Iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka, predstavnici Vlade, danas je na dnevnom redu zakon o mladima, kao što znamo. Pre nego što bilo kažem o ovom zakonu, podsetiću vas da ste vi svojevremeno dolazili u naše poslaničke klubove da sami prezentujete ovaj zakon, ali obzirom da ste sad bili sprečeni, a mi znamo zbog čega, pošto ste sa našim vaterpolistima doneli zlatnu medalju, mi sa ovog mesta čestitamo našim vaterpolistima, jer su jedini kolektivni sport koji se plasirao na Olimpijske igre u Londonu. Nadam se da će ih biti i više.
Sada o zakonu. Neću držati apologetske govore kao što su držali moji prijatelji, već ću pričati realno, onako kako osećam. Kada je reč o zakonu o mladima, mi smo očekivali da se ovaj zakon, pre svega, bavi preventivom, da pričamo o uzrocima i posledicama ili, pak, da je Vlada napokon shvatila da nekim kvalitetnim idejama želi da poboljša život mladih ljudi u Srbiji. No, mislimo da nemamo odgovor ni na jedno od ovih pitanja, a da se Vlada uopšte nije bavila esencijalnim problemima mladih.
U ruci držim ovaj zakon. Kao što reče neko od mojih prethodnika, on liči na deklaraciju i on je neki pamflet, ne liči na ozbiljan zakon, iz prostog razloga što ovaj zakon ne obavezuje, što nema nikakvih sankcija.
Pretpostavljam da ste imali dobru nameru, gospođo ministarka, da uradite jedan kvalitetan zakon, da napišete dobar zakon. Vi ste pogodili formu, ali suštinu niste. To je ono što ćemo mi danas kritikovati.
Danas govorimo o mladim ljudima koji će biti budući lekari, profesori, zašto ne i poslanici, mehaničari, poljoprivrednici, vodoinstalateri i stoga moramo da napravimo jedan kvalitetan ambijent kako ta armija mladih ljudi se ponovo ne bi odselila negde u inostranstvo i tamo privređivala.
Pretpostavljam, a postavljam pitanje svim poslanicima, a postavljam pitanje svim poslanicima i pozicije i opozicije, da li znaju slučajeve da je neki mlad čovek iz njihove okoline, fakultetski obrazovan, otišao zauvek i napustio svoje ognjište, otišao trbuhom za kruhom i nikada se nije vratio ili se, pak, vraća kada su raspusti. Pretpostavljam da ima takvih slučajeva i da vi takve slučajeve znate.
Neko reče da se radi o krovnom zakonu i da na osnovu ovog krovnog zakona treba da legalizujemo probnu organizaciju. Pitam sve vas, ako pričamo o krovnom zakonu, a svi znamo da se kuća gradi od temelja, pa tek na kraju krov, da li je Srbija, da li je ova vlada postavila dobre temelje za jedan ovakav krovni zakon? Naše mišljenje je da nije.
Negde oko 400 hiljada stručnjaka od 90-ih godina se iselilo iz Srbije. To je koštalo skupo ovu državu. Njihovo školovanje je koštalo oko 300 hiljada dolara. Kada to pomnožite sa 400 hiljada, država Srbija je u gubitku 12 milijardi.
Još veći gubitak se ogleda u tome što oni nisu privređivali ovde, što nisu razvijali našu zemlju. Svojevremeno taj odliv mozga postojao je u komunizmu, međutim oni su to vešto prikrivali i govorili da se radi o privrenom radu. Bili su mudri i na taj način prikrivali. Ankete govore, poštovani prijatelji, koje su sprovedene pre tri četiri meseca da apsolventi naših univerziteta, studenti završnih godina bi u ovom trenutku 63% njih otišlo u inostranstvo i tamo radilo. Radili bi bilo šta, ne u svojoj struci, samo da obezbede sebi egzistenciju. Iskreno rečeno, i ja sam tako razmišljao do 2000. godine. Međutim, video sam neku svoju šansu u tim promenama, video sam šansu u Vojislavu Koštunici i on je moje poverenje opravdao upravo u periodu od 2004. do 2008. godine, a i vi ste data bili u vlasti kada je Srbija najbolje živela, kada je prosečna plata bila 426 evra, kada je bruto društveni proizvod svake godine rastao od 6 do 7%.
Mnogi od ovih ljudi koji nisu otišli su se možda ponadali, poštovani prijatelji, da će naći svoje radno mesto u onih 200.000 radnih mesta koje je obećao Boris Tadić ili će im pomoći roditelji sa onih 1.000 evra koje je obećao Mlađan Dinkić ili su čak mislili da će im bake i deke pomoći svojim penzijama koje bi trebalo da budu 70% od ličnog dohotka. Međutim, to se izgleda nije desilo.
Umesto ova Vlada da nastavi u kontinuitetu, da radi kao što je radila prethodna Vlada, ova Vlada je sve urušila. U ovom trenutku verujte mi, Srbija je na drugom mestu po odlivu mozgova. To vi znate, gospođo ministre, na 132 mestu su se našli samo Gvineja Bisao i to je izuzetno kvalitetno društvo. Nadam se da će se to ubuduće promeniti i da će se ova država opametiti, da će napraviti jednu strategiju, ne samo da zaustavi taj odliv mozgova, već da napravi jednu strategiju za priliv mozgova. Svi oni ljudi koji su otišli ranije možda bi se vratili, ali za to treba da postoje adekvatni uslovi, optimalni uslovi koji će nadam se Vlada nastaviti ubuduće.
Jedan ruski nobelovac, Jotor Lenidovič Kopit, kaže da je za jednu zemlju, nauku jedne zemlje izuzetno pogubno kada ode 50 naučnika, stručnjaka. Naša zemlja jeste mala, ali mnogo je stručnih ljudi otišlo sa ovih prostora. Mnoge zemlje su zaustavile odliv svojih mozgova, poput Južne Koreje, Kine, Indije, ali pametnom strategijom jer su ulagale u nauku i tehniku. To se ne odnosi na vaš referat gospođo ministre, ali su i te kako puno ulagali. Daću vam primer jedne Finske, evropske zemlje, koja 75 puta više ulaže nego Srbija u nauku, odvaja 4% BDP, tj. 5,2 milijarde za razvoj nauke i tehnologije.
Treba napomenuti da i pojedini univerziteti, i to privatni univerziteti, potpiruju vatru odlaska naših mladih studenata. Imamo primer da je Beograd bio preplavljen bilbordima megatrend univerziteta gde se kaže "završi megatrand i pali". Činjenica je da na tom istom univerzitetu predaje i naš ministar prosvete Žarko Obradović i da je kako reče vlasnik univerziteta to jedna patriotska izjava. Ako tako nastavimo, verujte mi da ćemo stvarno zaustaviti odliv mozgova i da niko neće otići više, jer nećemo imati stručnjaka. I, ona poznata rečenica – ko izađe iz Srbije neka ugasi svetlo će se stvarno ostvariti.
Očekivali smo da ćete možda i ovaj zakon, ili uopšte da će Vlada rešavati probleme porodice u smislu zato što je naš narod, srpski narod jedan od najstarijih naroda, ne po istoriji, već po biologiji. Četvrti smo po starosti u Evropi, a deseti u svetu. Naši mladi ljudi tek u 32 godine se osamostaljuju, imaju neku autonomiju,beže od roditelja. Do tad ih roditelji hrane.
Ono što sam hteo da vam kažem takođe gospođo ministar je da u samoj Srbiji postoji veliki broj migracija, odlazak mladih ljudi ka većim centrima poput Beograda, Niša, Novog Sada, tako da se prazni cela ta južna Srbija i istočna Srbija, a vi znate da fizika ne zna za prazan prostor i znate da će se tu ipak neko doseliti, oni koji se graniče sa nama. I o tome moramo voditi računa. Prethodna vlast u gradu Leskovcu, odakle ja dolazim, je povela računa o tome i napravila jedan fond za mlade talente. Međutim, vlast u kojoj vi sad parcipirate, vi kao stranka, je ugasila taj fond. Petnaest učenika je mesečno primalo stipendiju od 100 evra, nije to velika para, ali itekako velika je za budžet njihovih roditelja. Međutim, ne znamo iz kojih razloga je ova sadašnja vlast to ugasila. Kakvu smo mi poruku poslali mladim ljudima? Da beže iz Leskovca, a mi smo od njih očekivali da se vrate i da budu parna lokomotiva koja će povući razvoj Leskovca.
Sada bi lepo bilo da kažem nešto i o zakonu. Kada je reč o ovom zakonu, nismo rekli ništa novo. Čak smo i na Odboru za omladinu i sport rekli da ćemo glasati protiv ovog zakona, jer mislimo da zakon nije dobar i da zakon i te kako može kvalitetnije da se uradi. Naši omladinci DSS su takođe uzeli učešće i dali nam određene inpute kada smo pisali amandmane. Napisali smo oko 25 amandmana, to ćete i videti, i hteli smo da popravimo što se popraviti ne može. Nadam se da ćete prihvatiti neke amandmane koji suštinski i te kako mogu pomoći u kvalitetu ovog zakona.
Naše osnovne zamerke kada je reč o ovom zakonu su pre svega agencija. Reći ćete mi da je to imperativno zato što EU traži to od nas da se nadgleda taj zakon o mladima. Međutim, činjenica je, pošto je samo šest zemalja u Evropi usvojilo ovaj zakon, da to nije evropski zakon i da mi svoj zakon možemo prilagođavati našim uslovima. Vi u svom ministarstvu imate državnog sekretara za omladinu. Poverite njemu taj posao, poverite njemu taj referat da se bavi tim problemom.
Druga stvar, doneli smo ovde jedan zakon o smanjenju broja radnika u državnom aparatu. Nadam se, ako će se već formirati ta agencija, da će to biti mladi ljudi, oni koji su izgubili posao na osnovu tog zakona o smanjenju broja zaposlenih. Eto prilike, a ne da bude to mesto gde će se zapošljavati stranački kadrovi.
Kada je reč o kancelarijama za mlade, rekli ste da ih ima u ovom trenutku 123 i na ovaj način, faktički ovim zakonom mi ih legalizujemo. Rekao sam na Odboru za sport, ako se sećate gospođo ministre, da je veliki broj zaposlenih u tim kancelarijama za mlade upravo iz G17 plus, čak i koriste stranačke prostorije da promovišu određene programe. To sam vam rekao, trebali ste da proverite, to je istina.
Ono što smo mi reagovali amandmanom da u tim kancelarijama treba da budu ljudi ne stari od 30 godina, zbog difolta po zakonu, jer zakon govori o ljudima od 15 do 30 godina. Ti ljudi treba da se bave tom problematikom.
Kada je reč o strategiji mišljenja smo da strategija treba da se piše na jedan duži period, na period od 10 godina, jer je to jedan trajni dokument koji treba da poštujemo i nadam se da ćete i na taj amandman reagovati, te da ćete ga prihvatiti, jer je amandman i te kako dobronameran. Finansiranje projekta, mi smo hteli da to bude transparentno, da bude javno, zato smo uložili jedan amandman gde tražimo od vas da na sajtu vašeg ministarstva prikažete sve kandidate čiji su projekti prošli i čiji projekti nisu prošli, da ljudi vide i da znaju zbog čega nisu prošli.
I na kraju, osvrnuo bih se, kao zamerka, a to je diskreciono pravo ministra. To se vidi kroz član 24.
Govorili smo i o prethodim zakonima ovde, puna su nam usta toga bila, da je Srbija po percepciji i korupciji na 82 mestu. Upravo ovakvim zakonom Vlada pokazuje da je generator korupcije. Zato smo i mi reagovali amandmanom, nadam se da ćete takođe i taj amandman prihvatiti.
I na kraju zli jezici kažu da je ovo jedan zakon koji se radi uoči izbora, da je izborni zakon. Neću da verujem u to, ali tako kažu ljudi. Kažu ljudi da je upravo zakon napravljen da bi se umrežila mreža omladinska G17 plus, tj. URS i u to neću da verujem, zle namere. Ali je, evo kaže kolega, sasvim moguće. Verujem da je tako.
Takođe, nama nije jasno zbog čega DS izlazi toliko u susret URS tj. Mlađanu Dinkuću? Da li je to zbog koalicije? Znam da nećemo dobiti odgovor na ta pitanja, ali o tome neka sude mladi
Na kraju, siguran sam, kako kaže Mika Antić, mi činimo sve da ne uradimo ništa. Tako činimo i sa ovim zakonom da ne bi uradili ništa. Zahvaljujem.

