Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč?
Narodni poslanik Nikola Žutić. Izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vi kao iskusni izdavač, strastveni bibliofil, ljubitelj knjige, po meni potpuno kompetentna ličnost za promovisanje zakonskih predloga koje danas razmatramo. Zato smatram da su vam principi pronalaženja restitucije, čuvanja stare i retke knjige, održanja bibliotekačke struke u prvom planu i da ćete srpsku knjigu, srpsko bibliotekarstvo, odnosno, struku braniti pred evropskim, građanskim, ultimativnim zahtevanjima.
Kod Predloga zakona o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, prvo što mi smeta je sam naziv zakona odnosno termin bibliotečka građa, kao da se radi o nekakvom graditeljskom materijalu, tesarskom ili nekom drugom. Uzima se neprimereni termin, koji je ustaljen u arhivskoj struci i nažalost istorijskoj struci, pa se često kaže arhivska građa. Po meni u arhivistici treba da se koristi termin dokument, arhivski fond, a ne arhivska građa. Koristi se i termin arhivski materijal koji je svakako prihvatljiviji od građevinskog pojma građa.
Gospodine ministre, predlažem da se naziv zakona jednostavno preimenuje u predlog zakona o staroj i retkoj knjizi, naziv koji pokriva suštinu zakona a to je njeno veličanstvo knjiga koja može biti štampanom, rukopisnom i u savremenim vremenima u elektronskom obliku. Kao varijantu naziva ovog predloga zakona predlažem i rešenje da se zakon nazove – zakon o staroj i retkoj knjizi i bibliotekačkom materijalu.
Dalje predlažem da se tuđice u zakonu svedu na što manju meru u cilju zaštite srpskog jezika, a time i stare srpske književnosti i istoriografije. Po meni, u zakonu nedostaju odredbe koje bi štitile stare i retke srpske knjige u inostranstvu, naročito na području bivših istorijskih srpskih zemalja. Ovaj predlog zakona nažalost pokriva samo prostor ove geopolitički osakaćene Republike Srbije, čak i bez KiM. Kako se smanjuje srpski istorijski narod i državni prostor, tako se smanjuje prostor zaštite stare i retke knjige i sve manje će biti posla za zaštitnike srpske materijalne kulturne baštine. Stara retka knjiga nastala je na prostorima od Trsta, Istre, Žumberka, nemačkog grada Zagreba, zapadne Slavonije koja se zvala Mala Vlaška ili Mala Srbija, istočne Slavonije, Srema, BiH, srpske Crne Gore, Boke, Dubrovnika, KiM, Albanije, uže Srbije itd.
Kod Srba su prvo nastali rukopisne knjige kakvo je npr. čuveno Miroslavljevo jevanđelje. Štampane knjige kod Srba su nastale sa pojavom prvih štamparija i to knjige verskog karaktera za crkvene potrebe. Posle Obodske štamparije Đurđa Crnojevića s kraja 15 veka. U 16 veku se osnivaju štamparije u Goraždu, Gračanici, Rujnu, Mileševu, Crkvi, Beogradu i Skadru, dok se u Veneciji pojavljuje nekoliko štamparija koje su štampali ćiriličke i glagoljaške knjige za srpski narod. Čuveni je bio i Podgoričanin Božidar Vuković i Simović, zatim Kotoranin Jeronim Zagurović.
Svi štampari su bili trgovci knjigom, a naročito srpski i dubrovački trgovci koji se pojavljuju kao štampari ćiriličkih izdanja, kao naprimer Trojan Buldović. Posle seobe Srba na području Habzburške monarhije u 17. i 18. veku srpske crkvene vlasti pokušavaju da osnuju srpsku štampariju. U opštoj nestašici srpskih knjiga bila je značajna aktivnost Rusije na štampanju srpskih crkvenih knjiga, naročito od vremena vladavine Petra Velikog i njegovih naslednika u 18. veku. Ruska knjiga doprla je do Soluna i Boke Kotorske, preplavila je Erdelj, Banat, Ugarsku. Pojavljuju se knjige srpskih štampara, na primer izdavača Dimitrija Teodula i sinovca mu Pane iz Venecije.
Austrijske vlasti zabranjivale su širenje ruske knjige među Srbima pa je navedena opšta cenzura za uvezene knjige, a i sama Austrija počela je podupirati štampanje i izdavanje ćiriličnih knjiga. Godine 1770. bečki štampar Jozef Kurcbeg dobio je 20-godišnju privilegiju da samo on u Habzburškoj monarhiji može štampati ćiriličke knjige. Kurcbeg štampariju 90-ih godina 18. veka preuzima Srbin Stevan Novaković, koji je izdao prve srpske knjige i novine. Za narode u Budimu se pojavljuje knjižar i izdavač Jozef Milovuk koji je oko 1830. godine izdao više knjiga značajnih srpskih pisaca.
