Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, neću iskoristiti svo svoje vreme koje mi stoji na raspolaganju, reći ću nekoliko stvari koje treba reći u ovoj plenarnoj diskusiji. Dakle, imamo pred sobom važan set zakona koje smo konstatovali da kasne, da su trebali pre biti doneti. Naravno, to ne spočitavam nikome, najmanje ministru. Objasnio nam je kako se izborio da oni dođu pred nas i dobro je da ih imamo pred sobom. Knjiga je već dugo prognana na ovim prostorima. Kada dođem kriza i kada dođu neki ekonomski nepovoljni vetrovi, onda se knjiga prvo odbaci i baci, a nije to ni jedini razlog, to nam je izgovor za kulturu koju smo počeli da proganjamo, jer je ustuknula pred instant znanjem, instant informacijom i instant emocijom koju je nametnula elektronska komunikacija.
Očekujem, naravno, da će ovi zakoni koji će urediti bibliotekarstvo, jednu ozbiljnu delatnost u ovom društvu, pomoći pre svega jednoj armiji nevidljivih ljudi koji rade sa krajnjim entuzijazmom i velikom ljubavlju prema ovom poslu ovaj posao opšte koristan i da ćemo svi zajedno pokazati da su naša kultura i tradicija stariji od svih naših partijskih i političkih podela.
Dakle, što se knjige tiče, kao neko ko jeste zaljubljenik u knjigu, a znam da je i gospodin ministar neko ko je i poštovalac i poznavalac knjige i literature, preporučila bih mu da se ponaša prema savremenoj političkoj sceni, promovišući knjigu i ove zakone koji uređuju ovu oblast, kao što je Duško Radović preporučio da s odnosimo prema vaspitanju dece - moramo da im podvalimo, da ih vaspitavamo da oni to ne primete, a kada primete biće kasno, već će biti vaspitani. Tako i mi moramo da nagdamo našu javnost da se vrati knjizi i čitanju, jer sve više je onih kojima je jedina literatura u toku života bila u SMS porukama i to nepismenim SMS porukama.
Dakle, nadamo se da će knjige nadživeti internet, da ćemo ove zakone imati na korist jednoj važnoj delatnosti i da ćemo svi jednoga dana moći da se ponosimo da smo učestvovali u očuvanju, ozakonjenju i negovanju upravo delatnosti koja će biti vrlo važna za srpsku kulturu. Hvala.

Narodni poslanik Srboljub Živanović ima reč.

Hvala.
Dame i gospodo poslanici, ovo je set od tri zakona, vrlo bitnih, ali proučavajući ove zakone ništa novo u stvari nije ni doneto, osim samo da bi mogli da postavimo temelje jedne apsolutne građe, građe koja treba da apsolvira i da taj nacionalni srpski identitet još jednom potvrdi.
Čuvari te istorijske građe, moramo biti svesni, su bile naše bake, majke, koje su još svojoj deci, svojim živim spomenicima pevali u kolevci, prenoseći im živo tu istoriju, taj srpski prefiks ljubavi nacionalnog bića. Pitam vas, da li 50 godina, kada smo pod komandom komunizma, kada je uništavano to srpsko biće, u zadnjih 10 godina pokušavamo pa i, nažalost, ovim zakonima hoćemo opet da se približimo i nijedan zakon koji ste do sada ovde promovisali u ovom zdanju nije prošao, a da ne pomenete EU. Pustite nju po strani i jednom krenimo da pokažemo ili da dokažemo taj jedan srpski identitet, da pokažemo tu jednu srpsku istoriju, da pokažemo to srpsko biće.
