Reč ima gospodin Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi nekoliko važnih zakona, no hteo bih pre svega par reči da kažem o Predlogu zakona o advokaturi.
Mislim da me vi svakako razumete jer kao sin advokata i kao unuk advokata, koji se od 1935. do 1941. godine bavio i javnim beležništvom i bio kraljevski javni beležnik, mislim da je na mestu da još jednom podvučemo značaj advokature i javnog beležništva i osećam potrebu da objasnim kako potrebu da se ova oblast dobro uredi, tako i predložena zakonska rešenja.
Dolazim iz Pančeva, iz Vojvodine, koja u naš pravni sistem unosi upravo veliku tradiciju bavljenja advokaturom, pa i beležništvom. Kao advokat, učen sam na najboljim primerima dobre prakse i divnih primera velikih advokata koji su obeležavali ne samo određeno vreme, već i epohe.
Nema advokata u Vojvodini koji u sebi ne nosi i delić Jovana Muškatirovića, prvog Srbina advokata u Austrougarskoj, delić Polita Desančića, Jovana Sterije Popovića, Milorada Botića, dugogodišnjeg predsednika Advokatske komore Vojvodine, dugogodišnjeg urednika Glasnika Advokatske komore Vojvodine i priređivača kodeksa profesionalne etike advokata. Mi nosimo i trag onoga što su ostavili veliki advokati južno od Dunava i sa drugih prostora, koji su zajedno gradili ono što smo zvali jugoslovenskom advokaturom.
Upravo su advokati u prelomnim istorijskim trenucima preuzimali veliku odgovornost i često bili ispred svog vremena. Često su, radi pravde, i sami stradali.
Sagledavajući svu veličinu advokata koji su časno i savesno branili i odbranili svoju čast i etiku, setimo se samo Nikole Đonovića i dr Dragića Joksimovića, kao i predsednika Advokatske komore Srbije i Saveza advokatskih komora Jugoslavije Slobodana Subotića. Potomci dr Dragića Joksimovića i Slobodana Subotića, koji su sami lično postradali, naše kolege, Nataša Vučković i Nenad Konstantinović, sede s nama u poslaničkim klupama.
Govoreći o svima koji su nam ostavili putokaz kako treba raditi ovaj odgovoran, težak, a pre svega plemenit posao, hteo bih da istaknem da su svi oni ostavili putokaz kako treba urediti ovu oblast. Upravo ovaj predlog zakona o advokaturi treba da stvori uslove da se što bolje reguliše ova pravosudna profesija, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koji je utvrdio advokaturu kao samostalnu i nezavisnu službu koja pruža pravnu pomoć građanima i pravnim licima.
Teško je u nekoliko reči pobrojati sve dobre strane ovog zakonskog predloga, no valjalo bi bar nešto istaći. U Predlogu zakona o advokaturi uređena je advokatska delatnost, uslovi za bavljenje advokaturom i oblici rada advokata – prava, obaveze i odgovornost advokata i advokatskih pripravnika i organizacija i rad advokatskih komora.
Posebno je podvučena samostalnost, nezavisnost i javni značaj advokature i to je veoma važno. Kada su osnovna ljudska prava i slobode ugroženi, često upravo advokatura ostaje sama na braniku zaštite tih osnovnih vrednosti. Zbog toga je izuzetno važno stvoriti zakonske uslove da se to sačuva.
Predlogom zakona na dobar način određeni su uslovi za bavljenje advokaturom, prava i dužnosti advokata. Na nov, drugačiji i mnogo primereniji način predviđena je mogućnost stalnog usavršavanja i unapređivanja rada advokata.
Regulisan je budući rad advokatske akademije, kao posebnog tela zaduženog za stalnu stručnu obuku advokata, advokatskih pripravnika, diplomiranih pravnika i lica zaposlenih u advokatskim kancelarijama i kao tela zaduženog za usavršavanje teorijskih i praktičnih znanja i veština advokata, potrebnih za stručnu, nezavisnu, samostalnu, delotvornu i etičnu advokaturu, kao i specijalizaciju advokata u određenoj oblasti prava i advokature.
Predlogom zakona propisan je i advokatski ispit koji se sastoji od provere poznavanja domaćih i međunarodnih propisa i pravnih akata koji se odnose na advokaturu. Važno je da ponovo afirmišemo značaj advokature u našem društvu i da i time doprinesemo poštovanju zakona i pravne države, a naročito zaštiti osnovnih društvenih vrednosti.
Upravo najveći advokati decenijama su kroz istoriju postavljali standarde postupanja u korist naroda, u korist siromašnih, u korist obespravljenih i u korist budućnosti, bez obzira na vremena u kojima su živeli.
Zbog toga pozivam vas da usvojimo ovaj zakon, da i mi doprinesemo uređivanju ove oblasti koja je veoma važna za celo društvo. Pozivam vas da kao narodni poslanici podržimo ovaj zakon, da podržimo sve korisne amandmane koji će još više unaprediti ovaj dobar predlog zakona.
Takođe, pozivam vas da ovu jako važnu materiju regulišemo na način kako je to uređeno u svim razvijenim državama, ali pre svega zbog nas samih. Usvajanjem Predloga zakona o advokaturi uspešno ćemo nastaviti proces reformi i pokazati da smo privrženi pre svega stvaranju uslova za potpunu zaštitu osnovnih prava, kako građana tako i pravnih lica.
Dame i gospodo, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pozivam vas da u danu za glasanje usvojimo sve predložene zakone, uključujući i zakon o advokaturi.

Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, pred nama su zaista važni zakoni koji uređuju jednu od najosetljivijih oblasti koja se tiče svakog građanina, ne samo Srbije nego uopšte, svakoga ko živi na ovoj planeti.
Dakle, zakoni kojima se približavamo konačnoj reformi pravosuđa, koja baš nije najbolje i najsrećnije prošla, koja nije dala one željene rezultate koje smo tako transparentno najavljivali, ali koja je svakako neophodna i nužna i mi smo kao poslanička grupa NS veoma aktivno, amandmanski, učestvovali u pokušaju da ove predloge zakona učinimo boljim, jer su zaista potrebni.
Ono što je kolega pre mene govorio, zaista sam ponosna na iste primere koje je naveo i u ime te dobre naše vojvođanske prakse, a govorim pre svega kao neko ko dolazi iz Vojvodine i ko baštini tradiciju uređenih odnosa, dakle, ponosna na sve to, pozivam vas da u ime daljeg unapređenja pravosuđa budete vrlo objektivni prema svim amandmanima koji dolaze iz poslaničkih grupa, bez obzira da li je u pitanju pozicija ili opozicija, da ih objektivno sagledate i da usvojite sve one, a smatramo da smo kao poslanička grupa tu bili izuzetno korisni, sve one koji će doprineti da ovi zakoni žive na korist građana Srbije. Znači, da budu pre svega efikasni i primenjivi, jer samo takvi zakoni imaju svrhu života.
Zakon o advokaturi je veoma važan zakon. O njemu je, kako ste i sami rekli, vođena javna rasprava. U ovom predlogu ga ne smatramo u potpunosti savršenim i smatramo da ga treba u mnogo čemu popraviti, jer funkcija advokata u narodu je veoma važna i vi znate da advokatska kancelarija nije uvek samo mesto gde ljudi pokušavaju da nađu posrednika između sebe, pravde i nepravde, odnosno da pokušaju da dođu do neke pravde, vrlo često, gospoda advokati koji su poslanici to znaju, vrlo često su oni i psiholozi i psihijatri i savetodavci i utešitelji i sve ono ostalo što prati tu funkciju.
Na kraju krajeva, to je neko koga su ljudi vrlo često, bar u krajevima odakle dolazim, dugo oslovljavali sa doktore, ne samo zbog toga što ta funkcija ima to stručno zvanje, nego zbog toga što je zaista advokat vrlo često posmatran, na neki način, kao doktor, neko ko je lečio od mnogo čega. To advokati ne treba nikada da zaborave i tu svoju uzvišenu ulogu ne treba nikada i ničim da dovedu u pitanje, a ne daj bože da nečim isprljaju.
Dakle, u ime toga, a podsećajući vas na to šta je EU dala kao ocenu reformi našeg pravosuđa, bez ikakve loše namere i bez ikakve želje da to više i teže kritikujemo, podsetimo vas da je put reformi dug, spor, odgovoran i da one, pogotovo u pravosuđu, ne trpe česte intervencije.
Zakon o javnom beležništvu, koji vraća na pravnu ili zakonodavnu scenu Srbije ponovo jednu funkciju koja je ranije postojala i za koju se ispostavilo da nam je vrlo potrebna, ima ozbiljnih nedostataka. Kažem, stavili smo i tu nekoliko primedbi. Vidim da su stavile i kolege iz drugih poslaničkih grupa. Očekujemo da ćete to uvažiti, jer to je jedno, u ovim novim generacijama, novo iskustvo koje svi stičemo i stiču ga i građani zajedno s nama. Sistem funkcioniše onda kada su svi u njega uključeni, i korisnici, i država koja treba to da vrši.
Posebno će biti problematično i nezahvalno zakonodavno rešenje oko sudskih izvršitelja. Uvode se neke nove kategorije. Znamo da su to najpopularniji likovi u životu. Znamo da je to deo života koji je vrlo neprijatan i za jednu i za drugu stranu. Znamo da je potrebno zaštiti poverioce. O tome je kolega Srđan Spasojević vrlo iscrpno govorio, skrećući pažnju na one fine, nesagledive propuste, koji postoje, a koje treba uvažiti.
Dakle, jedno od težih zakonskih rešenja, jedno od težih zakonskih predloga, koje vam je verovatno teže bilo i doneti, a ispratiti sve ono, i ono što će u praksi naići na mnogo više loših primera u samoj primeni, ali to je deo našeg života. Sudske odluke kada su izvršne moraju biti izvršene, dopadalo se to nekome ili ne. Samo tada država postoji i samo tada država služi u korist svojih građana.
Ono što očekujemo kao poslanička grupa, to je da veliki broj amandmana koje smo stavili na ova četiri zakonska predloga, koje smo zaista stručno i profesionalno, uvažavajući interese struke, uvažavajući interese građana, predložili, očekujemo da ih sagledate, da usvojite one koji su korisni i da usvojite one od drugih poslaničkih grupa za koje smatrate da su možda bolji nego naša rešenja.
Verovatno da je neko predložio i nešto što je bolje, ali svakako da na kraju ovi zakoni, kada se pristupi usvajanju, budu onakvi kakve građani očekuju. Svakako da ćemo se prema vašem odnosu prema našim amandmanima i našim predlozima odnositi i mi u danu za glasanje.

