Iskorišćeno je 15 minuta i 30 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne)

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa LDP, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa SRS, pa prelazimo na deo sednice gde se odvija rasprava po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 13, 14. i 15.

Prvi prijavljeni za reč narodni poslanik Zoran Ostojić.

Posle njega, narodna poslanica Aleksandra Janković.

Narodna poslanica Aleksandra Janković. Izvolite.

Narodna poslanice, niste prijavljeni, prijavljen je narodni poslanik Nikola Lazić. Ne mogu da dam reč dok ne stavite svoju karticu u poslaničku jedinicu. Izvolite.

Nepisano pravilo aktuelnog srpskog parlamentarizma jeste da se ozbiljnim tačkama dnevnog reda smatraju predlozi zakona, navodno, domaće proizvodnje. Oni predlozi zakona koji su usmereni na potvrđivanje međunarodnih sporazuma i ugovora, takođe navodno, imaju samo tehnički karakter. Uz formalno demokratski postulat, ustavni osnov za donošenje zakona, uvek ide i teza o nepodnošljivoj lakoći postojanja, jer će posle usvajanja zakona sve biti jednostavnije, efikasnije, ekonomičnije.
Usvajanje NATO kodifikacionog sistema će omogućiti jedinstvenu identifikaciju, klasifikaciju, određivanje skladišnog broja za sva NATO sredstva, pri čemu će jedan od pratećih efekata biti modernizacija rada Ministarstva odbrane uvođenjem savremenog načina poslovanja. Tra-la-la…
Po oprobanom principu „Koka-kole”, pomalo, ali stalno, što građanima Srbije, a što njihovim predstavnicima u parlamentu se ispod žita ubacuje svašta, i to važi. Već sam naziv ovog prvog predloge jeste nešto bi trebalo da sluđuje prostotu.
Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135 o usvajanju NATO kodifikacionih sistema. Kodifikacija i NATO kodifikacioni sistemi – verovatno je to samo jedna od minornih konsekvenci globalne strategije naših NATO lobista, da se izvan očiju javnosti, jer samo 15% građana zaista podržava članstvo u NATO, na mala vrata Srbija uvede u NATO članstvo.
Ako preterujem, svakako se ne može reći da preteruje ličnost takvog formata kao što je generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji je, 20. maja 2010. godine, rekao da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije Alijansi pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana. Ili mi koji razlikujemo saradnju kroz Partnerstvo za mir, o članstvu u NATO, nismo srpska strana ili aktuelna srpska vlast vodi dvojno knjigovodstvo, pa će, časna Titova pionirska reč, Kosovo ostati deo Srbije, ali po NATO standardima, što znači ”malo morgen”.
Put za potvrđivanje ovakvog tehničkog ugovora između Ministarstva odbrane Srbije i Grupe nacionalnih direktora za NATO kodifikaciju, trasirao je, a ko bi drugi, naš ministar odbrane, kada je 29. septembra 2007. godine, izjavio da NATO ima najbolje standarde i da je njegov zadatak da vojsku standardizuje i opremi prema tim standardima.
On je dodao i to da ne treba on da odlučuje da li će Srbija ući u NATO ili ne, ali da je u datom trenutku odlučeno da vojska bude opremljena u skladu sa NATO standardima.
Nešto kasnije, Srbija je podnela individualni program partnerstva kojim se precizno određuju aktivnosti u kojima će učestvovati i druge institucije u okviru Partnerstva za mir, tokom jednogodišnjeg perioda.
Prvog oktobra 2008. godine je, u sedištu NATO-a, isti ministar potpisao Sporazum o zaštiti poverljivih informacija između Srbije i NATO, takozvani Bezbednosni sporazum. Sporazumom je predviđena obostrana obaveza zaštite razmene informacija između Srbije i NATO, a koje su označene kao poverljive.
To je očigledan primer namerne, logičke greške koja treba da proizvede dodatnu konfuziju, jer se ne pravi razlika između saradnje za saradnju, dovoljan okvir je Partnerstvo za mir i članstvo u NATO, niti između evropskih integracija, što podrazumeva članstvo u EU i evroatlanske integracije, što podrazumeva članstvo u NATO.
Pri poseti potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu, 20. maja 2009. godine, tokom razgovara je pomenuta integracija Srbije u NATO. Nije se dao naš Kluni i rekao je da je ulazak u Alijansu blokiran unutrašnjim političkim razlozima.
Dakle, drugog juna nas je u Skupštini Srbije ponovo obradovao ministar Šutanovac. Naime, izjavio da se Ministarstvo, na čijem je čelu, pridržava odluke Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti, ali i podsetio da je Srbija od novembra 2006. godine članica Partnerstva za mir.
Nije baš da nam je otkrio Ameriku, ali je napravio lep šlagvort za borbu protiv zaborava o vojnoj neutralnosti Srbije.
Naime, Narodna skupština Srbije je, 26. decembra 2007. godine, donela odluku o proglašenju vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze. Ta odluka je, prema tekstu Deklaracije, važeća do raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju.