Ako konstatujemo i ako se vratimo u nazad, možemo reći da onaj narod koji nema svoju prošlost on nema ni svoju sadašnjost, ni svoju budućnost. Plašim se da jednog dana, a taj dan verovatno nije daleko, da Car Lazar ne bude bio sa zapada, odnosno da ne bude nemačkog porekla. Plašim se da, kao što reče ministar, kada govorimo o srpskoj kulturi moramo da se setimo svih ovih parametara koje je naveo, o delima Vuka Karadžića. Plašim se da i on ne bude nemačkog porekla, jer hoćemo ili želimo ili pojedinci to hoće isključivo svoj identitet da bi ga prikazali, oni ga prikazuju u drugačijem svetlu, oni ga prikazuju ne u onom svetlu odakle potičemo.
Nemojmo sada novi model oblačenja da nam bude izazov, sako i pantalone, već ona narodna nošnja, ona je izgleda deo koga se mi plašimo, da li hoćemo da je zaboravimo, a to je taj istorijski prefiks postojanja srpstva, odnosno srpske nacije.
Pitam vas, ovde je decidno rečeno, takoreći sve biblioteke i svi nazivi koji danas figurišu u Srbiji, da li biblioteka na KiM, odnosno biblioteka u Prištini, ona ostaje i dalje model koji govori o identitetu srpstva, o identitetu srpske kulture, o identitetu srpskog bića? Nažalost ne. Moram vam reći, pre 30 godina ta biblioteka i ta istorijska građa je bilo možda najznačajnije istorijsko poreklo građe u Evropi, pa može da se kaže i u svetu.
Ali, danas to nije tako. Taj albanski, da ga nazovemo fašistički, teroristički sindrom uništava sve ono što je srpstvo, a to su srpski spomenici kulture, to je u stvari prva biblioteka srpstva, a da ne govorimo o svim tim, kao što je o istorijskom značenju gospodin Nikola Žutić, moj stranački kolega, vrlo sjajno govorio i o datumima, a i o istorijskom biću, a normalno i o značaju istorijskom koje je sve to postizalo i dovelo do jednog značaja da opstanemo kao srpska nacija.
Danas govorimo o ova tri zakona koji treba da udare temelje istorijske građe, da se sve to sačuva, ali moram vam iskreno reći, kaže gospodin ministar, koga uvažavam zbog svog delovanja i svog rada, ali čini mi se dosta je toga uništeno, dosta toga je prošlo kroz ruke onih, kao što ministar reče, njih nismo uspeli prošle godine da zaustavimo, da sprečimo iznošenje sve te istorijske građe koja nema svoju vrednost.
Ono što je takođe vrlo bitno jeste, svi ovde govorimo kako i na koji način ta istorijska građa treba da se sačuva ili treba da se zaštiti. To je jedan veliki posao. Nažalost, mislim da je trebalo ranije delovati, jer i tamo gde nema ili tamo gde su Srbi proterani sa svojih ognjišta, proterana je i istorija i istorijsko biće, proterani su, nažalost i uništena određena dokumenta o tom postojanju.
Ovo što pričamo o nacionalnim manjinama, slažem se sa gospodinom ministrom da su to u pitanju bila i biće i ostaće ta jezička pisana ili nepisana reč, koja govori da još u ta vremena nisu postojale nacionalne manjine, ali kako i na koji način se vremenom to sve menja vidite i sami, nažalost, politika je ta koja ulazi u pore svega, pa i u pore ove bibliotekarske, da kažem muzejske građe, koja treba da sačuva ovo naše srpsko biće. Kako ćemo i na koji način govoriti svojoj deci, govoriti svojim potomcima o svom biološkom opstanku? Vi dobro znate da jedan čovek koji je napisao "Ideologiju srpskog nacionalizma" to je prof. dr Vojislav Šešelj, knjiga koja obiluje jednom velikom istorijskom građom, koja govori o ovom biću, o čemu danas svi mi treba da govorimo, da pričamo, da iznosimo.
Da li će čitav ovaj putopis, da li će sva ova građa koju su naši preci ili određeni ljudi koji su na neki način žrtvovali sebe, hteli da ostave nama, potomcima, da možemo s kolena na koleno tu građu prenositi, govoriti odnosno zaštititi je od uništenja, a kada zaštitimo građu od uništenja, zaštitili smo i uništenje svog nacionalnog postojanja.