Tih godina javljaju se drugi izdavači, kao npr. Damjan Stjepanović, Jovan Janković u Novom Sadu i Gavrilo Kovačević u Zemunu. Među pionire knjižarstva, odnosno bibliotekarska, kod Srba ubraja se Gligorije Vozarević koji se u Beču osposobio za knjigovezarstvo i štamparstvo, a 1827. godine u Beogradu je otvorio knjižarsko – knjigovezačku radnju, prvu na tlu današnje Republike Srbije. U vreme kada je 1832. godine u Beogradu počela sa radom prva štamparija Vozarević je kao knjigovezac imao mnogo posla.
Treba pomenuti svetli lik Miloša Vidakovića koji je u Pešti 1838. godine objavio gramatiku `srpsku, zatim istoriju sloveno – srpskog naroda objavljenu u Beogradu on je koristio Rajićeve istorijske ispise i drugo. Brojni su naslovi srpske stare i retke knjige, ali zbog nedostatka ne bih detaljno nabrajao.
Sada bi konkretno prešao na odredbe ovoga predloga zakona. Danas su vrlo izražene tendencije prisvajanja materijalne i nematerijalne kulturne baštine srpskog naroda, prisvajanje srpskog jezika i pisma od novostvorenih nacija Hrvata, Crnogoraca, Muslimana, Bošnjaka pa delom i od Makedonaca. Samim time prisvajaju se i srpske stare i retke knjige.
Nacionalne i verske institucije srpskog naroda zakonom su neprecizno terminološki navedene, da li pod pritiskom evropskog diktata kod pisanja zakona ili nečeg drugog. Tako na primer u amandmanu na član 6. predlažem da se poslednji stav 5. i jezički preformuliše, izmeni dopisivanjem reči "Srpska akademija nauka i umetnosti" umesto reči "Akademije nauke i umetnosti". Postojećom formulacijom u množini akademije nauka i umetnosti ništi se značaj osnovne srpske akademske institucije, priznaje neustavni legitimitet Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i stvara legitimit za proglašenje novih akademija nauka i umetnosti, pa čak akademija nacionalnih manjina. Na primer pokretanje inicijative za obrazovanjem tzv. sandžačke akademije nauka i umetnosti.
Srpska pravoslavna crkva prema formulaciji iz člana 6. Predloga zakona od tradicionalne priznate crkve pretvara se u versku zajednicu, onako kako je formulisano u Predlogu zakona.
Na član 7. podneo sam više amandmana. Jednim amandmanom ističem da su srpska, bokeljska i dubrovačka književnost nerazdvojeno povezane zbog srodnog tematskog književnog stvaralaštva Srba pravoslavnih i Srba rimokatolika Boke i Dubrovnika. I povezanost selilačkog boravka jednih i drugih na tim prostorima, na primer Matija Ban, Medo Putcić, porodica Vojnović i drugi. Istim amandmanom SRS predlaže da se briše nacionalno pojam hrvatski koji ističe hrvatstvo Dubrovnika. Istorijska je činjenica da se hrvatsko u Dubrovniku počinje stvarati tek u drugoj polovini 19 i početkom 20 veka. Pa izdanja dubrovačke književnosti zaključno sa 1867. kako se navodi u Predlogu zakona nikako se ne može povezati sa hrvatskom kulturom.
Hoću da istaknem podatak da su Srbi Dubrovnika i Boke 1909. godine osnovali Maticu srpsku u Dubrovniku koja je objavila desetine knjiga, koje su danas prava retkost. Na žalost srpska država i srpske naučne i kulturne institucije nisu ni pomenule veliki jubilej 2009. godine, a kamo li da su organizovali prigodni naučni skup ili konferenciju. Međutim, grupa nas entuzijasta istoričara, istoričara književnosti na čelu sa Vladom Republike Srpske Krajine u egzilu, privatnom inicijativom smo ipak obeležili stogodišnjicu Matice srpske Dubrovačke 1. avgusta 1909. godine, pa potom u jesen izdali dva letopisa i dvadesetak reprint izdanja, do tada retkih knjiga. To je naš konkretan doprinos očuvanju stare i retke knjige, koja sada posle izdavanja reprint izdanja više nije retka.
Gospodine ministre, dobro da se u tački 6. člana 7. istaknuta cenzurisana i proskripovana izdanja kojih zbog nedomokratskih vladavinskih sistema na ovim prostorima ima mnogo. Ja bih ovom prilikom pomenuo zaboravljene i prokrigovane danas retke knjige književnika Dalmatinaca rimokatolika Đure Vilovića i Mike Bartulovića koji su anatemisani zbog svoje pripadnosti Ravnogorskom četničkom pokretu Draže Mihailović. Književnik Đuro Vilović je zaboravljen iako je bio jedan od najznačajnijih književnika perioda Kraljevine Jugoslavije, dobitnik mnogih nagrada za književnost, pa je čak i kod ozbiljnih čitalaca bio popularniji i od Miroslava Krleže. Inače, napisao sam četiri knjige o zaboravljenom i prokazanom Miki Bartuloviću, kod ontorariotskih knjiga postao je ponovo poznat kulturnoj javnosti. Taj broj knjiga govori da je on stvarno bio veliki stvaralac.
