Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Zoran Nikolić (do 24. aprila), Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Branka Ljiljak, Marko Đurišić, Edip Šerifov i Konstantin Samofalov.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom zajedničkog jedinstvenog pretresa o predlozima zakona iz tačka 13, 14. i 15. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, pozvala i gospodina Dragana Šutanovca, ministra odbrane i Nebojšu Ćirića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja, a sednici sam pozvala da prisustvuju i: Dragan Radulović, sekretar Ministarstva odbrane, Milorad Todorović, sekretar MUP-a, Ilija Pilipović, pomoćnik ministra odbrane, general prof. dr Bojan Zrnić, načelnik Uprave za odbrambene tehnologije u Ministarstvu odbrane, Milorad Perić, načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju u Ministarstvu odbrane, Branislav Zec, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Milan Josipović, pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja i Jasmina Roskić, načelnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.
Nastavljamo rad.
Prelazimo na 13-15. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O POTVRĐIVANjU UGOVORA O USVAJANjU NATO KODIFIKACIONOG SISTEMA, SPORAZUMA S ČEŠKOM O POLICIJSKOJ SARADNjI U BORBI PROTIV KRIMINALA I SPORAZUMA S KAZAHSTANOM O UZAJAMNOM PODSTICANjU I ZAŠTITI ULAGANjA (zajednički jedinstveni pretres)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstven pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda po tačkama 13, 14. i 15, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe, iznosi pet časova te da se raspodeljuje na sledeći način: poslanička grupa Za evropsku Srbiju ima jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS – jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa G17 Plus – 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa „Napred Srbijo” – 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica – 24 minuta; poslanička grupa SPS – JS – 18 minuta; poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jednom do pet minuta.
Obaveštavam vas da su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa po ovim tačkama dnevnog reda: narodni poslanik Saša Dujović – poslaničku grupu SPS – JS, narodni poslanik Jovan Palalić – poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Vlajko Senić – Ujedinjeni regioni Srbije, narodni poslanik Boris Aleksić – poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 170. stav 1, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstven pretres.
Da li predstavnik predlagača, ministar Dragan Šutanovac želi reč? (Da) Izvolite, gospodine ministre.

Naime, obrazložiću dva predloga koja su stigla iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ministar unutrašnjih poslova je službeno odsutan, pa ću danas zamenjivati njega ovde u parlamentu.
Prva tačka je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Vlade Republike Srbije, koju predstavlja Ministarstvo odbrane i Grupe nacionalnih direktora NATO-a, za kodifikaciju. To je pre svega privredno, a ne vojno pitanje. Radi se o internacionalnom sistemu oglašavanja proizvoda, naoružavanja i vojne opreme, uključujući i sve logističke potrebe. Taj kodifikacioni standard ide u pravcu industrijskog standarda i vrlo je moguće da će u nekom narednom periodu da, upravo, bude usvojen kao industrijski standard.
Ovim standardom trenutno je u svetu pokriveno 63 zemlje, od kojih je 28 zemalja članice NATO-a i 35 zemalja koje nisu u NATO-u.
Neke od njih nemaju apsolutno nikakvu direktnu vezu sa NATO-om, ali žele da budu u standardu koji omogućava da njihova odbrambena industrija plasira svoje proizvode u sve zemlje koje funkcionišu po tom standardu.
Podsećam da će kodifikacijom naša odbrambena industrija dobiti kodifikacione brojeve za svaki proizvod koji poseduje. Naći će se u svim svetskim katalozima i biće izuzetno važno da ono što smo do sada napravili kao veoma veliki uspeh konačno dobije i svoj standard čime ćemo moći da se pojavimo i u onim zemljama gde do sada nismo mogli ući zbog nemanja tog broja.
Naglašavam da se ne radi o nečemu što ima ikakve veze sa politikom. Naprosto, danas kada imate problem da prihvatite da postoji nešto što je standard, a u isto vreme nažalost postoji veliko neznanje. Reći ću vam da su među 35 zemalja, koje su pristupile tom kodu, upravo zemlje kao što je Rusija, Brazil, Indija, i da ne čitam imena ostalih 32 zemalja, što ukazuje da postoji visok nivo svesti u tim zemljama.
Ubeđen sam da će postojati visok nivo svesti upravo u ovom parlamentu, da ispoštuje potrebe našeg sistema odbrane, ali pre svega naše odbrambene industrije, koja, kao što znate, proteklih godina beleži izuzetno velik porast izvoza našeg naoružanja i vojne opreme. S ovim standardom, mogu da kažem, očekujemo da da napravimo i bolje rezultate, jer se pojavljujemo onda u knjigama u kojima do sada nismo imali.
Ugovor o saradnji je potpisan u Edinburgu, dvadeset i petog maja 2010. godine, i praktično sa ratifikacijom, u parlamentu Srbije, mi bismo konačno pristupili NATO kodifikacionom sistemu. Mislim da je to nešto što zaista treba da dobije podršku, jer to nije politička podrška, to je ekonomska podrška, to je podrška za razvoj naše industrije i nadam se da će poslanici koji dolaze iz gradova i opština u kojima postoji naša industrija dati podršku ovakvom ugovoru.
Nemam sumnje da će iz nerazumevanja pojedini poslanici imati problem da prihvate da mi nešto radimo sa NATO-om, ali ako kažemo da su u tom standardu sve zemlje Evrope, kad kažem „sve zemlje”, mislim na sve zemlje EU, onda je dovoljno reći da je to za nas izuzetno važno.
S druge strane, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o policijskoj saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala, želim da vas podsetim da MUP u poslednje vreme ostvaruje izuzetno velike rezultate na razvoju međunarodne saradnje, i da je Ministarstvo unutrašnjih poslova u proteklom periodu potpisalo veliki broj ugovora o saradnji u oblasti policijskih poslova, koji omogućuju da se veliki broj kriminalaca nađe upravo iza rešetaka, gde im je i mesto.
Ovaj sporazum potpisan je na inicijativu ministra unutrašnjih poslova gospodina Dačića prilikom njegove posete krajem januara 2009. godine, a potpisan je 17. 12. 2011. godine. Dobro, imam ovde pogrešno napisano, ali nije to ni važno.
Saradnja uspostavljena ovim sporazumom odnosi se na oblike kriminalnih aktivnosti, a naročito na organizovani kriminal, terorizam i njegovo finansiranje, krivično delo protiv života i zdravlja, trgovina ljudima, krivično delo u vezi sa ilegalnim migracijama, krivična dela nad decom, trgovina drogama, sajber kriminal, trgovina oružjem, krivična dela vezana za predmete od kulturne i istorijske vrednosti, falsifikovanje novca, i drugih falsifikata.