Čini mi se da je to jedna najvažnija bit. Ovo sve što je napisano ovde u ovim zakonima, to je u stvari određena modulacija kako i na koji način to sve sprovesti. Ali, pitam vas, kao što reče gospođa Mojović – da li ima dovoljno sredstava da se sve to sačuva, odnosno da ljudi koji se bave ovim poslom, za mene su to kao arheolozi, oni imaju, nažalost, male plate, oni ne mogu da se izbore za svoj socijalni status. Vi dobro znate kako i na koji način je sve to bilo pokriveno, naročito ovim sredstvima, da li iz budžeta ili nekakvim drugim sredstvima.
Da li opet neće stići sredstva iz određenih donacija? Odnosno, vi te zajmove kao pretvarate u donacije, pa, nažalost, zahvaljujući tim donacijama ili sredstvima za zapada mi treba da sačuvamo svoj nacionalni identitet? Toga se ja plašim. Jer, sve ovo što je rečeno, to je apsolvirano u ovim zakonima, odnosno kako sve to po određenim članovima treba sprovesti.
Ovde je SRS dala nekoliko amandmana. Ako Vlada, Skupština ili ministar prihvate te amandmane, sigurno da će i poslanici SRS podržati ovaj zakon koji je od velikog istorijskog značaja. Jer, nažalost, kod nas se sve zasniva da bi moglo da opstane i to prilikom donošenja tih zakona. U stvari, trebalo bi da postoje ti nepisani zakoni koji nas čuvaju, koji nas štite, koji sprečavaju od uništenja svega onoga što je nacionalno, ono za šta se vekovima borimo da dokažemo i da pokažemo ovde u ovoj kući, koja se nažalost nalazi nasred puta, koju hoće svi da okupiraju i svi hoće da je prisvoje. Oni traže one koje, nažalost, hoće da joj sluganskim putem omogući da Srbija zaboravi sebe, odnosno da nema ni prošlosti, ni budućnosti, ni sadašnjosti.
Plašim se da su ti feudi koji hoće da je okupiraju, na ovakav način, bez oružja, da su našli nove saradnike u sadašnjoj vlasti koja, nažalost, će dati sve samo da bi mogla da opstane u sedlu, odnosno na konju na kojem se danas nalazi i na kojem danas jaše, a to je, moram iskreno reći, a to je nad građanima, koje danas ponižava i koje je spustila na najniži nivo.
Pitam vas – da li danas gladan čovek, milion gladnih ljudi u Srbiji ili milion onih koji se danas bore za svoj opstanak, da li mogu i da li im je prva ideja nacionalni idol odnosno nacionalizam, koji treba da im bude prisutan, a to je njihov opstanak? Ne. Da li ti isti ljudi treba da koriste biblioteke koje će biti savremene, univerzitetske, srednjoškolske, osnovne, kao što gospođa Malović reče, čini mi se da ćemo čak imati i biblioteke u obdaništima i u vrtićima, kako ste krenuli? To bi bilo dobro. To bi bilo sjajno. Ali vas pitam – da li danas jedan običan građanin, jedan običan čovek može da koristi ili da se pitamo ovde između sebe kada smo zadnji put pročitali nekakvu knjigu ili knjigu koja govori o biću srpstva? Nismo mogli da pročitamo zato što je borba za opstanak nacije velika, borba da se prehrane porodice, borba da opstanemo kao nacija u onom biološkom smislu, da ne umremo od gladi. To je danas ova vlast u poslednjih 10 godina, nažalost, sprovela u ovoj Srbiji.