Još nešto o članu 7. Zakona o staroj i retkoj knjizi, koji je vrlo bitan za zaštitu knjige, knjiga koje se ne nalaze pod ingerencijom RS, a koje su po svom poreklu bile srpske. Akumulacija prve tačke člana 7. posledica je jezičkog pojmovnog haosa koji vlada u srpskoj klasičnoj filologiji, pa su formulacije u prvoj tački vrlo komplikovane i nejasne. Sad bih citirao taj deo zbog gledalaca. "Staru i retku bibliotečku građu čini tačka 1.", a ovde dva puta se navodi tačka jedan. Valjda bi pravi put trebalo, a to je tehnička stvar, umesto tačke 1. staviti "a". Ta tačka 1. glasi "rukopisne knjige na srpskom, slovenskom i srpskom jeziku, srpskoslovenskoj jezičkog perioda zaključno sa 18. vekom, kao i rukopisne knjige nastale do 1867. na srpsko slovenskom, ruskoslovenskom u srpskoj upotrebi, slavenskom i srpskom narodnom jeziku" Stvarno ove formulacije su po meni komplikovane, kompleksne i dosta nejasne, maltene treba prevodilac za ove silne pojmove srpskog, slovenskog i slovenosrpskog itd.
Staroslovenski jezik je ustvari starosrpski jezik, dok su jezičke varijante tzv. crkvenoslovenskog ili rusko crkveno srpskog nametanje tadašnjim intelektualcima i visokom društvu, do pojave Vukovog standardiziranog narodnog jezika i pravopisa. Sve u svemu, radi se o starosrpskom jeziku i ćiriličnom pismu Srba tri vere. Latinica je kasnije nametnuta Srbima rimokatolicima i muslimanske vere. Podneo sam i amandman da se i posle tačke 4. dopiše nova tačka 4a koja glasi "štite se i znanja dalmatinske, primorske, istarske književnosti koja pripadaju srpskoj kulturi zaključno sa 1867. godinom". Obrazloženje – zbog srpskog istorijskog trajanja na teritoriji Istre i Dalmacije, pominju se Srbi pravoslavni i Srbi rimokatolici i Uskoci i Bunjevci i Vlasi, zato treba voditi brigu o staroj srpskoj rukopisnoj zaostavštini pisanoj srpski staroslovenskim pismom u formi glagoljice, koji u potpunosti svojataju hrvatski istoričari i istoričari književnosti.
Malo da se osvrnem i na hronološke odrednice i periodizaciju vezanu za staru i retku knjigu. Članovi 7. i 8. su istorijski članovi zbog pominjanja raznih hronoloških odredbi. U zakonu se u više navrata pominje 1867. godina, a pri tom se u obrazloženju zakona nigde ne objašnjava budućim korisnicima zbog čega je ta godina istorijska bibliotečka prekretnica. Istoričar bi pomislio da je to godina donošenja austrougarske nagodbe ili oslobođenje Srbije od Turaka predajom nekolicine gradova u srpske ruke. Međutim, nije na odmet pomenuti zbog gledalaca, da je u zakonu pominjana donja granica za adaptiranje retke knjige godina 1867. prihvaćena prema srpskoj bibliografiji za noviju književnost Stojana Novakovića, s obzirom da je te godine u Kneževini Srbiji ukinuta zabrana upotrebe Vukovog pisma i pravopisa u školama i državnoj administraciji.
U Predlogu zakona se pominju i narodski rečeno - okrugle godine, 1700, 1800. godina, kraj 18. veka.
Međutim, u obrazloženju zakona nije istaknuto zbog čega je takva periodizacija.
Mi smo podneli amandman na član 8. tako da u tački 1) posle reči: "staroslovenskom jeziku" dodali smo reči: "i ćirilskom pismu", da bude preciznije i posle reči: "jezičkih redakcija" dodali smo u zagradi "glagoljica bosančica".
Ovaj zakonski predlog treba da obezbedi pogotovo formulaciju ovog člana zaštitu i srpske glagoljice i bosančice od neutemeljenog neistorijskog prisvajanja nacije Hrvata u Hrvatskoj, Bošnjaka i BiH.
Srpska država ne treba da odbacuje ni stare i retke knjige pisane latinicom, jer su to knjiga Srba rimokatoličke vere koji pripadaju Korpusu srpskog naroda.
Treba istaći da latinica nije samo današnja hrvatska latinica, već da je ona srpska zbog Vukove ortografije i onih pet latinskih slova č, ć, đ, dž, ž, itd.
Amandmanom smo dalje predložili da se pominjanje AP, odnosno jedinice lokalne samouprave stavi u množinu znači – autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Postojećim jezičkim oblikom briše se AP KiM iz kulturnog prostora Republike Srbije.