Nadležni organi putem ovog sporazuma razmenjuju informacije, koordiniraju aktivnosti i pružaju uzajamnu podršku u radu, sa mogućnošću uspostavljanja zajedničkih tela i slanje eksperata u drugu zemlju potpisnicu.
Ceneći vaše vreme i potpunu opravdanost prihvatanja ovakva dva zakona, svoje izlaganje sam sveo na najkraće moguće.

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora Vlatko Ratković želi reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da) Gospodin Čedomir Jovanović ima reč.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, izgleda da većina drugih šefova poslaničkih grupa želi nekako da izbegne raspravu o ovoj temi upravo zbog onog što ste vi sami rekli u svom kratkom izlaganju.
Naravno da se ne može razgovarati o NATO-u, a pojam NATO svoditi na privredu i ignorisati politički aspekt koji proizilazi iz velikog ćutanja koje mi smatramo dokazom slabosti našeg društva i države da se odredi prema NATO.
Mislimo da nije dovoljno reći kako 63 zemlje prihvataju ovaj NATO standard, i da biste vi bili potpuno u pravu kada biste govorili o privrednim aspektima odluke koju mi donosimo, da je ova zemlja prethodno rekla šta želi u svom odnosu sa NATO-om.
Pozivanje na Rezoluciju parlamenta iz decembra 2007. godine, u kojoj se nalazi samo jedna rečenica kojom se mi deklarativno opredeljujemo za komplet vojne neutralnosti, danas više nije dovoljan. To je praktično neodrživo. Odnos prema NATO-u je jedno od ključnih političkih pitanja na koje mi, čak i svojim ćutanjem, dajemo odgovor.
Taj odgovor nije zadovoljavajući. Nije zadovoljavajući za one koji se protive integraciji Srbije u NATO, i nije zadovoljavajući za nas koji želimo što brže integracije Srbije u NATO.
Jedan od razloga našeg insistiranja na povezivanju i jasnom partnerstvu i učešću Srbije u NATO-u je naravno i ekonomski benefit, koji tako nešto prati. Njega možemo da vidimo ovde, on je toliko jasan i nimalo nije sporan, s obzirom da je prihvatljiv i za zemlje koje nisu članice NATO-a.
Gospodine ministre, nas interesuje politika. Naravno, ni danas nećemo moći da dobijemo neki konkretni odgovor, kao što to nismo mogli da dobijemo ranije. Smatramo ćutanje, ili pozivanje na jednu rečenicu Rezolucije iz 2007. godine, zapravo dokazom konfuzije u kojoj se zemlja nalazi, ali i slabosti.
Kao stranka smo otvorili i pokrenuli to pitanje u razgovoru sa predstavnicima Ruske Federacije, ovde u Skupštini, sa predsednikom Ruske Vlade. To pitanje otvaramo i u dijalogu koji imamo sa predstavnicima drugih zemalja koji dolaze u Srbiju, ili onih sa kojima se srećemo u svetu. Pre svega, to pitanje postavljamo u kontaktima sa predstavnicima vlasti našeg regiona.
Gospodine Šutanovac, NATO doživljavamo kao jedini efikasan i konkretan put kojim se Srbija izvodi iz preširoke izolacije. Ne zaostajemo samo politički za svojim susedima i čitavim regionom, zaostajemo ekonomski.
Juče su objavljeni poražavajući parametri koji Srbiju opisuju kao zemlju u kojoj je inflacija deset puta veća nego u bilo kojoj zemlji u našem susedstvu, broj nezaposlenih je dva puta veći nego u bilo kojoj zemlji u susedstvu, a stepen industrijske proizvodnje je na poražavajućem nivou od 50% onoga što je Srbija proizvodila pre 20 godina, tačnije 1989. godine, a sa kojom se poslednjom poredimo zbog haosa koji su sledili nakon nje.
Gospodine Šutanovac, nije sporno da ćemo mi ovo podržati. S druge strane, postavlja se jedno pitanje na koje vaša Vlada mora da da odgovor. On može da bude pozitivan i može da bude negativan, ali treba da bude jasan. Kakav se to politički rasplet očekuje u Srbiji, pa će u budućnosti biti moguće reći ono što je logično i ono što je jasno svakome ko se ozbiljno bavi politikom?
Mi ne možemo da ostvarimo nijedan od svojih nacionalnih ciljeva, ukoliko bežimo od onog puta kojim su sva druga društva regiona Istočne Evrope krenula, ostvarujući svoje nacionalne ciljeve.
Kada govorimo o EU, onda mi NATO vidimo ne samo kao prečicu članstva u EU nego i kao jedinu vezu koja može spojiti ono što je međusobno toliko različito kao što je različit sistem vrednosti EU i Srbije. Nije nam bilo potrebno posrtanje na Zakon o narodnim poslanicima ili blanko ostavkama da bismo shvatili koliko su nespojivi naši sistemi. Kroz koji oblik saradnje će se Srbija vrednosno menjati? Mi mislimo, između ostalog, nezaobilazno: i kroz saradnju sa NATO-om i proces integracija koji su krenuli svi drugi oko nas.
Naravno, ministar odbrane ne može da donese tu odluku, ali vi ste potpredsednik DS. Kada će biti veća podrška za takvu politiku u Srbiji od one koju trenutno imamo? Da li će NATO stalno biti tema koju ćemo prolongirati zbog toga što nije popularno krenuti joj u susret?
Mi smo 2008. godine jasno definisali politiku koja treba zemlju da promeni. Ta politika ne samo što nije ostvarena, nikada se nije ni pokušalo sa njenom realizacijom. Ono što je bilo pozitivno u vašoj Vladi, a uglavnom se vezuje za vaše ministarstvo, zaobilazi jednu istinu.
Vi ste na to ministarstvo došli sa politikom, pa ste od njega napravili nešto što ministarstvo nikada nije ni bilo. Niste vi došlo na to ministarstvo kao ekonomista. To što neko danas sarađuje sa našom vojnom industrijom, to govori o kompatibilnosti naše vojne industrije sa jednim poretkom koji postoji u svetu. Nedostaje politička kompatibilnost. Nas interesuje kada će ona biti uspostavljena.
Naravno da je odnos prema NATO-u suština političkih reformi u Srbiji. Na takav način se konkretizuje sposobnost ovog društva da uspostavi veze i zakorači zajedno sa onima ka kojima se, navodno, kreće.