Ne vidi se kraj. Ne vidi se kada će to biti zaustavljeno. Jer, mnogi, koji su mnogo obećavali za ovih 10 godina, mnogi koji su govorili o svim onim aspektima svog obećanja u predizbornoj kampanji nisu to ostvarili. Ne. Jer, znate kako je. Čovek da bi mogao da živi, u njemu se nalazi pet litara krvi. Ali, nažalost, za ovih 10 godina u čoveku, u biću, danas je litar i po ili dve, a ostatak, ne znam kako, čovek može i da preživljava, a to je prilikom unosa hrane, a hrana jeste i to nacionalno biće koje o njemu govori, ali, nažalost, danas u Srbiji toga više nema.
Moramo da shvatimo još nešto, ono što je vrlo bitno, a to je da ova vlast sve što god je mogla da uništi u čoveku – ona je uništila. Ona je samo stvorila i stvara samo jedno robotsko biće koje je okrenuto i samo misli prema EU. Nažalost, da li je car Dušan mislio prema EU? Hajde da se vratimo unazad, da pogledamo istoriju pa da vidimo da li je istorija srpstva...
Molim te, nemoj dobacivati, ako imaš šta da kažeš, javi se pa reci.
(Predsednik: Molim vas, nemojte ometati govornika.)
Da li svi ti zakoni koji su još u doba Dušana postojali, kada te zakone, odnosno kada ih pogleda današnja civilizacija, videće se koliko je taj prefiks kulturološki bio iznad današnjeg. Zato se i pitam da li je moguće i da li danas postoji ovo o čemu mi danas želimo da govorimo? Ovo je sjajna ideja. Ovo je odlično. Sve je ovde napisano odlično, osim jedne stavke, gde se govori opet da, nažalost, opet sve to mora da bude pokriveno pod velom EU i sporazuma u Evropi. To je ona šteta koja je sve ovo pokvarila.
Znači, kada pričamo o sebi, kada pričamo o svojoj istoriji, kada pričamo o svom biću, zbog čega pominjemo EU, pustimo, pa mi smo deo Evrope, možda taj deo Evrope kada je civilizacija bila ovde, do jednog vrhunca, možda su nam bili do članaka, možda je tada bio još plemenski sistem rada. To je ono čime sami sebe ponižavamo, što ponekad umemo da spustimo sebe na niske grane.
To je i ono što sam rekao na početku, zahvaljujući onima koji su nas stvorili, zahvaljujući majkama, bakama i svima onima koji su nam pevali pesme u kolevkama, kada nije bilo pisane ili elektronske forme, ali to se prenosilo sa kolena na koleno, da se istorija srpstva, istorija srpskog nacionalizma, istorija srpskog bića, nikada ne zaboravi. To je ono najvažnije i mislim da će određene generacije, naša deca, morati to da shvate. Hvala vam.

Narodni poslanik Momir Marković ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko je vladajuća koalicija shvatila ozbiljnost ovih zakona pokazuje i činjenica da ovog trenutka ima osam poslanika vladajuće koalicije u ovoj sali. Pokazuje i činjenica da predsednik Odbora za kulturu danas nije pozvao sve članove Odbora, da je gospodin Paja Momčilov dobio telefonski poziv pola sata pre početka rada Odbora i da, naravno, nije mogao i nije hteo da dođe za pola sata i da prisustvuje toj sednici Odbora na kojoj se, inače, raspravljalo o ovim zakonima.
Za razliku od dosadašnjeg ministra kulture koji je, umesto da sredstva ulaže u biblioteke, a sad smo čuli koliko su to mala sredstva u odnosu na sredstva koje inače ova država izdvaja, on je davao donacije raznim udruženjima, nevladinim organizacijama. Da vas podsetim da su poslanici Srpske radikalne stranke tog prethodnog ministra žestoko kritikovali zbog jedne donacije, jednom gej udruženju, pre nepunu godinu dana ovde.
Dakle, ovaj bar ministar pokušava da korektno radi svoj posao, ali mene je doveo maločas, dok je objašnjavao nekom od poslanika, u dilemu. Rekao je – ne država, nego države od Italije do Moldavije da čuvaju i svoja i tuđa kulturna nasleđa. Da vas podsetim, šteta što ministra nema tu trenutno, verujem da će doći dok ja završim sa izlaganjem, problem i jeste što su naša kulturna dobra, našu baštinu svojatali, otimali, krali, upravo ti koji će sada potpisivanjem ove Beogradske deklaracije od pre mesec i nešto dana, koji su se zakleli da će čuvati i svoju i tuđu kulturnu baštinu.
