Da, ja sam Verica Kalanović, potpredsednik za privredni i regionalni razvoj i bivši ministar za NIP.
Zahvaljujem poslaniku na lepom retoričkom i dikcijskom hvaljenju Zakona o privrednim društvima, ali ja, verujte, nisam čula nijedno pitanje, konkretno, koje ste postavili. Jasno je da sam u kontaktima sa privrednicima, preduzetnicima, privrednim društvima, javnim i državnim preduzećima, sa sindikatima i radnicima, pred kojima ne možete da nemate odgovor bez obzira na to da li ste ministar za NIP, ili ste potpredsednik Vlade ili ste predsednik Vlade, nego morate da date konkretne odgovore.
Želela sam da dam konkretne odgovore i na vaše primedbe, ali sem ozbiljnih primedaba na Zakon o planiranju i izgradnji, na brigu za ne znam koje firme koje su dokapitalizovane od strane međunarodnih finansijskih institucija, ako se radi o međunarodnim finansijskim institucijama, nisam čula nijednu konkretnu primedbu na ovaj zakon. Zbog toga, zaista vam hvala, očekujem da ćete ga svojski podržati, jer kažete da je to bukvar i lektira za naredno delovanje budućih vlada.

Gospodin Čedomir Jovanović ima reč.

Gospođo Kalanović, nije ništa sporno ukoliko se mi ne razumemo. Za LDP nikada nije bio problem da se složi sa činjenicom da je danas utorak zbog toga što vi to kažete, a vi ste iz vlasti. Mi smo stranka koja je pre tri godine rekla da treba izvesti društvo iz rovova, da treba prihvatiti amandman Tomislava Nikolića, tada šefa Poslaničke grupe SRS, jer ne može pola Srbije u Evropu, a druga polovina da ostane po strani.
Tada smo počeli da formulišemo nešto što se zove javni interes. Taj javni interes vas danas obavezuje, kao Vladu, da kažete nešto više o ovom zakonu, u prilog njemu, od mene koji sam u opoziciji. A zašto vi mislite da možete i ubuduće da sedite na dve stolice kada je jasno da je tako nešto neodrživo i da niko u tome nije uspeo, ja ne mogu da dajem odgovore. Vi možete da nastavite da se ponašate na takav način.
Pomenuo sam vam kao primer Zakon o planiranju i izgradnji. Da li ovo znači da smo mi postali kapitalističko društvo? Pa, recite to. Ili ćete vi i dalje sa sindikatima da kupujete glasove, da otvarate fabrike umesto svojih stranačkih odbora, pošto tamo više politike nema, i tako u svakoj izbornoj kampanji svaka stranka na vlasti nastavi da se ponaša? To tražimo.
Da li je Vlada naučila šta je imovina, razlika između imovine i kapitala, da li je naučila to? Ako je naučila, neka to kaže i neka objavi istinu ovom društvu, a ne da mi imamo zakon ispod stola, a običajno pravo koje reguliše naše odnose. Nije normalno da u prilog ovom zakonu više govorimo mi nego Vlada koja ga je predložila. Nama je jasno zašto je ovaj zakon važan i nemamo problem da ga podržimo. Imamo problem sa Vladom koja beži od fundamentalnih reformi, a pri tom ispunjava normu usvajajući ovakve zakone, jer ovo nije jedini dobar zakon koji ste vi predložili. Nažalost, kada je koncept pogrešan nijedna pojedinačna mera ne može biti dovoljno efikasna i prihvatljiva.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o privrednim društvima jeste jedan od najznačajnijih sistemskih zakona. Usudio bih se reći da spada u red pet ili deset najznačajnijih sistemskih zakona. Po svemu sudeći, u tome se slažu opozicija i pozicija. Drago mi je da se čulo dosta oštrih reči i, na neki način, da smo se do sada složili da je ovaj zakon konceptualno dobro postavljen i da nije bilo značajnih primedaba na njegov koncept, međutim, moraću malo da se vratim u istoriju.
Danas na dnevnom redu imamo osmi po redu zakon o preduzećima, privrednim društvima od kraja Drugog svetskog rata. Prema mojoj evidenciji, u tom periodu bilo je još trideset izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, oko četrdeset zakonskih akata od kraja Drugog svetskog rata u ovoj oblasti. Samo Zakon o preduzećima iz 1996. godine menjan je šest puta za pet godina. Dakle, ukupno blizu četrdeset zakonskih akata u ovoj oblasti u ovom periodu – to je zaista previše i za privrednike, one koji je trebalo da primenjuju te zakone, ali, po svemu sudeći, i za privredu koja je trebalo da trpi sve te eksperimente, rekao bih.
Radi poređenja, Zakon o obligacionim odnosima nije se menjao od 1978. godine, na snazi je već 32 godine. Bilo je određenih tehničkih promena, usaglašavanja sa potrebama privrede, neki novi ugovori su bili predmet regulisanja tog zakona. Zašto je to tako i zašto ovaj zakon ima veću stabilnost? Pre svega, kada je pisan vodilo se računa o stručnosti autora, pisali su ga najbolji pravnici; pisan je po ugledu na najmodernije zakone iz te oblasti, pre svega Code de civil, francuski zakon, a određenih uzora imao je i u nemačkom zakonodavstvu. Dakle, nije bilo eksperimenata.