Jednim amandmanom istakli smo obavezu RS da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionima i u inostranstvu.
Poznato je da se u praksi preko UNESKO-a krše konvencije o zaštiti kulturnog srpskog nasleđa, prisvajanjem srpskog materijalnog i nematerijalnog nasleđa, pa je neophodno da država preko ovakve odredbe na zakonit način spreči agresivno otimanje srpskog i kulturnog blaga primeri prisvajanja, dakle, srpskog kulturnog blaga u Hrvatskoj, na KiM, svedoci smo od otimanja nematerijalne kulture ojkana, starog krajiškog pevačkog oblika.
Dalje, pored Narodne biblioteke, u Beogradu i biblioteke Matice Srpske, u zakonu se nigde osim u obrazloženju ne pominje Narodna i Univerzitetska biblioteka KiM u Prištini, ona je prosto zaboravljena.
Stara i retka srpska knjiga na KiM, time je prepuštena brizi "Šiptara" i time nestaje i jedinstveni kulturni prostor Republike Srbije.
Da zaključim i istaknem da je stara i retka knjiga, kako ćirilska, glagoljska, pisana bosančicom pa i ona latinska na prostoru zapadnog Balkana svojstvena je uglavnom Srbima, pravoslavne i rimokatoličke vere, pa zbog te činjenice srpska država treba da se bori za pronalaženje, restituciju čuvanje starih i retkih izdanja koja su prisvojena i otuđena od Srba, od nacija stvaranih u 19. i 20. veku, i potom stvorenih država posle nasilnog razbijanja Jugoslavije 1991.-1995. godine.
Tokom postojanja monarhističke i republikanske Jugoslavije, zbog jugoslovenskog bratstva i jedinstva, falsifikovane su istorijske činjenice vezane za naciju i jezik, pa se često sve ono što je srpsko kulturno i istorijsko nasleđe pripisivano tzv. jugoslovenskim narodima, koji su se s vremenom množili.
Na samom kraju, bih istakao jedno izdanje Narodne biblioteke iz 1973. godine, čiji je naslov "Posledica komunističkog, političkog, kulturnog diktata", dok sami tok sadržaja knjige odudara od jugoslovenskog naslova, jer su u toj knjizi uglavnom pomenute srpske stare retke knjige, pošto drugih kako sam već ranije istakao nije ni bilo u većem broju.
Knjiga u čijoj redakciji je bio i čuveni klasični filolog Dimitrije Bogdanović, koji se sigurno sa ovakvim naslovom nikako nije slagao, ali morao se složiti zbog političkog pritiska, a ta knjiga nosi naslov "Katalog knjiga na jezicima jugoslovenskih naroda 1519. – 1867."dakle, ova odrednica donjeg datuma.
Knjiga je stvarno vredna, katalog stare i retke knjige, koja je bila u Narodnoj biblioteci pre Prvog i Drugog svetskog rata, ali je u masi uništena, nakon, naročito tokom bombardovanja Beograd, 6. aprila.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Jel ja mogu od vremena?
(Predsedavajuća: Ne možete, narodni poslaniče od vremena poslaničke grupe.
Molim vas da se podsetite odredbe Poslovnika u toku sednice. Zahvaljujem.)

Gospodin Predrag Marković ima reč.

Hvala vam. Zahvaljujem se na brojnim podacima koje ste prezentovali i naporu, kao i ostalih poslanika i dobronamernosti prema ovom zakonu. Moja je molba da naprosto ne izgubimo iz vida, ovi zakoni brinu o tome da ukupna bibliotečka građa, to nije tuđica, a materijal jeste.
Dakle, ne samo knjige na ono na šta ste skrenuli pažnju kad bude neutralna po utvrđenim standardima, po primenjivim standardima, kategorizovane, jer će istraživači onda ulaziti u čitav niz opredeljivanja da li nešto pripada korpusu jedne književnosti, da li pripada korpusu druge književnosti, čitav niz argumenata, ali nije moje ni da se slažem, ni da se sporim, jer nije mesto u ovom zakonu.
Ono što je važno, postavljeno je pitanje, šta država čini, ali ne država, već države, svi zajedno. Dakle, države od Italije do Moldavije, od Slovenije do Turske, su potpisale Beogradsku deklaraciju pre mesec dana. Zadovoljstvo je bilo da smo uspeli da postignemo zajednički sporazum, ali upravo o tome u umrežavanju podataka, kada bi bili uporedivi i materijalne i nematerijalne baštine, jer je to jedini način da možete da ih štitite.
Zbog toga je u ovim kategorizacijama koje postoje, predlagali su ih različiti stručnjaci koji bolje od vas i od mene znaju šta je u upotrebi, ne ulazeći u to kako se do terminologije došlo, i sada je moguće istraživačima da pretražuju u različitim bibliotekama na različitom prostoru, a i mi to omogućavamo i svojim i drugim istraživačima.