Reč ima poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi pred sobom imamo nekoliko veoma važnih zakona, rekao bih sistemskih. Naravno, izraziću nezadovoljstvo zbog čega su tako značajni zakoni ponovo, po ko zna koji put, u ovoj skupštini spojeni u jednu tačku dnevnog reda, ali se ne bih previše zadržavao na tom pitanju, jer to je očigledno postala praksa, rekao bih loša praksa vladajuće većine u ovoj skupštini, jer nekad žurba može da bude jako štetna.
Malopre je kolega Miković, ne vidim ga u sali, pomenuo neke znamenite srpske advokate, pa hajde da u tom stilu i ja dam jedan odgovor. Pomenuću advokata iz Smedereva, Mihajla Stajkovca, posle čijeg istupanja pre donošenja Ustava iz 1869. godine zauzet je stav da advokati ne mogu da budu poslanici. Očigledno da je tad namesništvo imalo ozbiljne probleme sa advokatima. Pravi pristup ovoj temi dovešće do toga da se sa advokatima nema problema.
Mi smo, kao partija koja je podržala reforme pravosuđa, vrlo ozbiljno pristupili ovom problemu i svim ovim zakonima. Podneli smo desetak amandmana i, naravno, insistiraćemo na njihovom usvajanju. Tu bih se opet osvrnuo na ono što je rekao kolega Miković. On je u dobrom advokatskom maniru odlično branio tekstove ovih zakona. Ispalo bi po tome da mi pred sobom imamo tri odlična teksta zakona. Naravno, nisu odlični, jer da su odlični ne bi pokušavali da ih popravimo amandmanima.
Na drugoj strani, mi smo podneli desetak amandmana, jer smatramo da su oni suštinski i da je podnošenje 20, 30, 50 amandmana u stvari vid opstrukcije, jer ako ima na jedan zakon toliko amandmana, onda bolje napišite novi predlog zakona, nego takvim opstruktivnim pristupom pokušavati da se menja sadržina čitavog zakona.
Dodao bih još jednu stvar, imali smo, što se jako dopalo, jedan ozbiljan i konstruktivan razgovor sa predstavnicima Ministarstva pravde, pre nego što je uopšte počela debata o ovom setu zakona. Mogu da kažem da smo oko dobrog dela onoga što smo pokušali amandmanski da rešimo postigli saglasnost. Rekao bih da tako dobra praksa treba i da se nastavi ubuduće.
Naravno, više vremena ćemo imati kada budemo govorili o samim amandmanima, tako da tom pitanju ne bih previše poklanjao pažnje. Dao bih par uopštenih komentara.
Ovim zakonima se uvode neke novine koje naše zakonodavstvo nije prepoznavalo. Konkretno kod zakona o izvršenju, dakle, ne rade to samo državni organi, već postoji mogućnost da se to uradi na drugi način. Mi mislimo da će se time povećati i efikasnost i to ćemo naravno podržati.
Zakon o javnom beležništvu smo dugo čekali. Bez zakona o javnom beležništvu i bez javnih beležnika, po našem mišljenju, nema adekvatne efikasnosti u obavljanju nekih javnih poslova i javnih ovlašćenja.
Postavio bih jedno konkretno pitanje – da li su možda, vezano za zakon o javnom beležništvu, rokovi adekvatni? Lično mislim da su rokovi za ostvarenje nekih važnih stvari, koje su predviđene zakonom, kratki. Možda bih kasnije voleo da čujem i objašnjenje zašto su se pisci Predloga zakona baš opredelili za takva rešenja i za takve rokove.
Pošto vreme koje moja poslanička grupa ima ističe, ostatak onoga što smo želeli da predložimo uz amandmane i uopšte o zakonu u celini uradićemo kada bude rasprava u pojedinostima.

