Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Kako rasprava odmiče ne mogu da se otrgnem utisku da je zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga verovatno jedan iz niza predizbornih zakona. To lepo zvuči za javnost, a problem je to što je, iako potreban u realnosti, po svoj prilici dobrano zakasnio.
Sami podaci o prigovorima koji pristižu vašem Centru za zaštitu korisnika finansijskih usluga pri NBS ukazuju na žalbe koje se tiču kredita, valutnih klauzula, varijabilnih kamata, promene obračunskog kursa, problema s tekućim računima itd. To su sve pokazatelji položaja korisnika finansijskih usluga i, naravno, neophodnosti donošenja jednog kvalitetnog zakonskog okvira i rešenja.
Naravno, to nezadovoljstvo pre svega proističe iz nedovoljne informisanosti o bankarskim uslugama, koje su vremenom sve raznovrsnije. Teško je shvatiti šta su to nominalne kamatne stope, efektivne i varijabilne, i revalorizacije, indeksacije kredita itd. Evidentno je da su problemi u praksi mnogobrojni.
U tržišnim ekonomijama potrošnja stanovništva pruža podršku ekonomskom rastu zajedno sa unapređenjem kvaliteta života građana. U tržištima u razvoju široka dostupnost kredita je važna za izbegavanje koncentracije bogatstva. Međutim, kako se poboljšava pristup kreditima građani i privreda moraju da budu zaštićeni od loših poslovnih praksi, a finansijski proizvodi koji im se nude moraju biti transparentni, bez rizika koji su van kontrole krajnjih korisnika.
Ono što neka razvijena društva poznaju, to su mehanizmi zaštite preko dve smernice. Prvo, to su sveobuhvatni zakoni o zaštiti potrošača koji omogućavaju preispitivanje ponašanja institucija i njihovih proizvoda, i drugo, to su obaveze obelodanjivanja određenih podataka prilikom oglašavanja, izrada ugovora u kombinaciji sa onim lakše dostupnim materijalima koji sadrže jasne i razumljive informacije koje potrošači mogu da koriste za donošenje finansijskih odluka.
Jasno je i to da sistem zaštite korisnika finansijskih usluga nema za cilj da eliminiše ličnu odgovornost pojedinca da se dobro informiše o uslovima i rizicima prilikom odabira finansijskih proizvoda ili prilikom donošenja raznih investicionih odluka.
Ono što je evidentno u poslednje vreme, to je da je deklarativno zaštita korisnika finansijskih usluga i te kako u žiži javnosti. Mnoge ozbiljne države se hvataju u koštac sa svim tim reformama da bi eliminisale praznine u propisima koje su omogućile da neodgovorno kreditiranje, loše investicije prođu neprimećeno i da doprinesu finansijskoj krizi. Jasno je da je kriza iznedrila jednu snažniju, strožu finansijsku regulativu, veću pažnju usmerenu na zaštitu korisnika finansijskih usluga i da su finansijske usluge postale složena oblast. Naravno da su iz tog razloga korisnicima finansijskih usluga potrebne sveobuhvatne informacije u vezi s finansijskim proizvodima da bi lakše odabrali one koji odgovaraju njihovim potrebama.
Evidentno je da danas korisnici finansijskih usluga u Srbiji nemaju isti nivo zaštite potrošača koji se zahteva u EU, a koji propisuje taj Generalni direktorat EU za zaštitu potrošača. Očigledno je da vam i u ovoj oblasti slabo ide to usaglašavanje sa evropskim direktivama i standardima.
Istini za volju, to nepoverenje javnosti, koje je prilično izraženo u poslednjem periodu, povećano je odsustvom sveobuhvatnog okvira za zaštitu korisnika finansijskih usluga, iako je Narodna banka Srbije pokušavala da usvajanjem novih propisa koji se tiču načina na koji banke posluju sa korisnicima, fizičkim licima, uključujući i dužnike, nešto promeni. Iako su propisi zahtevali od poverilaca da obelodane više informacija o dužnicima, ipak nisu u potpunosti eliminisane neke loše i negativne pojave koje su izazvale ovakvu situaciju.
Nesporno je, takođe, da, pored svih tih informacija, korisnici finansijskih usluga moraju ozbiljno da shvate i svoju ličnu odgovornost i da se dobro upoznaju sa svim uslovima i rizicima poslovanja. Tu su najopasnija ona sitna slova koja u principu izazivaju najveće probleme prilikom ovakvih aranžmana.
Problem koji zakon hoće da reši jeste menjanje tih kamatnih stopa u toku otplate kredita. Pretpostavljam da problem nije što banke krše ugovor o kreditu, jer da je to bio problem valjda bi se tako i reklo. Regulacija inače jeste jedina zamena za to neefikasno sudstvo i kada bi se radilo o masovnim kršenjima ugovora svakako bi ta regulatorna zaštita potrošača imala više smisla.
Ovde se zapravo radi o tome da banke koriste klauzule koje postoje u ugovorima. To znači da su korisnici uzimali te kredite sa promenljivim kamatnim stopama, ali to očigledno nije bilo jasno rečeno u ugovorima, već upravo u ovome što sam malopre spomenuo – to je ta tzv. sitna štampa, sitna slova, nerazumljiv rečnik, i otuda nastaju problemi.
Neminovno je da ovo što zakon radi, a to je navođenje korisnika i banaka na ugovor bez klauzule o mogućnosti promene kamate... da će efekat takvog zakona biti isti kao kada bi svi korisnici kredita zahtevali fiksirane kamatne stope bez klauzule o promeni. Verovatno bi banke u tom slučaju morale da kalkulišu dodatni rizik, odnosno moći će da rade samo sa povišenom kamatom.
Nema nikakve dileme da je jednostrana, proizvoljna promena kamatnih marži od strane banaka praksa koja je prilično nekorektna i koju je neophodno ukinuti, ali, nažalost, u našoj državi stvari nisu baš jednostavne kao što na prvi pogled izgledaju.
Imamo samo jedan primer koji se tiče odobravanja stambenih kredita, kada je država oslobodila stambene kredite obavezne rezerve i time izvore sredstava za ove kredite učinila jeftinim za banke, a samim tim i za krajnje korisnike, pa su stambeni krediti postali jeftiniji od svih ostalih.
Međutim, banke su zatim odobravale stambene kredite na 25-30 godina i onda je država na jedan bahat način naprasno odlučila da ukine tu olakšicu i to je ta sredstva učinilo skupim. Ovo je jedan od razloga zašto nam tako ide i zašto jesmo tamo gde se nalazimo.
