Narodni poslaniče, nije na redu NATO. U skladu sa članom 27. sam dopustila svim narodnim poslanicima da se ne drže teme dnevnog reda, osim u vrlo, vrlo blagom spominjanju, isključujući jednog od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa. To pravo ćete imati i vi, ali vas molim da ne preterujete u kršenju Poslovnika i da koristite pravo da ne govorite o tački dnevnog reda, u meri poštovanja drugih odredbi Poslovnika Narodne skupštine.

Gospođo Čomić, govorim o NATO-u, a NATO je na dnevnom redu. Da li kod vas poslanik ima pravo da govori o tački dnevnog reda?

Sada vas upozoravam, narodni poslaniče, nije NATO na dnevnom redu. Molim vas da pročitate dnevni red.

Da li mogu govoriti o NATO, tako da ga povežem sa ugovorom?

Molim vas da povežete NATO sa ugovorom.

Zamolio bih vas da imate neku toleranciju kad poslanik govori, da uvažavate da ste i vi poslanik i da sam ja poslanik.

Sada vas upozoravam, pošto nemate prava, to je kršenje Poslovnika, da predsedavajućeg ometate u primeni člana 27. Dakle, govorite o NATO u vezi sa ugovorom. Nastavite o temi dnevnog reda.

Gospođo Čomić, govorim o ugovoru i o NATO-u, da li treba Srbija da ulazi u NATO i da li taj ugovor ima neku vrednost za Srbiju ili nema. Ako vi smatrate da NATO ne sme da se pomene ovde, onda ne znam da li poslanik u Skupštini ima prava da govori o dnevnom redu. Upravo govorim o NATO-u i o ugovoru.
Zašto mislim da Srbija ne treba da potpiše ovaj ugovor? Vidite šta je radio NATO prema Srbiji i prema Jugoslaviji. Planirali su i ostvarili raspad i izolaciju i osiromašenje Jugoslavije, odnosno cele Srbije. To je radio NATO. Da li je tačno? Nesporno. Izazvali su, podsticali i rasplamsavali nasilje između muslimana i Slovena. NATO je to radio, a mi sada hoćemo da potpisujemo ugovore sa NATO-om.
Gospođo Čomić, ometali su da se u tadašnjoj Jugoslaviji očuva jedinstvo mir i stabilnost. To je bio cilj NATO-a. Zato SRS smatra da treba voditi računa s kim ćemo mi da zaključujemo određene ugovore. Šta je još bilo?
Dakle, NATO je uništio mirotvoračku ulogu UN, iskoristio je vojnu agresiju i okupaciju neposlušnih siromašnih zemalja, NATO njegove članice ubijale su i nanosili povrede nezaštićenom stanovništvu cele Jugoslavije. Cela Jugoslavija je, gospođo potpredsedniče, bila izložena od strane NATO-a.
Šta je NATO činio dalje? Planirali, najavljivali i izvršili napade sa namerom da usmrte predsednika države, druge vodeće ličnosti Vlade i pojedine ciljeve, i vojno i političko rukovodstvo jedne države.
Šta su uradili dalje? Oštetili su privredne, društvene, kulturne, medicinske, diplomatske, religiozne objekte i instalacije na teritoriji cele Jugoslavije. Napadali su objekte neophodne za život stanovništva Jugoslavije, napadali su objekte koji sadrže opasne supstance i otrove.
Gospođo potpredsedniče, tada sam bio u Pančevu, kada su bombardovane „Rafinerija” i „Petrohemija”, kada je 40.000 ljudi bilo pripremljeno da se iseli iz grada zbog toga što je bombardovana hemijska industrija i mogla je da napravi velike posledice, a ostavila ih je kao trajne.