Dame i gospodo, na srpsko, nacionalno, kulturno blago, srpsko kulturno nasleđe čerupano je kroz vekove. Pljačka se nastavlja nesmanjenom žestinom. Ovim zakonom se ne štiti, ili se nedovoljno mogu zaštiti srpska kulturna baština i srpsko kulturno nasleđe.
Nove države, nastale raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, prosto se utrkuju u čerupanju i prisvajanju srpske kulturne baštine, prisvajaju srpske pisce, srpski kulturni identitet, naš srpski jezik, našu kulturu i baštinu iz Dubrovnika, Dalmacije, Bosne, Crne Gore, a pogotovo sa Kosova i Metohije je na vetrometini i ovog trenutka se otima. Razlog je vrlo jednostavan. Ili nemaju dovoljno, ili nemaju ni malo svog kulturnog nasleđa i onda otimaju naše.
Pogotovo se to dešava recimo u Crnoj Gori. Imate ovog trenutka situaciju, da Marka Miljanova koji se izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, svojataju i pokušavaju da ga prevedu na onaj crnogorski jezik sa 32 slova, da Njegoša pokušavaju da prevedu na crnogorski jezik i da pocrnogorče, iako je čestiti vladika sve vreme govorio za života da je on Srbin i srpski pisac i srpski vladika, na kraju krajeva. Otimaju mrtve pisce i dela.
Dame i gospodo narodni poslanici, 1909. godine je u Dubrovniku osnovana Matica srpska Dubrovačka, koja je obuhvatala Dubrovačku i regiju Boke i trajala je otprilike dve i po godine, a onda je Vatikan s pritiscima ugasio. Za te dve i po godine, oni su izdali 16 naslova srpskih - Srba rimokatolika i Srba pravoslavaca. Izdali su više časopisa, najpoznatiji su bili "Srđ" i "Dubrovnik".
Srbi katolici i Srbi pravoslavci su osnovali Srpsko pevačko društvo, Srpsko sportsko društvo u to vreme. Sve stvaralaštvo i u Dubrovniku u tom periodu je bilo srpsko.
U Dubrovniku do 1900. godine nije bilo ni jednog Hrvata. To potvrđuje katolički biskup Vodopić. On kaže, otprilike početkom 20. veka – danas nas teraju da se izjasnimo hrvatskim imenom, a za hrvatsko ime ovi prostori ne znaju. Za hrvatsko ime niti je čuo niti je znao moj đed, niti je čuo niti je znao moj otac i za to ime nisam čuo ni ja.
Jedan od najistaknutijih Srba rimokatolika u Dalmaciji krajem 19. i početkom 20. veka, bio je i katolički sveštenik don Ivan Stojanović, koji u zanosu, nacionalnom zanosu kaže da je Srbin i da je srpskoga roda i da mu katolička vera ne sprečava da se izjasni kao Srbin. U svim delovima koje objavljuje odbranio je srpstvo Dubrovnika, srpski identitet Dalmacije i srpsku etiku Nemanjića i Kosovskog boja.
Hrvati su 1835. godine govorili hrvatskim jezikom kajkavskog jezičkog izgovora. Austro-vatikanskim planom, Hrvati su napustili svoj jezik i prihvatili srpski jezik štokavski narodni jezik, kojim govore i danas. Za sve Hrvate taj prelaz bio je bolan i nerado su ga prihvatili. Tako je negodovao i Miroslav Krleža, koji osuđuje svoje prethodnike i krivi ih za preuzimanje tuđeg jezika i za odricanje od vlastitog jezika, i indignacijom ističe, da žali za hrvatskim jezikom koga izbacuju iz upotrebe.