Ima pitanja koja bi mogla i ovom prilikom da se postave, a i generalno kada se govori o situaciji u ovom sektoru, a da se pri tom jedini alibi, jedino opravdanje ne pronalazi u nekim devedesetim godinama nego upravo u onim koje se tiču prve decenije 21. veka. Jedno od tih pitanja je i šta je sa tim stečajnim postupkom koji se vodi u „Beobanci“?
Na kraju krajeva, najbolja zaštita svih korisnika finansijskih usluga u Srbiji bio bi odlazak jedne nesposobne vlasti. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Šoškiću, pokušaću da na neki način podržim kolege iz poslaničke grupe i da kažem ono što su oni rekli na drugačiji način. Pre nego što bilo šta kažem ne mogu a da ne izrazim svoj utisak ili mišljenje da u suštini ovde niko nije protiv toga da država ili nadležne državne institucije pružaju zaštitu korisnicima finansijskih usluga, ali je suština problema i razlikovanja kojim putem, na koji način mi danas treba da odredimo terapiju za nešto što traje godinama unazad. Da bismo dali adekvatnu terapiju, potrebno je da napravimo dobru dijagnozu, da detektujemo gde su problemi, šta su problemi i da li će ovaj lek koji ste ponudili da bude adekvatan i da izleči stvari koje su se na terenu ili u praksi pojavile.
Moram da kažem da ste čovek impozantne biografije i da danas obavljate jednu vrlo važnu funkciju u ovoj državi; ne dugo, ali vrlo bitnu funkciju. Mislim da su te dve stvari dovoljni razlozi i da vas obavezuju da kada predlažete neki zakon i za njega tražite podršku u Skupštini ovde nastupate drugačije od predstavnika Vlade. Oni se rukovode takvim manirima da su im zakoni s jedne strane nedorečeni, a s druge strane, ono što me je nagnalo na ovu konstataciju jeste vaša priča o devedesetim godinama danas. Podsetiću vas da smo u 2011. godini, zakon o kojem govorimo apsolutno ne zaslužuje da se u bilo kom smislu i kontekstu dovodi u vezu sa devedesetim godinama. Razumem da vam one smetaju, možda vam politički ne prijaju, ali bilo bi lepo da vam onda ne prija ni podrška ljudi koji su suštinski vinovnici problema u devedesetim godinama. Njihova podrška vam nije smetala.
Nisam čuo da je u SRS bilo ko rekao da je dobro ono što se desilo sa deviznom štednjom. Niko u SRS nije pozdravio piramidalne banke iz tog vremena, a podsetiću vas, gospodine Šoškiću, po Srbiji se danas šetaju oni koji nastupaju u ime piramidalnih banaka i rade sve i svašta. Mislim da i za to treba da se zainteresujete, da nam se neka neprijatna iskustva iz devedesetih godina ne bi ponovila.
Podsetiću vas na neke stvari koje ste rekli. Spomenuli ste protivpravnu praksu ovde. Spomenuli ste da, nažalost, u praksi neke dobre odredbe nisu sprovođene kako treba. Znate šta ste istovremeno napisali u obrazloženju? Cilj ovog zakona je unapređenje dobre poslovne prakse. Da je bila dobra poslovna praksa, ne bi bilo potrebe za ovim zakonom. Dobra poslovna praksa je, to vi možda bolje znate, kada su sve strane u poslu i praksi zadovoljne. Neko je ovde očigledno pravio problem.
Ono što vam zameram jeste što niste uneli životnost u priču s početka ove sednice, što niste jasno rekli ko je problem, kakav je problem, jer ste nezavisni i od Vlade i od Skupštine, a ponajviše od banaka. Vi ste stub, kako ste ovde napisali, ako mogu da nađem, stub zaštite klijenata. Ko vama šta može kada su banke u pitanju? Trebalo je, da se tako izrazim, da uperite prstom i kažete šta je suštinski problem, šta su to banke radile. Mi slušamo priču koju smo i sami mogli da pročitamo. Od vas smo, kao čoveka iz struke i guvernera, očekivali da nam mnogo jasnije kažete šta je vaša ambicija i koga mi u stvari sankcionišemo ovim zakonom.
Šta ste još rekli, gospodine Šoškiću? Na pitanje mog kolege Buhe zašto pravna lica nisu obuhvaćena, vi kažete – pravna lica imaju kapacitet da se sama štite od toga. Mi ovde niti terorišemo banke, niti nam je namera da banke dovedemo u nezgodan položaj u odnosu na pravna ili fizička lica.
Postavljam vam pitanje, da li su pravna lica imala problema od pružalaca finansijskih usluga u desetogodišnjoj praksi do sada? Ako mi kažete da nisu, mogu da prihvatim vaš argument. Recite mi nešto, njih niste obuhvatili ovim zakonom, posle stupanja na snagu ovog zakona, koje će mehanizme pravna lica koristiti u zaštiti od pružalaca finansijskih usluga, ako ih nema u ovom zakonu? Pretpostavljam da je i do sad trebalo da imaju izgrađene mehanizme. Ako su mogli da se brane, kako je bilo problema? Zašto se nisu branili?
Znači, jedno vrlo racionalno pitanje, a mislim da je odgovor bio tanak. Mislim da treba mnogo više argumenata da nas ubedite da ste u pravu. Jer, složićete se sa mnom, taksista će da kupi pet automobila na lizing, promeniće se uslovi ugovora samovoljno, s jedne strane, od strane banke, kako će da se zaštiti taj vlasnik taksi agencije? Evo, pitam vas to. To je vrlo prosti životni primer, to mi recite. Kako će, oslanjajući se na koju regulativu, on da se brani kad kažete da pravna lica imaju izgrađene mehanizme (i do sada) u odnosu na fizička lica? Ovde nisu problem ni pravna ni fizička lica, ovde su problem banke, njihovi maniri i njihovo ponašanje.
Šta je ovde suštinski problem? Ova priča može da se osloni na priču od juče u Skupštini, a to je, gospodine Šoškiću, što u ovoj državi ne funkcionišu institucije, sistem je doveden u pitanje, to je problem.