Šta je još radio NATO? Koristili su osiromašeni uranijum, kasetne bombe i ostalo zabranjeno oružje, proširili rat na životnu sredinu, nametnuli sankcije preko UN, što predstavlja zločin genocida nad čovečanstvom, osnivali su ad hok nelegalni tribunal da bi uništili srpsko rukovodstvo, dakle da se sudi srpskom rukovodstvu zbog toga što se država branila.
Gospođo Čomić, ono što je dalje vrlo štetno, ako se ovaj ugovor zaključi, ne treba zaboraviti teške posledice koje su ostale usled dejstva NATO-a na teritoriji tadašnje Jugoslavije, sada teritorije koju obuhvata Republika Srbija sa svojom severnom i južnom autonomnom pokrajinom KiM.
Ono što je još vrlo čudno, naše naoružanje nije usklađeno sa NATO-om. Naš pištolj, naša puška, naše naoružanje ne može biti ni u kakvoj funkciji ukoliko budemo ušli u NATO. Ni pištoljski metak ne može da bude obuhvaćen, niti može da bude usaglašen. Šta ćemo da radimo sa naoružanjem koje imamo – da ga uništimo? Da li znate koliko bi to koštalo ulaskom u NATO? Oko 100 milijardi dolara bi bilo na štetu Republike Srbije. Svaki ugovor koji se potpisuje mora imati za cilj da se zaštite, pre svega, naši interesi.
Šta je rekao Čerčil? Čerčil je rekao: „Mi nemamo stalne prijatelje, niti imamo stalne neprijatelje, mi imamo samo svoje stalne interese.” Ovo proizilazi da mi imamo samo štetu ukoliko budemo ušli u NATO, nikakve koristi. Srbija treba da gradi svoju namensku industriju, da je razvija.
Kao što je poznato, naša namenska industrija nalazi tržište u prijateljskim zemljama.
Prema tome, SRS, imajući u vidu posledice koje je NATO ostavio na prostoru Srbije, kada je uništen 121 industrijski objekat, zbog čega je preko noći ostalo 600.000 radnika bez posla, uništeno više od 480 škola, fakulteta, objekata za studente, đake, decu, znatno oštećeno ili potpuno uništeno, tako da je blizu milion učenika ili studenata prekinulo školovanje dejstvom NATO-a.
Ako zaboravljamo šta je uradio NATO, od 90-ih godina do završetka rata, mislim da je to pogrešno. Moramo voditi računa o našoj teritoriji, moramo voditi računa s kim ćemo da sarađujemo.
Koliko je uništeno, od strane NATO-a, domova zdravlja, bolnica? Uništeno je i znatno oštećeno 7.000 javnih ustanova i stambenih objekata, ambasada Kine, srušeno 60 mostova, devetnaest železničkih saobraćajnica, trideset i četiri drumske saobraćajnice, trinaest aerodroma, kao i onemogućena saradnja na glavnim saobraćajnicama i zatvoren ceo plovni put rekom Dunav.
Da ne bih nabrajao, mislim da je i ministar Šutanovac sa ovim posledicama upoznat i informisan. Štetu koju nam je NATO pričinio, prema procenama, prelazi više od 100 milijardi dolara.
Molim vas, gospodine ministre, nemojmo to zaboravljati. Okrećimo se našim prijateljima, okrećimo se Rusiji, koja nam pruža ruku u svakom slučaju, okrećimo se prijateljskim zemljama Afrike i Azije, Latinske Amerike.
U tom slučaju, Srbija će graditi i mostove, Srbija će praviti i avione i praviti tenkove, ne samo „TE84”, već imamo namensku industriju, imamo stručnjake, gde možemo da napravimo savremeno naoružanje, da se Srbija ne brani sutra praćkama, nego da se brani proizvedenim naoružanjem u njenoj zemlji.

