Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneli smo amandman na član 11, a on se odnosi na član 15. Zakona o drumskom saobraćaju. Član 11. se nalazi u delu zakona koji reguliše drumski saobraćaj u Republici Srbiji i zbog obuhvata broja putnika koji koriste prevoz u drumskom saobraćaju podneli smo ovaj amandman da bismo na nekoliko konkretnih primera ukazali na probleme koji su prisutni u ovoj oblasti, a koje ste vi dotakli samo površno ili uopšte niste o njima razmišljali.
U članu 15. Zakona o drumskom saobraćaju stajalo je međumesni i međurepublički prevoz obavljaju se autobusima koji ispunjavaju propisane uslove za međugradske autobuse, briše se međurepublički, naravno, to je potrebno, zakon je donet 1995. godine i od 2000. godine je imao nekoliko izmena.
Pošto ne postoji više ni SRJ, ne postoji više ni Državna zajednica SCG naravno zahvaljujući DOS-ovoj vlasti, što bi kolega Zoran Krasić rekao u ma kom agregatnom obliku, onda nema više ove države i sasvim je izlišno da u tom zakonu stoji međumesni i međurepublički saobraćaj.
Dalje, vi ste predložili da se koriste autobusi s najmanje 20 sedišta. Mi predlažemo da se ovo briše, da se ne ograničava broj sedišta i, gospodine Mrkonjiću, inženjeru Mrkonjiću, meni neće biti uopšte problem da s nekoliko konkretnih primera pokažem i iznesem argumentaciju zbog koje ćete vi, skoro sam siguran, ne samo zato što ste human čovek nego zato što vrlo često imate razumevanje za život kojim žive građani Srbije i prihvatiti ovaj amandman. Pretpostavljam da ne iznosim usamljene primere, da je to manje-više prisutno skoro u celoj Srbiji.
Dovoljna je činjenica da recimo u gradu Zaječaru ne postoji autobuski prevoz od centra grada prema lokalnim sredinama odnosno pojedinim mestima. Izneću nekoliko konkretnijih slučajeva.
Recimo, jedno selo koje se zove Orovička Planina, ono je udaljeno od Ljubovije oko 30 kilometara i nema prevoza autobusima, i sasvim je sigurno da građani koji žive tu, odnosno seljaci koji žive u Orovičkoj Planini ne očekuju da dolazi autobus sa 50 sedišta u selo udaljeno 30 kilometara gde, usput rečeno, više od pola puta je makadam, ali očekuju da saobraćaju mnogo manja vozila. Znači, ne treba ograničavati na 20 sedišta nego možda i manje.
Nedavno sam razgovarao sa direktorom jednog auto-saobraćajnog preduzeća odnosno privrednog društva koji kaže, tamo gde se vidi kombi prevoz, a u funkciji prevoza putnika, problemi u saobraćaju su veoma teški i ozbiljni. To je sa aspekta dobiti tog preduzeća.
Moramo da vodimo računa o ljudima koji žive u tim udaljenim selima i Vlada Republike Srbije, a pre svega vaše Ministarstvo, inženjeru Mrkonjiću, moralo bi da povede računa o tome i to bi bila dobra strategija. Ne razvoja sela, ne možemo da razvijamo sela gde je vođena pogrešna politika 50 godina, posebno u poslednjih 10 godina, ali možemo da održimo na nekom stanju prihvatljivosti za te ljude koji žive tamo.
Šta se tu dešava? Ako deca koja idu, govorim konkretno za ovo selo koje sam već napomenuo Orovička Planina, ako deca nakon školovanja od petog do osmog razreda moraju da odlaze u veće gradove kao što su Valjevo, onda prirodno, logično da i njihovi roditelji, jer to dete još uvek nije formirano da bi moglo samostalno da vodi računa o sebi, njihovi roditelji napuštaju ta sela i odlaze zajedno s decom.
Ako sad, ako ovog trenutka ne budemo intervenisali u takvim situacijama, onda ćemo imati samo jednu situaciju, da će nam biti mali i autobusi sa 50 sedišta, ali samo u Beogradu, moraćemo vagoniće, neke autobuse kačiti jedne za druge da prevoze po Beogradu jer u drugim selima toga neće ni biti.
Šta je još potrebno? Znam da sam malo izašao iz teme, gospodine Mrkonjiću, ali ovo je sve u oblasti kojom vi rukovodite, odnosno preko vašeg ministarstva se odlučuje.
Postoje dva opštinska mesta, to su Bajina Bašta i Kosjerić. Udaljenost 40 do 45 kilometara. Postoji oko 10 km makadama, alternativno rešenje i dolazak iz jednog u drugo mesto, inače ta dva mesta, te dve opštine pripadaju Zlatiborskom okrugu, moraju da idu oko 120 do 150 km. Samo je negde oko 9 km puta koji nije asfaltiran.