Vrlo često, kao odgovor na pitanje našeg članstva u NATO, moramo da slušamo podsećanja na 1999. godinu. Mislimo da upravo zbog te 1999. godine Srbije treba da krene događajima u susret. Da uprkos tom velikom konfliktu i sukobu, mi moramo razviti saradnju sa NATO-om na isti onaj način na koji smo posle Drugog svetskog rata razvijali saradnju sa Nemačkom, zemljom koja nas je uništavala u Drugom svetskom ratu, a ne poredim Nemačku i NATO, da se ne zaigra opet ministar spoljnih poslova.
Mislim da vi vrlo dobro znate o čemu govorim i zbog toga ste ovde izrekli te tri rečenice, a vladajuća koalicija ćuti.
Za tri-četiri dana, u Beogradu će najveća opoziciona stranka, koja sebe predstavlja, organizovati miting. Vi ste rekli da je taj miting ugrožavanje pravnog poretka zemlje. Mi mislimo da i bez tog mitinga i bez vaše definicije, Srbija nije onakva kakva bi mogla da bude. Problem u kojem se ona nalazi, pre svega, proizvodi neizvesnost i odsustvo jasne vizije koja nesporno polarizuje naše društvo, ali otvara perspektivu da se nešto korisno uradi.
Kada smo 2001. godine doneli odluku o saradnji sa Haškim tribunalom, devedeset posto Srbije je bilo protiv te odluke. Mi nismo imali dilemu oko poteza koje treba da povlačimo, zbog toga što smo bili svesni te jednostavne istine da se Srbija ne može promeniti tako što će se konstantno povlađivati našem društvu koje je talac političkih grešaka koje su previše često pravljene u prošlosti, i koje su mu oduzele mogućnost da, uopšte, na osnovu činjenica može racionalno da zaključuje i da donosi političke odluke.
Dakle, gospodine Šutanovac, kada nama ruski premijer kaže da nema ništa protiv članstva Srbije u EU, ali da je članstvo Srbije u NATO-u pretnja za nacionalne interese Rusije, onda mi to, prevodeći na srpski jezik, jedino možemo da razumemo kao definiciju srpskog puta ka Evropi, onom rutom kojom Srbija do Evrope nikad neće stići, i kao kažnjavanje Srbije zbog toga što ona sama nije sposobna da formuliše svoje interese, sredstva kojima će se ostvariti, i rokove u kojima će se tako nešto i desiti.
Na nekoliko meseci smo od izbora. Progovorite već jednom kao Vlada o NATO-u. To je način da se razbije memla u kojoj mi živimo i da se kristalizuju politička pitanja oko kojih se društvo deli. Smatramo da je NATO prečica kojom Srbija mora da krene kako bi Srbija bila izvedena iz izolacije. NATO nikako nije pretnja interesima Rusije.
Ulaskom Srbije u NATO, ne širi NATO ka njoj, kako to svakog dana slušamo, i dalje smo dve vremenske zone od njenih granica. Između nas i njih su i dalje zemlje koje su članice NATO-a. To nas povezuje sa regionom koji je genetski deformisan u toj meri da smo svi mi neka ratna generacija. Živimo na prostoru u Evropi, u kojem se vreme i život određuju u odnosu na ratove. Država – pre i posle rata, škola – pre i posle rata, i to su naše stvarnosti.
To više nije pitanje političke hrabrosti, nego pristajanja na jednu politiku mazohizma, jer ste ovde došli sa temom NATO, vezanih ruku, da o NATO-u govorite onako kako treba da se govori, ali će zato oni koji su kritičari NATO-a iskoristiti svoje vreme i urnisati i vas i vašu Vladu, iako niste NATO ni pomenuli. Oni tu dilemu uopšte nemaju.
Dakle, gospodine Šutanovac, ako menjamo Srbiju i vodimo je u Evropu, a ovaj jedan od argumenata za nešto tako, onda dajte da stavimo sve karte na sto i dogovorimo razumljivim jezikom.
Ako je ovo privredna saradnja, put Srbije ka NATO-u, imate apsolutno našu podršku. Ako je privredna saradnja pokušaj zaštite nekih interesa o kojima se stara Ministarstvo odbrane, a to su ti zaposleni po kompanijama u vojno-industrijskom kompleksu, koji moraju sa nekim da trguju, da rade, pa prihvataju te standarde, bez mogućnosti da se to podigne na jedan viši nivo, onda pravimo grešku, jer je NATO takav kakav je zbog toga što je prvo doneta politička odluka i mi ne mislimo da Srbija treba da bude članica NATO-a da bi ratovala po svetu.
Ali, mislimo da smo dužni da sa svojim iskustvom, sa svojim karakterom, koji postoji, koji ne može da bude sporan, sa mestom koje proizilazi iz činjenice da smo deo ove civilizacije, preuzmemo i onaj teret odgovornosti koji prati svakog, pa ako to može da radi Hrvatska, ako može Crna Gora, ako može Makedonija, ako može Mađarska, ako može Bugarska, ako može Rumunija, ako može BiH, sa sve Dodikom u njoj, onda to mora da uradi i Srbija. I već u ovoj godini tako nešto jasno da kaže, da bismo onda ušli u izbore sa politikom, a ne u izbore sa konfuzijom na kojima će se birati stranke bez politike.
Često se pominje politička odgovornost u Srbiji, ona ne postoji zbog toga što postoji politička vizija. Šta je onda zašta se vezuje odgovornost ove vlade; „Fijat” u Kragujevcu? Pa to nije dovoljno. Neostvareni evropski ciljevi? To nije tačno. Da li je neko u Srbiji zadovoljan? Nije? Zbog čega?
Upravo zbog nedostatka te širine i jasne slike, u kojoj će teme o kojima smo govorili biti etape u razvoju našeg društva, u ispravljanju nasleđenih anomalija, u spremnosti da se razume svet u kojem živimo, racionalnom postupanju. To je ono što je potrebno LDP.
Godine 2007. smo o tome govorili u decembru mesecu, gospodine Šutanovac, kada smo donosili rezoluciju kojom smo odbacivali Ahtisarijeve predloge. Pa pogledajte danas tri godine kasnije. Većina Srba u Ahtisarijevim normama pronalazi zaštitu za sebe, u politici koju smo mi tada vodili nisu dobili ono što im je bilo potrebno. Čitava ta rezolucija je skup besmislica danas.
Ona je kompromitacija za svakog ko je učestvovao u njenom usvajanju, ali se držimo te jedne rečenice, tog smokvinog lista koji ništa više ne krije, prozirniji je od otvorenog prozora. Više se kroz taj list vidi, nego kroz otvoreni prozor. Iza toga se više ne smemo skrivati.