S druge strane, u ovoj oblasti, u Zakonu o preduzećima, odnosno Zakonu o privrednim društvima, imali smo normativno lutanje, ozbiljno normativno lutanje, na koje, kao što neko malopre reče, danas treba da stavimo tačku. Zbog toga prisustvujemo jednom trenutku u kome donošenjem ovog zakona treba da u oblast privrednog poslovanja uvedemo red.
Opet ću reći nekoliko reči koje se tiču istorije zakonodavstva u oblasti privrednog poslovanja. Imali smo prvo fazu tradicionalnog zakonodavstva, do Drugog svetskog rata, počev od Trgovačkog zakonika Kraljevine Srbije (1860. godine), Zakona o radnjama (1910), Trgovačkog zakonika iz 1911, kojim je u naše zakonodavstvo uvedeno akcionarstvo - deoničarstvo. Znači, još 1911. godine. Kasnije je ono ukinuto. Posle toga dolazimo do perioda Kraljevine Jugoslavije: 1937. godine je donet Zakon o trgovačkim društvima, koji, naravno, nije bio ni primenjen zbog početka Drugog svetskog rata, odnosno njegova primena bila je onemogućena.
Posle rata imamo eksperiment do eksperimenta. Prvo je donet Zakon o državnim privrednim preduzećima 1946. godine, koji je preduzeća proglasio državnim organima. Dakle, preduzeća su proglašena državnim organima. Direktor je bio samo transmisija i realizator odluka države. Reč je o klasičnom administrativnom upravljanju privredom. Da ne zaboravimo, i posle ukidanja ovog zakona imali smo sličnu praksu, možda malo manje uz uporište normative, odnosno zakona.
Sledi uvođenje i primena radničkog samoupravljanja, donošenje Osnovnog zakona o upravljanju privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva 1950. godine. Upravljanje preduzećima dato je radnicima, novi eksperiment u našoj privredi. Promene Ustava 1963. godine dovele su do donošenja Zakona o preduzećima. Taj zakon donet je 1965. godine. Praktično, prema ovim promenama direktor više nije bio državni organ, makar formalno.
Nova revizija ovog zakonodavstva usledila je donošenjem čuvenog Zakona o udruženom radu 1976. godine, posle ustavnih promena 1974. godine. Ovim zakonom uvode se novi termini: osnovna organizacija udruženog rada, radna organizacija, SOUR itd. Direktori postaju inokosni i kolegijalni poslovodni organi.
Dolazimo, na kraju, do perioda tranzicije: 1988. godine, nakon ustavnih promena, donet je Zakon o preduzećima. Na mala vrata pokušavamo da uvedemo tržišnu privredu. Ovim zakonom ukinut je termin „moralno-politička podobnost“; moralno-politička podobnost nije više bila neophodna za izbor organa preduzeća. Međutim, tada se već približavamo višestranačju, pa će ovu podobnost zameniti partijska podobnost, što, moram reći, nije ništa manje opasno za zdrav privredni život. Ovaj zakon menja se 1990. godine, da bi novi bio donet 1996. godine, koji je menjan šest puta, poslednji put 2002. godine. Najznačajnije izmene desile su se 2004. godine, kada je donet Zakon o privrednim društvima koji danas menjamo.
Kratko o zakonu koji menjamo. Ocene naučne i stručne javnosti bile su da je Zakon o privrednim društvima koji smo doneli 2004. godine dobar, ali nezavršen, u smislu da je ostalo puno pravnih praznina i da pojedine oblasti nisu do kraja uređene. Taj deo stvarao je pravnu nesigurnost savesnim vlasnicima kapitala, a, s druge strane, omogućavao zloupotrebe nesavesnim vlasnicima kapitala. U dobroj meri bio je neusaglašen sa evropskim zakonodavstvom.
Sada, da ovo ne bi bio istorijski traktat, evo nekoliko reči o novom zakonu o privrednim društvima. Morao sam da napravim uvod u kome sam pokušao da objasnim kroz šta je naše privredno zakonodavstvo prošlo poslednjih pola veka i u kakvim uslovima je radila naša privreda, odnosno naši privrednici i preduzetnici.
Pošto sam radeći nekoliko udžbenika radio uporedni pregled i analizirao pravne sisteme u drugim zemljama iz ove oblasti, pokušaću da dam odgovor da li ovaj zakon omogućava trajnost i da li bi ovaj zakon mogao da bude, kao što je Zakon o obligacionim odnosima, na snazi narednih trideset godina, naravno uz eventualne izmene. Moj odgovor je – da. Moje skromno mišljenje je da ovaj zakon pruža takvu mogućnost i da ovo jeste kvalitetan zakon, koji će omogućiti sigurnost u poslovanju privrednih društava. U tome će ova skupština možda odigrati istorijsku ulogu u ovoj oblasti; prekinućemo eksperiment u ovoj oblasti koji nas je do sada koštao, pre svega u ekonomskoj sferi. Ali, zakon sam po sebi nije rešenje. Bitna je primena zakona. Do sada smo u svim oblastima, a i u ovoj, imali prilično problema u primeni zakona.