Petnaest minuta i 40 sekundi iskorišćeno je od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, poštovana javnosti Srbije, mi imamo pred sobom zakon o mladima koji smo nazvali krovnim zakonom. Uvek mi kao čoveku smeta kada se nešto nazove krovnim zakonom, mislim da treba da bude temeljni zakon, iz temelja proizilaze ključne stvari.
Kao poslanička grupa, Nova Srbija apsolutno smatra da jedan ovakav zakon treba Srbiji. Podatak da smo šesta zemlja u Evropi koja ga donosi jeste podatak koji treba da nam služi na čast. Kao neko ko je vrlo aktivan po pitanju prava deteta, prava mladih, pozdravljam svaki iskorak u tom pravcu.
Međutim, kao i svaka politička odluka, mi smo ovde pre svega politički odgovorni ljudi, bar to od nas očekuju građani Srbije, zato su nas ovde i birali. Moraćemo da damo odgovore na mnoga pitanja, pogotovo kada su mladi u pitanju, jer život je jednosmeran put, oni u naše godine dolaze, mi u njihove više nikad. Mladost ima snagu, starije godine iskustvo i to zajedno treba da da jedan boljitak, jedan napredak za sve vidljiv i za sve koristan.
Dositej Obradović, naš prvi popečitelj prosvete, svojevremeno u svom životu i priključenijima rekao da je mlada duša podobna topljenom vosku, u kakav je kalup saliješ, takav ćeš oblik i dobiti, i to je istina.
Ovakav jedan zakonski projekat donosi se da uredi prava i obaveze. To treba da bude njegov osnovni cilj. Ostalo - načela, pravila, navike i ostala transparentna zagovaranja se uređuju deklaracijom. Zakon mora da bude eksplicitan, jasan i primenjiv.
Dakle, to je ono što je osnovni nedostatak ovog zakona. On je sa dobrim namerama i on ima oblik i formu deklaracije koja je malo izletela u članove, pa se predstavila kao zakon. Zaista, ima dobre namere, one se ovde navode u ovim načelima. Ali, žao mi je što u Ministarstvu nije bilo dovoljno sluha da pre donošenja ovakvog predloga pred narodne poslanike pogledate samo jedno zakonsko rešenje, recimo BiH, koje je kroz 44 člana, dakle, nešto više članova, vrlo konkretno odredilo neke stvari, učinilo taj zakon primenjivim i pokazalo da bi se zakon primenio, da ne bi bilo samo treba da, može da, itd, znači, može da bude ne mora da znači, znači, da bi zakon doveo, odnosno vratio ili ustanovio institut poverenja u institucije, a institucije počivaju na zakonima i to je osnovni temelj poverenja u njihovo delovanje, jer znate šta će biti ako se one ne ponašaju u skladu sa zakonom ili se vi ne ponašate u skladu sa zakonom, na tome počiva moderno uređeno društvo, dakle, uveli su mere kaznene politike.
Šta ako neko ne uradi nešto od toga? To je osnovno što ovom zakonu fali, jer sve ovo ovde jeste spisak dobrih želja i dobrih namera, nedovoljnih, a moramo znati da je ovo zakon o mladima, da se mladi vaspitavaju, podižu i usmeravaju prema uzorima koje mi stvaramo i koji smo mi, između ostalih, da su obrazovanje i vaspitanje dva neodvojiva procesa i svakom ovom diskusijom i svakom našom javnom izgovorenom rečju mi ih vaspitavamo kakvi treba da budu ili kako mogu da se ponašaju ili kako ne mogu da se ponašaju.
Dakle, prava proizilaze iz obaveza. I to je, recimo, u tom zakonu kod naših suseda u BiH jasno rečeno. Oni su rekli koja prava imaju mladi, šta su njihovi ciljevi u tom zakonu da se postigne i šta su njihove obaveze prema tom zakonu. Toga ovde u zakonu nema.
Mi smo stavili dosta amandmana, nedovoljno koliko smo smatrali da treba. Osvrnuću se, recimo, na nekoliko članova za koje smatram da nisu najsrećnije rešeni. Recimo, već u članu 3. tačka 5) kod neformalnog obrazovanja, o kom smo govorili i koje je dobrodošlo, ali se mora mnogo preciznije urediti šta jeste neformalno obrazovanje, nemojte zaboraviti koliki je tu prostor za zloupotrebu mladih, a mi imamo, između ostalog, dužnost i obavezu da mlade zaštitimo od opasnosti karakterističnih za njihovu dob, kojoj mogu biti izloženi. To je jedna od naših obaveza i to moramo da uredimo zakonskim aktima.
Onda, u članu 4, recimo, gde se promoviše načelo podrške mladima. Član glasi ovako – svi, a posebno subjekti omladinske politike u okviru svojih poslova i delokruga podržavaju društveno osnivanje mladih na način utvrđen zakonom, strategijama i drugim instrumentima. Dakle, to je jedan opšti stav i zaista dobra namera. Šta ako neko to ne podržava? Ništa.
Onda, načelo jednakosti i zabrane diskriminacije. To je već uređeno drugim zakonima. Nisu oni izuzeti od tih zakonskih rešenja, već su doneti zakoni, svi mladi su jednaki. Šta, svi drugi nisu jednaki? Svi su jednaki po Ustavu našem. Nemojte da budu neki jednakiji od drugih. Onda ćemo se opasno približiti Orveu.
Načelo jednakih šansi, to je već malo hipokrizija ili licemerje. Mladi imaju pravo na jednake šanse i učešće u svim oblastima društvenog života u skladu sa sopstvenim izborima i sposobnostima. To je zaista promocija dobre želje i volje, samo da je vidimo na delu i da je vidimo kada neko neće da je ispoštuje. Kako to sprovesti? A najčešće neće i vrlo teško hoće.
Gde mi to vidimo u našoj praksi da se to sprovodi? I kad već imamo taj problem, gde vidimo kako ćemo sankcionisati onoga ko to ne sprovodi i gde ćemo to precizirati da neko ima obavezu? Znate koliko smo se namučili oko Zakona o invalidima itd, da pomognemo ljudima koji su na bilo koji način marginalizovani da nađu svoje mesto u društvu i morali to vrlo precizno i jasno da poslodavcima odredimo neke kaznene mere, da im odredimo koji broj itd, i to je ogroman pomak u tom smislu bio, tako da smo morali i ovo ovde urediti. Kažem, moglo je. To su neki uredili zakonom.
Pa, načelo jačanja svesti o značaju mladih i njihovoj društvenoj ulozi. To se ne može propisati zakonom. Ovo je načelo, može da uđe u deklaraciju, ali da vi zakonom propišete svest, i to u članu, pa kako ćete zakonom dokazati da po članu 7. nemam to u svojoj svesti ili bilo ko od nas, ili da ima? To je nešto što zakon prilično čini pismenim sastavom, a ne zakonskim rešenjem.
To je stvar kulture, tradicije, obrazovanja, vaspitanja, kroz generacije i generacije i opšteg društvenog miljea i opšte društvene krize ili opšte političke krize, opšte političkog načina života, privrednog delovanja i svega ostalog. Sve to utiče, kao i informativni sistem, na formiranje svesti.
Danas, kada imamo ovu elektronsku komunikaciju, svesni smo koliko je tu interes pojedinih moćnih ljudi vlasnika medija iznad svih etičkih i osnovnih skrupula i bar smo tu svesni koliko smo, ne stvarajući kriterijume, urušili sve, počev od jezika pa do ostalih kulturnih vrednosti, kao i sve ostalo sisteme vrednosti, upravo zahvaljujući nekontrolisanom delovanju medijskih kuća.
Načelo aktivnog učešća mladih, koje apsolutno pozdravljam, ali me interesuje kako se ono može sprovesti? Kaže: "svi, a posebno subjekti omladinske politike obezbeđuju podsticajno okruženje i daju aktivnu podršku" i ovaj član se završava jednom sintagmom koja kaže: "a na osnovu pune obaveštenosti mladih". Šta je osnova i šta je na osnovu pune obaveštenosti mladih primenjeno, učinjeno i šta će biti ako ne?
Dalje imamo načelo odgovornosti i solidarnosti mladih. Ovo je takođe nešto što je dobra namera, što jeste vaspitni cilj jednog društva i jeste u delokrugu Ministarstva prosvete. To je već decenijama vaspitni cilj svih škola. Mi ga ne moramo posebno propisivati, ono se sadrži i u našem moralnom kodeksu našeg osnovnog kućnog vaspitanja. Ako se osvrnete na to, biće vam jasno. Dakle, ne znam samo kako će se to primenjivati, kako ćemo utvrditi da li je ono narušeno po članu 9. ovog zakona ili nije. Šta ćemo ako otkrijemo da jeste? Već postoje drugi zakoni kojima se to pitanje u društvu kada se pojavi reguliše.
Nacionalna strategija za mlade apsolutno je nužna u neophodna. Nacionalna strategija treba da bude deo nacionalne politike. Nacionalnu politiku donosi jedna vlada. Sveukupni odnos prema mladima treba da bude nešto što treba da bude strategija i cilj društva. Međutim, kao i u mnogim situacijama kada dođe izborna godina onda gledamo ciljne grupe, pa prebrojavamo koje su ciljne grupe najbrojnije i kojima ćemo se obratiti. Svi mi koji se bavimo politikom, političkom kampanjama znamo o čemu govorim. Sada mladi jesu priličan politički ulog ili politički plen ako im se obratimo na pravi način.