Reč ima gospođa Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi generalno podržavamo ideju donošenja zakona o javnim beležnicima, prvenstveno zbog unošenja veće sigurnosti u pravni promet, zbog olakšanog dokazivanja i zbog rasterećenja sudova od niza onih radnji koje bi oni  inače bili u obavezi da čine.
Ako smo 1930. godine imali Zakon o javnim beležnicima, koji je izgledao ovako, vidite, ima svega par strana, on je u to vreme bio izuzetno moderan zakon, jako dobro izbalansiran zakon i zakon koji je uvažavao sve dobre osobine latinskog sistema notarijata, onda se podrazumeva da i danas, 80 godina nakon toga, treba da imamo zakon koji je bar približno sličan po svom kvalitetu ovom zakonu.
Ono što je vrlo vidljivo kroz ceo tekst zakona, ovaj naš o kome sada raspravljamo, jeste ogromna nadležnost ministra u regulisanju svih važnih glavnih pitanja vezanih za javne beležnike. Sadašnja slika pravosuđa najbolje govori o tome šta se dešava u pravosuđu kada se ministru daju odrešene ruke – pravosuđe se reformiše na taj način da u njega više ne veruju ni oni koji su tamo pozvani da dele pravdu.
Mnogi zbog straha da bi sačuvali sopstvenu funkciju ne prezaju od toga da zloupotrebe tu istu funkciju, ni tu istu instituciju u kojoj rade, da bi učestvovali u montiranju i kreiranju montiranih procesa. Eto, u najkraćem, to je slika pravosuđa danas.
Ipak da se vratim tekstu ovog zakona. Očigledna je namera predlagača zakona da ima odlučujući uticaj na imenovanje prvih sto javnih beležnika. Postavlja se pitanje – zbog čega baš prvih 100? Zašto taj broj nije bio manji? Ako se kaže da se broj, da se javno-beležnička mesta utvrđuju na osnovu kriterijuma teritorija osnovnih sudova, zašto nisu predlagači zakona krenuli od toga da javnih beležnika ima 34, koliko ima uopšte osnovnih sudova u Srbiji?
Ne vidim uopšte nikakav razlog za toliku žurbu, s obzirom da zakon počinje da se primenjuje tek od 1. jula 2012. godine. Ne znam da li se uopšte raspravljalo o tome da se izbor, odnosno imenovanje prvih javnih beležnika prepusti Narodnoj skupštini.
Smatram da bi u tom slučaju imali jedan transparentan postupak izbora, a ovako imamo samo neskrivenu nameru potpune kontrole ovakvog procesa. Vrlo je čudno zbog čega prvenstveno ministar, zato što je on nadležan za imenovanje javnih beležnika, polazi za tom formulacijom da će on, maltene, imenovati više beležnika nego što će to uraditi onda kada bude formirana javno-beležnička komora. To je za nas potpuno neprihvatljivo i mislim da se na taj način ostvaruje ogroman uticaj na izbor javnih beležnika.
Postupku imenovanja javnih beležnika je posvećeno svega par članova, ako se ne varam od 25. do 30. Mnogo sam puta čitala zakon, tako da nema potrebe više da ga gledam. Naravno, to nije dobro i nije dobro što nisu razrađeni nikakvi kriterijumi, ni merila za samo imenovanje javnih beležnika. Stiče se utisak da će ovde biti slična situacija kao kod reizbora sudija, zbog toga što se ostavlja jako mnogo prostora za proizvoljno odlučivanje. Vi ste toga vrlo svesni.
Ko nama garantuje da ministar pravde prvih sto javnih beležnika neće imenovati na osnovu svog ličnog nahođenja, od ljudi iz vašeg neposrednog okruženja, članova stranke, prijatelja stranke, koga god želi? U ovom tekstu zakona garancija za tako nešto ne postoji. To jasno treba da se naglasi.