Onaj ko ne ume da pokaže kako čuva svoje i tuđe, taj teško da može da očekuje da se na isti način obezbedi čuvanje njegovih predmeta.
Sa druge strane, postoji i ja sam često poveden jezikom čitajući ove zakone kada sam ih prvi put pregledao, značenjima koja smo mi u međuvremenu usvojili, a koja su zatečena u bibliotekama i njihovim kategorizacijama.
Poželim i ja da se nešto drugačije nazove, ali je strašno važno da se zove tačno onako kako se zove i u svim srodnim institucijama da bi bilo moguće ostvarivati, menjati doktrine i nemam ništa protiv, jer ne znam ko je u pravu, niti je ovo mesto gde se o tome sudi, ali je ključ da se stvori takva neutralna, i zato se ovoliko poslanika danas slaže, jer ovo je način da se omogući i zakonski, da se i stvori i sačuva stara i retka knjiga, a mi u međuvremenu ćemo često biti u nesporazumima.
Vi ste malo pre skrenuli pažnju, učinilo se, pa kažete, nema stare i retke knjige nacionalne manjine. Nema starih i retkih knjiga nacionalnih manjina, nego postoji jezika, i on je potpuno pod drugom tačkom, on se tu rešava ili je to bila strana knjiga, jer ovde su se menjale države, teritorije, različito su čuvane u okviru biblioteke Matice Srpske.
Mi moramo da pitamo kod svakog od tih logičkih, kao i kod ovih pitanja koje ste vi postavili, jer i meni zvuči logično da pitam, gde su stare i retke knjige nacionalnih manjina, ali moramo da pitamo i da vidimo kako se one vode. Znači, ne vode se pod terminologijom koju smo stvarali koliko god ona bila upravo u interesu korisnika.
Za neke stvari moramo da pitamo stručnjake i kako to stoji u određenim katalozima, a nešto da privodimo jeziku koji mi uobičajeno koristimo u komunikaciji. Hvala vam što svi na tome doprinosimo i što imamo za to razumevanja, pa ćemo zajedno svi kod ovih amandmana da pogledamo da li je nešto uobičajeno u toj plutajućoj terminologiji kakva postoji u javnom životu ili je uobičajeno u realnoj terminologiji koja se koristi u bibliotekarstvu.
Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Gorica Mojović, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, možda jeste u izvesnom smislu bio problem kratko vreme koje smo imali za razmatranje ovako značajnih zakona, ali moram da kažem da je veliko zadovoljstvo kad na jednom zasedanju Skupštine Srbije imate prve tri tačke dnevnog reda iz oblasti kulture. Zadovoljstvo je i to što ovim malim setom zakona mi, rekla bih, u normativnom smislu obličavamo čitavu jednu oblast - bibliotečko informacionu.
Ovaj set zakona mi daje nadu da ćemo verovatno brzo imati i nove zakone iz oblasti kulture. Pre svega Zakon o izdavaštvu, koji je, uz ove zakone iz bibliotečko informacionog sistema, takođe srodan. Naravno i zakoni iz drugih oblasti, zakoni iz oblasti zaštite kulture nasleđa, arhivske građe i kinematografije. Treba ubrzati svakako donošenje zakona, jer izuzev onog sistemskog ili, kako ga mi zovemo, krovnog zakona iz kulture, donetog 2009. godine, Zakona o zadužbinama i fondacijama, nekako kao da je oblast kulture, kad je zakonodavna aktivnost u pitanju, zaostala, zastala negde 1995. godine, a život je otišao dalje. Razvijale su se nove tehnologije, novi načini komuniciranja, izražavanja, drugačiji oblici i forme čuvanja i zaštite knjiga i publikacija. Evropske zemlje usklađivale su svoja zakonodavstva sa novim naučnim tehnološkim dostignućima i postavile savremene standarde. Mi ih tek sustižemo.
Usuđujem se da kažem da je čak i praksa koju mi imamo, zahvaljujući pre svega Narodnoj biblioteci Srbije, isprednjačila u odnosu na naš normativni sistem. Mislim da Narodna biblioteka Srbije zaslužuje pohvale, kao što i dobija pohvale i priznanja i od evropskih i drugih međunarodnih organizacija i asocijacija, za ono što je uradila u oblasti digitalizacije, korišćenja elektronskih formata, formiranja digitalnih biblioteka, kataloga i tome slično.
Pokušala sam da izdvojim neke osnovne karakteristike sva ova tri zakona, i čini mi se da ono što njih posebno karakteriše, to je da ti zakoni predstavljaju pojašnjenje, razradu i definisanje osnovnih postavki dva zakona iz kulture, Zakona o kulturi iz 2009. godine i Zakona o kulturnim dobrima iz 1994. godine. Naravno, pored toga što ova dva osnovna zakona razrađuju, sva tri zakona donose i određene novine. Po meni su to dve bitne karakteristike - usklađivanje sa postojećim zakonima, odnosno razrada i novine.