Očekujemo da se na političkom nivou ove teme pokrenu. Nama nije dovoljno to što smo mi tako nešto učinili. Nije nam dovoljna satisfakcija činjenice da se u ovoj zemlji udvostručio broj ljudi koji razumeju o čemu govorim. Danas preko 20% njih traži ono što traži LDP. Dvadeset i pet, hvala. Ali, to nije dovoljno. Reći ću vam jasno zbog čega. Zbog toga što Srbija ne može jednom polovinom da bude tamo, a drugom izvan tog saveza.
Mi smatramo da je razgovor o NATO-u dijalog o tome, način formulisanja, strategija kojom će se razvijati ovo društvo. Uvažavanje nekih istorijskih nužnosti..
Mi ne mislimo da idemo na jednu stranu da bismo bili u sukobu sa drugom, ali kada će se to pitanje postaviti ako na njega u velikoj meri utiče mišljenje Rusije?
Apsolutno nemamo ništa protiv njihovog mišljenja, pa ono proizilazi iz interesa te zemlje, ali mi smo ovde u parlamentu, u razgovoru sa ruskim predsednikom vlade, čuli da niko osim nas to pitanje nije postavio. Postoji neki ritam u međusobnim odnosima, poslednji put predstavnik, odnosno predsednik ruske vlade je bio pre deset godina u Srbiji.
Nije valjda da ćemo deset godina da čekamo da to pitanje pokrenemo. Dakle, u 2020. godini? Šta će ostati od te zemlje, šta će biti od Srbije tada, ako je ovako posle deset godina unutrašnjih reformi, nesrećne i konfuzne?
Jasno, NATO na sto i borba za jedan fer dijalog sa društvom, argumentovan, zasnovan na činjenicama, a one su nesporne. One govore da je više istorijskih saveznika ovog naroda, našeg naroda, gospodine Šutanovac, u NATO-u nego izvan NATO-a, da je više Slovena u NATO-u nego izvan NATO-a, da je više pravoslavaca u NATO-u nego izvan NATO-a. Ne brojimo milione, gospodine Šutanovac, nego crkve. Nemojte sada da brojimo milione, nego narode.
Ako mogu Grci, Bugari, Makedonci, Crnogorci, Rumuni, valjda možemo i mi, ili smo mi veći pravoslavci od svih. Ne mislim da su to ključni argumenti, postoje oni politički, razumni koji se mogu na takav način klasifikovati, i oni nam na isto to ukazuju.
Gde su nam partneri danas? Nemamo ih. Vi ste bili u Parizu, potpisali ste strateško partnerstvo sa predsednikom Francuske Republike, pa on je sam korigovao, pre četiri godine, odnos Francuske prema NATO-u, je l’ tako? I napustio De Golov pristup, koji je i nakon toga i Širakov, u poslednjem mandatu, koji je distancirao Francusku od NATO-a. On je vratio Francusku u NATO.
Mi smo rekli da su nam Francuzi ključni partner u procesu evropskih integracija. Na čemu se zasniva to naše partnerstvo? Mi smo ovde u parlamentu rekli – uspostavite: kada govorite o Libiji, dajte da govorimo o narodu, a ne o Gadafiju. Sarkozi je priznao Komitetu u Bengaziju, a to smo mi tražili pre sedam dana od našeg ministra spoljnih poslova; nije tako nešto uradio. Sarkozi ratuje u Avganistanu, u formacijama UN, a ni tamo nismo u partnerstvu sa njim.
Na čemu se zasniva to naše strateško partnerstvo, kada ne delimo sudbinu ni u jednom problemu u kojem se Francuska danas nalazi, ili nismo akter nijednog rešenja na kome Francuska insistira.
Kažem vam, ispravite me, voleo bih da grešim, a da je sve suprotno tome, da smo mi partneri sa Francuskom u NATO-u, da se naše očekivanje i raspolaganje francuskom podrškom gradi na proceni Francuske da će kroz takav odnos sa Srbijom ona učiniti uslugu svom partneru koji njoj pomaže i koji je za nju koristan, ali mislim da nema činjenica koje takav pristup potkrepljuju.
Ovde možemo da razgovaramo na nivou ovog zakona, on sam po sebi nije sporan, prihvatićemo standarde normalnog sveta koje je definisao NATO, a potom sa svima podelio.
Mislim da je to dovoljno. Nećemo biti prepreka ljudima koji u vojnoj industriji rade i koji na ovakav način žele da ojačaju svoje veze sa NATO-om i izgrade što je moguću kvalitetniju poziciju u čitavom svetu koji taj NATO ceni, pa ga zbog toga prihvata.
Na kraju, gospodine Šutanovac, meni se čini da će svi drugi uraditi mnogo više u tom odnosu od nas, pa čak i oni zbog kojih mi tako nešto sada nismo spremni da uradimo, i da ćemo kao i u svim drugim situacijama ostati na repu događaja.
Nadam se da ovo niste shvatili kao ličnu kritiku vas, ali očekujem od vas da odgovorite.

Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Ograđujući se od ovog dela u kom ste govorili da smo mi genetski deformisani, ne želim da vam tu spočitavam, ali bojim se da rečnik koristite koji nije primeren. Želim da kažem da, kao što ste najavili mogućnost zloupotrebe onih koji su protiv NATO-a, na ovu temu, dakle vi zloupotrebljavate kao onog koji je za NATO. To je naprosto činjenica.
Ovaj sporazum ili ugovor, kako god hoćete, verujte mi, internacionalni sistem oglašavanja proizvoda naoružanja, čak i predstavnici NATO-a insistiraju na tome, jer mi, iako izvozimo dobru količinu naoružanja upravo u Ameriku i Belgiju, koje su NATO zemlje, najveći deo izvozimo u zemlje koje nisu u NATO, a koje jesu zaokružene ovim sistemom kodifikacije.
Ne želim da polemišem oko toga gde su pravoslavni narodi, nisu pravoslavni narodi. Želim da vam kažem da je najveći srpski grad van granica ove zemlje upravo u NATO-u, i najveće vojske, gde ima najviše Srba, van granica ove zemlje su upravo u NATO-u, naši manastiri van granica ove zemlje su, ne računajući Bosnu i Hercegovinu, upravo u NATO-u.
Ali to nije tema oko koje danas treba da polemišemo, jer ta tema će nas odvesti u neku priču u kojoj možemo da se nađemo i kada ste vi bili potpredsednik DS; zbog čega tada niste potpisali ovaj sporazum? Zbog čega tada niste iskoristili tu podršku koja je postojala, nego smo došli danas u 2011. godini da to potpisujemo?