Slična je situacija Ljubovija – Krupanj, gde preko Mačkovog Kamena, uskoro će biti obeležena i godišnjica, a mislim da bi mogli da se potrudite da do tog perioda bude završen taj deo puta gde je nekoliko kilometara, i oni takođe upućuju na alternativne pravce Ljubovija – Mali Zvornik – Krupanj, preko Loznice, takođe oko 120 km.
Trebalo bi posvetiti ozbiljnu pažnju rešenju ovih problema ukoliko mislimo da vodimo računa o ravnomernom regionalnom razvoju. Ovo o čemu zagovara ova Vlada, ne radi se uopšte o ravnomernom regionalnom razvoju, nego se radi o regionalnoj podeli, i to političkoj podeli, što uopšte nije dobro i ne treba prihvatiti takve situacije.
U obrazloženju ovog zakona se kaže da je dosta nadležnosti preneto sa republičkog nivoa na nivo lokalnih samouprava. Jeste kada je u pitanju overa reda vožnje, određivanje autobuskih stajališta i mislim da je to manji problem. Naravno, treba ovu oblast urediti na najbolji mogući način.
Ali, nije veliki problem autobusko stajalište, jer uglavnom lokalni prevoznici znaju gde postoji potreba da se grade ta autobuska stajališta. Ne ništa luksuzno, nego jednostavno da se obeleži gde se ukrcavaju i iskrcavaju putnici i to nije problem.
Mislim da ovi problemi o kojima sam govorio, a o kojima je na dobar i kvalitetan način govorio kolega Nikola Savić, pa čini mi se kada je u pitanju deo Raške oblasti govorio je kolega Poturak, ministar Mrkonjić je tada rekao da ulazi u rešenja nekih problema, zato što je razgovarao sa svojim školskim drugom koji tamo ima neke veze i uticaja. Molim vas da ozbiljno obratite pažnju na ove probleme i ovu argumentaciju o čemu sam govorio vezano za ovaj deo posla.
Šta se dešava na autobuskim stanicama? Na autobuskim stanicama, ukoliko putnik želi da dobije informaciju o određenom putnom pravcu kada ima sledeći prvi, uvek putnici pitaju za prvi, odnosno najčešće za prvog prevoznika, oni koji rade na autobuskim stanicama ne kazuju im tu informaciju, nego im govore za nekog drugog prevoznika, verovatno u skladu sa dogovorom. Toga ima i mislim da će prevoznici pokušati sa vlasnicima autobuskih stanica da rešavaju taj problem, ali da se to ima u vidu.
Dalje, čitajući obrazloženja Vlade zbog čega nije prihvatila neke amandmane, mislim da je postupila ispravno sa aspekta onoga što je predmet ovog zakona, a to se odnosi na amandmane koje je podnela koleginica Rajkov. Rekli ste da je to problematika drugog zakona. I jeste, i ajde da ostavimo.
Ali, kada budete predlagali izmene i dopune Zakona o bezbednosti u drumskom saobraćaju da imate te amandmane koje je podnela koleginica Rajkov i da se reši taj problem. Problem prilikom putovanja kod invalidnih, starih lica, trudnica, takođe je izražen i da se to proba rešiti kroz taj zakon, zabeležite to pa neka to bude vaš predlog izmena i dopuna tog zakona.
Mi ne patimo od toga da bude prihvaćen amandman SRS, ali nam je stalo kada govorimo o zakonima i kada se donose zakoni u ovom parlamentu da oni budu što kvalitetniji i da oni rešavaju problemi građana koji su na indirektan način vezani. Kada su putnici u pitanju, koliko je bitno da se reše problemi prevoznika, da se reše problemi privrednih društava koja se bave drumskim saobraćajem, isto toliko su važni problemi putnika i da se to ima u vidu i da se ti problemi rešavaju.
Povećanjem kazni promeniće se neka situacija, dovešćemo u poziciju da oni koji su zloupotrebljavali odredbe Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju se svedu na najmanju moguću meru, ali prihvatanjem ovog amandmana otklonićemo određeni broj problema i mislim da ćemo dati makar jedan mali doprinos.
Gospodine Mrkonjiću, probajte da pomognete onim ljudima koji veoma retko dolaze i u sedišta i u male opštine, a da ne kažem u Beograd i gradske sredine, a njima bi mogli pomoći na taj način što bi prihvatili ovaj amandman SRS i omogućili saobraćanje ne samo vozilima iznad 20 sedišta, nego i ispod.
Potpuno sam siguran da veliki broj lokalnih sredina nisu u situaciji da pomažu privrednim društvima koja se bave auto-saobraćajem, ali ministarstvo bi moralo to da ima u vidu, pa preko budžeta RS da intervenišu u određenom broju, i da se u maloj meri, a to je samo jedan deo, učini život podnošljivijim onima koji su se opredelili da ostanu u selima, da nam svake godine ne nestaje po 30.000 stanovnika.
Doduše, to je nešto drugo. Ali, veoma mali broj ljudi je zainteresovan da živi u selima. Ukoliko se neko i opredeli, mislim da bi Vlada i ministarstvo trebalo da mu pruži punu podršku.