Mi smo duboko ubeđeni da je država Srbija imala legislativu kojom je i dosad mogla da pruži adekvatnu zaštitu korisnicima bankarskih, odnosno finansijskih usluga. I gospodin Buha ih je naveo malopre. Imali ste i Zakon o zaštiti potrošača, imali ste zakon o obligacijama, kako to već pravnici kažu, i naravno, imali ste Zakon o bankama. Vi ste sebi kroz Zakon o bankama propisali mehanizme i mogućnost da sve ovo o čemu danas razgovaramo u okviru zakona definišete kroz podzakonske akte. Vama niko nije branio, gospodine Šoškiću, da to uradite. Ne samo da vam nije branio, vaša je obaveza bila da budete rigorozni u odnosu na one koji vam tako nešto osporavaju.
Pogledajte Zakon o bankama, članovi od 41. do 45, naslov je – odnos banke s klijentima. U svakom od ovih pet članova kao poslednji stav imate: „Narodna banka Srbije može propisati bliže uslove i način ostvarivanja prava iz stava 2. ovog člana.“ U članu 42: „Narodna banka Srbije može propisati bliže uslove i način objavljivanja opštih uslova...“, pa u sledećem – zaštitu klijenata, pa u sledećem jedinstven način obračuna, obaveštavanje klijenata itd.
To je ono što SRS stavlja na teret i kaže da ne funkcionišu institucije. Država ima legislativu; možemo da se ne slažemo sa njom, ali je sporno što je ne primenjujete, što obaveze koje ste propisali niste iskoristili i mehanizme koje ste sebi stavili u ruke niste iskoristili.
Danas donosimo zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga zato što ste vi napisali i usvojili nedorečen zakon, zakon koji vas ničim nije obavezao da ovaj posao privedete kraju, da kroz podzakonske akte zaštitite korisnike finansijskih usluga.
Znate li šta ova praksa otvara? Sutra će iz Ministarstva trgovine doći zakon o zaštiti korisnika kafanskih usluga, pa zdravstvenih usluga, pa vulkanizerskih usluga itd. Ovo otvara takvu praksu. Ponašanje vlasti u poslednjih deset godina, gospodine Šoškiću, stvorilo je ambijent u kom se stvari koje se rešavaju sistemskim zakonima rešavaju ovakvim pojedinačnim rešenjima. Treba nam poseban zakon da razvijemo građevinsku industriju, pa nam poseban zakon od pet članova treba da razvijemo socijalno stanovanje. Sada nam treba poseban zakon da štitimo korisnike finansijskih usluga. I još to promovišemo kroz usvajanje evropskih manira, principa i direktiva.
Gospodine Šoškiću, jednu stvar vam takođe zameramo – pridružili ste se društvu koje je od EU napravilo novi marksizam, novu dogmu, kako to kaže jedan ministar u Vladi Republike Srbije ovima koji glasaju za njega. To im je rekao. Dosta više toga, život u Srbiji je nešto drugo.
Zašto se banke, koje ćete juriti na osnovu ovog zakona, nisu vladale u skladu sa principima i manirima na koje ih obavezuje legislativa tih država? Da li je tačno, gospodine Šoškiću, da maniri i principi funkcionisanja koji vladaju u državama maticama tih banaka moraju da se primenjuju i ovde? Moraju. Ali, samo je u Srbiji moguće da razlika u kamatama na depozite i na plasmane bude deset puta. To je samo u Srbiji moguće, zato što idemo u EU, evropski standardi i evropski maniri, a to isto nije moguće tamo. Ali, setili su se oni i izmislili su rizike. Država visokog rizika, lošeg kreditnog rejtinga i sve se brani i pravda time. Može da se skida koža.
Mnogo nas košta ta Evropska unija. Danas su banke u Srbiji jedina privredna društva koja, kako vi volite da kažete, vi što baštinite evropske vrednosti, baštine principe korporativnog upravljanja. Kako je moguće da neko ko primenjuje principe korporativnog upravljanja poseje ovakav haos po Srbiji? Kako je to moguće? Slabost institucija i nefunkcionisanje države.
Gospodine Šoškiću, mi smo dužni, kao i vi u ovom zakonu, da budemo kategorični i rezolutni, da pokušamo da kroz zakone, iako nismo u vlasti, pozitivnim stvarima damo podršku, da vratimo kredibilitet institucijama i da u institucije dovedemo one koji su svesni javnog i opšteg interesa i koji hoće da mu služe, koji odredbe zakona „može da donese“ neće koristiti da ne donesu nešto što može da se donese, nego da insistiraju da se to privede kraju.
Ne dovodim u pitanje, ni Srpska radikalna stranka, niti bilo koji građanin nameru da se zaštite, ali mi danas preispitujemo vaš put, kako vi to hoćete da radite. Možda ste u lošem društvu, možda lobisti o kojima govore moje kolege poslanici nisu dali da napravite te podzakonske akte. Možda niste lično vi problem, možda je vaše okruženje. Ako vam je trebala Skupština za podršku, to treba jasno i otvoreno reći. Vi ste nezavisni, vama niko ništa ne može ako radite u interesu države i njenih građana. Vi imate sve mehanizme i celu Skupštinu da se suprotstavite bahatosti banaka. Stvar je samo da li hoćete ili nećete, da li ste deo politike koja truje državu deset godina ili hoćete da raskrstite sa tom pričom od deset godina.
Zašto su banke danas u Srbiji uradile to što jesu? To je bio ekonomski koncept države koji je promovisao potrošnju – krediti za sve i svašta, po bilo koju cenu. Ameriku je to dovelo u situaciju u kojoj jeste, sa hipotekarnim, odnosno stambenim kreditima. Novac je ušao u državu od privatizacije, novac je ušao u državu kroz donacije, kroz strane direktne investicije i umesto da se ulaže u štednju, u kapitalne investicije, vi ste sve gurali u potrošnju koja je podizala tuđe privrede, jer mi danas ni fen u Srbiji ne proizvodimo, a kamoli veš-mašine. Posle ne znam koliko godina ljudi su iskoristili priliku i kredite istrošili na neke stvari koje ni na koji način nisu podigle privredni život u Republici Srbiji. I danas ćemo ovim zakonom da zaštitimo te ljude. Deset godina smo zatvarali oči pred činjenicama i sada ćemo da ih gledamo.