Iskorišćeno je 13 minuta vremena poslaničke grupe, s obzirom na potrebu za objašnjenjem predsedavajuće.

Stenograma radi, s obzirom na to da sam se izvinila narodnom poslaniku Zoranu Ostojiću zbog, mislila sam, pogrešno izračunatog vremena za poslaničku grupu, služba je dobro izračunala vreme. Zabuna je nastala oko činjenice da je vreme od 15 minuta i 36 sekundi bilo, a u međuvremenu je jedna od članica poslaničke grupe istupila, tako da je vreme poslaničke grupe LDP 14 minuta i 24 sekunde, tako da sam pravovremeno i blagovremeno obavestila narodnog poslanika da je iskoristio vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da Narodna skupština Republike Srbije ne treba da donese Zakon o potvrđivanju ugovora između Vlade Srbije i Grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135, o usvajanju NATO kodifikacionog sistema, zato što smatramo da je to jedan od skrivenih načina tihog i postepenog uvođenja Srbije u jednu međunarodnu vojnu organizaciju koja je sve, samo ne miroljubiva, i sve, samo ne demokratska.
Da je to tako, to smo osetili ne samo mi u Srbiji i u Crnoj Gori, to su osetili ne samo Srbi u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, to su osetili ne samo građani Avganistana i Iraka, to i dan danas na svojoj koži osećaju i građani Libije.
Samo je pitanje, sada već možete da stavite i na kladionicu – koja je sledeća država u svetu koja će da bude napadnuta od strane NATO-a?
Ono što je neverovatno, to je da NATO deluje čak i suprotno svom osnivačkom aktu u kome se poziva na povelju UN, na kolektivnu bezbednost, na mir u svetu, na dobre odnose među državama i narodima.
Međutim, praksa pokazuje da se NATO ponaša sasvim suprotno od toga i onda se postavlja elementarno pitanje – zašto Narodna skupština Republike Srbije treba kroz ratifikaciju jednog ovakvog sporazuma da na neki način uvede Srbiju u predvorje jedne međunarodne vojne alijanse, iako joj tamo uopšte nije mesto?
Ako sam dobro razumeo gospodina ministra, treba da donesemo, odnosno da ratifikujemo ovaj ugovor, zato što ćemo nakon njegove ratifikacije navodno da prodajemo naše naoružanje i našu vojnu opremu, valjda, Amerikancima, Nemcima, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i ko zna kojoj drugoj zemlji NATO-a. To uopšte nije tačno. Verovatnoća da se naša namenska industrija pojavi na tržištu koje je izuzetno kontrolisano, koje je monopolisano od strane država NATO a, jeste gotovo ravno nuli.
Dalje, postavlja se pitanje – kako je to naša namenska industrija do sada bila uspešna i mogla da izvozi naoružanje i vojnu opremu, a nismo bili u NATO kodifikacionom sistemu?
SRS ne vidi da je zbog toga naša namenska industrija pretrpela bilo kakvu štetu. SRS smatra da je Republika Srbija načinila katastrofalnu grešku i političku i ekonomsku, kada je među prvima u svetu, a po nalogu tog istog NATO-a, zavela trgovinske sankcije Libiji. Koliko znam, mi smo upravo zemljama poput Libije prodavali naše naoružanje i našu vojnu opremu. Libijci nisu tražili da naša vojna industrija bude u NATO kodifikacionom sistemu. To nisu tražile ni mnoge države u svetu.
Umesto da Srbija bude poslednja zemlja u svetu koja će da uvede sankcije Libiji, ne samo zato što smo mi sami na svojoj koži pretrpeli nepravedne sankcije UN i EU nego i zato što je Libija oduvek prema nama imala tradicionalne prijateljske odnose; zemlja koja nije priznala nezavisnost KiM.
Videli ste, udarna vest je bila kada je gospodin Boris Tadić išao u posetu Kuvajtu, da u toj poseti nema ničega spornog, zato što Kuvajt nije priznao nezavisnost KiM. To je lepo, ali zašto onda ti isti mediji koji su pod kontrolom vlasti ne kažu da smo uveli trgovinske sankcije zemlji koja je izložena NATO agresiji i koja je odbila da prizna nezavisnost KiM?
Ne samo to, uveli smo trgovinske sankcije zemlji koja je 1992. godine pružila podršku Srbiji i srpskom narodu, jer je taj isti Gadafi tražio od Alije Izetbegovića da ne zaključuje poguban, pre svega po muslimane u BiH, politički sporazum sa Hrvatima i Amerikancima, nego da se odrekne saradnji sa Srbima. Da ga je Alija Izetbegović poslušao, ne bi bilo rata u BiH, i ne bi bilo masovnih zločina u BiH.
Sada se postavlja pitanje – koji su to razlozi nagnali državu Srbiju da ona uvede trgovinske sankcije jednoj prijateljskoj zemlji, jednoj zemlji gde se vodi očigledno oružana pobuna i gde se NATO pojavljuje kao neko ko podržava oružanu pobunu u Libiji.
Ono što takođe nije jasno i što je gospodin Šutanovac propustio da kaže, vezano za ovu policijsku saradnju, kakav je stav države Srbije, kada je reč o policijskoj saradnji sa susednim državama, pre svega sa Hrvatskom i sa BiH?