Prema popisu iz 1850. godine, austrijski popis. Znate da su Austrijanci bili vrlo pedantni, jer da nisu bili takvi, ne bi i dan danas u Crnoj Gori i u Dalmaciji koristili, recimo, zemljišne knjige, austrijske zemljišne knjige. Taj popis govori, da je 1850. godine na području Dalmacije bilo 330.000 Srba rimokatolika, 79.000 Srba pravoslavaca i 20.000 Talijana. Prema tom istom popisu ne postoji ni jedan Hrvat katolik.
Danas, nažalost, genetskim inženjeringom, svi Srbi rimokatolici postali su Hrvati, a Srbi pravoslavci su, ili pobijeni u Prvom i Drugom svetskom ratu i u ovom poslednjem ratu, ili su proterani i danas se nalaze u matici Srbije.
Matica srpska Dubrovačka koja je osnova, kažem 1909. godine, je druga po redu Matica srpska. Prva je osnovana Matica srpska u Novom Sadu i druga je Matica srpska Dubrovačka.
Matica srpska Dubrovačka je obnovila rad u Beogradu na stogodišnjicu osnivanja 2009. godine i za predsednika Matice srpske Dubrovačke izabran je prof. dr Petar Milisavljević, iz Novog Sada. Prof. dr Petar Milisavljević je uvaženi profesor Filološkog fakulteta u Novom Sadu. Osnivač je Pokreta za obnovu srbistike, kao naučne discipline i istaknuti borac za zaštitu srpskog jezika i pisma.
Do danas je Matica srpska Dubrovačka obnovljena je objavila 16 reprint izdanja. Dakle, 16 knjiga koje je prva Matica srpska Dubrovačka objavila u reprint izdanjima. To je objavila Matica srpska Dubrovačka posle obnavljanja rada. Zatim, dva zbornika radova, dela o Srbima rimokatolicima, četiri dela o Srbima rimokatolicima, osam knjiga o Srbima u Republici Srpskoj Krajini i srpskom jeziku i krađi srpskog jezika i srpske kulturne baštine od strane Hrvata.
Šta fali ovom zakonu? Šta je sa Kosovom i Metohijom? Zašto njih nema u ovom zakonu? Da li se mi to odričemo i ovim zakonom Kosova i Metohije? Gde je Univerzitetska biblioteka iz Prištine? Gde je Univerzitetska biblioteka iz Beograda koja je, pored sveučilišne biblioteke u Zagrebu, bila najznačajnija kulturna ustanova još u Kraljevini Srbiji?
Zaštita od zloupotrebe intelektualne svojine je posebno problematična. Vi ste u ovom, da se vratim na ovo, vi ste u članu 37. i 38. stavili Narodnu biblioteku Srbije i Biblioteku Matice srpske. Zašto niste još u jednom ili u dva člana ovog zakona pomenuli Univerzitetsku biblioteku Beograda i Univerzitetsku biblioteku u Prištini? Mislim da to ovom zakonu nedostaje.
Zaštita od zloupotrebe intelektualne svojine je poseban segment i o tome bi trebalo mnogo više govoriti, ali i vreme koje imamo onemogućava nas da potpuno ogolimo ovaj problem pred narodnim poslanicima, a pogotovo pred građanima Srbije.
Zaštita intelektualne svojine postoji samo na papiru. Ministarstvo je obavezno da zaštiti intelektualnu svojinu.
Zašto se ne pokreće pitanje, agilnije pitanje zaštite intelektualne svojine? Zato što bi se moralo u tom slučaju, udariti na neke intelektualne i moralne pod navodnicima i jedne i druge veličine koji su bili nosioci "bulodžer revolucije". Da vas podsetim da je krađa intelektualne svojine, dame i gospodo narodni poslanici, jedna od najgnusnijih krađa koja može da se sprovede. Jedino je od nje teža krađa intelektualne svojine od mrtvog autora.