Šta je dobro u ovom zakonu i šta ga razlikuje od prethodnog Zakona o privrednim društvima? Pre svega, urađen je u saglasnosti sa evropskim zakonodavstvom iz ove oblasti, pre svega sa nemačkom i francuskom pravnom praksom, a time i sa evropskim normama. To se vidi iz pregleda usklađenosti sa 1, 2, 3, 6, 11. i 12. direktivom EU; većinom u tim tabelama, kada je u pitanju usklađenost, stoji odrednica – potpuno usklađeno. Dakle, odredbe ovog zakona su u najvećoj meri potpuno usklađene sa evropskim zakonodavstvom, odnosno sa direktivama iz ove oblasti.
Šta će to stvoriti i šta će to doneti? To će, pre svega, dovesti do boljeg razumevanja stranaca za naš pravni sistem u ovoj oblasti (do sada njima ništa nije bili jasno, naročito do 2004. godine, kada je u pitanju naše privredno zakonodavstvo), ali i boljeg razumevanja naših biznismena stranog kompanijskog prava, sa kojim se sada ovaj zakon usklađuje. Dakle, jedna pravna barijera biće uklonjena.
Uvedeni su i razrađeni novi instituti u pogledu zaštite akcionara, i to je bio jedan od nedostataka prethodnog zakona, pre svega kada je u pitanja zaštita manjinskih akcionara. Razrađena je detaljno procedura rada skupštine akcionara, sa novim i boljim rešenjima.
Zakonom je uređena i oblast preduzetništva, tako da ćemo ubuduće u jednom zakonu, u zakonu o privrednim društvima, imati regulisane sve subjekte privrednog poslovanja; kao što znate, pored Zakona o privrednim društvima postojao je i Zakon o privatnim preduzetnicima. Ovo je mnogo praktičnije rešenje, mada bi se tu određene zamerke stručnog karaktera mogle staviti, da ipak radnje ili privatni preduzetnici nisu privredna društva i da pod tim naslovom ne bi mogli da stoje. Međutim, sa gledišta praktičnosti i potrebe privrede, smatram da je ovo rešenje adekvatno.
Uvedeni su i novi instituti u upravljanje privrednim društvom – jednodomni i dvodomni sistem upravljanja kod društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva. Ako je u pitanju jednodomni sistem upravljanja, onda društvo ima, praktično, dva organa: skupštinu i direktora. Ako je u pitanju dvodomni sistem upravljanja, onda društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo ima tri organa: skupštinu, nadzorni odbor i direktora.
Odmah da kažem i da se složim sa prethodnicima, ovo će značiti potrebu edukacije naših privrednika. Oni se sa ovim prvi put susreću. Kada biste pitali nekog našeg privrednika, za nekoliko dana, da li ima jednodomni ili dvodomni sistem upravljanja u privrednom društvu i za šta će se odlučiti, verujte da bi bio problem. Dakle, Ministarstvo, stručna udruženja moraće da se pozabave ovim pitanjem. Ovo je za nas, za Srbiju nepoznata oblast, kao što su još neki instituti koji se ovde spominju.
S druge strane, što se tiče uvođenja nadzornog odbora kao organa u dvodomnom sistemu, to nije nadzorni odbor koji je postojao do sada u javnim preduzećima ili u privrednim društvima. Nadzorni odbor po svojim ovlašćenjima više liči na upravni odbor, nego na nadzorni odbor koji je nekad trebalo da vrši nadzor nad radom direktora. Dakle, nadzorni odbor ima ovlašćenja da utvrđuje poslovnu strategiju, poslovne ciljeve društva, imenuje izvršne direktore, saziva sednicu skupštine, utvrđuje finansijske izveštaje. Sve to je do sada radio, na neki način, upravni odbor. Dakle, nadzorni odbor sada, na neki način, postaje upravni odbor. Tako je bilo u drugim državama u okruženju i u EU, međutim, mi tu praksu nismo koristili.
Detaljnije je uređeno i pitanje uloga. Uveden je, zbog veće sigurnosti, sistem nezavisnih članova nadzornog odbora. To su članovi nadzornog odbora koji nisu ni u kakvoj finansijskoj ili nekoj drugoj vezi sa privrednim društvom. Pojačana je odgovornost direktora, ali i članova društva, što je sasvim opravdano. Pojačana je zaštita poverilaca, ne znam da li dovoljno, ali pojedini instituti idu ka tome da se pojača zaštita poverilaca, sa čime smo do sada imali značajnih problema. Uveden je, u zakonskoj formi, elektronski način komunikacije i na taj način postaje legalan, ali i poželjan način upravljanja privrednim društvom.
Privrednim društvima ostavljeno je šest meseci za usaglašavanje sa novim zakonom u određenim oblastima. Još jednom naglašavam da ovde imamo mnogo novih instituta i da Ministarstvo ima značajnu ulogu u implementaciji ovog zakona.