Srbija se time praktično pridružila porodici evropskih zemlja, članica EU ili ne, koje su proglasile vojnu neutralnost. Među neutralnim državama se nalazi najzapadnija zemlja Evrope, poput Irske, najsevernija, poput Švedske, najjužnija, poput Mlate, najistočnija, poput Moldavije i najcentralnija, poput Austrije.
Iskustava ovih zemalja, jačanje odbrambene politike EU, Ruski predlog o Sporazumu evropske bezbednosti, kao i pojavljivanje novih saveza, poput organizacije za kolektivnu bezbednost, ukazuje na činjenicu da postoji mnogo alternativa članstva u NATO.
Neutralnost, naravno, nikako ne znači izolaciju. Nijedna neutralna zemlja se nije priključila NATO, već one održavaju veze sa Savezom preko programa Partnerstva za mir, koji im omogućava da same odlučuju o nivou, vrsti i intenzitetu veze koje imaju sa NATO, bez obaveza koje nameće članstvo u NATO.
Na taj način, neutralne zemlje se čuvaju od nametanja obaveza spolja, u osetljivoj sferi bezbednosti, zadržavajući dovoljno manevarskog prostora da samostalno, a u skladu sa svojim državnim interesima, određuju spoljno političke i vojne prioritete.
Unutar EU, postoji pet neutralnih zemalja, Švedska, Finska, Austrija, Irska i Malta. Neutralnost je prihvatljiv koncept sa stanovišta EU i, kao takav, kompatibilan sa procesom evrointegracija Srbije. Članstvom u EU, Srbija bi se priključila klubu neutralnih zemalja, i to kao jedina neutralna zemlja jugoistočne Evrope. Iz takvog položaja, Srbija bi mogla da ima više koristi na međunarodnoj sceni, nego kao još jedna u nizu atlantskih država u regionu. Štaviše, mnoge će iznenaditi činjenica da su SAD veći deo svoje istorije bile neutralne, ostajući mimo velikih ratova 18. i 19. veka.
Tokom 19. veka, Amerika je ostala neutralna u sukobima evropskih sila. Prve tri godine po izbijanju Prvog svetskog rata, SAD su nastavile sa zvaničnom politikom neutralnosti, a vojna dejstva se uključila aprila 1917. godine.
Neutralne zemlje, poput Srbije, koja je 2006. godine pristupila programu Partnerstva za mir, 2007. godine donela Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, nimalo slučajno u vreme državničkog mandata Vojislava Koštunice, preko ovog programa održavaju kontakte i ostvaruju saradnju sa NATO-om.
Sve one procenjuju da ovaj program ne ugrožava njihovu neutralnost, odnosno da im ostavlja dovoljno prostora da sarađuju po političko vojnim pitanjima, sa NATO-om, bez povrede načela neutralnosti. Pored političkog dijaloga, Partnerstvo za mir nudi zemlji podršku u vojnim pitanjima uz jasnu ogradu o članstvu u NATO-u.
Švajcarska je, recimo, najbolji primer kako neutralna zemlja koja je još van EU i te kako može biti aktivna na međunarodnoj sceni. Ali to je zemlja koja je držala do sebe, pa je sopstvenu neutralnost tumačila veoma restriktivno, a tek posle pozitivnog referenduma, postala je članica UN 2002. godine na referendumu i odbijala članstvo u EU. Ipak Švajcarska neutralnost nikako nije značila njenu političku izolovanost, naprotiv, Švajcarska je danas evropsko sedište organizacija i agencija UN i drugih međunarodnih organizacija, poput svetske trgovinske organizacije ili Crvenog krsta.
Danska, na primer, kao članica EU ima izuzeće iz zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, tako da je na njen zahtev garantovano da ne mora da učestvuje u donošenju odluka koje se tiču vojnih angažmana, niti da finansira vojne operacije EU.
Irska je, na primer, jedina članica EU čiji se narod na referendumu izjašnjavao o Lisabonskom sporazumu. Jedan od razloga, većinskog negativnog glasanja, na prvom referendumu, juna 2008. godine, bilo je uverenje Iraca da Lisabonski sporazum narušava neutralnost Irske.
Naime, irska Vlada je nakon neuspeha referenduma tražila i dobila garancije druge članice EU da će osobenost Irske u pogledu neutralnosti biti uvažene, tako da je na ponovljenom referendumu, u oktobru 2009, posle datih garancija, Lisabonski sporazum prihvaćen.
Uspeh u dobijanju garancija od drugih 26 članica je primer da jedna država EU može zaštiti svoju nacionalnu politiku, unutar šire evropske zajednice, uz upornost i doslednost u političkom stavu. Irska ima tzv. „tripl lok” sistem, vojno učestvuje u mirovnim operacijama, pod uslovom da one imaju trojnu odluku: UN, Vlade Irske i parlamenta Irske.
Umesto takvog pristupa, gospodin odsutni Šutanovac, predložio je, a vladajuća većina u parlamentu je usvojila, učešće u mirovnim operacijama, koje uopšte ne moraju da budu pod kontrolom UN.
U redu, zaista nismo kao Švedska, koja gotovo da nije ratovala još od doba Napoleona, ali nas barem poštedite novog učešća u poznatom humanitarnom intervencionizmu NATO-a, tako da u nekoj budućnosti, na spomen-groblju u Avganistanu, ne piše – ovde u miru počivaju NATO legionari srpskog roda, oni koji su umirali sa Obaminim imenom na usnama.
Naše ministarstvo generalštabske strukture će, kako je ministar obećao, obezbediti da srpska vojska uvek učestvuje u pravednim i odbrambenim operacijama. Za sada je glupo da se to zove rat, jer neuki narod može da pomisli da se tamo i gine.
Modernizacija vojske, po NATO standardima bi trebalo da podrazumeva i nove pesme na ispraćaju vojnika...

Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Koleginice i kolege, nažalost ministra nema, ali verujem da će u međuvremenu doći da razjasni neke stvari, tako da je usvajanje ovog zakona o kodifikaciji i opremi naoružanja povod da pričamo i o ovoj temi.
Ovo je jedan tehnički zakon i niko normalan ne bi imao i ne treba da ima ništa protiv, ako će doprineti rastu namenske industrije i boljem integrisanju namenske industrije u svetsku, hajde da kažem, trgovinu namenskom robom. Ali, svakako da se otvaraju politička pitanja, kada je u pitanju članstvo Srbije u NATO, i što nas onespokojava je sledeća činjenice.
Mnogo puta smo govorili da evropskoj politici treba dati sadržaj. Jednostavno, ova vlada to ne uspeva. Zbog toga dolazi do komplimentacije evropske ideje po istraživanjima javnog mnjenja, sve manje i manje ljudi vidi budućnost sebe, svoje zemlje i svoje dece u EU. Upravo zbog toga što se vodi politika samo na rečima, a ne suštinska promena zemlje i suštinske reforme koje bi nas približile EU i punopravnom članstvu.
Za početak, da dobijemo status kandidata i početak pregovora. Zato je ovo pitanje članstva Srbije u NATO za nas važno, jer zaista mislimo da je to prečica i brži put ka punopravnom članstvu Srbije EU. Na stranu svi drugi aspekti i koristi od članstva Srbije u NATO-u, na stranu da je to signal investitorima da je ovo stabilna zemlja i da je kapital u ovoj zemlji siguran, a toliko nam je potreban zbog tolike armije mladih i nezaposlenih ljudi.
Na stranu, što su troškovi odbrambeni manji u tom slučaju, zbog toga što smo okruženi NATO zemljama i ne možemo biti neutralni na način na koji je to Švajcarska, koja ima 12 puta veći nacionalni dohodak po glavni stanovnika, nego Srbija.
Sve su to argumenti koje smo mnogo puta iznosili i zbog čega želimo da Srbija prepozna, kao i ostale političke stranke, da je interes Srbije punopravno članstvo u NATO i EU, a da možda neko van Srbije ima interes da Srbija ne bude ni u NATO-u ni u EU, ali pošto smo mi ovde poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, koji smo izabrali Vladu Republike Srbije, onda bi pre svega i iznad svega trebali da imamo na umu interese Srbije.
Za nas izbori nisu način da se dođe na vlast ili da se na vlasti ostane. Za nas su izbori način da se dobije podrška za neku politiku i zato mi nije jasno zašto gospodin Šutanovac, za koga, hajde da kažem, važi ili ga bije glas da je pro-NATO raspoložen, i potpredsednik je najveće stranke koja čini okosnicu Vlade, koristi argumente koje koriste upravo oni koji nisu za članstvo Srbije u NATO-u. Tri puta je danas rekao kako smo ušli u partnerstvo za mir kad je Koštunica bio predsednik Vlade.
Prvo, ne znam da li je radostan zbog toga što smo ušli u Partnerstvo za mir kad je Koštunica bio predsednik Vlade ili mu je žao što smo ušli, kakve veze ima sad kad smo ušli. Mnogo je važnija, na kraju krajeva, sledeća činjenica, možda je gospodin Koštunica tad bio za Partnerstvo, pa sad više nije. Imamo primere i nekih drugih, na političkoj sceni, koji su 20 godina pričali jednu priču, a onda su skinuli bedž i sad pričaju neku drugu priču. To je legitimno.
Argumente tipa Finska, Austrija, Švedska, to koriste upravo protivnici evroatlanske integracije Srbije. Potpuno je neprimereno da to čini neko iz Vlade koja se smatra i smatraju je proevropskom.
Finska je neutralna dugo, a to je nekakav prećutni dogovor sa tadašnjim SSSR, još iz vremena ”hladnog rata”, da se ona ne svrstava. Švedska je istorijski neutralna, priznata je kao neutralnost kod svih drugih država. Švajcarska, da ne govorim, do pre deceniju nije htela da uđe ni u UN da ne bi narušila svoju neutralnost.