Mene interesuje jedna stvar (konsultovao sam se malopre sa svojim kolegom Martinovićem): ako kažete, gospodine Šoškiću, da je proizvedena protivpravna praksa i iz te prakse je neka šteta nastala, pitam vas ko će, kako će i iz kojih sredstava nadoknaditi štetu onima kojima je ta protivpravna praksa tu štetu nanela? Mene su kolege pravnici podučili, ne znam pravo, ali su me podučili – i kada radi po zakonu država je dužna, ili bilo ko ko radi po zakonu, da nadoknadi štetu ako ona u tom poslu nastane. Kako je to Martinović plastično objasnio, ako pravite put i slomite komšiji staklo, morate to da platite. Pitam vas, pošto ste rekli da ovde ima protivpravne prakse i štete, ko će to da plati?
Mi pozdravljamo to što vraćate deviznu štednju iz devedesetih. U redu, baš ste velikodušni, svaka čast, super. Ali, pitam vas ko će ovu štetu da nadoknadi? To je jedno pitanje. Meni, gospođo Đukić Dejanović, ne smetate vi iz devedesetih godina, ne pozdravljam sve što ste radili, ali ovde se optužuju devedesete za neke probleme.
Šta me još interesuje, gospodine Šoškiću? Pazite sad ovo, da ne bude da hoćemo da budemo iracionalni ili populisti, šta znači rok od 30 dana da se predmet lizinga vrati? Kako reče jedna žena bankar, dajte mu auto na lizing, neka ode na more, pa neka se vrati s puta ili s mora za mesec dana, pa neka vam vrati kola. Sada ćete vi reći – pa, platiće štetu. Ali, zašto sve to? Koliko vremena ova država ima? Koliko vremena ti građani imaju, koliko vremena ove institucije imaju da se od suda do banke vuku i razvlače? Ili, privredna društva juče – zakoni, rokovi, da bog sačuva! Zašto je to tako?
Mi nismo ljudi nerealni i iracionalni, SRS smatra da svako zaslužuje da bude ravnopravan. Na kraju krajeva, i Ustav to garantuje. Te banke plaćaju neke poreze i te banke nekoga zapošljavaju. Kako ih zapošljavaju, gospodine Šoškiću, i to treba da znate. Ne daj bože da ostanete trudni ili ako hoćete da uđete, tako je, smejete se, gospodine Šoškiću, morate da potpišete prvo blanko sporazumni raskid radnog odnosa. Pitam vas, je lʼ to ovaj zakon neće rešiti? I te ljude neko treba da sagleda. To je praksa danas: prvo vas pitaju hoćete li da se udajete i da rađate decu, pa onda možete da budete primljeni. Ali, to je problem institucija.
Danas ne možete da podignete kredit u banci ako ste radnik, administrativni, u političkoj stranci. Poslanici ne mogu da dobiju kredit. To su stvari o kojima treba da pričamo i koje treba da rešavamo. Lako je pričati o evropskim direktivama, prodavati priču o Evropi. Evropa nije život. Što reče jedan, ne sipa se Evropska unija u traktor, ne kupuje se Evropskom unijom veš-mašina, nego kreditima pod nepovoljnim uslovima, ili povoljnim, dok se odobri kredit, pa kada krene da se otplaćuje... Lično sam žrtva takvog ponašanja. Podigao sam kredit sa kamatom od 130, a danas plaćam 170 evra tu istu kamatu. To je stvarnost u Srbiji.
Neću još dugo, zbog mojih kolega. Znači, pitamo vas zašto je 30 dana rok da se predmet lizinga vrati? To morate da smanjite. Ako ste već dali nekom mogućnost da raskine taj ugovor, onda ga obavežite da taj predmet vrati za sedam dana. Nije ovo rešenje poreskog organa za porez na imovinu ili porez na pištolj, pa da se ti žališ poreskom odeljenju neke lokalne samouprave, pa imaš rok 30 dana. U pitanju je automobil. Možda će neko jahtu da kupi. Možda će da mu je ukradu za tih mesec dana. Kakav problem? Zašto sve to?
Dalje, član 32, docnja. Evo, ako mi kažete sad koga ovo obavezuje, kao što ni vas nije obavezivalo da donosite podzakonske akte, pogledajte stav drugi: „Ako u toku trajanja ugovornog odnosa nastupe okolnosti koje korisnika dovode u teško imovinsko stanje, odnosno druge bitne okolnosti na koje korisnik ne može uticati, banka, odnosno davalac lizinga mogu na zahtev korisnika proglasiti zastoj u otplati (moratorijum)...“ itd. Šta to znači? Koga to „mogu“ obavezuje? Je lʼ hoćete da im pomognete ili nećete? Je lʼ hoćete da naredite banci da odredi moratorijum ili nećete?
Zbog kriminalno privatizovanih privrednih društava mi smo juče raspravljali o zakonu. Zamislite šta je u Srbiji izmišljeno? Korporativni dužnik. U pet posto fabrika, odnosno preduzeća u Srbiji se principi korporativnog upravljanja primenjuju, ali imamo korporativne dužnike. To samo u Srbiji ima. Zbog njih će Srbija usvojiti zakon, da im se restrukturiraju dugovi. Pitam vas sad, ako ste već rešili i opredelili se da date mogućnost za moratorijum, zašto niste u zakonu jasno rekli – banka je dužna da uradi to i to, u skladu sa pravilima? Šta to znači „može“? Koga ovo obavezuje? Ne obavezuje nikoga. Banke koje su ovo proizvele u Srbiji teško ćete naterate sa ovim „može“ da tako nešto urade.
Platna kartica. Ovde se kaže da je banka dužna da u svakom trenutku prihvati obaveštenje da je ukradena ili nestala. Mislim da to nije dovoljno dobro rešeno. Šta to znači? Kome ćete u banci da javite nedeljom uveče u 21 čas? Ili, ako postoji obaveza da se u bankama dežura ili negde da biste to prijavili, taj koji sluša tu prijavu ne mora da kaže da je zaista i bilo prijavljeno; jedino da preko BIA vadite listinge iz telefona, pa da onaj ko je taj nestanak kartice prijavio dokazuje da je karticu zaista izgubio i da treba da mu se uradi nova. Time ću zaključiti svoju diskusiju, biće još priče o pojedinostima.
Gospodine Šoškiću, ne dovodeći u pitanje vašu nameru SRS vas poziva da ne ličite na Vladu; SRS smatra da treba da se ponašate drugačije, da pokažete odlučnost i kategoričnost da u finansijskom sektoru zavedete red. Vi danas možete u svaki zakon da ugradite politički program Srpske radikalne stranke, mi dovodimo u pitanje njegovo sprovođenje zbog onih koji vode ovu državu i ove institucije. Vaša obaveza je da ne ličite na njih, s obzirom na to da ste nezavisni organ. Srpska radikalna stranka će dodatne zamerke izneti u raspravi o pojedinostima. U skladu sa tim ćemo se prema zakonu i odrediti. Hvala vam.

