Dame i gospodo, predlog četiri zakona koji se nalaze u Skupštini i u njenoj proceduri predstavljaju sistemske zakone. To su zakoni koji treba da regulišu brojna pitanja u pravnom saobraćaju, u ostvarivanju prava naših građana, posebno kada su u pitanju prava zaštite osnovnih i ljudskih prava, koja garantuje Ustav Republike Srbije i koje garantuju, pre svega, međunarodna pravila, s kojima je Srbija i prethodna Jugoslavija zaključila ratifikovane ugovore.
Malo je vremena govoriti o ova četiri zakona za 20 minuta kao uvodničar. Malo je poslaničkim grupama pet dana da raspravljaju samo u načelu o ova četiri zakona. Velika je greška što je došlo do spajanja ova četiri zakona u jednu tačku.
Osvrnuo bih se prvo na zakon o advokaturi. Prvi zakon o pravnim zastupnicima donet je još davne 1862. godine, da bi se kasnije taj isti zakon menjao i doneo kao pravna pravila od strane Udruženja javnih pravozastupnika 1886. godine. Zakon o advokatima bivše Kraljevine Jugoslavije Srba, Hrvata i Slovenaca predviđa postojanje advokatske komore i u ovom zakonu odredba glave pet predviđa regulativu za rad advokatske komore, a posebno njegove odredbe u članu 38, koje govore i o upisu, disciplinskoj odgovornosti i o nadležnim organima u advokatskoj komori.
Zatim dolazi donošenje zakona novoga još 1929. godine. Zatim, zakon iz 1946. godine koji je donet – "Službeni list 102" iz 1946. godine. Potom dolazi do izmena i dopuna i izrade boljeg teksta zakona 1957. godine. Zatim, donosi se novi Zakon o advokaturi 1970. godine. Novi Zakon o advokaturi donosi se još 1971. godine. Potom se donosi jedan potpuniji i bolji Zakon o advokaturi iz 1998. godine.
Sistem zakona o pravosuđu je u stvari i Zakon o advokaturi koji je jedan od najozbiljnijih zakona kome treba posvetiti posebnu pažnju. Tim pre što taj zakon više od 40 godina ne doživljava dublje, radikalnije promene, jer sve ono što je do sada rađeno predstavlja beznačajne promene u oblasti advokature, kao jedne od grana pravosudnog sistema. Iz tih razloga, ovaj zakon treba da sadrži kao obavezu za Skupštinu Srbije, da on ovog puta bude radikalno menjan prema potrebama pravosuđa u Srbiji i usklađivanja njenih propisa sa propisima EU.
S tim u vezi, treba posebno reći da ovakav predlog zakona nije ispunio i neće ispuniti očekivanja predlagača. U vezi sa usklađivanjem ovog zakona sa propisima EU i propisima zakona kulturnih država u svetu, s razvojem pravnog sistema, otvoreno moram reći da pri izradi ovog zakona o tome nije vođeno računa.
Dovoljno je napomenuti da prilikom izrade ovog predloga zakona nije od komisije koja ga je sačinila neposredno konsultovan ni jedan zakon o advokaturi, a kamoli o pravosuđu uopšte, nijedne zemlje kontinentalnog prava, iako se tvrdi u obrazloženju predloga da je tako urađeno pri njegovoj izradi.
Što se tiče usklađenosti ovog predloga zakona sa potrebama građana i pravnih lica Republike Srbije, tj. o vođenju računa o interesima zaštite njihovih prava i interesa u skladu sa Ustavom, takođe nije ni približno postignut potreban cilj, iako se u tom pogledu u obrazloženju tvrdi da je u pitanju savremen, potpun i adekvatan zakon, potreban današnjoj Srbiji i njenim građanima. Na izneto su najbolje primedbe koje ću izložiti, kako u vezi načela predloga, tako i zakona i posebno u pojedinostima, o čemu će i poslanici SRS imati mogućnosti za kratko vreme da daju svoje primedbe.