Treba li da vas podsetim zbog čega nismo ušli u Partnerstvo za mir. Zato što tada nije postojala hrabrost da se povuče crta i da se kaže – ono što je prošlo, želimo da bude prošlost u svemu, i u policiji, u BIA, i u Vojsci itd, već se manipulisalo nekim ljudima zbog raznih mogućnosti eventualnih na izborima.
Treba li da vas podsećam kome ste radili plakate i kome ste lepili plakate ne biste li dobili neki glas više na izborima? Ne znate. Nije ni važno. Sa vašim stavovima vrlo često se slažem, ali način na koji ih vi izlažete i na koji napadate ne stoji.
Mi smo dočekali da 2006. godine Vlada Vojislava Koštunice uvede Srbiju u Partnerstvo za mir. To je činjenica. Danas, hteli mi to da gledamo ili ne, Vojislav Koštunica je čovek koji je bio premijer ove Vlade kada smo mi ušli u Partnerstvo za mir. Vi ste bili potpredsednik Vlade koja nije bila u Partnerstvu za mir.
Danas proširujemo tu saradnju sa Francuskom, u Libanu, u Obali Slonovače, u Kongu, nije tačno da nismo saveznici na prostorima tamo gde treba. Tačno je da smo do sada učestvovali u misijama UN i tačno je da hoćemo da učestvujemo i u misijama EU.
Konkretno, evo danas sam dobio pismo, moram reći, ministra odbrane Francuske, koji se zahvaljuje na poseti i zahvaljuje našoj inicijativi da učestvujemo s njima zajedno u Misiji „Atlanta” na Obali Somalije.
Naši kapaciteti, nažalost, nisu veliki. Stanje u kojem smo zatekli vojsku pre četiri godine nije bilo na nivou da smo mogli da obećamo, kao što je to činjeno 2003. godine, hiljadu vojnika za Avganistan. Sećate li se tog vremena? To je bila priča koja nije pila vodu ni u Vojsci, kao mogućnosti u narodu, a još manje na terenu, jer vojska nije bila spremana za takvu vrstu operacija koju smo svi, kao, podržali.
Ono što je, takođe, važno da kažem, bez obzira što nisam ekonomista, iskreni sam socijaldemokrata, mislim da u ovoj zemlji, ukoliko ne budemo podigli nivo ili standard građana, ne postoji nijedna druga tema o kojoj možemo da razgovaramo. Zato sam dao veliku energiju i danas kada sam se vratio iz Kuvajta, i u tom istom Parizu, s idejom da upravo uposlim onaj deo naše privrede koji je bio devastiran od 1999. godine i koji je bio fizički porušen.
Ne mogu da snosim odgovornost za ono što se desilo pre, nisam direktno odgovoran, čak ni za ekonomiju u Srbiji, ni kao ministra odbrane, da budemo jasni.
Znači, Ministarstvo odbrane nema sredstva da daje subvencije nijednom preduzeću u Srbiji, ali smo se potrudili da napravimo rezultate kakve nemaju zemlje koje smo nabrojali u našem okruženju. Nijedna od tih zemalja koje su danas, po vašem mišljenju, ispred nas, nemaju rezultat kao što ima Srbija.
S druge strane, ne mislim da ijednog momenta treba da pitamo premijera Ruske Federacije – u kom pravcu Srbija treba da ide. Mislim da ste se obratili na pogrešnu adresu. Kao što ne pitamo potpredsednika Amerike, gospodina Bajdena, šta on misli, na koji način treba da razvijamo svoje odnose na Bliskom Istoku, tako isto i ne mislim da treba da pitamo predsednika Ruske Federacije šta oni misle o tome, kako treba da razvijamo naše odnose sa NATO-om.
Danas pričamo o NATO zemljama, ali reći ću vam da činjenica jeste da Srbija često izabere put kojim se ređe ide. Činjenica jeste da mi uvek idemo nekim trnovitim putem, iako postoji utabana staza.
Zamislite samo dijalog u skupštini Austrije, Finske ili Švedske, na kojima poslanici napadaju svog ministra što je podržao ovakav sporazum, ubeđujući ga da je njihov put, put u NATO. Te tri veoma razvijene zemlje, jedna je od najvećih investitora u Srbiju, nisu članice NATO-a, pa im niko to ne spočitava.
Da li mislite, zaista, da danas kada bismo mi doneli odluku da želimo da budemo, da li bismo mi ispunili uslov da budemo? Makedonija, Bosna i Hercegovina koliko dugo čekaju na prijem? Da li će biti primljene? Ne znamo. Kada? Još manje znamo. Činjenica da želimo da razvijamo sistem na način da on bude kompatibilan, standardan, interoperabilan, kodificiran, da bude na najvišem mogućem nivou u situaciji u kojoj se mi nalazimo.
Moram vam reći da Ministarstvo odbrane, bez obzira što ta rečenica bila mala ili velika u rezoluciji o Kosovu, mora da funkcioniše upravno na osnovu odluke parlamenta. Kakva bi to bila Vlada kada bi odlučivala i funkcionisala suprotno u odnosu na odluku parlamenta? Pa, nas je parlament izabrao da budemo u Vladi. Da li se to meni sviđa ili ne sviđa, znate moje mišljenje o tome. Naprosto, ne postoji nikakva mogućnost da tako nešto prenebregnemo, jer to je danas nešto što je činjenica u našem društvu, činjenica u našem sistemu.
Mi smo rekli da je Partnerstvo za mir u ovom trenutku dovoljna osnova za saradnju. Moram da kažem da mi zaista pokušavamo da što je moguće više i bolje zgrabimo pozicije oko Partnerstva za mir. Podignemo naš ugled u inostranstvu, podignemo naš ugled u okviru zemalja Partnerstva za mir.
Čini mi se da taj posao u datim okolnostima radimo jako dobro. Kao što znate, politika je veština mogućeg. Nije moguće da mi iz Ministarstva odbrane pokrenemo aktivnosti koje nisu verifikovane od Vlade, odnosno od parlamenta. To neću ni da radim.
Neke stvari mi se ne sviđaju, ali šta da radim, takva je situacija, kao što je bila takva situacija, kažem, i 2001, 2002. ili 2003. godine, kada ste vi bili potpredsednik Vlade Republike Srbije.
Ako me budete pitali na kog čoveka mislim, odgovoriću vam u hodniku. Ne bih želeo da podižem temu ovde, jer ne mislim da je to tema o kojoj treba da se razgovara u danu kada pričamo o kodifikaciji, odnosno pristupanju standardu u kojem su 63 zemlje sveta, gde većina od njih ne vode računa o odnosima sa NATO-om. Želimo sutra da se pojavimo na tržištu i tog Kuvajta, u kom treba da imamo NATO kod da bismo mogli da prodajemo naše proizvode.

