Poštovani narodni poslanici, u momentu kada jedna Grčka se nalazi pred ogromnim iskušenjima baš zbog toga što je u proteklih nekoliko decenija došlo do prekomernih zaduživanja, zbog toga što se nisu uskladila prava sa onim što su stvarne mogućnosti jedne države vidimo koliko neosetno brzo se može doći u velike probleme i koliko je teško izaći iz njih. Zbog toga danas, kada Vlada Republike Srbije predstavlja ove aranžmane, ona to radi sa punom svešću da bilo kakvo zaduživanje naše zemlje mora odgovarati na pravi način na potrebe našeg društva, da svaki dinar, svaki evro, svaki dolar zaduženja mora obezbediti novu budućnost, da ne sme biti tu da bi se održalo stanje stvari nego da bi se unapredila krvna slika naše privrede, otvorila neka nova mogućnost.
Mogu reći da ono što je danas pred vama u potpunosti odgovara jednoj ovako zahtevnoj definiciji onoga za šta moraju da služe bilo kakve nove obaveze Republike Srbije.
Naime, pogledajmo prvo aranžman koji je postignut sa "Fijatom". Prvo bih da razjasnim jednu tehničku stvar. Garancija nije zaduženje u smislu da zajmoprimac neće biti Republika Srbija nego zajednička firma koju je Republika Srbija formirala sa međunarodnom kompanijom "Fijat". Međutim, imajući u vidu da naša zemlja želi da vodi veoma odgovorne javne finansije, po zakonima koje ste izglasali u oktobru mesecu prošle godine, kada računamo naš spoljni dug mi računamo na isti način zaduženje i garanciju. Oni nisu ista stvar i Srbija je jedna od veoma retkih zemalja, ne samo u Evropi nego i u svetu, gde će se garancija računati na isti način po Zakonu o budžetskom sistemu, čije ste izmene izglasali prošlog oktobra, baš zbog toga da bi imali veoma odgovorno upravljanje našim javnim dugom.
Šta je garancija? Garancija je data preduzeću čija aktiva nije dovoljna da zadovolji zahteve poslovnih banaka i međunarodnih finansijskih organizacija, ali koje vrši investicije koje treba u srednjem roku da mu obezbede da bude kreditno sposoban kada sam iz sopstvenog poslovanja prati takav dug. "Fijat" i investicije koje idu u formiranje tog novog preduzeća jeste jedna od takvih investicija. Ovaj novac je tu da se kupe mašine. Ovaj novac je tu da se pripreme hale. Ovaj novac je tu da se pripremi logistika. Ovaj novac je tu da se pripremi radna snaga i da se već sledeće godine zajednička firma počne približavati ciljnom nivou proizvodnje od 250.000 vozila koji će kao investicija, a sutra kao izvoznik, predstavljati nešto što se još nije napravilo u našoj zemlji. Drugim rečima, najveća grinfild investicija, s jedne strane. Sa druge strane, to će predstavljati 1,6 milijardi evra izvoza. Prema nekim procenama, više od milijardu evra priliva za našu zemlju.
Na bazi takvih cifara, imajući u vidu strukturu i činjenicu da Srbija ovde preuzima garanciju za 200 od ukupno 500 miliona evra, vidimo da se ove garancije uzimaju da bi se formirala apsolutno nova ekonomska vrednost i nešto što ima lančane efekte. Mislim da je danas citiran i memorandum koji je pripremio MMF, koji pominje da se makroekonomska situacija u Srbiji poboljšava pre svega zbog nove sorte investicija koje imamo u našoj zemlji, koje idu sada u industriju i koje mogu da generišu izvoz. Najveća od njih je ova investicija u Kragujevcu za "Fijat".
Zbog toga, ako pogledamo ovu garanciju, ta garancija je tu da nikad budžet Republike Srbije ne bude izložen. Mi imamo i naše predstavnike u zajedničkom preduzeću, a i garanciju da postoji zajednički interes i "Fijata" i italijanske Vlade da se taj zajam vrati iz sopstvenih sredstava firme koja se kroz ovaj aranžman gradi.