Dvadeset dva minuta i trideset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević.

Gospođo Čomić, koliko imam vremena?

Četrdeset osam minuta je bilo u trenutku kada je narodni poslanik Dragan Stevanović započeo svoje izlaganje, on je iskoristio dvadeset dva minuta i trideset sekundi, dakle imate dvadeset pet minuta i trideset sekundi.

Gospodine Šoškiću, ova mala spravica je USB, tu se nalaze dokazi o „Energoprojektu“; vi ste tamo bili član nadzornog odbora, verovatno vam je poznato, to sve imate. Evo, ja zovem već dva dana Miljka Radisavljevića da uzme ovo, ima tu materijala i za ovu današnju temu, ali o tom potom.
Da krenemo redom. S velikim zadovoljstvom već dva dana slušamo vrlo kvalitetne rasprave u Narodnoj skupštini. Prvo smo imali jedno priznanje gospođe Čomić juče, to sam pohvalio. Danas smo imali priznanje gospodina Velimira Ilića. Ranije je to bilo priznanje da je iz Mađarske u postavi donosio pare, devize, priprema 5. oktobra; sad smo imali vrlo lepo priznanje što se tiče Kipra i kiparskih para itd., mada sam samo ja tužen za klevetu zbog toga, ali dobro, nije to sad bitno.
Kada svi oni koji su nekada bili na vlasti od 5. oktobra do danas priznaju šta su radili ili kritikuju postojeću vlast ja moram da im dam podršku. Gospodine Miljko Radisavljeviću, pitate se i vi, postoji krivična prijava advokata Đorđevića na nekoliko hiljada stranica o kiparskim parama, ali o tom potom. Idemo redom.
Godine 2001. hitno su likvidirane naše banke. Krenulo se sa kreditima, sećate se onoga – imetak za početak, kredit za letovanje, kredit za stan, kredit za školovanje, kredit za novi auto, sve lepo, fino. Malo su bile čudne te kamatne stope, ali onda britka sablja DOS-a izađe na televiziju pa kaže – ljudi, šta se bunite, to je cena kapitala; molim vas, zna se koliko vredi kapital, da se ne bi izgubilo na vrednosti morate da platite kamatnu stopu. Tako je krenulo dranje. Mi smo upozoravali, kritikovali, a vi ste se smeškali.
Danas imamo podatak, gospodine Šoškiću, 500.000 porodica u Republici Srbiji je prezaduženo. Ne znam strukturu, verovatno ima tu i nekih porodica gde nijedan član ne radi; možda neko dete radi preko neke omladinske zadruge. Takvih ima, gospodine Šoškiću, 100.000 u Srbiji, rade u privatnim preduzećima, rade i u državnim, rade i u državnoj upravi, javnim preduzećima. Prime ga preko omladinske zadruge, pa na određeno vreme, pa preko noći postane na neodređeno vreme ako se uklapa u žućkastu boju, ona je dominantna, pošto „hepatitis D“ vlada u Srbiji. Znači, 500.000 porodica je u vrlo teškoj situaciji. To je 328.000 kredita nekih građana. Ali, da vam ne čitam, vi to dobro znate.
E, sada, građani Srbije duguju po osnovu zaduživanja za stambene kredite 286.000.000.000 dinara; po osnovu zaduživanja za te gotovinske 130.000.000.000 dinara. Četrdeset devet milijardi dinara danas građani ne mogu da plate bankama, a dvesta milijardi dinara danas ne može da plati privreda. To je 21% od ukupnog zaduženja naše privrede prema bankama. Ovo što se tiče stanovništva je 8,8%.
Sada jedno lepo pitanje za ljude iz Narodne banke: ako čovek otplati kredit, ko može da natera banku da vrati menicu građanima? Da li je moguće da to do sada nije bilo pokriveno propisima kod nas? Zar je moguće da se kod nas ne primenjuje Zakon o obligacionim odnosima? Zakon o obligacionim odnosima ima nekoliko glava koje regulišu bankarske kredite i bankarske ugovore. Nema nikakve specifičnosti, ali mi imamo situaciju da u ovoj Srbiji, gde se beleže negativni statistički podaci po svim kriterijumima, imamo jednu oblast koja cveta, to je bankarstvo.
Znači, prošle godine ostvaren je profit u bankarstvu od 25.400.000.000 dinara. To je 254.000.000 evra, profit. Onda dolazimo u situaciju da vrlo precizno možemo da kažemo kako se ponašaju banke u Srbiji. Vrlo jednostavno, vlasnici kapitala u bankama, ko su da su, kažu: ja ove godine treba da ostvarim dobit toliko; da bih ostvario dobit toliko, imaću troškove koji će da iznose ovoliko. Imam para koje mogu da plasiram toliko, moram da formiram kamatnu stopu od – svetski rekord.
I, kada prethodni guverner navodno kritikuje banke pa kaže – zlatni franak, budite oprezni kako se zadužujete, pa se prepodobio, a sad pobegao u neku banku, on u stvari šalje poruku – idite slobodno, zadužujte se, tu stoji Narodna banka koja sve to kontroliše.
Znači, jedino bankarski sektor u Srbiji cveta. Svi drugi sektori hramlju. Pa, kako je moguće da je neko došao do zaključka da se kod građana nalazi potencijal odakle mogu da se crpe sredstva i da se nosi u inostranstvo ili da se povećava kapital banaka ovde ili da rade ko zna šta hoće? Tako za nekoliko godina napraviste od „Banke Inteze“ veliko čudo. Pa kako to, sve gde je „Delta“, gde je Mišković – uspešno? Juče čusmo da Mišković duguje dvesta-trista miliona državi na ime poreza. Kako tada niste primenili neki zakon?
Lokalnu samoupravu ste zadužili kod tih istih banaka. Pa neko stavio prst na čelo, pa će sada da piše zakon kako da se vrati imovina lokalnim samoupravama. Kakve imamo u lokalnoj samoupravi, ima da prodaju i trgove, i spomenike i groblja, svašta ima da prodaju.
Sledimo evropski put. Onda se na televiziji pojavi devojčica, reklamira banku i kaže – je lʼ ti još nemaš stan? I to nije zloupotreba dece? Ne, nije. Čiko, da li ti imaš stan, što ne odeš u banku da se zadužiš i da se zakopaš odmah?