Upravo takvog smo imali 2001/2002. godine, da vas podsetim da je prof. dr Vojislav Šešelj ogolio krađu profesora i danas je profesor, Stevana Lilića koji od mrtvog čoveka prof. Laze M. Kostića ukrao administrativno pravo, prepisao ga, smatra, ovaj umro pre 50 godina i niko nije njegova dela ni čitao, verovatno se to neće ni primetiti jer je umro u Švajcarskoj. Bukvalno prepisao i stavio naslov "Upravno pravo" i kao svoj udžbenik dao, na Univerzitet na Pravnom fakultetu, iz tog udžbenika se učilo. Prof. dr Vojislav Šešelj je u separatu koji je tom prilikom objavio, bukvalno navodio rečenice kako stoje u administrativnom pravu prof. Laze M. Kostića i u Upravnom pravu kvazi naučnika Stevana Lilića.
Prof. Aleksandar Jakšić je pre možda više od dve godine, ne znam tačno datum, pokrenuo pitanje plagijata doktorskog rada prof. Gaše Kneževića. To i dan danas stoji u nekoj od fioka, o tome se ne raspravlja. Prof. Aleksandar Jakšić je isto tako u delu koji je izdao, u knjizi koju je izdao, koju je napisao, bukvalno preveo od tačke do tačke šta je napisao Gaša Knežević, a šta je napisao prethodni autor. Takve nam intelektualne gromade deci daju znanje na Pravnom i na ostalim fakultetima.
Ministarstvo kulture, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravde, cela Vlada će morati ovim kad tad da se pozabave. Ne zaštitimo li intelektualnu svojinu nismo uradili ništa. Ne zaštitimo li našu kulturnu baštinu, nismo uradili ništa. Ovi zakoni ne mogu da zaštite kulturnu baštinu jer im fali još dosta toga, može ovo da bude prvi korak, ali će još mnogo toga morati da se uradi, a pogotovo da se radi na zaštiti srpske kulturne baštine koja je sad ostala izvan granica Srbije. To se čereči, to se otima, to se prisvaja i to se pripisuje nacijama ili kvazi nacijama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Kvazi nacijama koje su nastale Dekretom Josipa Broza Tita ili nekih pre njega.
Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je napisala nekoliko amandmana u pokušaju da ove zakone, da u ove zakone ubaci bar ono što nedostaje ili da razjasni da bolje pojasni ili da pomogne u primeni ovog zakona. Očekujem da će ministar u svakom slučaju usvojiti ove amandmane SRS a što se tiče dela koja su reprit izdanja Matice srpske, obnovljene Matice srpske dubrovačke, obećavam ministru i Ministarstvu da ću zamoliti predsednika Matice srpske dubrovačke da sve što je dosad izdato kao reprit izdanje, poklonim ministru odnosno ministarstvu i neka to bude temelj, neka to bude kvasac oko koga ćemo skupljati kulturnu baštinu koja je nastala na teritoriji Boke, Dubrovnika, Like, Dalmacije, Krajine i svih onih delova gde su Srbi živeli, stvarali a danas pripadaju drugim državama.
Hteo bih, usput da pitam šta je srpskom kulturnom baštinom koja je nastala od Srba koji su izbegli sa Arsenijem Čarnojevićem i ostalima i stvarali gore u delu koji tad nije bio teritorija, današnje Srbije. Dakle, u Mađarskoj pa do Sent Andreje. Vidite, dve matice srpske su nastale na prostorima koji nisu bili srpska teritorija. Matica srpska dubrovačka u Dubrovniku i Matica srpska u Novom Sadu. Oko tih stožera su se okupljali srpski kulturni poslanici i stvarali i to je neprocenjivo bogatstvo koje je, hvala Bogu, sada na teritoriji Srbije srpska kulturna baština. Ali, ovoj drugoj Matici srpskoj moramo da povedemo računa o stvaralaštvu te matice srpske, moramo da povedemo računa jer tu su koreni mnogih iskrivljenih i krivo postavljenih pitanja na teritoriji bivše Jugoslavije.