Imamo samo jednu drugu začkoljici ili mali problem u toj komunikaciji sa mladima. Mladi od devedesetog godišta na ovamo nisu uopšte naivni, mnogo su toga prošli zahvaljujući nama i imaju mnogo pitanja za nas na koje mi nemamo odgovor, a moramo da im odgovorimo zašto su rođeni i žive u ovakvoj državi, zašto ona za njihovo prilično spasavanje i odrastanje nije uređena onako kako im svaki put, a nagledali su se bar u poslednjoj deceniji dosta političkih kampanja, nije onako uređena kako im stalno obećavamo i koje su garancije da ćemo je mi urediti onako kako obećavamo.
Znate, uči oni toga dosta u onom formalnom obrazovanju, pa su shvatili i ovako problematične medije da je grčka tragedija zasnovana na mitu, a srpska na mitu i korupciji. To oni dobro vide i prema tome stvaraju neke svoje kriterijume, neke svoje sisteme vrednosti. Nažalost i urušavaju mnoge sisteme vrednosti, ali za to smo odgovorni mi, jer smo obavezni da napravimo taj društveno poželjan milje u kome će oni rasti u zdravom i dobrom okruženju, pozitivnom pre svega za njih.
U ovoj strategiji koja ima dobre namere kaže se – subjekti omladinske politike deluju u skladu sa principima strategije. Nema nikakvih metodskih propisa, operativa, strategija i taktika kako to mladi da sprovedu. Znači, mi im namećemo neka načela i propisujemo neka pravila, a kako će oni to da sprovedu, morali bi smo im dati i uputstva. Imamo obavezu na osnovu svog iskustva da tu budemo jasni i konkretni. Ono što je trebalo propisati, što su se u BiH se usudili da članom 32. propišu jasno - političke stranke ne mogu da organizuju udruženja mladih, kraj. Time su pokazali da nisu licemeri, time su zaštitili od zloupotrebe političkih stranaka koje ovaj zakon prilično otvara na mala vrata i, ono što je kolega malo pre rekao, pogledajte kako deluju kancelarije za mlade, uglavnom su ispostave političkih stranaka. Tamo ne mogu da uđu mladi sa odličnim idejama, ma koliko kvalitetni bili. Slušala sam od mladih koji su odlazili sa fantastičnim projektima, nema sluha za to, nisi tamo gde treba, možeš da budeš genije, kraj priče. To je istina na terenu.
Dakle, to je jedan sitan član koji ih je trebao zaštiti. Moglo se to prepisati iz ovog zakona vrlo jasno. To je član koji pokazuje da neko zaista želi da mladi budu mladi, da stvaraju svoj svet i da ih zaštiti od nas, jer nismo mi savršeni ovde, mi se trudimo i svi mi ovde činimo u ime svojih birača koji stoje iza nas, da se pokažemo u nekom dobrom svetlu, da činimo najbolje, ali ako neko ko dolazi iza nas i ima snagu i crpi neka pogrešna i prava iskustva i na tome se uči, treba mu dati objektivno šansu. Možda neke potpuno nove političke snage se već pojave u sledećem sazivu i naprave ono što obećavamo da treba da napravimo.
Zatim imamo član 13. na koji smo takođe imali nekih primedbi. Mladi mogu da se udružuju u neformalna udruženja, to je stav 5, čiji su ciljevi ili oblast ostvarivanja ciljeva usmereni na mlade u skladu sa onim zakonima koji deluju u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje i pravni položaj udruženja. Dakle, neformalna i formalna udruženja, ovde se govori o projektima koja mogu formalno registrovana udruženja, ovde se već dopuštaju i neformalna, ali će se oni u svakom slučaju gledati da se negde kanališu u formalno i da to bude onda i politički dirigovano, upotrebiću taj izraz.
Dakle, savet, kancelarija i agencija za mlade u zakonu BiH nije predviđena agencija. Znači, nije to obaveza EU. Verujte da ako se krećete bilo gde po Srbiji, a mi neki dolazimo iz Srbije, vraćamo se svako veče u naše gradove i dolazimo ujutru ovde, postoji reč koja više ljude iritira u ovom trenutku, a to je reč agencija. Vezuju ih za najcrnje momente ove ekonomske krize na sve moguće načine. Dakle, još jedna agencija za mlade sa sve pratećom administracijom koja će da uđe u budžet samo će smanjiti sredstva tamo gde treba, a treba ih upravo uložiti u mlade.
Kancelarija za mlade, o njoj sam već govorila u članu 18. Kancelarija za mlade finansira se iz budžeta jedinice lokalne samouprave, kao i drugih izvora u skladu sa zakonom. Mislim da tu treba precizirati izvore. Znate, drugi izvori mogu biti ko je ko, a onaj ko plaća taj mnogo toga diktira. To je pravilo, onaj ko daje novac taj i diktira pravila ponašanja. Dakle, ako smo odredili da to bude lokalna samouprava, ako je to u interesu države, to da, ali šta ako lokalna samouprava to neće da uradi? Recimo, smeni se vlast, dođe neka politička stranka koja to ne može da sprovede i na drugi način sprovodi politiku, nemate predviđeno, a u zakonu BiH to je vrlo jasno predviđeno i precizirano.
O agenciji za mlade članom 19. je predviđeno jedino što mi smeta a to je jedna složena rečenica za realizaciju programa za mlade, a u skladu sa programima EU koji se odnosi na mlade, može se obrazovati agencija u skladu sa posebnim zakonom. Čak i tu stoji neobavezujući glagol može.
Finansiranje programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, tu ima zaista nekoliko stavki na koje smo takođe imali primedbe, međutim, ono što mi smeta kao nekome ko je 25 godina bio eks katedra i godinama se borila i sada kao poslanik, u svakom budžetu i rebalansu budžeta, kolege se sigurno toga sećaju da sam lično podnosila amandman tražeći, pošto se ovde u tački 11. kaže – pruža se podrška mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, znamo da se Ministarstvo prosvete bavi time, znamo da postoji zakon koji se bavi time, Zakon o učeničkom i studentskom standardu itd, pa onda kaže – za finansiranje podrške mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, sredstva budžeta Republike Srbije obezbeđuju se u okviru budžetskog fonda koji je Vlada osnovala za te namene, Fond za mlade talente u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem.
Načitali smo se po novinama kako naši talenti prolaze i koliko su nagrađeni. Godinama zagovaram, kažem ovde kao poslanica koja je svaki put podnela amandman, vrlo jasno i lično sam zamerila gospodinu Žarku Obradoviću, načelnom i odgovornom ministru za te poslove, što se nije izborio za više sredstava za finansiranje učeničkih takmičenja. To je prvo mesto odakle posle crpimo najbolje, najtalentovanije, stimulišemo i razvijamo.
To su toliko skromna sredstva, namerno, pomalo cinično sam podnosila amandman, tražeći da se za reprezentacije pojedinih potpredsednika vlade i ostalih, skinu sredstva, i da se tu dodeli. Vrlo skromna sredstva, a sećate se, nikada taj amandman nije prošao. Nijednom. Niko neće kafe jedne u Vladi da se odrekne u ime dece. Niko. To je istina. I to vam iskreno kažem.
Da je neko pokazao volju pa rekao – znate šta, nećemo sa ovih sredstava nego ćemo sa nekih drugih. Ma kakvi, o tome se nije ni pričalo. To je ta istina koja stoji tu.
Znači, tamo gde treba da to prepoznamo, i tada sam govorila i svaki put kažem da oni jesu budućnost. Oni jesu budućnost i oni treba da budu motr koji će posle proizvesti u ovom društvu sve potrebne uslove da možemo da sve one marginalizovane grupe podnesemo kao socijalno odgovorni ljudi, da im pomognemo i da im učinimo život dostojnim čoveka.
U ovom zakonu, u članu 20, 11. tačka, završavamo naravno sa brigom o talentovanima, ali u ovom zakonu nisu vidljivi oni o kojima isto ovo društvo mora da misli – oni mladi koji su socijalno ugroženi, toga ovde nema. Onda, resocijalizacija delinkvenata u mladoj dobi, i to su mladi o kojima moramo da brinemo i da učinimo ih korisnim …
(Predsednik: Vreme.)
… završiću.
Ovo su sve zamerke ovog zakona. Kasnije ću u svom delu rasprave nastaviti da iznosim primedbe koje imam na zakon. Nadam se da ćete imati sluha i za naš amandman.