Šta to znači kad kažemo usklađuju se sa Zakonom o kulturi ovi zakoni? Pod jedan, jasno i praktično definišu ostvarivanje opšteg interesa u oblasti bibliotečko informacionog sistema. Pod dva, utvrđuju postupak osnivanja ustanova, tipova i vrsta biblioteka. Pod tri, objašnjava se sadržaj, smisao, ciljevi obavljanja matičnih funkcija bibliotečkih ustanova i posebna uloga Narodne biblioteke. Pod četiri, formuliše se postupak izbora organa upravljanja, direktora upravnih odbora, njihove obaveze i odgovornosti. Pod pet, u delu zakona koji se odnosi na finansiranje, osim opštih odredbi propisanih Zakonom o kulturi, ovim zakonima su taksativno nabrojane namene i poslovi za koje se sredstva koje biblioteke ostvaruju mogu koristiti. Pod šest, veoma bitno, propisuju se nivoi obrazovanja, specijalizacija, osposobljavanja stručnog kadra za različite vrste poslova u bibliotečkoj informacionoj delatnosti.
Šta znači usklađivanje sa Zakonom o kulturnim dobrima? Inače, smatram, bez obzira što je taj zakon u mnogim delovima prevaziđen, da je to jedan od boljih zakona koji je još uvek na snazi, ali je zaista neophodno da on doživi, kao i na ovaj način, dalju razradu i pojašnjenje. Iz ovog zakona proizišla su dva zakona, Zakon o obaveznom primerku i Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi. Šta smo time dobili? Pod jedan, jasne formule kulturnih dobara u bibliotečkoj informacionoj oblasti. Pod dva, u potpunosti pregledan sistem poslova i obaveza kojima se ostvaruje i u ovoj oblasti zaštite kulturnog dobra, govorim o retkoj staroj knjizi, opšti interes. Pod tri, detaljno su razrađeni kriterijumi za procenu i kategorizaciju stare i retke bibliotečke građe, kao što su detaljno opisani postupci vezani za ono što se smatra obaveznim primerkom, publikacijom i načinom dostavljanja obaveznog primerka. Pod četiri, precizirana su prava i obaveze sopstvenika stare i retke građe, kao i obveznika obaveznog primerka. Pod pet, podobno je utvrđen postupak zaštite stare i retke građe, kao i dostavljanja, čuvanja i raspoređivanja obaveznog primerka.
Šta su novine u ovim zakonima? Ovo o čemu sam govorila odnosilo se upravo na objašnjavanja i proširenja dela opštih postavki već pomenutih osnovinih zakona i skulptura. Kada je reč o Zakonu o bibliotečkoj informacionoj delatnosti, naravno, smatram zakon jako dobrim, ali ono što smatram posebno značajnim i što predstavlja novinu u odnosu na postojeće propise, to je izgradnja jedinstvenog bibliotečkog informacionog sistema, i to, pre svega, kroz formiranje centra za uzajamnu katalogizaciju. Pod dva, formiranje sistema uzajamne katalogizacije za rezultat treba da ima centralni katalog Republike Srbije. Pod tri, uvođenje u sistem novih oblika građe, kao što su elektronske publikacije na nosačima ili na Internetu, kombinovana i multimedijalna publikacija, računarski programi itd. Pod četiri, uslovi za osnivanje i rad biblioteka su u potpunosti uređeni. Osim, naravno, što je postupak osnivanja, utvrđeno je da biblioteke moraju da imaju odgovarajuću telekomunikacionu i računarsku opremu, kao i stručnjake koji će rukovati njom. I ono što smatram veoma važnim, a tiče se, ne samo kulture, nego i obrazovanja, ovim zakonom je propisano da svaka škola, fakultet, naučna ustanova mora da formira biblioteku.
Kada je u pitanju Zakon o staroj i retkoj knjizi, odnosno građi, novine u ovom zakonu su utvrđivanje obaveze, mikrofilmovanje i digitalizacija građe, mogućnost da ta građa i u privatnoj svojini bude zaštićena kao kulturno dobro. Obavezu zaštite građe u vanrednim okolnostima, to prvi put imamo u zakonu, a imali smo, hvala Boru, u svom iskustvu silne vanredne okolnosti. Takođe, obavezu osiguranja stare i retke građe kod osiguravajućeg društva. Imamo i obavezu da onaj ko dođe u dodir sa retkom i starom knjigom u roku od tri dana mora da prijavi ako ima sumnju da je ona nelegalno stečena. Ono što je takođe veoma važno, uvodi se pravo preče kupovine određene biblioteke takve građe.
Novine u Zakonu o obaveznom primerku publikacija. O tome je već bilo reči. Obavezni primerak više ne dostavljaju štampari nego izdavači. Broj je smanjen sa deset na pet, osim kod bibliografskih izdanja, zato što su ona zaista vrlo retka i u malom tiražu se štampaju, u tom slučaju je reč o dva obavezna primerka.