Posebno želim da istaknem činjenicu da je ovaj predlog zakona direktno i neposredno potekao iz Vlade Republike Srbije, odnosno iz resornog ministarstva, od članova komisije koji su imenovani ne onako je to propisano već, možemo slobodno reći, po diskrecionom pravu Ministarstva pravde.
U vezi sa iznetim naročito treba istaći činjenicu da su predstavnici i srpske advokature imenovani neposredno od strane da li ministarstva ili užeg kruga ljudi, a nisu na adekvatan način delegirani iz redova advokature Srbije, odnosno njenih komora, kako je to bilo po pravilu do sada.
Iz tih razloga, Skupština Advokatske komore Beograda ocenila je radni nacrt predloga zakona kao neprihvatljiv. Međutim, Advokatska komora Beograda nije isticala primedbe na ovaj predlog zakona, pa se postavlja pitanje zašto su ga postavili kasnije, a ne na vreme kada je bio u nacrtu?
Nije ni čudo zbog toga što je došlo do zakona koji je doživeo fijasko u javnosti, kako u opštoj, tako posebno i u stručnoj javnosti, a naročito od advokata iz cele Srbije. Ovakav predlog zakona može jedino biti popravljen usvajanjem predloženih amandmana, pa vas molim, gospođo ministre, obratite pažnju na amandmane i nemojte se ustručavati da prihvatite amandmane koje je uložila SRS, jer će doći do poboljšanja teksta.
Posebno ističem da je advokatura ustavna kategorija, da je advokatura našla svoje mesto u pravnom sistemu, a pre svega u Ustavu Republike Srbije, u odredbama člana 67. Međutim, kada je u pitanju advokatura, nije naodmet i da država uredi tu oblast, kao što se to uređuje u drugim državama.
Međutim, advokatura je nezavisna služba, a nije advokatura delatnost. Ona je po Ustavu javna služba. Uplitanje države i politike, pa i rešenje koje je predloženo u odnosu na osnivanje osnovnih komora od strane Komore Srbije, odnosno neposredno zakonom, neustavno je i neprihvatljivo. Takvo rešenje ne može da opstane, zbog čega smo bili prinuđeni da uložimo veliki broj amandmana, da bi očistili predlog zakona o tzv. virusa i neustavnih odredaba.
Što se tiče ostalih odredaba Predloga zakona, a naročito onih koje se odnose na osnivanje stranih advokatskih kancelarija, to je veliki problem, i stranih društava za vršenje advokature u Srbiji. Treba otvoreno reći da je to pokušaj vlasti da uništi osnove na kojima počiva advokatura u Srbiji, tj. da onemogući advokata kao suverenog nosioca advokatske delatnosti i pretvori ga u slugu stranih advokatskih društava i kancelarija.
Tome služe naročito odredbe člana 13. stav 4. i čl. 14, 25. i 26. Predloga zakona. Prema tome, očigledan je cilj predlagača da se advokati Srbije stave neposredno u službu advokatskih društava stranih država, zbog čega se i propisuju pravila o radu stranih kancelarija advokatskih, koje danas nelegalno čak posluju na teritoriji Srbije, o čemu znaju ne samo građani i advokati, nego i organi komore i Ministarstvo pravde.
Ništa se nije u tom pravcu uradilo, niti preduzelo da se spreči to divljanje, delovanje stranih advokata u Srbiji, ako ih ima, mimo zakona i mimo bilateralnog ugovora. Tome posebno doprinose i predložene odredbe o osiguranju obaveznog osiguranja od odgovornosti advokata, čiju visinu ne bi mogla da podnese ni država u ovim okolnostima i uslovima, a kamoli pojedini advokati koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i kojima država, po osnovu službenih odbrana, duguje velike milionske iznose.
Dame i gospodo, najzad treba reći i istaći otvorenu nameru aktuelne vlasti da preko ovakvog predloga zakona omogući stranim advokatima da u Srbiji vršljaju na neustavan način, bez ikakve obaveze njihovih država da omoguće našim advokatima, na bazi uzajamnosti ili na bazi reciprociteta, da se bave advokaturom u njihovim državama. Zašto to naša država radi? Ovim se zakonom u toj oblasti ide direktno protiv nezavisne službe advokature u Srbiji.