Što se tiče 150 miliona evra, one nisu za bilo koja mala i srednja preduzeća. Tačno je da se radi ovde o najvitalnijem delu naše privrede, ali vredi primetiti da je ova tranša 151 od ukupno 250 miliona evra, koji su obezbeđeni za domaće izvoznike.
Izvoz je ono što omogućava danas građanima Nemačke da dobro žive. Izvoz je ono što je u boljim godinama obezbedilo pre nego što je došlo do problema na finansijskom tržištu, ne u uslugama, naročito u domenu tehnologije, građanima Irske da, jednoj od najsiromašnijih zemalja EU, postane jedna od najbogatijih.
Izvoz je zapravo za zemlju gabarita i sa geografskom pozicijom koju okupiramo prava ispravna strategija za našu zemlju, samo što nije dovoljno reći "treba više izvoziti". Srbija od prošle godine, mada smo imali značajan napredak, i dalje ne izvozi dovoljno. Jeste, prošle godine, ako pogledamo ono što je bila pokrivenost uvoza našim izvozom, došli smo do jedne od najboljih pokrivenosti u istoriji Srbije, ne samo u poslednjih 10 godina, 20 godina nego od Drugog svetskog rata jer to je tradicionalno ona boljka i teškoća naše ekonomije, ono što nas je redovno i u prošlosti dovodilo do makroekonomskih kriza i do devalvacije dinara. Ukoliko jedna nacija uvozi mnogo više nego što izvozi, na kraju krajeva, one brane koje postoje, a to su krediti, to su investicije, to su donacije, ne izdrže dugo i u datom momentu ispaštaju devizne rezerve i u krajnjem ishodu vidi se na kursu domaće valute.
Zbog toga za sve one, a uveren sam da je to ogromna većina prisutnih u ovoj Skupštini, koji žele da decenije koje dolaze budu decenije mnogo stabilnijih ekonomija Srbije, nezavisno od toga ko će biti na vlasti, oni će pozdraviti ovaj aranžman jer zapravo je ciljno napravljen i na zahtev samih izvoznika da se tendencija koju konstatujemo od prošle godine i protekle dve godine, a to je povećanje za 36% našeg izvoza, da se ta tendencija nastavi.
Ovaj aranžman sa EIB je napravljen tako što smo pitali naše domaće izvoznike šta je to što vam je potrebno da još više uspete, ne neke firme koje tek treba da se dokažu na tuđim tržištima, već neke koje već neke 10, neke 20, neke nekoliko stotina miliona evra plasiraju u regionu i u Evropi i njihov odgovor je bio da u ovom momentu krize. Oni koji su u stanju da povećaju izvoz, imaju jedan ključni problem, a to je da ni jedna poslovna banka trenutno u Srbiji ne može zbog ispravne regulative za prosek naše ekonomije da im da novu podršku jer ono što su mogli da založe su založili, a samim tim nisu u stanju da povećaju asortiman, nisu u stanju da povećaju obim proizvodnje i na taj način ostavljaju, a samim tim i naša nacija, seriju mogućnosti neiskorišćenosti.
Na koga mislimo? Mislimo na valjaonicu u Sevojnu. Mislimo na našu konditorsku industriju. Mislimo na našu metalnu industriju, mislimo na one naše industrije koje su, pardon, mislimo na metalsku industriju. Mislimo na gumarsku industriju u Pirotu.
Sada, u ovome, ne razmišljamo o "Mišlenu", zato što on ne može pretendovati na ova sredstva, već na ono što su vredni Piroćanci u poslednjih nekoliko godina izgradili, a to su fabrike u domenu tehničkih guma, i u domenu obuće. Sredstva koji oni očekuju iz ovog aranžmana su tu da bi obezbedili izgradnju treće fabrike za reciklate. Time bi se kombinovali dva dobra, s jedne strane reciklaža, da se ne ruži naša zemlja kroz neiskorišćene gume, a sa druge strane smanjenje uvoza guma i, na taj način mogućnosti da se proizvodi i više izvozi.