Uvodi se, takođe, obaveza lokalnih izdavača da svojim bibliotekama dostavljaju svoja lokalna izdanja kako bi se obogatili zavičajni fondovi. Uvodi se, takođe, obaveza dostavljanja publikacija u elektronskoj formi, što znatno smanjuje posle troškove. Dalje, digitalizacija koja je obavezna, naravno takvu formu čini mnogo dostupnijom korisnicima i ono što je jako bitno primenom određenog i jednostavnog softvera, takvu publikaciju onda lako koriste slepi i slabovidi.
Novina u ovom zakonu, takođe je i obaveza distributera da dostavi obavezni primerak od knjige, odnosno publikacije koja je izdata u inostranstvu. I ono što mi se zaista čini veoma značajnim da zakon uvodi, što nije često slučaj sa našim zakonima, oblike stimulacije za one koji revnosno i pošteno poštuju zakonske propise, kao naravno i mere i za kazne za one koji to ne čine.
Bilo je ovde reči o sredstvima koja su potrebna za realizaciju ovog zakona. Ministar je, takođe, o tome govorio da najveći deo, ja sam izričući pohvalu Narodnoj biblioteci Srbije, rekla da je najveći deo tih poslova već u procesu i isto tako da kažem, kada je u pitanju proces konzervacije i restauracije, da biblioteka ima i opremu i stručnjake i ovo će mi biti samo prilika da ispravim jedan podatak koji se u više navrata pojavljuje u diskusijama u ovom parlamentu, kada je kultura u pitanju. Govori se o tome da je budžet za kulturu smanjen u 2011. godini na 0,65%, a bio je negde blizu 1,090 – 98% skoro blizu jedan, ako imamo u vidu i neka sredstva za investicije koja su bila na drugim mestima prethodnih godina u NIP-u i sličnim fondovima.
Dakle, treba pogledati kako izgleda budžet za kulturu Republike Srbije u 2011. godini. Ne postoji više na poziciji 4.6.3. tamo gde su ustanove, ne postoje sredstva za ustanove Vojvodine, jer su ta sredstva Zakonom o određivanju nadležnosti AP Vojvodine, preneta Vojvodini.
Prema tome, budžet nije smanjen, samo su sredstva drugačije raspoređena. Samo da podsetim da je na toj poziciji pre donošenja ovog Zakona o potvrđivanju nadležnosti bilo 865 miliona. Sada je tamo nula, zato što su te pare upućene Vojvodini. Prema tome, nije tačan podatak da je budžet smanjen.
Bila je to mala digresija na račun sredstava. Verujem u ono što piše u zakonu da treba da nastavimo, naravno i povećanje sredstava za otkup knjige i sve drugo, ali to su pitanja rasporeda budžetskih sredstava.
Ono što bih na kraju želela da istaknem da sva tri zakona propisuju niz mera kojima se bibliotečka građa čini dostupnijom korisnicima i samo kao primer, član 41. Zakona o bibliotečko informacionom sistemu. Ako biblioteka ne raspolaže određenom građom, a korisnika tražimo obavezu da je pribavi u razumnom roku od druge biblioteka i zemlje ili inostranstva.
I da zaključim. Svi ovi zakoni su veoma dragoceni. Njima se proširuje polje komunikacija, razmene podataka, ideja, sticanje znanja i obrazovanja, a slobodan pristup informacijama, širenje granica saznavanja jedno je od osnovnih ljudskih prava i uslov za napredak i demokratizaciju svakog društva. Zato pozivam sve kolege poslanike da glasamo za ove zakone, kao što će to učiniti poslanička grupa, kojoj ja pripadam Za evropsku Srbiju. Hvala.

Trinaest minuta i 15 sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Reč ima ministar, gospodin Predrag Marković.

Želim i vama da se zahvalim, gospođo Mojović, na preciznom i korektnom pristupu. Moram da kažem da čitav niz argumenata koje ste sada izneli, čuo sam i danas na odboru, deo od vas, deo od drugih kolega koji su uspeli da pravovremeno stignu na odbor. Još jednom se zahvaljujem u ime svih ljudi koji su pripremali.
Sa druge strane, kada govorimo o uporedivim podacima, uopšte ne ulazim u to da li je 0,65, 0,85 ili jedan, zahvaljujem se na tome što ste svi zajedno za dobro Srbije konstatovali da je taj budžet mali. Pošto je bilo sugestija – hajde da se izborimo sa nekima u Vladi, kažem – Skupština, hvala Bogu, donosi i rebalans budžeta i budžet, pa vas molim, na način na koji ste odgovorno prihvatili i pristupili sada analizi ovih zakona, prvom sledećom prilikom da se na isti način borimo da se čitav niz kulturnih delatnosti, a tiče se i materijalnog i nematerijalnog nasleđa, da se za to izborimo, a kao resorni ministar stojim vam na raspolaganju da prstom ukažem jer, kao što znate, budžet može samo da se prenosi sa jedne stavke na drugu, ne može da se doda negde ako se negde ne skine. Dakle, ukazaću vam prstom, tako da vam stojim na raspolaganju, to je u opisu mog posla.