U sadašnjim uslovima i okolnostima obavljanja advokatske delatnosti, a posebno ispoljene netolerancije Advokatske komore Beograda prema ovlašćenjima Advokatske komore Srbije, koja je bila prinuđena, zbog pokušaja zavođenja monopola od strane Advokatske komore Beograda, da ukine Advokatskoj komori Beograda javna ovlašćenja po pravu nadzora, da bi se sprečio monopol pojedinaca koji bi želeli da godinama upravljaju tom komorom bez personalnih promena i da sami odlučuju u ime 3.500 advokata u Beogradu, što Advokatska komora nije dozvolila koristeći pritom svoja prava i svoje obaveze iz Zakona o advokaturi, baziranih na Ustavu.
To dokazuje naročito i činjenica je da je novo rukovodstvo Advokatske komore Beograd nastavilo sa ranijom praksom rukovodstva iste komore pretvarajući organe te komore kao neposredne vršioce svojih prava i obaveza advokata u slepe izvršioce naloga rukovodstva te komore. Zato je zakonodavac dužan da ovim predlogom zakona, sa predloženim amandmanima i usvajanjem tih amandmana, spreči dalje urušavanje ugleda advokature Srbije i ostvarivanja njene ustavne uloge, pa je jedini način da se ti uslovi obezbede propisivanjem od strane zakonodavca slobodnog formiranja osnovnih advokatskih komora od strane advokata, kako bi to, kao i u svim državama, izgledalo kao i u Evropi, a posebno u bivšim republikama SFRJ.
S obzirom na trenutno stanje u advokaturi Srbije, gde je bilo i fizičkih napada na one koji drugačije misle u redu advokature u Srbiji, u Komori Beograda nedavno se dogodio fizički napad na uglednoga profesora i advokata Pravnog fakulteta sada u Beogradu, što oslikava stanje advokature Beograda, koje probleme zakonodavac treba zakonom da razreši i omogući časnim i poštenim advokatima da obavljaju svoju delatnost nesmetano, u skladu sa Ustavom.
Protiv onih pojedinaca koji narušavaju ugled i ugrožavaju advokaturu Srbije da obavlja svoju funkciju po Ustavu, organi Advokatske komore moraju, jer imaju na to pravo i obavezu u skladu sa svojim ovlašćenjima, po službenoj dužnosti da pokrenu disciplinski postupak, da pokrenu postupak i da se takvi trajno udalje iz advokature.
Dame i gospodo, kada je u pitanju advokatura, proučavao sam odredbe uporednog prava, pa ću vas samo podsetiti da je u zakonu iz 1946. godine, koji je u skladu i sa zakonom Kraljevine bivše Jugoslavije, Srba, Hrvata i Slovenaca, oni koji su vršili javna ovlašćenja, sudije, tužioci, načelnici i funkcioneri, ne mogu da se bave advokaturom u njihovom mestu punih pet godina.
Imam saznanja da se pokušava amandmanima da se ukine tačka 10. predviđenog člana, kako bi se nekim koji su trenutno neizabrani, a primaju plate, omogućilo sad da ušetaju u advokaturu u onim mestima gde su radili kao sudije ili kao tužioci. Mislim da je to nespojivo i to je mesto, i to je tlo gde će se razvijati korupcija, jer onome ko je obavljao pravosudnu funkciju u mestu gde radi evropska regulativa ne dozvoljava čak i pet godina, a ne dve kako se to predlaže u ovom zakonu.
Dakle, advokatura mora da očisti svoje redove. U advokaturi mora da se napravi red i mora da se spreči ono što je donosilo negativne poene i negativno uticalo na pravosuđe, da se u advokaturi mora zakonom regulisati red, rad i mir i na taj način sačuvati advokatura i njen ugled.