Pošto smatram da će ovaj zakon doneti trajnu stabilnost u regulisanju pravnog položaja privrednih subjekata, a time i izvesnije uslove privređivanja privrednih subjekata, zakon ću podržati. Smatram da je to mišljenje svih poslanika Demokratske stranke jer je našoj stranci cilj stabilnost u ovoj oblasti, stabilnost u svim oblastima. Oblast privređivanja, kao što sam na početku rekao, jeste jedna od osnovnih. Biće mi drago ako ću svojim glasom doprineti toj stabilnosti i ujedno prekinuti pravni eksperiment koji se godinama sprovodi nad našom privredom kroz neadekvatno zakonodavstvo koje smo imali u ovoj oblasti. Nadam se da će ova skupština, Demokratska stranka i koalicioni partneri ovim zakonom stvoriti uslove za bolje privređivanje privrednih subjekata.
Na kraju, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem gospodinu Veselinoviću. Dajem reč narodnom poslaniku Dejanu Radenkoviću.

Hvala, predsednice. Poštovane koleginice i poštovane kolege, uvažena ministarka, što se tiče ovog seta zakona govoriću o predlozima zakona o privrednim društvima i o sporazumnom restrukturiranju privrednih društava jer su oni odraz naše želje da učimo na greškama koje su nastale u procesu izgradnje institucija i da promenimo zakonski okvir koji se delimično pokazao neadekvatnim za našu privrednu praksu, dakle, da iskoristimo priliku da pružimo bolji osnov za poboljšanje kooperativnog upravljanja i ukupnog privrednog ambijenta.
Kada se formalno analizira postojeći Zakon o privrednim društvima, koji je donet sa istom namerom kao i ovaj predlog zakona, jasno je da on po sebi nije bio loš, ali da su zakonodavci bili pred posebnim izazovom u zemlji u kojoj nije bilo spontanog razvoja neformalnih institucija koje su pretočene u zakon. Još uvek važeći zakon nije bio formalizacija dominantne prakse nego je, naprotiv, bio način da se dođe do poželjne prakse kroz nuđenje okvira u kojima se pokazao dobrim u zemljama sa dugogodišnjom, neprekinutom tradicijom tržišne privrede.
Kada se upuštate u takav izazov društvenog inženjeringa onda je teško očekivati da će se baš svaka biljka primiti na tle i procvetati na najlepši način, ali i znanje vodećih eksperata i privrednika nam pokazuje da je tada bilo nedovoljno da bi se predvidele sve moguće situacije u perspektivi, u primeni zakona. Kada se podvuče crta onda nam postaje jasno da postojeći zakon mora da se unapredi i da je bolje napisati novi nego raditi izmene i dopune postojećeg, jer je postojeći zakon pokazao određene slabosti u prošlosti.
Naravno, ne možemo pretenciozno tvrditi da smo sada otklonili sve zebnje, ali možemo tragati za boljim rešenjima, sve dok sama privredna praksa, oblikovana kako kroz transakcije na domaćem tržištu, tako i kroz naš proces evropskih integracija, ne učini malo prozirnijim veo koji uvek prikriva onu budućnost koju tek treba da stvorimo.
Da pojednostavim, ako smo danas malo svesniji ograničenja koje svaki zakon donosi u uslovima kada se korporativno upravljanje i uopšte upravljanje firmama još uvek razvija, onda smo svesni toga da ćemo u nekom periodu u budućnosti morati da unapredimo i sadašnji predlog koji će postati važeći zakon, ali i da će obim promena biti manji, a naše greške u sagledavanju budućih potreba biće svedene na minimum jer ćemo imati dovoljno prakse i iskustva privrede koji će nam biti najbolji putokaz za otklanjanje tih grešaka.
Šta su glavne slabosti dosadašnjeg zakona? Još uvek važeći Zakon o privrednim društvima daje predimenzioniranu strukturu upravljanja koja odgovara daleko većim akcionarskim društvima nego što je prosečno otvoreno akcionarsko društvo u Srbiji. Premda su redukcije u praksi moguće, nije redak slučaj da kompanije imaju formalno punu upravljačku strukturu, a da se ona u suštini svodi na koncentraciju upravljanja u rukama direktora, pri čemu je upravni odbor preuzeo ulogu benignog nadzornog odbora, a nadzorni odbor ne vrši nikakvu funkciju.
Akcionarski aktivizam u Srbiji ne postoji u razvijenoj formi, a upravljanje je preneto na agente koji su u postojećoj konstelaciji snaga, imajući u vidu insajdersku privatizaciju i nedovršenu koncentraciju vlasništva, postali vlasnici kapitala koji ne poseduju.
Pored toga, postojeći zakon ograničava prava akcionara kroz mogućnost statutarnog umanjenja njihovih prava, a prava na statutarne promene bila su data upravnim odborima. Preširoka lepeza obaveznih tela akcionarskih društava premošćavala se na taj način da jedno lice istovremeno bude predsednik upravnog odbora, i član nadzornog odbora, i generalni direktor i predsednik izvršnog odbora. Menadžment i upravni odbor su imali mogućnost da pobijaju odluke skupštine akcionara, ali ne i akcionari pred sudom da u svoje ime i ime kompanije pobijaju odluke menadžera i upravnog odbora.