Pravo na repliku narodni poslanik Čedomir Jovanović, dva minuta.

Što se tiče 2001, 2002. i 2003. godine, tad smo, nažalost, mogli samo da gledamo u Ministarstvo odbrane i u Vladu, pošto nismo ni na kakav drugi način mogli da utičemo na politiku Savezne Vlade, a pogotovo u oblasti odbrane. Tek nakon formiranja državne zajednice, stvoreni su preduslovi za početak reformi u Ministarstvu odbrane.
Mi smo političku odluku o putu kojim Srbija treba da ide, doneli 2002. godine, kad smo tražili smene u Generalštabu, a koje su bile uslov za momentalni prijem u Partnerstvo za mir i početak integracija naše zemlje u NATO.
Nema nikakve analogije između Švedske, Austrije, Finske i Srbije. Posto ne postoji mogućnost da mi gradimo svoj ekskluzivitet na principima na kojima se nalaze te tri zemlje. Austrija ima svoje razloge za nešto tako, jer je to zemlja koja je formirana spajanjem okupacionih zona Istoka i Zapada, sa ustavnim ograničenjima. Austrija je odgovor na to dala članstvom u EU, kao i Finska i Švedska. Švedska 200 godina ne vodi ratove, trista, ispravljaju me.
Ako govorimo o odluci parlamenta, ne tražim od vas, gospodine Šutanovac, da vi kršite odluke parlamenta. Samo još jedanput bih vas podsetio da je rezolucija o Kosovu, koju je ovaj parlament doneo, bila mesto na kom se nije moglo raspravljati o vojnoj neutralnosti Srbije. Sve tačke te rezolucije je državna politika davno napustila, a jedan od stavova je da nema saradnje sa Euleksom, pa ne da sarađujemo nego je to jedini oblik komunikacije koji sad imamo i mi tu saradnju razvijamo.
Niko od vas ne traži da vi kršite odluke parlamenta, ali tražimo od vas da se ovde postave konkretna politička pitanja.
Naravno da vi ne treba da tražite odluke na nekom drugom mestu. Pogotovo ne izvan ove zemlje. Sa svima u svetu treba da razgovaramo, jer u ovoj zemlji postoji vrlo jasno izraženo mišljenje da je put Srbije ka NATO-u svojevrsna izdaja Rusije…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
..ili napad na nju, a zapravo je to put kojim su sve druge zemlje krenule i pri tome očuvale normalne odnose sa Rusijom, o tome smo mi razgovarali ovde.

Reč ima poslanik Jovan Palalić.

Gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo jeste prilika i jeste mogućnost da kad se usvaja jedan NATO standard, generalno se razgovara o politici Srbije prema ovoj vojnoj organizaciji i onom što je, u krajnjoj liniji, ono što radi Vlada Republike Srbije prema ovoj vojnoj organizaciji u okviru Partnerstva za mir.
Naravno, to je prilika da se porazgovara generalno o bezbednosnoj politici u RS, o načinu kako se ona sprovodi i kakva je generalno strategija Vlasti i vladajuće koalicije prema bezbednosnim pitanjima i bezbednosnim izazovima i pretnjama za RS.
Po nizu ovih pitanja, mi nemamo jasan odgovor i nismo ga ni danas čuli, nismo ga ni čuli ni u prethodnim raspravama kad su ove teme bile u Narodnoj skupštini. Naravno, uvek kad se ovakva pitanja otvore, prilika je da o tome polemišemo. Zato služi Narodna skupština da se važna državna pitanja raspravljaju, a ne da se od njih beži, bez obzira na političke razlike.
Kada je u pitanju generalno bezbednosna politika Republike Srbije, mi tu imamo niz protivrečnih ili nerazjašnjenih i nedovoljno objašnjenih stavova od same vladajuće koalicije. U nizu statičkih dokumenata koje je donela vladajuća koalicija i Vlada Republike Srbije, pominju se bezbednosni savezi, bezbednosne integracije, u množini, a da mi ni sa jednom bezbednosnom organizacijom i bezbednosnim savezom nemamo nikakvog kontakta, osim sa NATO-om, u okviru Partnerstva za mir. Tako, u doktrini Vojske Srbije, na strani 8, govori se da će Srbija štititi svoje interese izgradnjom pouzdanog partnerstva s drugim zemljama i bezbednosnim savezima.
Postavljam pitanje – koji su to još bezbednosni savezi sa kojima će Srbija da sarađuje, s obzirom na činjenicu da vladajuća koalicija odbija da odgovori na poziv i ponudu Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, koji je poslat ovde u Skupštinu, da Srbija dobije status posmatrača u ovom vojnom savezu, bezbednosnom savezu.
Poslednji odgovor koji smo dobili od predsednice Narodne skupštine je da su neke silne procedure potrebne da prođu ovde kroz Narodnu skupštinu i da će Srbija, faktički bez odgovora, imati nekog predstavnika na majskom zasedanju Parlamentarne skupštine ODKB-a.
Takođe, kad govorim o bezbednosnim savezima, vrlo zanimljiv stav je iznet u „Beloj knjizi odbrane”, koja je imala pre mesec dana i javnu promociju, što je zvaničan dokument, gde se na strani 12. kaže – Uloge NATO-a ostaće ključne za stabilnost na prostoru Jugoistočne Evrope. Opredeljenost država regiona za članstvo u NATO-u i EU pozitivno će uticati na bezbednosno okruženje.
Mi sve vreme ovde govorimo da se vodi jedna kripto politika, bez obzira što se deklarativno u javnosti iznosi da mi jesmo država koja poštuje vojnu neutralnost, a u stvari težimo, i na to ću kroz dalju diskusiju ukazati, težimo da napredujemo u procesima u okviru Partnerstva za mir, kako bismo verovatno jednog dana postali, po zamisli Vlasti, i punopravni članovi NATO-a.
Naravno, pitanje koje generalno jeste suštinsko – da li Srbija, kao što je u situaciji pod ovom vladajućom koalicijom, vozi jednosmernom ulicom kada su u pitanju evropske integracije, tako isto očigledno je da tom istom jednosmernom ulicom vozi, koja je u stvari ćorsokak, i kada su u pitanju bezbednosne integracije. Jer, mi drugu mogućnost ili drugu politiku nemamo, osim ove koja se trenutno odvija u okviru Partnerstva za mir, a reći ću zašto ona u ovom trenutku treba da bude predmet preispitivanja.