Advokatura nije pastorče. Iz advokature u zemljama anglosaksonskog prava i kontinentalnog prava 90% se regrutuju, iz te profesije biraju nosioci pravosudnih funkcija. Međutim, u Srbiji to nije slučaj.
Advokati u Srbiji, kada je u pitanju izbor nosilaca pravosudnih funkcija, tu i tamo neko bude predložen i izabran, ali mora se s tom praksom prekinuti i advokatura, koja po Ustavu čini granu prava, mora biti uvažavana, ali advokati moraju preko svojih komora da podignu ugled advokature na viši nivo.
U advokatskim komorama moraju da spreče grupe koje žele po 20 godina da ostanu na funkcijama i u foteljama, a da advokati ne mogu da razreše takve ljude, jer iz dana u dan oni jačaju svoje pozicije i u poslednje vreme pokušavaju da se učlane u političke stranke, pa će im političke stranke, koje sutra budu došle na vlast, omogućiti ili da budu sudije i tužioci, ili da budu advokati, ili da budu javni beležnici.
Što se tiče zakona o javnom beležništvu, gospođo ministre, kao savezni ministar pravde 2000. godine sam izradio studiju o beležniku, koja je objavljena, a vidim da ste delimično i nju koristili, a to je studija preko Instituta za uporedno pravo. Iz ove studije možete videti kako je u Evropi, u anglosaksonskim zemljama i u kontinentalnom pravu, beležništvo organizovano i od kada ono funkcioniše.
Ova studija je objavljena u Časopisu za filozofiju, društvene nauke i političku kulturu, u izdanju SRS. Imate deset studija koje su uređene na sistemske zakone, pa ću vas moliti da pogledate i uverićete se da su odavde dobrim delom preuzeli, što pohvaljujem, sastavljači ovog predloga dobar deo odredaba. Pozdravljam to i mislim da je to dobro.
Što se tiče zakona o obezbeđenju i izvršenju, mogu reći da je ovo zakon koji je delimično preuzet iz zakona koji smo radili u Saveznoj Vladi 2000. godine, a radi se o zakonu o izvršenju, gde ste jedan deo odredaba iz tog zakona preuzeli u Predlog zakona. Međutim, ono što je neprihvatljivo, to je da ovim zakonom predviđate sudske izvršitelje i izvršitelje. Vi na neustavan način želite i hoćete da prenesete sudsku vlast na fizička lica, na agenciju, na uterivače dugova, a da za to oni nemaju ovlašćenja. Oni nisu ustavna kategorija. Ni beležnik kod nas nije ustavna kategorija.
Za šta će da vam služe sada sudski izvršitelji, a za šta će ovi izvršitelji kao fizička lica, kao preduzetnici? Kada je u pitanju dostavljanje, može vam se desiti da odete u inostranstvo, a da izvršitelj vaš poziv ili spis okači na tablu, vi o tome nemate nikakva saznanja, kad dođete u stanu možete da nađete drugog kupca vašeg stana i na taj način da trpite štetu.
Izvršitelj ima pravo da procenjuje, i to sam, ali nema veštačenja. Izvršitelj će izvršiti procenu kuće koja vredi 200 hiljada evra i svešće je na 50 hiljada evra, jer ako se niko ne pojavi na prvoj licitaciji, on ima pravo da skine na 30%. Šta ćemo onda? Sada ovde dovodite ljude u neravnopravan položaj.
Sigurno treba da se vodi računa da se spreči dužnički lobi, ali moraju se i dužnici zaštititi. Najveća korupcija u Evropi, u Evropskoj komisiji je izneto, jesu upravo javni beležnici, a ovi novi uterivači dugova, oni će da naprave haos u državi. Bez sudije nema ovde hleba, sudija mora da kontroliše. Vi dozvoljavate da izvršitelj donosi zaključak i da donosi odluke. Zašto? Kako on može da preuzima sudsku vlast? (Predsedavajući: Gospodine Jojiću, vreme.) Hvala.