Dalje, u toj samovolji se toliko ide da se čak kaže da će ministar da imenuje konkursnu komisiju koja će biti sastavljena samo od tri člana. Ne zna se uopšte koja tri člana. Gospođo ministar, sada vas pitam od koja tri člana: vašeg vozača, državnog sekretara ili vašeg telohranitelja? Zbog načina kako ste vršili reizbor, ovakav scenario uopšte nije nemoguć. Vi ste toga vrlo dobro svesni.
Molim vas da nam sada pred svima objasnite koja tri člana ste imali u vidu i zašto to ne stoji u predlogu zakona. U nekim vrlo dobro regulisanim sistemima, zemljama koje imaju dugu javno-beležničku tradiciju, konkursna komisija je sastavljena prvenstveno od sudija najviših sudskih instanci u toj državi i profesora pravnog fakulteta.
Znam da je vama mnogo lakše kada nemate dodira sa strukom, jer u toj situaciji radite šta god želite, kao što ste radili sa sudijama, ali vas molim da ovo pitanje ozbiljnije definišete i da ovo pitanje ozbiljno shvatite.
Posao javnog beležnika je definitivno, ne samo da će biti u našoj zemlji nego svuda u svetu, izuzetno dobro plaćen, a zbog načina kako je u ovom predlogu zakona predviđeno imenovanje javnih beležnika ostavlja se veliki prostor za sumnju u nepristrasnost izbora. Ovom prilikom pozivam Agenciju za borbu protiv korupcije da vrlo budno nadgleda celokupan postupak i da otvori oči prilikom imenovanja prvih sto javnih beležnika, a onda kako bude.
Dalje, zašto nije predviđeno da lica koja su završila specijalističke studije iz oblasti javnog beležništva nemaju prednost prilikom imenovanja za javne beležnike? Zašto to nije napisano u Predlogu zakona? To govorim ne zbog svog ličnog interesa, nego govorim zbog toga što je jako mnogo ljudi završilo specijalističke studije, što na Pravnom fakultetu u Beogradu, što na drugom fakultetu koji su organizovali profesori koji su, u krajnjem slučaju, bili i članovi Radne grupe koja je radila ovaj tekst zakona.
Znači, bila sam polaznik prve generacije specijalističkih studija iz oblasti javnog beležništva na Pravnom fakultetu u Beogradu, imali smo prilike da stičemo znanja od najkvalitetnijih profesora, tzv. pionira javnog beležništva u Srbiji. Zbog čega bi sada status lica koja su završila specijalističke studije u potpunosti bio izjednačen sa statusom onih koji možda prvi put čuju za profesiju javnog beležništva? To je nešto što je trebalo mnogo bolje regulisati ovim predlogom zakona i trebalo mu je posvetiti malo više ozbiljnosti.
Kada je u pitanju stručno obrazovanje javnih beležnika, išli bismo čak i korak dalje. Da zanemarimo to što niste priznali specijalističke studije na Pravnom fakultetu u Beogradu, išli bismo korak dalje – zašto niste prihvatili da pohađanje javno-beležničke akademije bude obavezno? To je nešto što imaju druge zemlje, zemlje sa dugačkom javno-beležničkom tradicijom.
Mislim da od toga ne bi imali nikakvu štetu, naprotiv, veliku korist. U krajnjem slučaju, u uporednom pravu u pogledu stručnog obrazovanja javnih beležnika posvećena je velika pažnja i zahtevaju se vrlo strogi uslovi. U tom smislu, mislim da bi to bio na neki način preduslov afirmacije ove profesije na njenom samom početku.
Zbog svih ovih manjkavosti o kojima sam danas govorila mislim da je ovaj zakon primer kako jedna dobra ideja, jedna ideja koja je korisna za pravni sistem, zbog prevelike ambicije jednog kruga ljudi da kontroliše celokupan postupak imenovanja i da ga podredi sebi, može da bude devalvirana.