Ima niz bezbednosnih i vojnih saveza u kojima bi Srbija kao neutralna država trebalo da bude bar u statusu posmatrača. Evo, jedna se konkretno zove – Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti, koja poštuje teritorijalni integritet i suverenitet svojih članica, i koja ima i mirovne snage za učestvovanje u mirovnim misijama pod mandatom Ujedinjenih nacija, i gde bismo takođe mogli da ispunimo jednu od misija Vojske Srbije i da učestvuje, u okviru tog vojnog saveza, u uspostavljanju ili održavanju mira ili rešavanju humanitarnih problema. Zašto da ne, ako smo neutralna zemlja?
Cilj je, u stvari, jedne neutralne države da bude prisutna u što više, ne u svojstvu člana, ali u što više vojnih saveza u statusu posmatrača i da na taj način širi partnerstva. Kad pogledate te dokumente koje je donela Vlast, prosto imate utisak da se toliko stvari nije razjasnilo. Kaže se – zaštita odbrambenih interesa i zaštita teritorijalnog integriteta ostvariće se i saradnjom sa partnerima u slučaju napada. To su stvari na koje mi nikako da dobijemo odgovor – koji su to partneri, i na koji način će se to realizovati?
Drugi problem koji sada imamo, kad je u pitanju učešće naše u okviru Partnerstva za mir, jeste činjenica i odnos NATO-a posle proglašenja tzv. lažne države Kosovo i njene nezavisnosti, u februaru 2008. godine, i uloge koju ima u održavanju, obučavanju i stvaranju bezbednosnih snaga te separatističke tvorevine.
Mi smo ovde više puta čuli i od samog ministra da je ukazivano predstavnicima NATO-a na taj pogrešan korak, ali u isto vreme, dok se to ukazivalo, ta stvar je ostala sporna, nije se raspravila i u tako neraspravljenom odnosu, za nas vitalnog pitanja kao što je naš teritorijalni integritet i borba za njegovo očuvanje, mi produbljujemo integracije u okviru Partnerstva za mir. To je suštinski problem oko kojeg treba da porazgovaramo.
Osim toga, pitanje je – u pozivnom dokumentu Partnerstva za mir, kaže se da će doći do konsultacija između zemlje partnera i NATO-a, u slučaju da zemlja partner smatra da joj je ugrožen teritorijalni suverenitet i integritet, dakle postavljamo pitanje: da li je do takvog razgovora došlo i šta je zaključak takvog razgovora između Republike Srbije i NATO-a?
To je nešto što smo mi potpisali i u osnovnom dokumentu koji je potpisao predsednik Republike Boris Tadić, kada je Srbija primana u Partnerstvo za mir. Tada je rečeno da će se poštovati teritorijalni integritet i suverenitet zemalja i Završni akt iz Helsinkija koji to potvrđuje. U isto vreme ta organizacija podržava stvaranje vojske na prostoru južne srpske pokrajine, vojske separatista koji su pokušali da naruše naš teritorijalni integritet.
Drugo važno pitanje o kojem bih želeo da razgovaramo, i da dobijemo odgovore, jeste – šta Srbija radi u okviru Partnerstva za mir? Mislim da je to najnetransparentniji proces koji mi u ovom trenutku imamo u Srbiji. Ni na jednom sajtu vi ne možete naći informaciju o tome u kojoj meri Srbija učestvuje u Partnerstvu za mir. Nemamo podatke ni o individualnom progonu Partnerstva, koji su ciljevi, kako su realizovani, na koji način, i koje smo mi uopšte izabrali ciljeve partnerstva? Nemamo podatke da li učestvujemo u programu planiranja i revizije? Koje su snage koje smo deklarisali? Koji su ciljevi ostvareni?
Ta tema je i pitanje sredstava. Budžet Republike Srbije, koji je ovde usvojen, definiše da – u cilju realizacije programa saradnje NATO – Srbija planira se intenzivna realizacija raznih oblika saradnje i zajedničkog rada predstavnika obe strane.
Takođe, navode se stručne ekspertize, posete, seminari itd. Ali, mi nemamo informaciju na šta su ta sredstva potrošena? Šta su efekti i ciljevi i posledice toga?
Zašto ovo govorim? Gospodine ministre, zato što je pre neki dan, a to je informacija koja je bila na vašem sajtu, stranim predstavnicima izvršena prezentacija vojnog budžeta, znači budžeta Ministarstva odbrane, i oni su vrlo zadovoljni iscrpnom informacijom koju su dobili, a da mi ovde kao predstavnici građana nemamo informaciju, na koji način su ta sredstva utrošena? Pogotovo u ovom delu koji se odnosi na Partnerstvo za mir, a to me konkretno zanima, jer je to danas tema.
Nemamo informaciju o tome šta se radi u okviru tog programa? Znači, individualni program partnerstva, program planiranja i revizije, koji su ciljevi, koliko je realizovano, šta smo izabrali itd. Posebno što se, opet, na plenarnom sastanku grupe Srbija – NATO, za reformu odbrane, kaže: „Obostrano je zaključeno da je ostvaren evidentan napredak u dostizanju partnerskih ciljeva, u odnosu na plenarni sastanak od novembra 2010. godine.” Kojih ciljeva? Da li je igde navedeno da li građani znaju koji su to uopšte naši ciljevi u okviru Partnerstva za mir?
Problem je to što u ovom trenutku, i to jeste sporno iz političkih razloga koje sam naveo, Srbija produbljuje svoju saradnju u okviru Partnerstva za mir, jer je Vlada Republike Srbije u februaru ove godine donela zaključak o pokretanju procedure za izradu individualnog nacionalnog plana partnerstva između Republike Srbije i NATO-a.
To je još jedan korak dalje, a da, s jedne strane, nismo raspravljali o spornom i velikom političkom pitanju da NATO podržava bezbednosne snage separatista, da nije želeo u svom strateškom dokumentu da garantuje suverenitet Republike Srbije, iako je garantovao svim zemljama koje imaju isto sporne teritorijalne probleme, i u isto vreme, na svaki mogući način, ne želi da pomogne Srbiji u rešavanju svog ključnog, bezbednosnog i teritorijalnog problema, a i Kosovo je najvažnijim strateškim dokumentima Republike Srbije definisano kao najveća bezbednosna pretnja.