Verujem da nema ministra koji nije iskazao svoj zahtev u vezi sa potrebama, ali da su budžetska sredstva prosto limitirana.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević.
Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministarko, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici. U martu smo razmatrali  Zakon o sportu, istog ovog ministarstva – Ministarstva za omladinu i sport. Bio je to zakon koji nije doneo najbolje rešenje za razvoj sporta u Srbiji, ali je ipak predstavljao i predstavlja jedan ozbiljan zakonski akt, koji je, očigledno, dugo i temeljno rađen.
Danas razgovaramo o drugom zakonu iz nadležnosti ovog ministarstva, o zakonu o mladima. Mislim da je sam naziv ovog zakona diskutabilan. Predložili smo da se promeni naziv ovog zakona i da se zove – zakon o omladini. Zašto? Zato što je omladina pojam, izraz koji se odomaćio u srpskom jeziku, kada se govori o ovoj populaciji, i zato što se ta reč i taj izraz može jako lepo upotrebiti i u jednini i u množini i u muškom i u ženskom rodu. Uostalom i sam predlog ovog zakona u svojim odredbama pominje i koristi izraz – omladina. Recimo, u članu 3, od ukupno pet tačaka ovog člana 3, čak u četiri se pominje omladina, omladinski sektor, omladinska politika, omladinska aktivnost i omladinski rad. Osim toga, i ime vašeg ministarstva nije ministarstvo za mlade i sport nego Ministarstvo omladine i sporta. Zato smatramo da je ovaj izraz primereniji.
Nije toliko bitno ime ovog zakona, važno je da suštinski formalno ovaj zakon nije dobar. U suštini, ovaj zakon nije obuhvatio sve one društvene oblasti u kojima mladi žive. Formalno, nema formu zakonskog akta, nije zakon već je jedna nepotpuna deklaracija koja čak nije ni nabrojala u svojim načelima sve ono što nabraja nacionalna strategija koju je Vlada usvojila 2008. godine.
Rekao sam da zakon nije potpun, čak ni po deklaraciji. On ne pominje neke bitne oblasti društvenog života u kojima se mladi danas nalaze u Srbiji. Ne pominje se ni jednom rečju obrazovanje, osim u jednom delu – neformalno obrazovanje, Ne pominje se problem zapošljavanja koji je krucijalni problem mladih u Srbiji, niti mere za ublažavanje tog problema, kao ni mere za sprečavanje odlaska mladih stručnjaka i uopšte mladih ljudi iz zemlje. Nema reči ni o problemima zavisnosti koji danas opterećuju, u velikoj meri, našu omladinu i celu zemlju. Nema ničega i ništa nije napisano o sve većoj zavisnosti mladih od droge, alkohola, kriminala među mladima i apsolutno ostalih zavisnosti koji se ne pominju u ovom nacrtu zakonau, odnosno Predlogu zakona.
Zakon ima samo 29 članova. Imali smo Zakon o sportu koji je u martu usvojen i koji ima 194. člana. Tada sam rekao da je to zakon koji je zaista preobiman, najobimniji Zakon o sportu, ne samo u regionu nego i u Evropi. Ovaj zakon je suviše skroman, sažet za ovakav problem i za ovu vrstu naše populacije, od koje, kako su mnoge moje kolege i koleginice rekle, zavisi budućnost naše zemlje.
Više bih voleo da zakon o mladima ima 194. člana, a Zakon o sportu 29. članova. Ako još u ovom zakonu odbijemo one uvodne članove, prelazne i završne odredbe, onda ćemo svesti zakon na nekih 20 članova, što je sasvim nedovoljno za ovakvu kompleksnu problematiku.
Nacionalnu strategiju za mlade je Vlada usvojila 2008. godine i to je dobar potez Vlade. Očigledno je da je na osnovu te strategije pokušano da se napiše zakona o mladima. Međutim, nacionalna strategija za mlade, koja je kasnije razrađena u akcionom planu za upoređivanje i primenu ove strategije 2009. godine, zasnovana je, pre svega, na iskustvima zapadnih zemalja. To je u jednoj ruci dobro, ali sa druge strane, to nije dobro jer nisu uvažene specifičnosti položaja mladih u Srbiji. Nije svejedno biti mladi čovek u Srbiji i nije isto biti mladi čovek koji živi na zapadu. Ona bukvalno prepisuje preporuke Saveta Evrope, odnosno nacionalna strategija se fokusira na 11 indikatora koji su preporučeni u strategiji za mlade EU – mladi, ulaganje i osnaživanje, zatim program "mladi u pokretu" koji se nalazi u strategiji EU – Evropa 2020. godine itd.
Drugi plan nacionalne strategije je baziranje na statističkim podacima iz popisa iz 2002. godine. Vidim da ste i vi u svom ekspozeu to naveli, ali mislim da to nije relevantan podatak jer se to dešavalo pre devet godina. Ne možemo se bazirati na tim podacima i ne možemo tvrditi da u Srbiji ima milion i 500 hiljada mladih i da oni danas čine jednu četvrtinu, odnosno 20% ukupne populacije u Srbiji. To ćemo tek videti nakon popisa u Srbiji. Ne zaboravite da je mnogo mladih otišlo iz zemlje, da se mnogi od njih nisu vratili i da je neizvesno da li će se jedan broj njih vratiti ili ne.
Osim toga, 2002. godine nije postojala ekonomska kriza, niti svetska niti domaća, tako da su okolnosti sasvim drugačije danas. Trebalo bi doneti novu nacionalnu strategiju za mlade, jer ova strategija koja je ozbiljno napisana, zaista ozbiljno, može da posluži kao dobra osnova za izradu jedne nove strategije, sveobuhvatne, koja će jasno definisati probleme mladih ljudi u Srbiji i jasno odrediti neophodne mere za njihovo rešavanje.
Problem mladih u Srbiji se bitno razlikuje od problema mladih u inostranstvu. Mladi u Evropi nisu imali ratove devedesetih godina, nisu imali sankcije ekonomske koje su bitno doprinele urušavanju naše ekonomske strukture.
Naši mladi Evrope nisu imali bombardovanje. U njihovim zemljama nema izbeglica niti raseljenih njihovih godišta i njihove nacionalnosti. Naši mladi žive mnogo teži život. Prošli su sve to. Drugo, u zemljama EU, u mnogim zemljama gotovo da i nema izraženog siromaštva, a to je kod nas sve veći i teži problem. Ovo su samo neke prednosti evropske omladine u odnosu na našu i zato i treba evropske smernice, kada se na njih pozivamo, prilagoditi uslovima u kojima živi naša omladina.
Sada u ovoj situaciji koja je vrlo nezavidna za mlade, ali i za sve ostale stanovnike Srbije, mi od mladih očekujemo da uče normalno, da se zapošljavaju i da sutra vode našu zemlju. Iako većina evropskih zemalja nema zakon o mladima, mnoge od njih imaju nacionalne programe i planove za zaštitu dece i omladine.
U obrazloženju je, siguran sam, pogrešno navedeno da mnoge zemlje imaju. Nemaju. Slovenija nema, ona ima samo nacionalni program za decu i adolescente, tako da to nije zakon. Dalje, pravi zakon u okruženju jedino ima BiH, donet je zakon 2010. godine, prošle godine, i jedini zakon koji je zaista relevantan u Evropi ima Nemačka.
Spremajući se za raspravu o ovom zakonu, proučio sam zakon za mlade u Nemačkoj i mogu da vam kažem da on u potpunosti opravdava moju tvrdnju da se ovde ne radi o predlogu zakona, već o predlogu deklaracije o mladima. Prosto, zakon nije konkretan. U Nemačkoj su u tom zakonu nabrojane zabrane za decu i omladinu, odnosno adolescente. Ne može nijedno dete ili adolescent da gleda film ukoliko na njemu nema oznake "informativni sadržaj" ili "obrazovni sadržaj". Isto je i sa video kasetama. Strogo je zabranjeno i kažnjava se odlazak dece i adolescenata u restorane bez pratnje, u kockarnice i to je sankcionisano sa vrlo oštrim kaznama, čak do jedne godine zakona ili do 50.000 evra.
Dakle, to je zakon koji jasno propisuje šta se sme, šta se ne sme, koji jasno uređuje konkretno tu oblast. To je ono što nedostaje u ovom zakonu. Zato je on u tom delu zaista prazan, nekompletan i konkretan. I pored toga, ipak smatram da je Ministarstvo omladine i sporta imalo dobru nameru i stojim na stanovištu da je ovaj zakon za mlade potreban Srbiji, ali ne ovakav zakon, nego novi, drugačiji, sveobuhvatniji zakon koji će jasno prepoznati osnovne probleme mladih ljudi u Srbiji i odrediti konkretne mere koje će učiniti sve da se ti konkretni problemi mladih u Srbiji reše na najbolji mogući način, u zavisnosti od ekonomske, socijalne i političke situacije u zemlji.
Koji su problemi mladih u Srbiji? Ima ih zaista mnogo, ali pokušaću da navedem nekoliko problema. To su: neorganizacija mladih, neodlučivanje mladih, nemogućnost da odlučuju o pitanjima koja su u njihovom interesu, ali i mnogo toga što se razlikuje od njihovih vršnjaka u Evropi. Mladi nisu i ne mogu, nažalost, biti učesnici odlučivanja o bitnim pitanjima za njihov položaj. Zakonima o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju je određeno i omogućeno da oni imaju pravo udruživanja, ali i da imaju pravo na svoje učeničke i studentske parlamente. Oni u većini škola i fakulteta i postoje, ali je pitanje kako oni funkcionišu. Nažalost, ne dobro, nažalost, neorganizovano jer postoji jednostavno skepsa kod mladih ljudi da jednostavno se njihov glas ne čuje, da njihov glas nije bitan, da profesori, roditelji i politički činioci apsolutno nemaju sluha za njihove probleme. Zato je negde, po istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, samo 88% mladih učenika angažovano u tim parlamentima, a slično je i u studentskim parlamentima.