Bili smo svedoci činjenice da je Republika Srbija, pod pritiskom Hrvatske i pod pritiskom EU, pustila na slobodu čoveka za koga postoje belodani dokazi da je 1991. godine učestvovao u zločinima nad Srbima u Vukovaru. Tu mislim na Tihomira Purdu. Kako je moguće da Vlast u Srbiji iz dana u dana, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, dobija vruće šamare od tih svojih prijatelja iz EU?
Deset godina slušamo priče kako nije valjala politika 90-ih godina, bili smo navodno ratoborni, agresivni, nismo umeli da razgovaramo sa svetom, pa nas svet nije razumeo. Evo, deset godina smo miroljubivi, slušamo sve šta nam taj isti svet kaže, pa ne vidim da imamo bilo kakve koristi, mi građani i cela država, od takve jedne politike. Sada smo dobri, sada smo kompatibilni sa standardima, sada sarađujemo, ali oni, iz meseca u mesec, puštaju na slobodu zločince koji su ubijali Srbe, najpre Ejupa Ganića, pa Jovana Divjaka, pa smo onda sami pustili na slobodu Tihomira Purdu.
Da sramota bude najveća, nedavno je MUP Srbije uhapsio, kako se kaže u režimskim medijima, ratnog gradonačelnika Trebinja, Božidara Vučurovića, po optužnici Hrvatske, zato što je on navodno, pazite, kao predsednik opštine, što je suludo, to se nije moglo desiti ni u jednoj vojsci na svetu, a pogotovo ne u jednoj komunističkoj JNA, koja je školovana po nekim brozovskim standardima i gde je niža komanda isključivo izvršavala nalog više komande; kažite mi, kad je to JNA, kad je to bilo koja vojska na svetu slušala šta će joj reći neki predsednik opštine i kad je to neki predsednik opštine određivao legitimne ciljeve jedne vojske? To se nije desilo ni u jednoj vojsci na svetu, pa se nije moglo desiti ni u JNA.
Međutim, evo, mi smo sada svedoci da Republika Srbija, po poternici Hrvatske, iste one Hrvatske koja je počinila genocid, od 1991. do 1995. godine, ne samo u akcijama „Bljesak” i „Oluja” nego u nekim drugim akcijama, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje, zato što je on navodno komandovao artiljerijom JNA koja je dejstvovala po Dubrovniku.
Pri tome, u Srbiji se ne nađe niko da pita tu istu Hrvatsku šta je tražila hrvatska artiljerija u Dubrovniku, i to je ista ona logika delovanja koju su primenjivale, kao što reče moj kolega Petar Jojić, ustaše u Drugom svetskom ratu. Postave mitraljez na katoličku crkvu i pucaju, i kada partizani ili četnici poruše tu crkvu, odnosno crkveni toranj, digne se Vatikan i kaže – evo, odmetnici uništavaju katoličke crkve.
Zašto niste pitali tu istu Hrvatsku, tu istu gospođu Jadranku Kosor, kojoj nameravate da kumujete, šta su tražili hrvatski topovi u Dubrovniku 1991. godine? Ako je Dubrovnik bio istorijski spomenik, kulturni spomenik, šta će u kulturnom spomeniku teška artiljerija, koja je dejstvovala po položajima JNA?
Kada je JNA uzvratila, onda je Hrvatska, uz zdušnu podršku tog istog NATO-a i većina članica EU, rekla kako navodno JNA uništava biser Mediterana – Dubrovnik, i mi kao da smo slepi, kao da smo gluvi, kao da nam se nije desilo veliko zlo u proteklih 20 godina, ponašamo se kao da ništa ne znamo, kao da nemamo nimalo nacionalnog dostojanstva, nimalo nacionalnog ponosa, nimalo nacionalnog sećanja, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje.
Ne znam šta dokazujemo? Da smo u skladu sa evropskim standardima, da hoćemo brže-bolje u NATO, da smo spremni da Hrvatskoj ustupimo sve što ona od nas traži, da svaki hir ljudi koji vode današnju Hrvatsku mi želimo da ispunimo, ali onda se postavlja pitanje – kuda to vodi?
Elementarna je stvar, pa to zna svaki student koji studira na Pravnom fakultetu, koji i najmanje poznaje međunarodno pravo, da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Kažite mi kakav je to reciprocitet gde na jednoj strani što više Srba ubijete, to imate veću zaštitu međunarodne zajednice?
Izgleda da je Ejup Ganić malo Srba ubio u Sarajevu 1992. godine. Šteta što nije poginulo hiljadu vojnika JNA. Tek tad niko ne bi smeo da ga uhapsi. Šteta je to.
Jovan Divjak nije naredio da se pobije još deset hiljada sarajevskih Srba, malo su im odsekle glave na Igmanu i na Trebeviću, trebalo je još, jer očigledno je - što su ih više ubijali, to ste više prijatelji EU i NATO-a. Dakle, nema reciprociteta.
Mi moramo sve, koga god označi Hrvatska, koga god označi BiH, mi moramo da uhapsimo, mi moramo da procesuiramo, navodno je to naša međunarodna obaveza, ali kad pogledate na drugoj strani šta se dešava, vi ste videli da je Srbija morala da podlegne pritisku prvo ustaških organizacija iz Hrvatske koji su protestovali protiv hapšenja Tihomira Purde, i ovo što vam je rekao gospodin Petar Jojić je živa istina, između ostalog, noseći slike Ante Pavelića, Srbija je pristala da pusti na slobodu takvog čoveka ...