Ovo je, naravno, sve vrlo važno, jer, i kada govorimo o standardizaciji, mi, recimo, uopšte nemamo podatak, osim na sajtu Ministarstva odbrane, o učešću Republike Srbije u NATO ugovorima o standardizaciji, osim onog koji se odnosi na jezik, pretpostavljam da je implementiran ovaj koji se vidi, koji se odnosi na štabno organizovanje komandi; mi nemamo drugi način uvida u to šta se događa u okviru Ministarstva odbrane i saradnje sa Partnerstvom za mir, znači, Srbija u okviru Partnerstva za mir i trošenja sredstava, a dobijamo samo informacije da napredujemo.
Evo, pre izvesnog vremena, jedan od profesora na jednom od NATO koledža ishvalio je Srbiju kako je izuzetno napredovala u okviru tog partnerstva, to svi drugi znaju, osim građana i osim Narodne skupštine. To je pitanje o kojem treba da govorimo.
Vraćamo se na ovo, znači, kada govorimo o standardizaciji, kada govorimo o ovom samom dokumentu, prethodno pitanje jeste, naravno, rasprava političke dimenzije problema koje imamo sa NATO-om. Dok to ne raspravimo, mi u najboljem slučaju ne smemo da produbljujemo naše integracije u okviru ove organizacije.
Zaista, ko može da razume da u isto vreme imamo partnera koji pomaže separatistima u otimanju teritorije i formiranju države na svom prostoru, a u isto vreme sa njim produbljujemo odnose.
Voleo bih da vidim političku logiku takvog jednog stava, a s druge strane, one koji nas pozivaju i koji su pokazali da nas podržavaju u odbrani suvereniteta, kao što su članice Organizacije o dogovoru o kolektivnoj bezbednosti, mi ne želimo da odemo. Imamo, kao što je rečeno u susretu predstavnika Ministarstva odbrane Srbije i Ruske Federacije, izuzetno nizak nivo u saradnji u oblasti odbrane i treba da se popravi itd.
Naravno, pitanje koje je ovde vrlo važno, vezano za ovo šta je predlog današnje rasprave, jeste – šta su naši ciljevi kada je u pitanju standardizacija u okviru Partnerstva za mir i NATO-a. Mi ih ovde nemamo, da bar čujemo, pa da počnemo o njima da raspravljamo. U okviru ovoga sporazuma, to je jedan deo koji se odnosi na takozvanu materijalnu standardizaciju koju vodi Konferencija direktora nacionalnog naoružanja u okviru NATO-a, da li mi učestvujemo u nekim drugim projektima koji se odnose na ili operativnu, ili materijalnu, ili administrativnu standardizaciju, koji su to ciljevi, koji su to standardi? Narodna skupština Republike Srbije po tom pitanju apsolutno je neinformisana.
Znači mi, s jedne strane, imamo javno deklarisan stav da je Srbija vojno neutralna, a s druge strane, imamo NATO, koji podržava separatiste na prostoru Kosova i Metohije, kao južne srpske pokrajine.
S druge strane, mi sa njima produbljujemo odnose mimo javnosti i mimo građana. To je pitanje na koje bismo morali danas da dobijemo odgovor.
Takođe, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, govorim da Narodna skupština, sem ovakvim rasprava koje su usko vezane za jednu temu, nema mogućnosti da raspravlja generalno o strategiji i politici u Ministarstvu odbrane.
Recimo, niz dokumenata je potrebno da donese Narodna skupština: dugoročni plan razvoja Vojske Republike Srbije, koji je zakonska obaveza, mi nismo dobili. Nismo raspravljali o izveštaju o stanju priprema Vojske Republike Srbije za 2009. godinu, iako su narodni poslanici dobili taj dokument. Nismo imali mogućnost da o tome razgovaramo, niti da o tome razmenimo naše stavove i istaknemo razlike koje postoje. Sasvim sigurno je da one postoje.
Prema tome, bilo kakvo dalje produbljivanje odnosa, bilo kakva dalja saradnja, jer posle individualno nacionalnog plana partnerstva ići će MAP, to je prvi korak ka članstvu. Mi smo imali javne pozive generalnog sekretara NATO-a, koji je rekao da je Srbija dobrodošla, samo da kaže da hoće da postane član NATO-a.
Doneće oni političku odluku, nevezano za to da li je Srbija ispunila određene uslove koji se tiču standarda ili bilo čega drugog, ako Srbija želi da bude deo te vojne organizacije, a nikako ne bi smela da bude deo te vojne organizacije koja sada učestvuje ponovo u jednom ratu, na identičan način kao što je učestvovala 1999. godine, i uvek u trenucima kada donosi svoje strateške dokumente.
Donela je 1999. godine strateški dokument, bombardovala je Saveznu Republiku Jugoslaviju da bi opravdala svoje prisustvo i svoje postojanje. Sada učestvuje u ratu u Libiji. U novom strateškom dokumentu NATO-a govori se o borbi sajber kriminala, protiv pirata, protiv ozonskih rupa i verovatno borbi protiv jedne od strana u građanskom ratu neke države.
U isto vreme, kao i za vreme bombardovanja Srbije, ubijaju se civili. Mi treba da produbljujemo saradnju, pogotovo posle proglašenja nezavisnosti Kosova, sa tom vojnom organizacijom.
Još jedna tačka o kojoj bih želeo da kažem nekoliko stvari. Vrlo je zanimljivo, nije ministar pomenuo, a odnosi se na ugovor sa Kazahstanom, državom koja je izuzetno važna, koja je po veličini deveta, koja je član i, gle čuda, spojena tačka sa ovom, Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti i Šangajske organizacije za saradnju i Carinskog saveza.
Jedna zemlja sa velikim potencijalima, sa kojom treba da uspostavimo saradnju i sa kojom treba da zaključimo ugovor, koja je i u Partnerstvu za mir, i koja ima načina da ostvaruje svoje bezbednosne interese tako što učestvuje i prisutna je u svim važnijim bezbednosnim integracijama i savezima koji u ovom trenutku postoje.
Trebalo bi, kao vojno neutralna zemlja, da to promovišemo, i neutralnost u bezbednosnom smislu i nedeljivost, jer bezbednost je nedeljiva, a oni koji žele da se svrstaju samo na jednu stranu, taj koncept nedeljive bezbednosti, koji postoji u svetu, da su sve pretnje za sve identične i da svi treba zajedno protiv toga da se borimo. Dakle, ne treba da se svrstavamo u jedan savez, nego da budemo prisutni u svim.
Prema tome, raspraviti politički spor koji imamo sa NATO-om, pa tek posle razmatrati mogućnost da li Srbija treba da produbljuje, ili ne, svoje integracije. Nikako u članstvo, a kakav status treba da imamo u okviru Partnerstva za mir, u ovom trenutku sigurno ne treba da bude aktivan i ne treba da idemo dalje u tom procesu.