Reč ima gospođa Danijela Lovrin Gavrilović.

Poštovani potpredsedniče, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o četiri veoma značajna zakona iz oblasti pravosuđa, koji u svakom smislu zadovoljavaju evropske standarde. To je veoma važno, obzirom na našu evropsku orijentaciju.

Ono što mene, kao nekoga ko živi u ovoj zemlji, raduje i što mi je posebno značajno, što će ovi zakoni umnogome doprineti poboljšanju situacije u kojoj se građani nalaze kada se nađu pred sudom.

Moje kolege su govorile o zakonskim rešenjima i osvrnule su se na pojedine članove zakona, a ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na to kako će ovi zakoni poboljšati položaj građana kada se nađu pred sudom. Upravo u tom smislu ću govoriti o zakonu o izvršenju i obezbeđenju i zakonu o javnom beležniku.

Po dosadašnjem Zakonu o izvršenju, po mom mišljenju, složićete se, ipak je bilo mnogo lakše biti dužnik nego biti poverilac. Država je, zapravo, takvim zakonskim rešenjem, postupanjem suda u dužničko-poverilačkom odnosu, štitila dužnika. Dužnik se prilično bahato ponašao: naručim određeni posao, posao bude realizovan, obaveza kada je trebalo da platim taj posao davno je nastupila, a ja se i dalje ponašam kao baš me briga, jednostavno, štiti me država, štiti me zakon.

Po ovom zakonu to više neće moći. Zbog toga mi kažemo dosta takvom ponašanju, ne može više dužnik da izigrava državu, ne može više dužnik da izigrava poverioca. Napravili smo takvo zakonsko rešenje u kome se po prvi put štiti poverilac.

Da bih potkrepila ovo što sam sada rekla, navešću tri noviteta u ovom zakonu, koja govore u prilog činjenici da mi danas štitimo poverioca, što je i normalno, a ne da štitimo dužnika.

Novinu u ovom zakonu predstavlja to da nema povraćaja u pređašnje stanje. Vrlo često se dešavalo da dužnik navodi u podnescima sudu da nije bio u mogućnosti da preduzme neku pravnu radnju, sudije su prihvatale to kao činjenicu, nisu to proveravale, desi se povraćaj u pređašnje stanje, izvršni postupak se neopravdano odugovlači i sve to ide u prilog dužniku.

Druga novina, koja je predviđena u ovom zakonu, to je povećan broj izvršitelja. To doprinosi efikasnijem izvršnom postupku. Sada će poverilac moći da bira da li će hteti sudsko izvršenje, dakle sudskog izvršitelja ili će angažovati novog izvršitelja. Sama činjenica da ima više izvršitelja, da poverilac može da bira da li će sudskog izvršitelja, da li će sam angažovati izvršitelja, govori da će izvršni postupak biti mnogo efikasniji.