Ako gledamo kroz široku perspektivu, korporativno upravljanje u Srbiji je i dalje na niskom nivou razvoja, pa su teškoće koje proizilaze iz odnosa principal – agent veoma izražene.
Posmatrajući period od početka ovog veka, tržište se kreće ka koncentrisanom vlasništvu i delistiranju kompanija sa Beogradske berze, što je posledica nivoa zaštite akcionara, izbegavanja berze kroz ponude za preuzimanje, načina upravljanja i kontrole nad kompanijama, kao i načina nastanka akcionarstva kroz privatizaciju.
U Srbiji postoji nedvosmislen raskorak između zakonodavnih normi i njihove primene, odnosno prava i faktičkog stanja. Bazični problemi mogu se sagledati u neprimenjivanju postojećih zakonodavnih odredaba, u nerazjašnjenim nadležnostima institucija, neiskustvu i prihvatanju zakonodavnih rešenja bez njihovog usklađivanja sa korporativnim prilikama u Srbiji.
Osnovni problem niskog nivoa kvaliteta korporativnog upravljanja ne leži u pravnim normama, premda su poboljšanja prilagođena praksi moguća i poželjna, već u slabosti institucija koje ih primenjuju. Otuda i naša izvesna ograda kada je reč o efektima ovog zakona.
Bez želje da... koja je toliko svojstvena mnogima koji se smatraju šampionima u reformi i tranziciji, a koji se u praksi postavljaju kao svojevrsni nosioci društvenog inženjeringa, za kojim nema nikakve potrebe, SPS ukazuje na činjenicu da je Srbija zemlja u kojoj akcionarska društva nisu zaživela na način kakav postoji u klubu čiji ćemo član postati tokom ove decenije.
Srbija je zemlja u kojoj kvalitet korporativnog upravljanja kaska i gde se još uvek nerado ide u odvajanje vlasništva od upravljanja. Gazdinska privreda jeste naša realnost i nemamo ništa protiv toga, ali mislimo da je potrebno dati više šansi akcionarstvu kroz stvaranje okvira koji će akcionarska društva, koja kao takva postoje zbog jasnog interesa akcionara a ne zato što je propisana pravna forma, učiniti atraktivnom formom.
Kako znamo da su tvorci, prvo, nacrta, a potom i Predloga zakona temeljno analizirali korporativno upravljanje u Srbiji, kao i strukturu naše privrede, nema razloga da se ne oslonimo na njihove nalaze. Oni govore u prilog ovoj našoj tvrdnji o gazdinskoj privredi kao realnosti i nedovoljno razvijenom segmentu akcionarskog društva.
Naša privreda je specifična i po činjenici da preko 25% društava čine ona društva u kojima nije bilo zaposlenih, a da više od 50% privrednih društava jesu ona društva koja zapošljavaju od jednog do pet radnika. Stoga se može se reći da u Srbiji postoji bujanje mikroprivrednih društava, koja prema kriterijumima EU čine preko 80% ukupnog broja društava.
Naredna karakteristika je koncentracija vlasništva u korporacijama. Ovaj proces je posledica nekih rešenja koja su predviđala obavezno listiranje, iako od samog starta nije bilo interesa preduzeća za to. Bilo koje forsiranje određenih rešenja koja su u suprotnosti sa interesima onih koji se primoravaju na takva rešenja ne može stvoriti željene efekte, pa ni akcionarska društva kakva postoje na Zapadu, a takav slučaj je bio u Srbiji.
Talas forsiranih listiranja je doveo do faktičkog delistiranja, jer akcionarska društva kod kojih je koncentracija obavljena u velikoj meri ne koriste prednosti koje bi listiranje trebalo da donese, pretvarajući njihovo kotiranje na berzi u prost upis u još jednu javnu datoteku.
Berzansko kotiranje je mnogim akcionarskim društvima sa disperzijom izvora finansiranja i vlasništva donelo koncentraciju i bilo prinudni mehanizam u ovom procesu koji bi se svakako odigrao na berzi ili van nje. Stoga danas tri četvrtine akcionarskih društava ima većinskog vlasnika, dok u 57% postoji vlasnik koji ima preko dve trećine vlasništva. Ako se analiziraju povezana lica, koncentracija biva još veća, nekoliko puta veća.
Ovo su tendencije koje se verovatno neće promeniti, ali mali akcionari su u Srbiji ugrožena vrsta, a prisilno listirane kompanije bi rado napustile ulogu koja im nije potrebna.
Svi razlozi za novo i poboljšano zakonodavstvo su tu. Novi zakon donosi neka, usuđujem se reći, odlučna i adekvatna rešenja za postojeće izazove u ovoj oblasti. Zakon se fokusira na bolje uređenje dve ključne oblasti. To su, pod jedan, razmena, sprovođenje i zaštita vlasničkih prava u pravnom prometu između fizičkih i pravnih lica i, pod dva, odnos nalogodavca i agenta. Ovaj predlog jasno dodeljuje i utvrđuje načine sprovođenja i zaštite vlasničkih prava u odnosima u preduzećima i eksternih i interesnih stejkholdera. Terminologijom ekonomske nauke, Zakon o privrednim društvima teži da smanji transakcione troškove sprovođenja, razmene i zaštite vlasničkih prava i, samim tim, deluje na najbolji način na unapređenje funkcionisanja preduzeća.
