Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas u objedinjenoj raspravi govorimo o nekoliko različitih stvari iz različitih oblasti, iz oblasti kulture, prosvete i finansija.
Ovlašćeni predstavnik SRS gospodin mr Marko Milenković je u svom izlaganju, zaista na briljantan način, objedinio sve ove stvari, sa posebnim osvrtom na stanje u kulturi grada Niša, grada u kojem on radi i grada u kojem živim. Zaista mogu da stanem iza svega onoga što je on rekao o tome. Pošto je on govorio o svim tim stvarima, u svojoj diskusiji ću se pre svega bazirati na one vezane za prosvetu i za Nacionalni prosvetni savet.
Mi danas razmatramo listu kandidata za izbor druge polovine članova Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i izbor jednog kandidata za člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Odbor za prosvetu, kao ovlašćeni predlagač, u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja dostavio je kandidate pred narodne poslanike.
I kada je u pitanju Nacionalni prosvetni savet moram da vam kažem da je ispoštovana demokratska procedura, pri kojoj poslanici imaju mogućnost da biraju između više kandidata.
A kada je u pitanju izbor člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ta mogućnost ne postoji, to praktično može da se kaže i da nema izbora, već se samo konstatuje da sa liste Konferencije univerziteta Srbije član Saveta postaje izvesni gospodin redovni profesor Evropskog univerziteta Milan Aleksić.
Ne znam, ali je možda to i zbog toga što je u pitanju Evropski univerzitet u Srbiji, koji ne sme da ima konkurenciju, jer po vama, sve što je evropsko nema alternativu. Na ovaj način se ovom univerzitetu obezbeđuje da ima svog predstavnika u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje.
Pored ova dva saveta, ipak ću više pažnje u svom izlaganju posvetiti Nacionalnom prosvetnom savetu. Odmah na početku moram da kažem da je šteta što nacionalni saveti nacionalnih manjina još nisu dostavili svoje kandidate, kako bi se na taj način kompletirao ovaj savet. Nadam se da će oni to uskoro učiniti, da će to uskoro biti i da će prevazići probleme koje imaju unutar svojih saveta.
Kad je u pitanju ovaj savet, umesto dosadašnjih 42 člana, broj članova Nacionalnog prosvetnog saveta sa povećava za jedan, dakle, 43, i to iz razloga što su pored onih koji su do sad imali pravo da daju svoje predstavnike u ovaj Nacionalni prosvetni savet, to pravo su stekli i Državni univerzitet u Novom Pazaru, Sociološko društvo Srbije i visokoškolske ustanove za obrazovanje vaspitača. Naravno, uopšte nije sporno što su navedene ustanove dobile pravo da imaju svoje predstavnike u Nacionalnom prosvetnom savetu. Naprotiv.
Međutim, po meni sporno je nešto drugo. To drugo je činjenica da je ovo pravo koje dato gorepomenutim institucijama, ostvareno gubitkom prava nekih drugih asocijacija, a pre svega to pravo je izgubila Zajednica srednjih stručnih škola, čiji broj predstavnika u Nacionalnom prosvetnom savetu je smanjen za polovinu, znači od četiri na dva člana. Moramo svi da znamo da u našem obrazovnom sistemu ubedljivo je najveći broj onih koji neposredno izvode nastavu, počevši od vaspitača do profesora univerziteta.
Ako za trenutak izdvojeno i posebno posmatramo samo visoko obrazovanje, videćemo da za razliku od ostalih vidova obrazovanja ovo obrazovanje ima svoj poseban savet o kome se ovde govori, Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Imajući u vidu ovu činjenicu, logično se da zaključiti da ovaj drugi savet, Nacionalni prosvetni savet, najviše treba da se bavi problematikom ostalih vidova obrazovanja, nižih vidova obrazovanja, počevši od predškolskog do srednjoškolskog.
Međutim, moram da kažem da predstavnici ovih vidova obrazovanja ubedljivo najmanje participiraju u Nacionalnom prosvetnom savetu. To se da uočiti ako se pogleda sastav i struktura Nacionalnog prosvetnog saveta i vidimo opet da je u ovom savetu najviše predstavnika visokoškolskih ustanova i to najviše onih predstavnika sa akademskim zvanjima, profesor, doktor i slično.
Više od 80% predstavnika u ovom savetu je sa ovim akademskim zvanjima, pa se onda može zaključiti da i ovaj Nacionalni prosvetni savet nije ništa drugo nego opet nacionalni savet za visoko obrazovanje, a zaista to ne bi smelo i ne bi trebalo da bude tako.