Sad se pozivamo na to, umesto da se pozivamo na iskustvo svih bivših komunističkih zemalja koje su , da bi ušle u EU, ušle u NATO, kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska itd.
Pozivamo se na Rezoluciju o vojnoj neutralnosti. Ta rezolucija se tako ne zove. Zove se Rezolucija Narodne skupštine RS o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka RS. Ona je doneta, setite se, u vreme kad su bili neuspešni pregovori po Ahtisarijevom planu.
Naime, u jednoj tački Skupština konstatuje da albanska strana izbegava da stvarno pregovora, u drugoj konstatuje, ne znam, da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu, u trećoj smo zabrinuti zato što EU nagoveštava aktivnosti na Kosovu i misiju Euleksa, a u četvrtoj konstatujemo da bi proglašenje nezavisnosti Kosova, kao i priznanje nezavisnosti pokrajine od strane bilo koje države –priznanje, pazite – predstavljalo grubo kršenje međunarodnog prava.
Priznanje ne može da bude kršenje međunarodnog prava. Svaka zemlja je suverena. Što se tiče proglašenja nezavisnosti, posle toga smo tražili mišljenje Međunarodnog suda i dobili mišljenje da to priznanje nije kršilo međunarodno pravo, i da je u skladu sa Rezolucijom 1244.
I sve to što je bila Rezolucija, umetnuto je zbog ukupne uloge NATO-a od protivpravnog bombardovanja Srbije. Ne znam, proglašavamo vojnu neutralnost RS u odnosu na postojeće saveze do raspisivanja, eventualno, referenduma na kom bi se donela konačna odluka. Znači, umetnuta je. Nikakve veze nema sa neutralnošću.
Tada ste vi iz DS uradili to što se uradili i sad iz ovoga ne možete da izađete. Kako vi mislite, kad kažete, gospodo iz DS, gospodine ministre, da za ovu vladu sad nije tema NATO, nego za neku buduću vladu. Kako vi mislite u toj budućoj vladi da otvorite pitanje NATO-a, ako ga ne otvorite sad ili ako ga ne otvorite u predizbornoj kampanji.
Mi jasno tražimo politiku, podršku za politiku koju jasno izlažemo i ta politika, za koju se zalaže LDP, imaće uticaj onoliko koliko dobije glasova na izborima, duplo više nego prošli put, sledeći put još mnogo više.
Kako mislite da u budućoj vladi otvorite pitanje NATO-a, ako ne tražite podršku od građana za tu politiku? Ili mislite kao ovi vaši glavni konkurenti sa kojima se sporite oko datuma? Dogovorili ste se koji datum da bude za izbore, a sada celu zemlju tresete zbog toga što jedan drugom hoćete da oborite ruku, ko je tu sad koga naterao.
Kako mislite da uđete u predizbornu kampanju, u vladu koja će, ako dobijemo kandidaturu, morati da pregovara i da završi taj evropski posao, a da ne kažete građanima šta je taj evropski posao i šta mora da se uradi? Mislite – dajte nam glas, a posle ćemo da vidimo da li ćemo u NATO, ili šta ćemo da radimo? Sešćemo, pa ćemo da se dogovorimo. Tako se ne vodi politika. To je neozbiljno. Tako se kompromituje i evropska i atlantska ideja.
Da ne govorim sada o ponižavanju i zašto je članstvo u NATO-u važno, da zemlja prestane da se ponižava, kao što je to bilo pre neki dan. Mi jedini imamo sa Rusijom manjinsko učešće u budućem Južnom toku, ako ga bude. Sve druge zemlje kroz koje prolazi Južni tok imaju ravnopravan tretman. Sve druge zemlje su članice NATO-a: Bugarska, Grčka, Slovenija itd.
Zato mislim da je nekorektno i vodi kompromitaciji budućih evroatlanskih integracija i članstva Srbije u evropskoj porodici naroda, koristiti argumente koje koriste protivnici tih integracija. Mnogo je poštenije reći – društvene okolnosti danas ne omogućavaju donošenje takve odluke. Kao što je Rade Bulatović svojevremeno rekao, kada je u pitanju hapšenje Mladića, da su društvene okolnosti protiv toga. To je čistije i poštenije, nego voditi jednu politiku u kojoj nije jasno šta želite.