Oblasti koje će doživeti najveće unapređenje su one gde se javilo i najviše problema u prošlosti – zaštita malih akcionara i korporativno upravljanje. Takođe, značajni su pomaci kod utvrđivanja tržišne cene.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona smanjuje procenat kapitala koji daje pravo na predlaganje dnevnog reda i sazivanje sednica i vanredne sednice skupštine sa 10% na 5%. U nekim situacijama to može da bude pozitivno, ali je u praksi bilo dosta negativnih slučajeva i kada je bilo u pitanju 10%, a ne 5%, tako da to treba uzeti sa rezervom i naći neko rešenje koje će biti dobro za funkcionisanje svih kompanija.
U slučaju ponovljene sednice skupštine javnog akcionarskog društva potrebna većina za donošenje odluke utvrđena je na najmanje četvrtinu od ukupnog broja glasova u predmetnom pitanju. To je više nego u aktuelnom zakonu, što je dobro, jer je ta odredba bila zloupotrebljavana u prošlosti.
Predlog zakona, kao i aktuelni zakon, daje slobodu izbora između jednodomnog i dvodomnog upravljanja, ali su način izbora i nadležnost organa dosledno uređeni ovim predlogom. Društvima koja nisu javna data je mogućnost da imaju jednog ili dva direktora, odbor direktora, odnosno izvršni odbor. Jedno lice više ne može biti direktor ili član nadzornog odbora u više od pet društava. Mandat direktora traje četiri godine i, što je dobro, mandat prestaje automatski ako se finansijski izveštaj ne usvoji, ako skupština ne usvoji finansijski izveštaj.
Prema novim rešenjima, obavezno je i obrazovanje tri komisije: pored postojećih komisija za naknade i imenovanje, i treće - komisije za reviziju.
Predlog zakona predviđa i obavezu objavljivanja naknade za rad direktora u finansijskim izveštajima, a to je novina, što će otkloniti mnoge nedoumice i lišiti mnoge akcionare nedoumica koje su pratile rad akcionarskih društava u proteklom periodu.
Konačno, kao što je svakome sa osnovnim znanjem statistike poznato, tržišna vrednost koja je ponderisani prosek, bilo tromesečni ili šestomesečni, uvek je pristrasna ako je kretanje cena akcija sa tendencijom u bilo kom pravcu, a ta pristrasnost koja cene procenjuje ili potcenjuje otvoren je poziv na špekulativne radnje, koje nisu odgovor na tržišna kretanja nego na deformaciju tržišta i cena usled ovakvog sistema ponderacije. Logični odgovori su trgovanje, čiji je cilj podešavanje cena, i druge radnje koje su nepotrebno traćenje resursa i svojevrsna deformacija postojećeg tržišta.
Kada je reč o drugom zakonu, o zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, ovde je reč o priznavanju realnosti naše privrede i pokušaju da se zakonski predupredi destruktivna praksa koja je postojala i pratila preduzeća u Srbiji. Ovo je dobro, jer će se pružiti okvir koji će poveriocima olakšati da naplate svoja potraživanja kroz ozdravljenje, a ne kroz likvidaciju dužnika.
Ovim zakonom Srbija je na tragu iskustava o bankrotstvu koja postoje decenijama u najrazvijenijim tržišnim privredama i koja su usmerena na ozdravljenje bolesnika kroz bolje korporativno upravljanje, ali i pružanje određenih olakšica u procesu ozdravljenja, upravo u cilju najbolje zaštite interesa kako poverilaca prvog reda tako i onih koji se vrlo često ne uspeju namiriti u destruktivnim i socijalno opasnim varijantama koje su bile do sada, a možemo da ih nazovemo kvazirešenjima.
Finansijsko restrukturiranje se sprovodi radi ponovnog uređivanja dužničko-poverilačkih odnosa, odnosno povodom duga, odnosno potraživanja kojim dužnik i poverioci slobodno raspolažu. Finansijsko restrukturiranje sprovodi se dobrovoljno, na osnovu pismene saglasnosti poverilaca i dužnika, uz učešće institucionalnog posrednika. Sprovodi se, ako je moguće, oporavak i održiv nastavak poslovanja privrednog društva.
Pored uobičajenih i jasno definisanih kriterijuma postupanja u dobroj veri, saradnje poverioca i dužnika, ravnopravnosti poverilaca, pristupa podacima i njihove poverljivosti, zakon jasno definiše i uslove finansijskog restrukturiranja. Finansijsko restrukturiranje može se sprovesti ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca.
U toku finansijskog restrukturiranja uvodi se mirovanje duga koje proizvodi pravno dejstvo danom zaključenja ugovora o mirovanju duga. Predlog zakona uvodi ugovor o mirovanju duga i ugovor o finansijskom restrukturiranju i definiše mnoga pitanja iz oblasti založnog prava.