Odluke i stavove ovih parlamenata se ne uvažavaju i mladi su potpuno demotivisani jer shvataju da su samo puki posmatrači, bez ikakvih šansi da donose odluke bitne za njihov život i položaj u društvu. Zato mladi nemaju poverenja u sistem i ne žele da se u dovoljnoj meri uključe u javni život, mada, po istraživanju, čak 64% mladih ispitanika smatra da bi svojim radom, svojim savetima i svojim angažovanjem u organizacijama raznog tipa zaista mogli da utiču na donošenje bitnih odluka po njihov položaj.
Aktivno učešće mladih u društvu je zanemarljivo. Od mladih se očekuje mnogo, čak i da sutra Srbiju povedu napred, što je sasvim normalno, prirodno i logično, ali odluke o njima donose drugi. Skoro 90% mladih ne želi da se uključi ni u kakav vid organizovanja, niti čak u udruženja građana, ni u kulturno-umetnička društva, niti u sportska društva. Samo mali deo njih je uključeno u ove organizacije.
Loša ekonomska situacija je doprinela da veliki broj mladih odlazi sa sela i iz manjih gradova u veće gradove, to je migracija koje smo zaista svesni. Oko čak 80% mladih izražava želju u anketama da iz manjih sredina pređu u veće sredine da bi tako sebi obezbedili bolju egzistenciju. Prema istraživanjima koja su urađena još 2003. godine, svaki drugi mladi čovek je želeo da napusti zemlju. Danas nema relevantnih istraživanja o tome koliko je mladih danas u takvom položaju.
Govori se o nepostojanju jednakih šansi. To se i pominje u ovom predlogu zakona. To je stvarnost u Srbiji. Mladi koji žive u siromaštvu su jedna posebna kategorija. Ne smemo smesti s uma da 26% mladih nema kompletna tri obroka dnevno. Mladi sa invaliditetom su posebna kategorija kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje. Od nekih 800.000 ljudi sa invaliditetom u Srbiji, 24% su mladi ispod 25 godina.
Mladi koji žive u izbeglištvu, mladi koji su raseljeni sa KiM takođe žive u veoma lošem položaju i oni u znatno manjem broju završavaju škole od njihovih vršnjaka, u još manjem broju završavaju fakultete od svojih vršnjaka u Srbiji, a mladi na KiM žive u stalnom strahu šta će im se desiti, kakva je njihova sudbina, kakva je sudbina KiM uopšte, šta će njihovi roditelji ukoliko izbiju novi sukobi, gde će i kuda će. O tim mladima se nimalo ne vodi računa.
Takođe, postoji kategorija mladih sa nerešenim stambenim statusom, a to su i zaposleni i nezaposleni. Čak i 70% mladih koji su nezaposleni žive kod svojih roditelja, a čak 50% onih koji su zaposleni i dalje žive kod svojih roditelja zbog nemogućnosti rešavanja stambenog problema.
Ovo su samo neki problemi, a ja ću u drugom delu svog izlaganja na kraju rasprave govoriti o daljim problemima i o rešenjima za rešavanje položaja mladih i o nedostacima ovog predloga zakona. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo sa radom, dozvolite da u vaše i svoje ime sa zadovoljstvom pozdravim grupu omladinaca DSS, koji se nalaze u poseti Domu Narodne skupštine, a trenutno prate deo današnje sednice, izuzetno tematski značajne za njih i za sve nas, sa galerije Velike sale.
Prisutni su: Vladimir Tomanović, Marko Milošević, Filip Radosavljević, Mihajlo Babić, Aleksandar Trajković, Mihajlo Vidojević, Marko Stanojević, Marija Timotić, Milan Džamić, Andreja Perić, Aleksandar Nikolić, Nikola Gizić, Nikola Markov, Miroslav Josić, Miloš Živanić, Vlada Crnogorac, Miroslav Simić, Milica Duka, Milan Rojičić i Nikola Pešić.
Pozdravimo aplauzom cenjene goste!
Nastavljamo sa radom.
Dajem reč narodnoj poslanici Lidiji Dimitrijević.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o jednoj veoma važnoj temi. Mogu slobodno reći jednoj od najvažnijih, jer su i svakome od nas pojedinačno deca i mladi najvažnije osobe u životu. Nažalost, na samom početku moram da izrazim nezadovoljstvo ovakvim predlogom zakona. Ovo je prvi put da se ova oblast definiše zakonom i očekivanja su bila i te kako velika. Međutim, predlagač nije na pravi način odgovorio očekivanjima.
Dobro se sećam posete gospođe ministra Leskovcu 3. septembra prošle godine kada je ovaj zakon najavljen kao veliki nacionalni projekat koji će biti usvojen u toku međunarodne godine mladih koja traje do 12. avgusta ove godine i reči da je bitno da mladi u ovoj godini u Srbiji dobiju svoj zakon. Razočarenje je veliko, jer mi danas pred sobom imamo jedan predlog zakona koji karakterišu dve stvari. Prva stvar jeste prenaglašenost uloge koju će imati udruženje i savezi u koje mladi treba da se učlanjuju. Podsetiću samo da je Zakonom o udruženjima, od pre dve godine, definisano da kada kažemo udruženje to podrazumeva nevladinu organizaciju, član 2. stav 1. pomenutog zakona.
Druga stvar koja je evidentna jeste pokušaj jedne političke partije da pred izbore donoseći ovaj zakon na vrlo vešt način privuče mlade ljude, napravi prve kontakte sa njima, a sve sa krajnjim ciljem da ih uključi u svoje redove. To ću i obrazložiti malo kasnije. S obzirom na to da je kao cilj koji se želi postići donošenjem ovog zakona definisano unapređivanje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima koji su od interesa za mlade. Ostaje nam otvoreno pitanje – da li je približavanje mladih jednoj političkoj partiji i članstvo u raznoraznim udruženjima, tj. nevladinim organizacijama, jedini način da se unapredi društveni položaj mladih.
Kada pročitamo to što je napisano u Predlogu zakona o mladima vidimo ove dve stvari i shvatimo koliko je to poražavajuće za mlade ljude koji žive u Srbiji. Za većinu se može reći da živi jako teško, da su mnogobrojni problemi sa kojima se susreću svakodnevno, a predstavnici vlasti nude rešenje u vidu nevladinih organizacija ili članstva u političkim partijama.
Krenuću redom, od početka Predloga zakona. Najpre su definisani predmeti i cilj i objašnjeno šta su omladinska politika i omladinski sektor, šta znače pojedini izrazi, navedena načela. To su te neke uvodne stvari. Kroz tri člana pomenuta je Nacionalna strategija za mlade, kakav je to dokument, ko ga sprovodi i način finansiranja. Želim da istaknem da Strategija, kao dokument, nije loša, da su problemi dosta verno identifikovani ili kako je u Strategiji navedeno prikaz stanja, mada je to nešto toliko očigledno. To je ustvari napisana svakodnevnica. Deo Strategije koja se odnosi na ciljeve i opšte i specifične i mere za njihovo ostvarivanje, takođe, ne može se reći da je nešto loše urađeno. Navedene su institucije koje su nadležne za realizaciju ciljeva. Znači, sve je uglavnom napisano kako treba, samo to treba u praksi i primeniti.
Vratiću se sad Predlogu zakona. Sledi deo koji se odnosi na udruženja i saveze. Kako bih izbegla mogućnost da bilo ko stavove SRS protumači kao zlonamerne, želim da pročitam ono što u našem programu, programu SRS u delu 26 piše. SRS se zalaže za maksimalno ostvarivanje svih vidova organizovanja građana, osim udruženja u cilju ugrožavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta srpske države, kao i udruživanja u cilju ograničavanja, suzbijanja i smanjenja prava građana naše države, određene verske sekte i drugo. Udruživanje građana, udruženja i organizacije koje imaju za cilj negovanje hobija, zadovoljavanje parcijalnih i grupnih potreba svojih članova, podrazumevaju obezbeđenje eventualnih finansijskih sredstava potrebnih za život i rad svakog udruženja i organizacije od strane građana u to udruženje. Država prema tim udruženjima ne može imati finansijskih obaveza.
Cilj ovakvog odnosa SRS prema slobodnom udruživanju građana je prevashodno usmeren na odvijanje ovakvih udruživanja parcijalnih interesa, od globalnih interesa građana, kao i prestanak finansiranja od strane države raznih udruženja koja su u osnovi političkog karaktera i čiji je jedini razlog postojanja da u određenom političkom trenutku odigraju ulogu pomoćnika režima. Ovim Predlogom zakona uvodi se u legalne tokove finansiranje nevladinih organizacija sredstvima iz budžeta Republike i jedinica lokalnih samouprava. Tačnije, već je Zakonom o udruženjima koji je usvojen u julu 2009. godine članom 38. izvršena legalizacija odobravanja novca iz budžeta.
Kako bih bila ispravno shvaćena, moram da istaknem da SRS ne vidi nikakav problem u tome ako neki dinar ode kao dotacija Društvu za cerebralnu paralizu, Savezu gluvih i nagluvih, Savezu slepih, Udruženju paraplegičara, Udruženju distrofičara, Centru za samostalni život invalida, naprotiv. Međutim, svi mi prisutni u ovoj sali pre nekoliko meseci imali smo prilike da ovde u Narodnoj skupštini vidimo dokumente koje je kolega Boris Aleksić pročitao za govornicom, a koji govore o iznosima koji su iz budžeta uplaćeni nevladinoj organizaciji Sonje Liht. To je ono čemu se SRS najoštrije suprotstavlja. Sad ću izneti i neke argumente zbog čega.