Na kraju, po mom mišljenju najznačajnija novina u ovom zakonu, koja je i pružala najviše mogućnosti da se izvršni postupak neopravdano odugovlači, jeste novina koja se odnosi na sam postupak dostavljanja pismena u izvršnom postupku.

Naime, dosadašnji način dostavljanja pismena izvršnom dužniku omogućavao je odugovlačenje, bilo je dovoljno da znate izvršitelja koji će se pojaviti kod vas, konstatovati da vas nije našao na mestu gde ste prijavili prebivalište i tako će se postupak u nedogled odugovlačiti.

Kod nas u Šapcu čak je poznata jedna simpatična priča, kada se kao dužnik pojavio advokat. Sudski izvršitelj je odlazio kod njega u kancelariju da mu uruči pismeno o izvršnom postupku. On se, nećete verovati, maskirao. Stavio periku, nalepio brkove i stavio naočare, kada se sudski izvršitelj pojavio i pokušao da mu uruči pismeno, on je rekao – nisam taj, mogu da mu poručim da ste ga tražili, ali nisam taj. To je jedna vrlo simpatična priča. Da nije tužna, bila bi smešna.

S druge strane, ovim zakonom predviđeno je da se pismeno smatra dostavljenim, znači, izvršitelj će pokušati jedanput da dostavi pismeno. Ukoliko to ne uspe, istaći će ga na oglasnoj tabli suda. U roku od pet dana smatra se da je dostavljanje izvršeno uredno. Prema tome, može dužnik da se maskira koliko hoće, to mu više ništa ne vredi.

Drugi zakon o kome želim da govorim je zakon o javnom beležništvu. Ovaj zakon predstavlja novinu i našem pravnom sistemu. Mislim da će povećati pravnu sigurnost.

Opet ću navesti jedan primer, da bi naši građani shvatili šta to konkretno znači i zašto je bitno da imamo javne beležnike i zašto će se sad popraviti položaj nekoga ko dođe u situaciju da su mu potrebne usluge javnog beležnika.

Kada sam svojevremeno radila u Centru za socijalni rad, imali smo veliki problem i mnogo me je zbog toga bolela glava, zbog jedne žene koja je u srednjim godinama, a nije bila obezbeđena u smislu da je imala nečiju podršku i zaštitu, živela je sama, zaključila je ugovor o poklonu sa jednim, slobodno mogu da kažem, prevarantom.

Znamo da bi taj ugovor o poklonu bio validan, potrebno je da potpisi ugovornih strana budu overeni kod suda, te je ta forma bila ispunjena i rekli bismo - u redu, žena je sama htela da zaključi ugovor o poklonu, a ostala je bez imovine, to je njena volja, tu ne možemo ništa. To bi bilo tako da nije bilo očigledno da ta žena nije bila u mogućnosti da sama shvati značaj svoje pravne radnje i da je to bila zaista njena prava volja.

Na kraju, ona je završila u gerontološkom centru. Smestili smo je u dom za stare, jer nije imala gde da živi, ostala je bez imovine. Prevarant je ostao nekažnjen. Kasnije smo pobijali taj ugovor, a država je snosila troškove njenog boravka u gerontološkom centru. Prevarant je ostao nekažnjen i s pravom je mogao i ovog puta da se naruga centru za socijalni rad, da se naruga i državi.

Takva situacija više neće biti moguća uvođenjem javnih beležnika, koji će pored toga što odgovara krivično i materijalno u krivično pravnom smislu za svoje radnje i za posao koji obavlja, to u krajnjem slučaju nije mnogo ni bitno strankama koje se pojavljuju kod javnih beležnika, ali on odgovara i deponovanim sredstvima za štetu koju pričini u vršenju svoje delatnosti, što je naravno strankama mnogo važnije da budu sigurne da će eventualna šteta koju pretrpe biti nadoknađena.

Dakle, ovo je jedno dobro zakonsko rešenje, ovo je dobar zakon. Naravno, podržaću ga, a sigurno i poslanička grupa ZES.