Ko nama postavlja guvernera i Narodnu banku? Pa, te strane banke. Postoji Bečki sporazum, pa šta se pita Narodna banka ovde? Ona je mogla da uvede red? Ona će ovim zakonom da uvede red?
Pa, pogledajte koje su „smeške“ napisali; ovo obavezno treba da se čuva, ovo će Martinović morati da promoviše kod svojih kolega tamo na fakultetu, kod profesora obligacionog prava a može i kod profesora upravnog prava. Znate šta ste izmislili? Izmislili ste novčane kazne, pa ste onda izmislili i kaznene odredbe. Koja je razlika? Zašto naplaćujete novčane kazne? A ovamo, kaznene odredbe – samo prekršaj, nema krivičnog dela. Sutra će biti javna rasprava o Zakonu o finansiranju političkih stranaka; ako neko prezubi sa uplatom ili knjiženjem jedne članarine, tri godine zatvora. Ovde nema krivičnog dela, postoje prekršaji, ali postoje i novčane kazne kada oni to naplaćuju.
Kod nas postoji jedan pogrešan koncept. Zašto bi nadzor nad osiguravajućim društvima za lizing, dobrovoljnim penzijskim fondovima bio u Narodnoj banci? Zašto to ne bi bilo u Ministarstvu finansija? Ne može. Zato što je projektovano da onaj ko kontroliše tokove novca bude van Vlade, van Skupštine, van pravosuđa, da vedri i oblači. Kako vedri i oblači? Pa, imali ste primer sa „Metals bankom“; uvedene privremene mere i posle toga Pajtić kupio banku.
E, sad, kažite mi, molim vas, koja je to razvojna banka koja ostvari profit od 130.000.000 dinara tokom poslovanja u prethodnoj godini? Pa, valjda se razvojna banka ne formira radi profita; ona treba da podnese teret nekih stvari koje se dešavaju na tržištu i da omogući selektivni razvoj nečega zbog čega ta banka postoji, da li je to poljoprivreda, da li je industrija, nije bitno. Ne, i oni se tržišno ponašaju. Znači, Šarićev kapital mora da se oplođuje ovde. Pa, da li je to Šarićev kapital onda? Da li ste možda izmislili tog Šarića? Kako to?
Idemo dalje. Ovde se kaže da je najveći problem kamata; kada bi se rešio problem kamate, sve drugo bi bilo normalno. Pa, ne može da bude normalno. Kako može da bude normalno? Ako dugujete porez, vama se naplaćuje kamatna stopa, veća nego što banke naplaćuju. A država duguje. Za mnoge investicije država duguje. Čak duguje i za ono što je dobila kao donaciju. Namenska donacija, recimo, pravosudna zgrada – toliko miliona da se sredi; potrošila mafija pare, ne da građevincima, 150 dobavljača pod blokadom, moraju da beže u inostranstvo da rade, ovde nemaju šanse.
Juče smo imali „pametan“ zakon koji će da kaže – mi hoćemo finansijski da vas restrukturiramo tako što vas šaljemo kod banaka, pa vi tamo sa njima to završite, i poverioci i dužnici. Teško onom kome vi pomažete! Omače se Tadiću juče da će od Nove godine ponovo da zapošljava. Ljudi, biće otkaza, budite sigurni. Čim on kaže da zapošljava, biće otkaza. Čim su se ovi prepodobili ovde, nešto banke itd., katastrofa sledi.
Sećate se, kritikovali smo vas zbog besplatnih akcija. Mlađa junački pre dva meseca reče: morao sam, ljudi da lažem, da pobedi Tadić. Isto to kaže nama danas gospodin Šoškić: poštovani građani, moram po službenoj dužnosti da se sekiram za vaše kredite jer postoji mogućnost da vraćate kredite, da ne pobegnu ove banke, jer ako pobegnu ove banke, pobeže platni promet Republike Srbije, onda je još veća šteta.
Mi sad imamo banke kao promotere politike Evropske unije. Vrlo prosto može da se reši: onu kamatnu stopu koju „Rajfajzen banka“ primenjuje u Austriji neka primenjuje u Srbiji. Ove koje primenjuju u Francuskoj neka primenjuju i u Srbiji. Kaže, velika neizvesnost, a sve obezbedili hipotekama! Kakva neizvesnost kad je obezbeđena hipotekom? Nema neizvesnosti.
Treba da budemo u ropskom odnosu, da se ovde nijedan proizvod ne proizvede, nego da se kupuju proizvodi iz EU. Stabilna valuta je potrebna strancima da bi se ostvarili ovde interesi, a poneki put stabilna valuta odgovara građanima da im se ne bi uvećavale realno dinarske obaveze u uslovima kad gube posao. Teško onom kome vi pomažete! Mnogo je teško kad vi pomažete. To je otprilike kao ono kad su otac i sin u kafani, pa dođe jedan od susednog stola, ljuljne šamar ocu, a sin skoči junački i kaže – da ti se to više nije desilo. Ovaj mu ljuljne još jedanput šamar, ovaj skoči, a otac kaže – sine, nemoj više da me braniš, mnogo me boli. Koga vi da branite?
Da li vidite da u svakom vašem papiru stoji: Venecijanska komisija, Savet Evrope, Evropska komisija, ova grupa, pa OEBS došao, pa onaj došao, pa oni nam traže? Ovde ljudi kažu – mi hoćemo da živimo. Vi izađete ovde, pa se prepodobite – i mi smo za to da vi živite, ali ne da MMF. Mi moramo da izvršimo samoubistvo putujući prema Evropskoj uniji.
Nema odgovora na pitanje zašto ovaj zakon niste doneli 2001. godine nego 2011. Nije to zbog korisnika finansijskih usluga, nego zbog davalaca finansijskih usluga. U centru pažnje svih aktivnosti Narodne banke Srbije nalaze se strane banke, njihovi interesi, čuvanje njihovih plasmana! Pa, i državne rezerve, devizne rezerve nalaze se u Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, ne nalaze se kod ovih. Kod ovih se nalazi 1.600.000.000 radi nekog tekućeg premošćavanja. Sad je ovaj kurs napravljen zato što dolaze naši ljudi iz inostranstva, da im se uzmu malo evrići, pošto vole evriće. O čemu vi pričate, bre?