Finansiranje Nacionalne strategije za mlade, tj. poslovi oko izrade strategije bili su raspoređeni na 47 udruženja građana, tj. nevladinih organizacija koje je ministarstvo izabralo na konkursu i sa kojim su sklopljeni ugovori o finansiranju. Ukupna vrednost ovih ugovora na teret budžeta Srbije iznosila je 85,5 miliona dinara. Od svih državnih institucija, jedino je Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sproveo istraživanje o slobodnom vremenu i svakodnevnici mladih. To istraživanje, zajedno sa istraživanjem CESID o aktivizmu mladih su plaćena 3.016.750,00 dinara. Država je još imala troškove od 5,6 miliona dinara za 12 ugovora o delu tokom 2007/08. godine koji su se odnosili na poslove rada tematskih grupa na izradi prvobitnog predloga strategije. Troškovi kampanje tokom drugog kruga konsultativnog procesa izrade predloga strategije koštali su 213,5 hiljada, a dok su troškovi seminara u banji Kanjiža koštali 199,8 hiljada dinara. Organizacija i realizacija završne konferencije usvajanja Predloga strategije u Beogradu koštala je 2,5 miliona dinara
Kad se sumiraju svi troškovi i kad se podvuče crta, dolazi do cifre od 97.169.271,49 dinara. Više od 85 miliona dinara nevladinom sektoru. U kreiranju omladinske politike u Srbiji o trošku građana dominantan upliv ima nevladina organizacija na čijem je čelu Sonja Liht. Nevladina organizacija je u periodu od 28. septembra 2007. do 15. jula 2009. godine sa ministarstvom zaključila čak četiri pojedinačna ugovora ukupne vrednosti 10. 269.460,50 dinara. Prvi ugovor, 2,7 miliona odnosi se na sprovođenje projekta nevladine organizacije za formiranje koordinacije i praćenje savetodavnih odbora. Drugi ugovor, 3,9 miliona, uloga mladih političkih lidera u formulisanju nacionalnih i lokalnih omladinskih politika. Treći ugovor, 2,2 miliona, projekta Strateški pravci jačanja uloge mladih u Srbiji, omladinska politika u procesu evropskih integracija. Četvrti ugovor, milion i 345 hiljada, efikasna primena Nacionalne strategije za mlade u multietničkim sredinama, mogućnosti i izazovi.
Činjenica je, ponavljam, bilo je dovoljno da sagledate našu svakodnevnicu i napisati to u dokumente, državne institucije imaju dovoljno kapaciteta da predlože mere. Tako da je plaćanje ovolikog novca nevladinim organizacijama zaista je bilo nepotrebno. Predlagač ovog zakona, kao način za unapređenje uslova za društveni razvoj mladih vidi u osnivanju udruženja. Udruženja se zatim udružuju u saveze, a status krovnog saveza stiče se nakon udruživanja 60 udruženja i saveza.
Predviđeno je da krovni savez ima ovlašćenja da predlaže kandidate za savet za mlade i učestvuje u procesu izrade i sprovođenja strategije i drugih dokumenata iz oblasti omladinske politike. Ovo predstavlja način da se fabrikuju neke nove ličnosti, slične onima koje sam malo pre pomenula, po tome što uzela mnogo novca iz budžeta i da takve osobe odlučuju o životima mladih ljudi.
Sledeći deo zakona odnosi se na savet, kancelariju i Agenciju za mlade. To je ono drugo obeležje Predloga zakona koje prikazuje nameru predlagača da se mladi približe i češće stupaju u kontakt sa predstavnicima jedne političke partije. Hoću da istaknem da je poslanički klub SRS predložio svojim amandmanom brisanje člana Predloga zakona koji se odnosi na osnivanje agencije. Smatramo da zakonom ne treba predvideti ni mogućnost da se bilo kada obrazuje agencija, najpre zbog toga što su agencije paradržavni organi, paralelni Ustavom priznatim državnim organima.
Čak i ako bi ste u ovom trenutku samo predvideli mogućnost a ne i osnovali agenciju, sigurno bi to bilo učinjeno u neko skorije vreme, jer predstoje izbori, pa je to odlična prilika da se tu zbrinu određeni kadrovi, direktor, nekoliko rukovodioca sektora, stručna služba, upravni i nadzorni odbor. Dobro nam je poznato kako su se neki kadrovi odnosili prema novcu poreskih obveznika. Nismo zaboravili, a sigurna sam ni građani Srbije, još dugo neće zaboraviti Bojana Krišta i njegove astronomske menadžerske bonuse. On je jedan očit reprezent, a ima ih dosta.
Više puta smo za govornicom čitali redom koliki su bili iznosi plata direktora. Sad to neću činiti da ne bih trošila vreme na to i da se ne bih udaljila od onoga što je danas na dnevnom redu.
Stav je SRS da, ukoliko se istinski želi da unapredi položaj mladih u društvu, to se može učiniti i u okviru legalnih institucija, mada je uglavnom radi institucija podređen interesima stranke koja je u njoj postavila svoje rukovodioce, ali to je činjenica da je državni organ i mora se tako prihvatiti, tako da, ukoliko se zaista istinski želi da popravi položaj mladih, vrlo je jednostavno to učiniti u okviru sektora Ministarstva za omladinu i sport. Ne postoji potreba za osnivanjem nove agencije, ma koliko to bilo u skladu sa programima EU.
SRS apsolutno ne vidi nikakav problem u tome da, ukoliko ministarstvu nedostaju novi stručni kadrovi, oni budu zaposleni, jer zaista ima puno toga, kada su upitanju mladi, što treba rešavati, ali osnivati agenciju zaista je nepotrebno.
Što se tiče Saveta za mlade nismo predložili da se on briše iz Predloga zakona, niti kancelarija za mlade. Savetodavnih tela u Srbiji ima mnogo i nije neki problem ako postoji i savet za mlade. Problem je što generalno saveti gube svoju ulogu i svoju svrhu postojanja, već postaju instrumenti u rukama predstavnika vlasti.
Ovim predlogom zakona predviđeno je da će članovi saveta biti članovi iz reda udruženja iz saveza i to najmanje jedna trećina članova saveta. Zbog argumenata koje sam malo čas navela, a odnose se na ogromne iznose novca iz budžeta transferisane nevladinim organizacijama, SRS se ne slaže sa ovakvim predlogom.
Kancelarija za mlade osmišljena je tako da bude spona između mladih ljudi i jedne političke partije koja u svojim rukama drži kancelariju za mlade, Nacionalnu službu za zapošljavanje, Ministarstvo ekonomije. To je jedna izuzetna koncentracija moći, a kada je tolika moć u nečijim rukama, onda je taj neko u prilici da odlučuje ko će biti zaposlen, čiji će projekti dobiti podršku za samozapošljavanje, za angažovanje mladih u porodičnom biznisu, za samozapošljavanje mladih u ruralnim područjima i za sve ostale projekte.
Ne treba zbog ovog problema koji se odnosi na zapošljavanje da u senci ostane mnogo drugih problema iz ostalih oblasti života mladih, naročito očuvanje zdravlja, obrazovanje i provođenje slobodnog vremena.
Svakodnevno smo svedoci sve veće ugroženosti zdravlja mladih drogom i alkoholom. Visoko obrazovanje sve više postaje privilegija dece bogatih roditelja. Provođenje slobodnog vremena je kvalitetno kod veoma malog broja mladih. Zastrašujuće scene sa javnih mesta, posebno sa tribina sportskih objekata, su takođe svakodnevica. Osnovu svih ovih problema čini egzistencijalni problem.
Čuli smo u uvodnoj reči da ste, prilikom izrade Predloga zakona, pitali mlade – šta je to što oni žele da bude napisano u njihovom zakonu? Želimo da govorimo iskreno. Najveći problem kod mladih je nezaposlenost, tačnije problem – kako se zaposliti. Važno je istaći, kada govorimo o kancelariji za mlade, da je to prostor u kome se kreira omladinska politika na lokalnom nivou i kao jedan od elemenata omladinske politike vrši se izrada projekata iz oblasti omladinskog preduzetništva.
Opet se vraćamo na koncentraciju moći. Ono što predstavlja apsurd, napisano je u članu 22. stav 2. Predloga zakona o mladima kojim je definisano da lokalne samouprave, kao uslov za dobijanje sredstava za finansiranje i sufinansiranje programa i projekta od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, uslov je da moraju imati osnovanu kancelariju za mlade. Šta ovo znači? Ukoliko o životu mladih negde ne odlučuje jedna politička partija, oni ne treba da dobiju sredstva za mlade koji žive u tom mestu. Ovo predstavlja čistu diskriminaciju.
Završiću onim što je istaknuto na početku obrazloženja zakona. Napisano je, a i vi ste, gospođo ministar, time počeli, da će mladih biti sve manje. Moram da podsetim da je poslanički klub SRS u januaru mesecu podneo Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom, kojim smo predložili pozitivne mere za povećanje nataliteta. Jedini odgovor koji smo dobili jeste da naš predlog nije usaglašen sa zakonodavstvom EU, a u obrazloženju zakona, u prvih nekoliko rečenica stoji da je EU dala konstataciju da će mladih ljudi uskoro biti manje. Ako nema dece, nema ni omladine. To je logično.
Poslanički klub SRS je na ovaj predlog zakona podneo 15 amandmana, sa namerom da ovaj deo omladinske politike, koji ste obuhvatili Predlogom zakona, učinimo koliko toliko prikladnijim. Ovo podseća na priču o pismenom zadatku iz srpskog jezika, kada profesor jedan rad oceni jedinicom i napiše – promašena tema. Ovaj predlog zakona je promašena tema, promašena za mlade, jer neće stvoriti preduslove da se poboljša kvalitet njihovog života. Međutim, što se tiče predlagača, kada analiziramo interese predlagača zakona, ovo nije promašena tema, oni su ciljali pravo u središte. Zahvaljujem.