Hoću zbog svih vas da akcentujem nešto što je gospođa Mojović rekla. Stvaraju se uslovi, neki su tehnološki stvoreni, neki su stvoreni infrastrukturno, neki tek ovim setom zakona, dostupnosti korisnicima. To će otvoriti čitav jedan spektar mogućnosti kojim će oni koji se ne bave ovim poslom kojim se mi bavimo, nego se tek spremaju za neke buduće poslove, moći da se koriste.
Zbog toga ću ponoviti metaforu koju sam izgovorio danas, izgovorio sam na biblionetu: ključno je da sada, kada su štampane publikacije, kada su knjige u krizi, nekoliko od vas je iznosilo podatke o tome, o fondovima i koliko ljudi čita, da učinimo knjigu što dostupnijom tzv. nedosegnutom čitaocu. U opisu bibliotekari kažu da su to lica sa invaliditetom, lica u ruralnim sredinama, to su siromašni slojevi stanovništva, izolovani, misli se ne pritvorenike i misli se na izbegla lica koja su na drugi način izolovana, a sve zajedno vas podsećam da postoji jedan lik koji odgovara svim ovim opisima, neko ko je bio lice sa invaliditetom, neko ko je bio siromašan, neko ko je živeo često u izbeglištvu, neko ko je bio iz ruralne sredine, a to je Vuk Karadžić. Znajte, kad god činimo da do nekog nepoznatog i nedosegnutog čitaoca stignemo i stvaramo uslove kao država, mi u stvari idemo ka nekome ko stoji na početku onoga što je savremena pismenost u Srbiji, znači, znajte da idemo ka Vuku Karadžiću.
Na taj način sam shvatio i ove diskusije ovlašćenih predstavnika. Još jednom vas molim da ovu vrstu tona i pristojnosti sačuvamo i kada stignu naredni zakoni. Na nama je da obezbedimo da oni budu istog neutralno-stručnog kvaliteta i u interesu svih, a to će, pre svega, biti zakon o arhivskoj građi i arhivama Srbije i zakon o kinematografiji. Hvala.

Pošto se više niko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa ne javlja za reč da iskoristi svoje pravo iz ovog dela toka sednice, obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslanička grupa Nova Srbija i poslanička grupa SRS.
Prelazimo na deo sednice gde pravo na reč imaju narodni poslanici prema prijava za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 1, 2. i 3. dnevnog reda.
Prva na listi je narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Srboljub Živanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, neću iskoristiti svo svoje vreme koje mi stoji na raspolaganju, reći ću nekoliko stvari koje treba reći u ovoj plenarnoj diskusiji. Dakle, imamo pred sobom važan set zakona koje smo konstatovali da kasne, da su trebali pre biti doneti. Naravno, to ne spočitavam nikome, najmanje ministru. Objasnio nam je kako se izborio da oni dođu pred nas i dobro je da ih imamo pred sobom. Knjiga je već dugo prognana na ovim prostorima. Kada dođem kriza i kada dođu neki ekonomski nepovoljni vetrovi, onda se knjiga prvo odbaci i baci, a nije to ni jedini razlog, to nam je izgovor za kulturu koju smo počeli da proganjamo, jer je ustuknula pred instant znanjem, instant informacijom i instant emocijom koju je nametnula elektronska komunikacija.
Očekujem, naravno, da će ovi zakoni koji će urediti bibliotekarstvo, jednu ozbiljnu delatnost u ovom društvu, pomoći pre svega jednoj armiji nevidljivih ljudi koji rade sa krajnjim entuzijazmom i velikom ljubavlju prema ovom poslu ovaj posao opšte koristan i da ćemo svi zajedno pokazati da su naša kultura i tradicija stariji od svih naših partijskih i političkih podela.
Dakle, što se knjige tiče, kao neko ko jeste zaljubljenik u knjigu, a znam da je i gospodin ministar neko ko je i poštovalac i poznavalac knjige i literature, preporučila bih mu da se ponaša prema savremenoj političkoj sceni, promovišući knjigu i ove zakone koji uređuju ovu oblast, kao što je Duško Radović preporučio da s odnosimo prema vaspitanju dece - moramo da im podvalimo, da ih vaspitavamo da oni to ne primete, a kada primete biće kasno, već će biti vaspitani. Tako i mi moramo da nagdamo našu javnost da se vrati knjizi i čitanju, jer sve više je onih kojima je jedina literatura u toku života bila u SMS porukama i to nepismenim SMS porukama.
Dakle, nadamo se da će knjige nadživeti internet, da ćemo ove zakone imati na korist jednoj važnoj delatnosti i da ćemo svi jednoga dana moći da se ponosimo da smo učestvovali u očuvanju, ozakonjenju i negovanju upravo delatnosti koja će biti vrlo važna za srpsku kulturu. Hvala.