Kažete da je Koštunica bio na čelu Vlade kada smo ušli u Partnerstvo za mir. Pa jeste, ušao je zato što nije verovao da ćemo ući u Partnerstvo za mir. To je javna tajna. Veče pre tog samita u Rigi, Mladić je bio uslov za članstvo u Partnerstvu za mir. Govorim o decembru 2006. godine.
Onda su neki pametni ljudi objašnjavali onima koji odlučuju da je glupo da to bude uslove, jer možda Mladića, ili verovatno, Mladića čuvaju upravo oni koji ne žele Srbiju u Partnerstvu za mir, u NATO-u, u Evropskoj uniji. Tako da politika uslovljavanja Mladićem ima smisla samo kada bi ovde postojao konsenzus da hoćemo tim putem.
Ali, ako ne postoji konsenzus, i neko ga čuva, a koji to ne želi, onda, faktički, uslovljavanje ide u korist onih koji su protivnici evroatlanske integracije Srbije. Pa je preko noći promenjena odluka i primljeni smo u Partnerstvo za mir, na opšte zaprepašćenje tog Koštunice. Zato je sedam meseci kasnije ubačena ova vojna neutralnost. Do tada niko nije pominjao vojnu neutralnost.
Još jedan argument o neiskrenosti ove vlade, kada je u pitanju evroatlantska budućnost, jeste i to Partnerstvo za mir, koje se proglašava kao prava mera saradnje sa NATO-om u ovom trenutku. Eto, primljeni smo u Partnerstvo za mir 2006. godine u decembru. Od tada je prošlo pet godina, tri vlade. To je bila prva Koštuničina vlada.
Tek februara ove godine, ova vlada, znači, dve i po godine od kada joj je započeo mandat, donosi odluku o početku izrade akcionog plana partnerstva, nešto što se zove „Partnership Action Plan”. To je kako ćemo naše članstvo u partnerstvu konzumirati. Šta želimo od tog jednog jelovnika koji je veliki?
Tek sada počinjemo da pravimo plan. Nisam siguran da će se taj plan završiti za mandata ove vlade. Eto, iskrenost u evroatlantskim integracijama. Tokom celog mandata, ova vlada nije uspela da kaže NATO-u da to želimo od partnerstva. Samo smo formalno članovi od 2006. godine.
Gde je „Membership Action Plan”, akcioni plan koji će nas uvesti u članstvo? Daleko, daleko, izgleda, što reče Jovanović, za jedno deset godina, kada Putin ponovo dođe da nam da dozvolu. Bojim se da takva politika u principu kompromituje evroatlantsku ideju i zato mi smeta kada se ministar odbrane ovde pravda što pričamo o NATO, argumentom – ušli smo u partnerstvo kada je Koštunica bio član, Finska i Švedska su neutralne, i takve stvari.
To ostavite, gospodine Šutanovac, onima koji su protiv toga. Ostavite Putinu, ako kažete da nikoga ne pitate. Pa ne smete da progovorite o NATO-u kad dođe Putin, nego moraju ovde šefovi poslaničkih grupa, odnosno Čeda Jovanović da otvori to pitanje. Ovamo kao vodimo nezavisnu, izbalansiranu ili ne znam kakvu spoljnu politiku.
Reče pre neki dan na Odboru za spoljne poslove ministar Jeremić – što ovde nema više jedinstva, to ne valja, bolje da ima u Srbiji jedinstva oko spoljne politike, koja je ne znam kakva, izbalansirana, kao što ima u Hrvatskoj. Pa u Hrvatskoj niko ne spori put Hrvatske. Hrvatska je u NATO-u. Najveći komunisti i najljući fašisti su bili za to, i svi oni između, normalno.
Prema tome, kada bude ovde politika u interesu Srbije, a ne u interesu nekog drugog, onda će svakako u ovoj skupštini biti jedinstva. Dok je ni tamo, ni vamo, sedi na dve stolice, a obe žuljaju, svakako da ne može biti jedinstva. Čak je obaveza da oko pogrešne politike nema jedinstva, jer se tako pokazuje i odgovornosti i ljubav prema svojoj zemlji.
Dakle, manje demagogije. Ministar odbrane treba manje da se ponaša kao direktor namenske industrije, a više kao političar, jer je potpredsednik DS, i da jednostavno preuzme tu vrstu odgovornosti. Bez te odgovornosti, sve drugo je demagogija i populizam. Znam da biti socijaldemokrata podrazumeva biti populista, kao što i biti konzervativac podrazumeva biti populista, ali treba postojati nekakva mera.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.