Gospođo ministre, izvolite, imate reč, samo se prijavite.
Gospođa Snežana Samardžić-Marković, izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, pažljivo sam slušala sve što je danas izneto u vezi sa Predlogom zakona o mladima i ono što mi stvarno imponuje jeste velika briga i interesovanje koje je ovde iskazano o mladima. Drago mi je, takođe, što su svi pomenuli da je to nesporno važna tema i da je zakon o mladima veoma potreban ovom društvu. To je očigledno konsenzus i moram da konstatujem da mi je, u ime predlagača i svih onih koji su radili na zakonu, zaista milo zbog toga.

Ono što mogu da vidim, to je da je bilo pripreme i čitanja, ne samo naših akata, mislim pri tom na Predlog zakona, mislim i na strategiju za mlade, nego da je bilo čitanja i nekih međunarodnih akata.

Međutim, strašno mi je žao što su se pojavile neke flagrantne neistine, zato što mislim da Narodna skupština nije mesto gde treba iznositi netačne podatke. Jedan od takvih je svakako izneseni podatak da Slovenija npr. nema zakon o mladima. Prilika je da vas obavestim, za one koji nisu znali, da je Slovenija 2010. godine donela Zakon o javnom interesu u omladinskom sektoru. Tako da, molim sve one koji su ovo izneli, da na dalje ne iznos ovakve npr. netačnosti.

