da predložimo smenu ministara. Prema tome, nemojmo sve prebacivati na Vladu. I mi smo kao parlament odgovorni kakva je Vlada, koliko kritikujemo, koliko ukazujemo, koliko dajemo dobre sugestije, od toga zavisi i kvalitet rada same Vlade.
Mi imamo opet jednu boljku koja je stara i moram da kažem da me najviše oko pitanja Kosova brine ovo ponovno traženje Vuka Brankovića. Čim krenu s tim da ima izdajnika, da se samo traži ko će biti, a znamo ko su najveći branioci Kosova, onda tu nešto meni počinje da bude sumnjivo, da ta stvar ne stoji baš tako dobro, čim se već unapred traži izdajnik te svete stvari.
Ali, istorija nema jednog faktora. I u najcrnjim diktaturama utiče mnogo stvari i na naš život, i kako će se stvari kretati i oko Kosova, i pored Kosova i sa Evropom, i sa svetom, jer desi se nekada, ljudi vode Kosovsku bitku 10 godina, a onda se zateknu kao pobednici u Kolubarskoj bici. Nikad se ne zna šta iz jedne bitke proizlazi i u šta se ona na kraju pretvori.
Zbog toga predlažem da bar u toj stvari, već sam se nadao da smo završili sa tom pričom, nemojmo niko da se tu kiti da je on patriota, a drugi nisu. Patriotske, nepatriotske snage, to je čak smešno. Mi smo članovi jedne političke zajednice. Pretpostavlja se i mora se pretpostavljati da je svi volimo i želimo joj dobro zajedno. Svaka diskvalifikacija diskvalifikuje onoga ko se time kiti, tim medaljama koje sam sebi stavlja na rever. Dajte da vam medalju zakači neko drugi, a ne vi sami sebi.
Zato bih hteo da otklonimo to patriotsko sumnjičenje ili nadgornjavanje ili sve ono što je do sada karakterisalo naš parlamentarni život.
Naravno, imamo jedan problem koji je i svetski. To je problem krize. Rekao bih nekoliko reči o tome. Naša se vlada kolebala između jedne neoliberalne koncepcije društva, i sada shvatanja, to pozdravljam, da je kriza uzela takav mah i da toliko veliki broj stanovništva dovodi na prag egzistencije, i da onda u takvim situacijama nikakva idealna ekonomija, koja samu sebe reguliše, bez pomoći države, nije dovoljna. To je ključno i važno pitanje.
Danas imamo činjenicu da je uprkos svetskoj krizi danas utrostručen broj milijardera u svetu, ali takođe i udvostručen broj nezaposlenih.
Takav poredak ne može da opstane, jer nije pravedan. Bez obzira na svaku ekonomsku efikasnost o kojoj možemo da govorimo, ona ključna solidarnost da smo članovi jedne zajednice, ona mora opstati, ona mora da postoji.
To ne znači nikakva komandna privreda, određivanje svima podjednako, zajednički kazan i sve one priče koje su s tim bile u vezi, ali je neopravdano da postoji odjednom toliki broj milijardera. Na osnovu čega? Kojim finansijskim špekulacijama, šta se to događa i to je kriza koja je celi svet bacila u bedu?
Rusija odjednom, zemlja sa velikim teškoćama, Moskva ima najveći broj milijardera na svetu. Zemlja u kojoj su milioni ljudi ubijeni u ime ideje jednakosti, egalitarizma itd. Može li to da se podnosi?
Hoću da kažem da vodimo računa i da ova vlada takođe o tome povede računa. Naravno, moramo nešto imati da bi mogli da delimo i to je sasvim sigurno da ni na koji način ne treba onemogućiti ni oštetiti itd, svaku investiciju, svaku motivaciju da se više proizvede, ali to onda znači i veće poštovanje prava da onda ima manje korupcije, manje nepravednih raspodela, mnogo manje zloupotreba i tako ćemo nekako uspeti da stignemo i druge narode.
Ovo je jedan moj apel da, bez obzira što su vrlo zanimljive dragocene naše međusobne prepirke, svađe, doskočice itd, ne volim uvrede, ali normalno je da parlament ima i svoju živost, ali shvatimo da imamo pola godine da pokažemo jesmo li u stanju da uradimo nešto korisno ili nismo u stanju. Hvala. (Aplauz.)