Vi se borite za građane Republike Srbije? Kažite mi šta ste to uradili za građane Republike Srbije. Sve što kod vas funkcioniše – funkcioniše finansijsko tržište. Zakon o Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita – u osnovi, kamata da se obezbedi bankama. Kod ovog zakona o lizingu – opet. Ono beše da se pomogne građevinskoj industriji; samo da se pomogne bankama i da se garantuje njima njihova kamata. Rupa u budžetu – odmah emisija hartija od vrednosti, 15-16% kamata, daju stranci pare, jer imaju sigurne, zato što su dužničke hartije, država garantuje. Svi građani Srbije moraju da plaćaju za propuste i promašaje.
Ali, ovde se svesno radi, ovde nema greške. Ovde se sledi put ka Evropskoj uniji. Brisel je ispostavio zahteve, oni nama ovde sa jednom lepom pesmicom, direktiva ova, direktiva ona... Zašto nas obavezuje direktiva kad nismo član Evropske unije? Te direktive se ne primenjuju ni kod njih tamo. Zašto nas terate da primenjujemo nešto što ne postoji kao obaveza? Gde je vama život na prvom mestu? Vi ste zaboravili na život, zaboravili ste na ljude.
Ali, sad se pripremate. Sad ste maznuli velike pare, „Ušće“, ovo, ono, izborne kampanje, sad kad krenete da menjate kravate, menjate ovo, ono. Ako može da upali još jedna prevara da bi se obezbedio imunitet, i teramo dalje. Dakle, 75% građana ne želi da sluša tu priču, EU, NATO pakt. Ne želi. Znaju i jasno im je da je to eutanazija, samoubistvo. U vama prepoznaju prozapadni izdajnički režim. Od toga ne možete da se otkačite. Možete da iz petnih žila zapnete, ne možete da postignete jedan dobar rezultat za građane Republike Srbije. Možete oči da vadite i da se međusobno hapsite, ko je uzeo trista miliona, ko je uzeo dvesta miliona, ko je ovo, ono, da pravite neke afere, ali sve to je u kući, DOS, DOS, DOS.
Prekinite da više napadate SPS za ono što je bilo 1991, 1992. i 1993. godine. Nisam njihov advokat, ne pada mi na pamet, ali, znate šta, komunicirajte malo sa istinom i sa stvarnošću. To što oni ne žele da se brane, to je njihov problem. Moram da napravim ovu vrstu replike, da ispravim neke stvari, pošto ne možete da promenite istoriju. Nemam ništa protiv toga što vi volite Ivicu Dačića, to je vaše političko opredeljenje...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, uz sve razumevanje i inače za skretanje sa teme dnevnog reda, ako biste mogli bar malo sa NATO pakta i eutanazije na dnevni red?)
Nisam pričao o „koferčetu“, tako da nisam pravio nikakve insinuacije. Molim vas, nemojte da me prekidate. Ja pričam o koaliciji koja ima samoubilački put kojim vodi Srbiju.
(Predsedavajuća: Ja vas potpuno razumem, ali to kad budemo imali, ako budemo imali, tačku dnevnog reda gde ćete podneti interpelaciju ili drugo poslaničko pravo, zahtev za raspravu o Vladi koja ima podršku itd. Sad vas molim da pričate o Predlogu zakona.)
Dobro. Znači, niste sve regulisali. Zašto niste rešili problem one štedionice, „Elite“? Zašto to ne rešite, pošto ste britka sablja? Tu svi kažu – nismo mi nadležni. Ministarstvo finansija kaže da nije nadležno. Poreska uprava kaže da nije nadležna. Narodna banka kaže da nije nadležna. A oni jadni koji su prevareni, da li dvesta ili četiristo miliona evra, nije ni bitno, oni tačno kažu ko je to odneo, ko je sponzor tom čoveku koji se tim poslom bavio. Država ćuti. Miljko Radisavljević ćuti. Evo, mašem sa USB-om. Sve ima. Zašto ćuti?
Da li vam je rekla Evropska unija da ne može sa ovim stepenom korupcije i kriminala? Zašto biste vi to smenjivali? Vi znate da mi nikada nećemo biti članovi EU. Vama je bitno da ova lepa pesmica prođe i ako može da se prevari još neki građanin. Svako ko je verovao vama je nastradao. Ko je verovao u bankarski sistem od 2001. godine do danas? Oni što su lupali u šerpe a radili u tim bankama dobili su odavno otkaze i prodali stanove da bi se odselili u sela, samo da znate. Oni koji su verovali u reklame „Početak za imetak“, pa lizing, pa letovanje, pa ovo, ono – evo ih, 500.000 porodica, prezaduženi.
Vlada vodi drugu akciju, kako to da relaksira. To nije ovaj zakon, to je jedan drugi propis koji se primenjuje. Ali, moraju da isprobaju da li će da prođe ovaj test. Ako prođe ovaj test, onda će da ide ono drugo. Ali, ako i to bude završavano uredbama, biće u domenu kriminala, samo da znate. Jer, evropski put podrazumeva kriminal kao glavni sastojak, sadržinu i suštinu, da se očuva ambijent; navodno, Srbija po svaku cenu želi u Evropsku uniju i pristaje na sve. Srbima će biti mnogo lepše bez Kosova i Metohije, bez bilo koje naše fabrike, bez naših banaka. Sve što je iz inostranstva je mnogo lepo. I mnogo skupo.
Eto, tome služi ovde gospodin Šoškić. Njega su bankari izabrali. Nije ga izabrala politika. Ti bankari su i formirali Vladu, znate i sami. Dve poslednje vlade su formirane zahvaljujući ljudima koji su najbogatiji u Srbiji. Njima odgovara da definišu ko će biti vlast, ko će biti opozicija. Njima je potrebna opozicija koja neće da smeta, koja će onako malo da priča tamo nešto. Zato radikala nema u toj priči. Ali, 75% građana deli vrednosti Srpske radikalne stranke.
Šta još može da se kaže o ovom propisu? Pobrkali ste novčane kazne i prekršaje, apsolutno. Drugo pitanje, s kojim pravom vi zalazite u nešto što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima? Šta mislite, da ćete ovim zakonom kao leks specijalisom da devalvirate odredbe Zakona o obligacionim odnosima? To vam neće uspeti. To nijednog trenutka ne može da vam uspe.