Ono što sam takođe primetila da postoji izvesno kolebanje međunarodnim poslanicima o tome koja treba da dužina zakona bude. Sećam se vrlo dobro da je bilo kritike da je nekakav zakon predugačak sad je zakon prekratak, ljubazno vas molim da opredelite da li postoje neki aršini, precizni u santimetrima i broju ovih članova da bi se znalo koji je zakon kvalitetan, ozbiljan i dobar na osnovu toga. Za mene to svakako nije osnovno merilo, što sam već pokazala i ranije.

Takođe, izrečena je sumnja u to da li će se zakon primenjivati ili neće? Izrečena je sumnja, naime, rečeno je da je ovo dobra volja i želja Vlade da se ovakav zakon donese.

Prvo, reći ću vam da se već strategija za mlade ozbiljno primenjuje otkad je donet od 2008. godine i podaci govore da je u aktivnostima koji su predviđeni akcionim planom učestvovalo već oko 700 hiljada mladih ljudi, što ja mogu sa pouzdanošću da kažem da je prilično veliki broj.

Naravno, ne mogu da se ne složim sa narodnim poslanikom koji je izneo da su ovo podaci statistički o broju mladih, tačnije oko milion i po mladih u Srbiji iz 2002. godine. Pošto su to jedini podaci zaista ne mogu da izmišljam neke druge i ne mogu kao neko ko se bavi ozbiljnim pitanjima i zakonom da izmišljam nešto što ne postoji. Kada budu doneti novi statistički podaci koji su kredibilni i popis tada ćemo moći na njima i da se baziramo.

Ono što sam takođe primetila to je da postoji izvesna, da tako kažem pojačana želja da se kažnjava. Kao što sam rekla ovo je po mnogo čemu pionirski zakon i zbog toga možda ima i taj odnos novog sistema vrednosti, gde se ponešto zasniva na dobroj volji ili nije formulisano kao eksplicitan zahtev da neko mora da radi ovo ili da neko mora da radi ono, već je definisano šta je obaveza, a ta je obaveza na izvestan način tako definisana da bi se moglo finansirati, da bi se aktivnosti mogle finansirati zato ih mi i prepoznajemo u ovom zakonu.

Takođe, ono što sam videla kao zamerku jeste – da agenciju za mlade traži od nas EU i da je ona predviđanje ovakvog dokumenta da je to vezano za izbore. Bojim se da je tu netačno obaveštenje u pitanju, zato što formiranje agencije za mlade zavisi od statusa koji zemlja ima i da bi se ovakva agencija formirala potrebno je da zemlja pre svega ima status kandidata, i nema zaista veze sa izborima kada se dobije status kandidata, stvoriće se uslovi za tako nešto.

Ono što se još može reći, to je da je svrha agencije za mlade da koristi programe, novac koji postoji za mobilnost, a koji je ovde neko pominjao od poslanika, mislim da je bila poslanica Elvira Kovač, to je novac koji je na raspolaganju i koji možemo koristiti, a i ne moramo. Ukoliko imamo agenciju za mlade mi možemo da koristimo novac koji je na raspolaganju i shodno tome smatramo opravdanim da se tako nešto osnuje.

Posebno bih se zahvalila na komplimentu narodnoj poslanici Lidiji Dimitrijević, koja je rekla da u Ministarstvu omladine i sporta ima dovoljno kapaciteta. Najtoplije se zahvaljujem, mislim da postoji ozbiljan intelektualni kapacitet, drago mi je što ste to konstatovali. S tim moram da se složim.

Međutim, i takođe hvala vam na tome što kad kažete da ne biste imali ništa protiv da se više zaposli u Ministarstvu omladine i sporta, volela bih da kada budu sledeće diskusije o budžetu, vi to ponovite da bismo mogli veći broj zaposlenih da imamo i da nas podržite i kao opozicija u okviru toga.

Naročito, zato što Ministarstvo omladine i sporta u Sektoru za omladinu koji se bavi svim ovim pitanjima zajedno sa pomoćnikom ministra i sekretaricom ima ukupno sedam zaposlenih, što smatramo da je svakako nedovoljno, ali ja sam veoma zahvalna što ste konstatovali da imamo dovoljno kapaciteta, mislim da se to iz našeg rada i vidi.

Takođe, ono što sam htela da istaknem to su i komentari koje sam čula da na primer – mladi nemaju razumevanje profesora, ne znam zašto se vređaju profesori, ne znam zašto je rečeno da nemaju razumevanja od profesora, da nemaju razumevanja od roditelja, mislim da je nepotrebno vređati i profesore i roditelje u ovom kontekstu. Takođe, ono što je pomenuto to je , da jesu potrebne sankcije kada su u pitanju načela. Naime, narodna poslanica Zlata Đerić je pominjala da navodeći načela, da treba i da se neke sankcije obezbede.

Zaista, ne znam, gde, u kom zakonodavstvu je ona videla da se načela mogu ili ne mogu sankcionisati i da se to predviđa.

Takođe, veoma mnogo i često pominjane su lokalne kancelarije za mlade . One su pominjane u kontekstu toga da predstavljaju model zapošljavanja ljudi iz jedne političke stranke. Ja ću vam reći da od svih kancelarija za mlade, kojih ima, kao što rekoh, ima 123, regrutuju se i biraju koordinatori samo od strane lokalne samouprave.

Znači, Ministarstvo omladine i sporta, ne utiče na kadrovsku politiku, pa tako imamo situaciju da i neki koji su na primer iz lokalnih samouprava gde su predstavnici SRS, imaju svog lokalnog koordinatora za mlade, pa imamo tako i situaciju, iz redova DSS, ima lokalnih koordinatora za mlade, a evo primer, najpoznatije je da je predstavnik, koordinator lokalne kancelarije za mlade iz Beograda, član jedne opozicione stranke.

Ja smatram da je to ispravan pristup i ono što je bitno, to je da se takav pristup i dalje neguje. Razlog zašto su inače predstavnici birani od lokalne samouprave, pa možda i članovi stranaka, jeste u tome što lokalna kancelarija za mlade ima centralnu obavezu da obezbedi direktan kontakt sa predsednikom opština i zato je logično ponekad i dobrodošlo da to budu i mladi koji su iz nekih političkih partija.

Takođe, ovde primećujem i u retorici, da je rečeno da se manje više, pristup je takav, da su mladi oni koje političke stranke love, na neki način je rečeno da se može zloupotrebiti uticaj političkih stranaka na mlade.

Imam tu samo dva komentara. Prvo pitanje je, moja molba da se napravi pregled toga koliki broj poslanika u ovom parlamentu nije član političke stranke. Pošto ja konkretno znam samo za gospođu Gordanu Rajkov, koja je na listi URS, a nije član URS, niti jedne stranke, svi ostali poslanici jesu članovi stranaka, i ja smatram da je to opravdano i pametno i da treba između ostalog i mlade ohrabrivati da se učlanjuju i u političke stranke. Smatram da je to sasvim opravdano i ne vidim na koji način Zakon o mladima, to bilo da pomaže, bilo da osporava.

Zakon o mladima se tiče brige o mladima, nevezano jesu ili nisu članovi političke stranke. Međutim, ono što je posebno upadljivo, to je da se očekuje da mladi neprekidno sankcionišu i da se od njih prave, da se održava neki paternalistički pristup mladima.

Dozvolite mi da citiram jednu konstataciju narodne poslanice Zlate Đerić, koja je rekla – mladi uopšte nisu naivni. Ja se sa ovim najdublje slažem i najlepše molim sve govornike u narednom diskutovanju da ne potcenjuju mlade i da imaju u vidu da oni nisu naivni. Zašto ovo kažem? Zato što za one koji su pažljivo slušali nije potrebno to da ponovim, ali za one koji nisu pažljivo slušali – ovaj zakon pisan je na inicijativu mladih ljudi u Srbiji. Zato smo i otpočeli konsultativni proces i pitali same mlade šta je ono što oni žele da bude u njihovom zakonu. Sami mladi koji, kao što ste se i vi složili, nisu naivni, za razliku od nekih poslanika, nisu tražili da Ministarstvo omladine i sporta izlazi iz svojih nadležnosti i da se bavi drugim zakonima. Sami mladi nisu tražili da u njihovom zakonu bude regulisano pitanje zdravstvenog osiguranja, nisu tražili da u njihovom zakonu bude regulisano pitanje nezaposlenosti. Mi nismo zatvorili oči i to je objektivan problem, ali mladi koji su učestvovali u konsultativnom procesu nisu zahtevali to od Ministarstva omladine i sporta.

Takođe, sami mladi nisu zahtevali od nas da se bavimo socijalnom politikom i bezbednosnom politikom, jer su oni svesni da je ovo zakon o mladima a ne zakon o socijalnoj brizi, niti je ovo zakon koji se bavi pitanjima bezbednosti mladi ili droge i zavisnosti.

Shodno tome, ponoviću još jednom, mladi nisu naivni. Oni su učestvovali u izradi ovog zakona više nego Ministarstvo i nemojte ih u daljem toku diskusije potcenjivati. Hvala.