Izvinjavam se narodnom poslaniku, na formularu preda mnom je 14 minuta i 24 sekunde, a 15 minuta je i 13 sekundi.

Izvinite za prekid, moja je greška, 15 minuta i 36 sekundi, formular je star. Izvinite.

Narodni poslanik Petar Jojić ima reč, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović. Samo vas molim da se prijavite.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, gospodo iz ministarstva, što se tiče ovog predloga zakona, SRS je o tome, preko svoga predstavnika gospodina Borisa Aleksića, izrekla svoje mišljenje i svoje stavove.
Dakle, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane, i Grupe nacionalnih direktora NATO-a za kodifikaciju. Osvrnuo bih se na neke stvari koje treba da budu u nekoj vezi, a pre svega sa NATO-om i da se ne zaborave neke činjenice.
Da li Srbija treba, gospodo iz Ministarstva odbrane, da ide u NATO? Istorijski gledano, članice NATO-a nikada nisu pomogle Srbiju, ni u jednom ratu. Gde nisu imale svoj interes, počev od cara Dušana, preko Solunskog fronta, do Drugog svetskog rata i, najzad, u poslednjem ratu 90-ih godina naovamo, Srbi su uvek ispadali naivni u prijateljskim odnosima, ratnom savezništvu protiv svakog protivnika, gde su Srbi bili najveće žrtve koje su u tim ratovima i u toj prošlosti podnosili.
Mi smo u odnosima sa članicama NATO-a imali veće gubitke, ogromne gubitke smo imali, a vodeće zemlje NATO-a, sadašnje članice, prema Srbiji i srpskom narodu bile su nekorektne i, prema posledicama prouzrokovanim, zlikovci.
U zadnjim ratovima 90-ih godina, Amerikanci i njihovi penzionisani generali i tvorci plana i izvršitelji „Oluje” protiv Srba u Hrvatskoj, bombardujući sve što je srpsko u BiH, bombardovali su Srbiju i naneli joj ogromne štete i vratili je 50 godina unazad, okupirali srpske teritorije, sada okupirali i KiM, okupirali srpski narod u BiH, hoće da ukinu Republiku Srpsku i da je pripoje Muslimansko-hrvatskoj federaciji. Dakle, planovi NATO-a su, pre svega, u tom pravcu usmereni.
Zašto mislimo da nije dobro potpisati ovaj ugovor? Šta su radili NATO-vci? Predali srpske teritorije Hrvatima i ceo NATO pomaže Hrvatima da se treći stav ustaške Pavelićeve politike sprovede u delo…