Naša zemlja mora da izgradi mrežu izvoznika. Deo tih izvoznika će biti poput "Fijata", filijale velikih međunarodnih kompanija. U nekim sektorima je to jedini izlaz. Danas, da bi se napravio jedan konkurentan model automobila u svetu, mora se uložiti između tri do pet milijardi dolara – da bi se uradio dizajn, da bi se uradio marketing, da bi se probilo u distribuciji. Oni koji nisu obezbedili pozicije do sada, veoma će teško to uraditi sami. Možda je to moguća strategija za gigante poput Brazila, poput Kine ili Indije, to sigurno i to smo osetili na sopstvenoj koži sa Zastavom, ne može biti slučaj sa Republikom Srbijom. To ne znači da Srbija ne može biti igrač u automobilskoj industriji.
Kroz ovakav aranžman ulazimo u sklop jednog od vodećih auto proizvođača. Na ovaj način se formira ekosistem auto-komponetaša. Više ih je od sto u našoj zemlji i jedna ovakva investicija, budite u to uvereni, najjači je adut za Srbiju, da posle prve, prvuče i drugu, pa i treću fabriku. Tako je krenulo i u Slovačkoj pre 10 godina i oni su uspeli da privuku čak tri proizvođača. Danas ta zemlja, koja je nama u mnogo čemu slična, ima izvoz koji predstavlja, ne kao u Srbiji 30% BDP, nego 110% BDP. To je ono što su oni uspeli da urade i nema nikakvog razloga da Srbija u tome ne uspe.
Izvoznici, to nisu samo onaj deo velikih međunarodnih kompanija, to je svuda, od poljoprivrede, konditorske industrije, tradicionalnih industrija, tehnologije, sve ono što i naši domaći izvoznici mogu da uspeju. Ovih sada 150 miliona evra, sledeće godine još 100 miliona evra je tačno ono što im je potrebno. Ako ste detaljno pročitali, videćete da Apeks četiri je drugačiji od Apeksa tri, ne samo zbog toga što je decidno okrenut ka izvoznicima, nego i zbog toga što predviđa situaciju koju sam malopre i opisao.
Naime, naše najbolje firme koje redovno vraćaju njihove kredite, čije banke prepoznaju potencijal, ali koji zbog toga što sav raspoloživi kolateral koji je mogao biti dat je dat, ne mogu ići korak dalje. Ova intervencija države će omogućiti da ovi krediti budu odobreni. Ovo će omogućiti da naša najbolja preduzeća, jer se u suštini radi o 100 najjačih domaćih srpskih izvonika, dobiju onu podršku koja će im omogućiti da nastave da pobeđuju na regionalnim i na evropskih tržištima.
Napokon, što se tiče aražmana sa Svetskom bankom – da li je dobro što imamo budžetski deficit? Bio bih najsrećniji da ga nemamo. Ali, u ovom momentu krize, Srbija ima jednu od najnižih stopa budžetskih deficita u Evropi. To je 4% ove godine. Prema prvom nacrtu budžeta za sledeću godinu će to biti još manje, ne više od 3,6% BDP. Isti zakon koji sam malopre pomenuo predviđa, ne samo da se garancija i zaduženje računa na isti način, nego ste, poštovani narodni poslanici, predvideli da će Srbija postepeno smanjivati njene budžetske deficite do 1% 2015. godine.
Budžetski deficit je tu. Ako se ne varam, samo tri zemlje u Evropi nemaju budžetski deficit danas. Radi se o Luksemburgu i Estoniji, veoma specifičnim malim ekonomijama, i radi se o Norveškoj sa njenim naftnim nalazištima. Jedna Francuska ima deficit od 9% ove godine, jedna Velika Britanija je nekih 10% ove godine. Grčka, o kojoj pričamo treću godinu za redom, ima deficit koji je sada uspela kroz ovaj veliki napor da smanji sa 12% na 9%, a Srbija je na 4%.