Postavlja se onda pitanje – šta je sa onim ljudima koji učestvuju u neposrednom obrazovnom procesu, a takvih ima najviše negde oko skoro 95-96%, prema nekim podacima? Ti ljudi koji učestvuju u neposrednom obrazovnom procesu valjda najbolje znaju sve probleme posla kojim se bave, bolje sigurno od onih koji iz nekih svojih kabineta donose nekakve strategije i nekakve reforme obrazovanja.
Moramo svi da se zapitamo koliko ima učitelja u Nacionalnom prosvetnom savetu i koliko ima profesora osnovnih ili srednjih škola? Prema onome koliko sam video, ima samo jedan predstavnik učitelja iz Učiteljskog društva Srbije, i to čovek, odnosno osoba koja i nije radila neposredno sa decom, nego je radila neke druge stvar, znači, nije nikada u životu nosila dnevnik. Naravno, kada su u pitanju profesori osnovnih i srednjih škola, njih ima samo nekoliko u ovom savetu, što je zaista malo.
Što se tiče predstavnika članova iz raznih društava, znači, filozofskog, sociološkog, društva istoričara, društva fizičara, geografa itd, opet svako društvo ima svog predstavnika, ali to opet nisu oni neposredni izvršioci i učesnici u nastavi, nego su opet to ljudi sa akademskim zvanjima - profesor, doktor itd.
Nekoliko puta sam sa ove govornice u ovoj skupštini govorio o ovim temama vezanim za obrazovanje i Nacionalni prosvetni savet i uvek sam pominjao da teritorijalno kad se pogleda ni približno nije ispoštovana cela teritorija Srbije, već se da zaključiti da više od dve trećine članova, i jednog i drugog saveta, Nacionalnog prosvetnog saveta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dolazi iz Beograda i Novog Sada, dok na ostale delove Srbije otpada manje od jedne trećine. Zato se moramo svi zapitati kako nam je stanje u obrazovanju?
Neću više pominjati probleme sa teritorijalnom zastupljenosti članova Nacionalnog saveta, ali znamo svi da je tokom ove godine bilo najviše štrajkova prosvetnih radnika u poslednjih možda 20 godina u Srbiji. Znamo da je ova školska godina već na samom kraju, kao i da je ona specifična po tome što su prvi put zaživele neke novine koje su uvedene zakonom, kao mala matura itd.
Znamo da je izgubljeno mnogo časova, ali to izgleda i Ministarstvo prosvete i Nacionalni prosvetni savet shvataju tek olako i ništa nije konkretno urađeno na tu temu. Može se onda opravdano postaviti jedno pitanje – da li su ovi saveti, i nacionalni i prosvetni saveti, i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da li su opravdali svoja očekivanja? Lično mislim da nisu opravdali ono što se od njih tražilo. Znamo da se njihove sednice veoma retko zakazuju, ali jedan moj kolega, opet ću se pozvati, Marko Milenković, rekao je da oni ipak tamo primaju jednu solidnu apanažu za svoje učešće u tim savetima.
Videli smo da je formalni predlagač ove liste Odbor za prosvetu. Moram da kažem da je šteta što ovde nema predstavnika Ministarstva prosvete, jer zaista bih imao da mu postavim jedno pitanje. Bez obzira što ovde niko nije prisutan iz Ministarstva prosvete, moram ovde da iznesem jedan problem, opet iz grada Ništa, iz kojeg dolazim.
Naime, ovo moje pitanje tiče se grupe diplomiranih sociologa iz Niša koji su završili prekvalifikaciju u dvosemestralnom trajanju, za obavljanje poslova socijalnih radnika. Radi se o nemalom broju, 59 takvih ljudi je to uradilo. Pravo na rad u institucijama koje su pod okriljem Ministarstva rada osporava im se, i to na taj način što se direktorima tih ustanova sugeriše, ali usmenim putem, ne pismenim, to bi bilo protivzakonito, da ne primaju ovakve osobe.
Što se tiče drugih ustanova, koje su u nadležnosti nekih drugih ministarstava, taj problem se ne javlja. Naravno, ukoliko ima potrebe za njihovim radom i ukoliko imaju sreće da nađu posao, oni rade bez problema.
Međutim, to nije jedini problem grupe ovih ljudi, ovih diplomiranih sociologa. Imali smo primer dve takve osobe iz Niša, dva diplomirana sociologa, koji su ove godine konkurisali na master studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naravno, zadovoljavali su uslove konkursa, jer uslov konkursa je tražio da mogu konkurisati svi oni koji su završili humanističke nauke.
Oni su uredno predali dokumentaciju za master studije, i to baš na odseku za socijalni rad. Nažalost, odbijenu su, nisu primljeni, i to sa obrazloženjem da oni imaju dovoljno kandidata sa svog matičnog fakulteta. Ovde se radi zaista o klasičnoj diskriminaciji i ova stvar bi trebalo da se ispita.