Narodni poslaniče, vrlo strpljivo slušamo diskusije koje, sem jedne, nemaju nikakve veze sa dnevnim redom, ali postoje granice. Tako da vas molim, imaćete isti prostor kao i drugi narodni poslanici, da ne govorite o tački dnevnog reda, ali baš da ne preterate u kršenju Poslovnika. Molim vas, pažljivo sa jezikom i bar malo, ako je reč o NATO, članstvo NATO-a nije na dnevnom redu, da bude bez mogućnosti da moram da vas opominjem da neke odredbe Poslovnika ipak poštujemo. Dobro?

Gospođo Čomić, ne govorim o caru Muratu, govorim o NATO-u, a to je na dnevnom redu.

Narodni poslaniče, nije na redu NATO. U skladu sa članom 27. sam dopustila svim narodnim poslanicima da se ne drže teme dnevnog reda, osim u vrlo, vrlo blagom spominjanju, isključujući jednog od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa. To pravo ćete imati i vi, ali vas molim da ne preterujete u kršenju Poslovnika i da koristite pravo da ne govorite o tački dnevnog reda, u meri poštovanja drugih odredbi Poslovnika Narodne skupštine.

Gospođo Čomić, govorim o NATO-u, a NATO je na dnevnom redu. Da li kod vas poslanik ima pravo da govori o tački dnevnog reda?