Pre ove krize, radi se o pet vlada, nijedna nije predložila pre krize budžetski deficit koji je prešao 3,5% BDP i to je dobro. Ako već postoji ovaj deficit, umeren, onda je valjda najpametnije da pokušamo da nađemo najstabilnije, najduže i najjeftinije izvore da ga pokrijemo, sa jedne strane. Ukoliko to uspemo kroz jedan ovakav aranžman, da damo podstrek i nekim reformama, mi ćemo biti na dodatnom dobitku. Ovo je precizno, ovo što predstavlja aranžman sa Svetskom bankom.
Ovih 100 miliona dolara dolaze sa uslovima na koje Srbija sama sa uslovima na sopstvenom domaćem tržištu ne bi mogla uopšte da razmišlja. Radi se o roku od 20 godina – 15 godina i pet godina počeka i stopa u kojoj je libor na šest meseci a koji trenutno predstavlja 0,40%, plus jedna marža od 1,19%, tj. 1,6% kamate na godišnjem nivou i dužina kredita od 20 godina.
Uporedimo sa onime što smo u stanju da uradimo na domaćem tržištu i videćemo da ovaj aranžman predstavlja masivnu uštedu za finansiranje ovako definisanog deficita.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, apsolutno ste u pravu kada kažete da država, ma kakva bila situacija, mora pratiti da se javni dug ne izmakne kontroli. U tim domenima se lako gubi kontrola, a izuzetno teško vraća. U Evropi u ovom momentu imamo nekoliko primera. Naši građani preko TV to mogu da vide i na šta to liči kada jedna zemlja u kontinuitetu živi iznad sopstvenih mogućnosti, kada se isplaćuju plate i penzije koje su iznad onoga što sama nacija stvara.
U međunarodnim finansijskim odnosima je ama baš isto kao i u međunarodnih odnosima – ljubavi nema, postoje samo interesi. One nacije koje sebi dopuste da pokušaju da žive iznad svojih mogućnosti, realnih mogućnosti i kvaliteta rada i izvoza, i te kako u perspektivi plaćaju visoku cenu.
Ovi aranžmani koje danas imamo su apsolutno u skladu sa jednom veoma obazrivom politikom javnih finansija, aranžman sa "Fijatom" će za dve godine formirati najvećeg izvoznika u istoriji naše nacije. Naša strategija, i to mora biti strategija svih vlada koje dolaze, jeste da na bazi ove investicije nastavimo da jačamo sopstvene pozicije u automobilskoj industriji.
Ako pogledate investicije u svetu, videćete, a možda na iznenađenje mnogih, da ako gledamo investicije koje mogu dati veliki iznos izvoza, nema mnogo sektora. Postoje samo tri sektora koja, ako privučete investitore, možete dobiti izvoz. Radi se o automobilskoj industriji, elektronskoj industriji i o informacionim tehnologijama, i delimično hemiji. Zbog toga, automobilska industrija kao šansa se mora iskoristiti. Ovo je aranžman i ovih 200 miliona evra su garancija su apsolutno ispravan korak u tom pravcu.
Što se tiče naših domaćih izvoznika, ovaj aranžman od 150 miliona evra, u potpunosti je izrađen da odgovori na njihov zahtev i njihova pitanja, da im omogući da prošire asortiman, da naprave liniju koja im fali, da povećaju halu i da pobede, da nastave da pobeđuju. Radi se o najkvalitetnijem delu naše privrede.
Napokon, umereni deficit se ipak mora finansirati. Ako uspemo da ga finansiramo na 20 godina sa kamatom od 1,7%, a uspemo da sprovedemo strukturne reforme, mislim da smo na dobitku. Hvala puno na vašoj pažnji.