U najkraćem, reč je o vrlo konstruktivnom zakonu čija je primena, usuđujem se reći, malo okasnila ali koja će umnogome rešiti i olakšati neizbežan i mukotrpan proces rešavanja odnosa između poverilaca i dužnika u finansijskim problemima.
Sve u svemu, ova dva predloga su na dobrom putu; to nisu zakoni koji unose neke fundamentalne promene, ali jesu zakoni koji donose razumne i potrebne promene, a rezultat su potrebe privrede u našoj zemlji. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da u vaše i u svoje ime pozdravim učenike i profesore gimnazije „Valter Ojken“ iz Frajburga i Ekonomsko-trgovinske škole iz Šapca koji se nalaze u poseti Domu Narodne skupštine u okviru projekta „Partnerstvo na delu“, a trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Prisutni su: prof. Gisela Dierking Voelkle, prof. Irina Schindler, Sunay Gun, Yasmin Basham, Simone Trefzer, Melanie Malletz, Nicole Orgona, Partick Schildknecht, Daniela Reinert, Sandra Held, Lisa Munch, Vanessa Hubner, zatim direktor škole iz Šapca Momčilo Pavlović, prof. Ljiljana Jurišić, prof. Sonja Mijatović Jokić, Đorđe Pajić, Marija Jovanović, Bojana Zavađa, Milica Maletić, Katarina Žunić, Marko Smiljanić, Katarina Danojlić, Jana Bogdanović, Kristina Lazarević, Aleksandra Mićković, Aleksandar Požgaj, Željko Tadić i Aleksandra Džudžević.
Dobro došli u Narodnu skupštinu i dobro došli u Srbiju, sa nadom da ćete nam u posetu doći opet.
Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić.

Poštovano predsedništvo, gospođo potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo set vrlo važnih sistemskih zakona u oblasti privrede, od kojih je svakako najvažniji zakon o privrednim društvima. Moje kolege će kasnije govoriti o Predlogu zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala, a ja ću govoriti o zakonu o privrednim društvima i zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava.
Pre nego što krenem u raspravu o predloženim zakonskim rešenjima ne mogu a da se u nekoliko rečenica ne osvrnem na stanje u srpskoj privredi i društvu uopšte, od 2008. godine, od kada je konstituisana ova vlada pa do danas, i neadekvatne i uglavnom zakasnele ekonomske mere za vreme svetske ekonomske krize koje su prouzrokovale velike posledice po srpsku privredu.
Setićemo se svi predizbornih obećanja vladajuće koalicije iz 2008. godine o 200.000 novih radnih mesta, o dinamičnom privrednom rastu, rastu bruto društvenog proizvoda, industrijskom rastu, povećanju plata i životnog standarda građana uopšte, smanjenju inflacije, i mnogih drugih obećanja. Tri godine nakon konstituisanja te vlade u Srbiji imamo potpuno obrnutu situaciju. Umesto 200.000 novih radnih mesta, prema podacima MMF-a blizu 400.000 ljudi je ostalo bez posla. U odnosu na 2008. godinu imamo pad društvenog proizvoda, pad industrijske proizvodnje za oko 12%. Imamo preterano visok javni dug, koji je 2008. godine iznosio 8,7 milijardi evra i tada je predstavljao oko 26% BDP, da bi taj dug na kraju 2010. godine bio 12,2 milijarde evra ili 41,5% BDP, a posle prva tri meseca 2011. godine dug je 12,7 milijardi i blizu je onih limitiranih 45% BDP. Ono što je tragično jeste da je od te četiri milijarde novih zaduženja vrlo malo iskorišćeno za razvoj i ulaganje u neke velike infrastrukturne projekte i podsticaj privrede. Uglavnom su ta sredstva plasirana u javnu potrošnju i za pokrivanje budžetskog deficita.
U ovom momentu u Srbiji je u blokadi oko 65.000 privrednih društava, u kojima radi oko 120.000 ljudi. Blizu 300.000 zaposlenih u Srbiji ne prima platu. Konstantno se gase firme i preduzeća u Srbiji; samo je od početka ove godine ugašeno oko 1.500 privrednih društava.
Jedan od velikih problema za srpsku privredu su rokovi plaćanja, odnosno valute plaćanja, koje su, prema proceni Vlade, oko 130 dana u Srbiji, a prema nekim drugim, malo objektivnijim procenama, ta prosečna valuta plaćanja je oko 155 - 160 dana. Sinoć smo čuli najavu ministarke, odnosno potpredsednice Vlade, da se spremaju određene mere kada je u pitanju zapošljavanje novih radnika, znači, neke poreske olakšice, kao i donošenje uredbe ili nekakvog zakona o tome da se ograniči rok plaćanja na 60 dana. To su svakako dobre mere, ali se bojim da su zakasnele, jer je srpska privreda zbog neblagovremenog donošenja takvih mera pretrpela ogromne posledice.