Pričate o nekoj transparentnosti. Kakva je to transparentnost ako je kamatna stopa promenljiva? Apstrahujmo neke druge razloge, glavni krivac za rast kamate i kamatnih stopa u ovoj zemlji je država. Zašto? Zato što ne dozvoljava proizvodnju. Uzmite bilo kog privrednika, uzmite šta je plus a šta minus i na kraju godine da podvuče crtu, za koga je radio? On je radio za državnu administraciju. Da bi došao do nečega pozitivnog, on iz slamarice mora da vadi rezerve. A čim vadi iz slamarice rezerve, on finansira gospodina Šoškića, gospodina Cvetkovića, gospodina Tadića, Šapera, Krstića, Đilasa, Nicovića, Miškovića, Beka itd. To su sve monopolisti, samo su se pravilno rasporedili: jedan je u medijima, jedan je u bankarstvu, jedan u trgovini, politici itd.
Naravno da to mora da se sruši. Ovo ljudi moraju da sruše ako žele da žive. Ako žele ljudi u Srbiji da budu pokojnici, oni će ponovo da naprave grešku. Ali, 75% građana ne želi da sledi ovaj put. To je nepomirljivo. To ne može da se našminka, da se zabašuri. Moglo je pre dve, tri, pre pet godina, velika su očekivanja od EU. Danas je to nemoguće. Ko danas upotrebljava reči EU, NATO pakt, budite sigurni, neka ne izlazi na izbore. Jer, narod je normalan. Ne može da glasa protiv svoje dece, protiv svoje kuće. Kako da glasa i da sutradan, zato što nije platio vodu ili kanalizaciju ili telefon ili ne znam šta drugo, treba da mu se konfiskuje kuća? Kako reče Kori Udovički, ili ćeš da plaćaš struju, a ako nemaš, prodaj stan. Kraj priče. To je evropska vrednost.
Zar nije moguće da vi vodite ekonomsku politiku, pa neka bude i evropska, i da obezbedite ovde evropski standard? Ne. Zadužili ste za trideset milijardi dolara državu, prodali sve što je moglo da radi, prezadužili građane. Kome ste sve nepokretnosti prodali i kome ste dali u zakup, neka vam je bog u pomoći. Sad idete korak dalje, da vratite lokalnoj samoupravi. Zamislite sad vi tu lokalnu samoupravu, šta bi radila sa tom imovinom kad joj se vrati. I spomenike bi prodavali, i trgovine i fontane.
Vi uništavate državu. Zašto? Zato što ste svi vi koji ste došli 5. oktobra na vlast i svi vi koji ste od 5. oktobra do danas na vlasti, u bilo kom agregatnom stanju, prozapadna izdajnička koalicija koja radi protiv vitalnih interesa građana Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Posle njega narodni poslanik Milan Vučković.

Zahvaljujem. Gospođo Čomić, poštovani gospodine Šoškiću, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da se rasprava u načelu o izuzetno važnom zakonskom predlogu bliži kraju, najpre želim da kažem da smo imali jednu zaista kvalitetnu raspravu u načelu i da se mnogo toga čulo tokom ovog dana.
Pokušaću još jednom, relativno kratko, koliko je to moguće, da iznesem stavove poslaničkog kluba SPS - JS povodom ovog zakonskog predloga. Dakle, poslanički klub SPS - JS podržaće Predlog zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga jer verujemo da će usvajanjem ovog zakonskog predloga biti zaokružen sistem zaštite potrošača, naravno, zajedno sa opštim Zakonom o zaštiti potrošača, i da će biti povećan stepen zaštite klijenata, korisnika finansijskih usluga.
Smatramo da je izuzetno važno uvesti precizno definisana i jasna pravila kada je reč o našem bankarskom sistemu. Takođe verujemo da će ovaj zakon obezbediti korektan i fer odnos između klijenata i banaka. Prosto, nije reč samo o zaštiti klijenata od banaka, nego i o zaštiti banaka od klijenata. Dakle, ovaj zakon treba da na jedan, kako je to između ostalog rečeno, pravedan način definiše, vrlo precizno, odgovornost.
Tačno je da ne postoji klijent banke koji nije iznenađen neočekivanom naplatom nekakve usluge, odnosno skrivenim troškovima. S druge strane, naravno da se i banke susreću s velikim brojem klijenata koji ne žele da vrate novac koji su uzeli ni pod kojim uslovima. Dakle, i bankama je u interesu da unaprede praksu primenom jednog ovakvog zakona. Dakle, zakon treba da obezbedi zaštitu korisnika finansijskih usluga, unapredi poslovnu praksu i fer odnos prema korisnicima, ali i da doprinese njihovom kvalitetnijem informisanju.
Ovaj zakon će biti, rekao bih, dobra osnova za regulisanje tržišta. Dobro je što ćemo imati jedan poseban zakon koji će regulisati ovu specifičnu oblast, koja svakako ne bi mogla biti regulisana opštim Zakonom o zaštiti potrošača.
Kao što je između ostalog rečeno, u zakon je gotovo u celosti preneta Direktiva EU, preuzete su institucije koje ne postoje u Srbiji, ali će se zakon odnositi i na stambene kredite, sefove, račune, depozite, kreditne kartice i druge usluge.
Suštinski, najbitniji segmenti ovog predloga, u kratkim crtama, bili bi: predviđeno je da klijent unapred zna sve uslove pod kojima se zadužuje i u kom vremenskom periodu se menjaju kamatne stope; kamatna stopa mora biti iskazana sa svim troškovima koji prate otplatu kredita; marža ne može da se menja u toku otplate; banka ne može jednostrano da menja bitne elemente ugovora i da ga jednostrano raskine; klijent može da odustane od kredita i da ga prevremeno otplati sa provizijom ne većom od 1%.
Kad je reč o konkretnoj primedbi koja se čula u javnosti, a upućena je od strane banaka, odnosno Udruženja banaka Srbije, retroaktivnost važenja zakona, važno je reći da se ovde ne radi o klasičnim retroaktivnim odredbama. One se odnose na obaveze koje dospevaju nakon stupanja na snagu ovog zakona, i to u delu koji se odnosi na primenu i pozivanje na posebnu poslovnu politiku banaka.
Ali, da ne bih govorio o svim primedbama koje su se mogle čuti u javnosti postaviću jedno jednostavno pitanje, i sa tim želim da završim diskusiju. Dakle, koliko je utemeljena najava poskupljenja pojedinih finansijskih usluga, odnosno da li postoji za takvu najavu opravdan osnov u bilo kojoj odredbi zakonskog predloga o kojem danas govorimo? Uz ovo pitanje još jednom želim da potpuno jasno i precizno kažem da će poslanički klub Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.