Takođe, želeo bih da kažem da imamo najveću stopu inflacije u Evropi, da imamo najnižu platu u Evropi, koja je za oko 100 evra manja nego 2008. godine. Odgovor Vlade da su to posledice svetske ekonomske krize svakako nije tačan, jer svetska ekonomska kriza je zahvatila sve zemlje, pa smo mi ipak spali na samo dno te lestvice u segmentima o kojima sam već ranije govorio.
Prešao bih, sa ovom valutom plaćanja, odnosno rokovima plaćanja i najavom države da će ograničiti te rokove plaćanja, na zakon o sporazumnom restrukturiranju privrednih društava. Mi smo kao poslanička grupa podneli i amandman na taj predlog zakona, kojim smo predložili da se član 11. tog zakona potpuno preformuliše, tako da se i država uključi u čitav taj postupak, jer država sa svojim obavezama i dugovanjima prema privrednim subjektima često izaziva potrebu za restrukturiranjem privrednih društava, odnosno država je na taj način u velikoj meri generator tih problema privrednih društava i njihove nelikvidnosti. Smatramo da bi država morala da reguliše svoje dugove i obaveze prema privrednim društvima, pa tek onda da stvara ambijent za finansijsko restrukturiranje privrednih društava. Takođe, ovim amandmanom smo predložili da se veliki dužnici na aktivniji način uključe u rešavanje ovih problema.
Kada pogledamo zakon o privrednim društvima jasno se vidi, a to i u obrazloženju piše, da se tu vrši usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom, sa direktivama EU, a pri tom se vrlo malo vodi računa o nekim našim specifičnostima, posebnostima i o našim finansijskim i ekonomskim interesima.
Lično smatram da je ovaj zakon prenormiran, da je do detalja toliko razrađen, čak do nepotrebnih detalja, jer ima 150 članova više nego postojeći Zakon o privrednim društvima. Postojeći Zakon o privrednim društvima je sasvim solidan. Naravno, u njegovoj primeni su uočeni određeni nedostaci, koji su mogli biti otklonjeni izmenama i dopunama Zakona, a ne pisanjem novog zakona koji je prenormiran i preterano detaljan. Pojedine odredbe su toliko detaljne da više podsećaju na nekakav poslovnik a ne na zakon. U mnogim odredbama samog zakona ne postoje predviđene sankcije, već se daju nekakva uputstva i usmeravanja, bez mogućnosti da se uvede neko rešenje i da se sankcioniše onaj ko ne bude poštovao određene odredbe samog zakona.
Korporativno upravljanje u Srbiji je na niskom nivou, manje zbog loših odredaba važećeg zakona a više zbog neefikasnog sudskog sistema, odnosno lošeg rešavanja privrednih sporova; zatim, zbog loše makroekonomske politike, znači, pre svega, visoke inflacije, kursa dinara, neizgrađenih institucionalnih okvira poslovanja; zatim, zbog bankarskog zakonodavstva koje je na štetu privrede i neodgovarajućeg Zakona o računovodstvu i reviziji, koju je neophodno razdvojiti, odnosno napisati novi zakon o reviziji, eksternoj i internoj, i unaprediti postojeći Zakon o računovodstvu.
Mi smo podneli dosta amandmana na predloženi tekst zakona. Osvrnuću se samo na nekoliko bitnih delova tog zakona, naravno, u raspravi o pojedinostima ćemo detaljnije obrazložiti naše predloge.
Na samom početku zakona, u članu 8. su definisane pravne forme privrednih društava. Tu su definisana ortačka društva, komanditna društva, društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Mi smo predložili da se tu doda još jedan novi stav koji govori da se pored tih pravnih formi posebnim zakonom mogu odrediti i druge pravne forme društva, o tome je više govorila koleginica Tabaković. Mislim da je neophodno prihvatiti ovakvu formulaciju jer ima dosta drugih pravnih formi koje ovaj zakon, kao krovni zakon u oblasti privrede, mora pomenuti.
Takođe, u članu 89, koji obrađuje preduzetništvo, ima nekoliko nelogičnih stvari. Mi smo i tu podneli amandman koji se odnosi na poslovođe u tim preduzetničkim radnjama jer je zakonom predviđeno da oni solidarno odgovaraju sa preduzetnikom, odnosno vlasnikom radnje, čitavom svojom imovinom. Mislimo da je to potpuno nelogično. Jasna je namera zakonopisca da zaštiti preduzetnika od radnika, međutim, kako da zaštitimo tog poslovođu ukoliko taj preduzetnik, odnosno vlasnik bude od njega tražio da radi nešto a da ovaj kasnije odgovara svojom imovinom? Mislim da je to jedno potpuno nelogično rešenje.
Takođe, u delu u kome se obrađuju statusne promene ima dosta nedorečenih stvari. Tu smo podneli nekoliko amandmana kojima smo tražili da se unesu određene izričite odredbe sa kojima bi zakon postao potpuniji i jasniji.
Naravno, u raspravi o pojedinostima mi ćemo govoriti više i detaljnije o ovim pojedinačnim stvarima u zakonu. Mislim da će se prihvatanjem ovih amandmana svakako popraviti predloženi tekst zakona.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.