Da vas podsetim, jedan možda vama iz vladajuće koalicije, baš neće biti prijatno, ali da vas podsetim na jedno ime, na veliku Srbiju. Velika Srbija obuhvatala je sve prostore gde su živeli Srbi katolici, Srbi pravoslavci, Srbi muslimani i Srbi ateisti. Dakle, to je srpski kulturni prostor i tu leži ogromno srpsko nasleđe, tu leži srpska kulturna baština i tu treba tražiti, a mislim da ministar nije bio tu kada sam ga pohvalio, da je počeo bar nešto da radi za razliku od onog prethodnika. Evo ministre, obećao sam, niste bili tu, zamoliću predsednika Matice srpske dubrovačke da sa još nekim od svojih saradnika dođe kod vas i sva ova reprit izdanja koja su nastala od 1909. do 1912. godine vam donese, a vi se onda potrudite da pomognete rad Matice srpske dubrovačke. Zahvaljujem vam.

Gospodine ministre izvolite.
Ministar Predrag Marković ima reč.

Zahvaljujem se vašoj ljubaznosti predsednice pa mi je bilo omogućeno da pratim šta ste izlagali i vi i prethodni govornik. Nastojim da u znak poštovanja upravo prema odnosu svih poslanika kako danas pristupamo ovim zakonima, da nastojim da odgovorim na ono što se tiče zakona isključivo na taj deo materije, ali moram da reagujem kao što sam reagovao kada sam rekao ko je odgovoran zbog toga što je po hitnom postupku upućen zakon i rekao sam korektno ko je odgovoran. Isto tako i u ovom slučaju moram da reagujem jer to doživljavam lično.
Molim vas, ako se već slažemo o neophodnosti, važnosti upravo na ovaj način utemeljenja sva tri zakona zbog identiteta, zbog očuvanja baštine, zbog očuvanja nasleđa i mogućnosti da se svi njima koriste, nema razloga, ako se već svi iz različitih političkih opcija oko toga slažemo, nema razloga da vređamo sopstvenu prošlost. Onaj ko je rekao, mislim da je to bio prethodni poslanik, da zbog ekonomskog stanja, mislim da je to gospodin Živanović, treba ljudi manje da čitaju i da neko zato što loše živi ne može da čita.
Molim vas, zašto se onda uopšte slažemo oko ovih zakona, ako ne ohrabrujemo ljude da koriste naše kulturno nasleđe. Pa, ja sam gladan pročitao na hiljade knjiga, pa svi su, tako je i nastala svih ovih naroda ta baština, što ih to nije sprečavalo. Uvek ima neke vrste krize ali mi ovde govorimo o onim okvirima koje zajednički stvaramo, stvaramo ih da budu dostupni i nama i drugima i nema razloga ni na jedan način, koliko god da je ovo politika, koliko god da je ovo parlament, nema načina da zbunjujemo građane.
Cilj je da se stvore uslovi, jer dolaze generacije koji će kakvi god da su ostali ekonomski uslovi moći na ovaj način kroz ove normativne okvire i kroz ono što smo uložili kao država i dosad smo ulagali kao siromašna država. Mi nismo danas toliko siromašniji nego pre 10 ili 15 godina. Nemojmo se zavaravati. Samo je cilj da se stvore uslovi i svi se u tome slažemo. Nemojmo podsticati ne čitanje ma na koji način, a posebno ne političkim razlozima. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Dame i gospodo, gospodine ministre, da nastavim o Zakonu o staroj i retkoj knjizi. Podsetio bih vas još jednom da postoje međunarodne konvencije o zaštiti materijalnih i nematerijalnih kulturnih baština. Bitna baština je jezik koji nema granica. Vi ste ovde pomenuli da će ove novostvorene države između sebe rešavati pitanje koja baština kojoj državi pripada. Tako i po pitanju knjiga.
Da li se vi ministre slažete sa falsifikatom da je Petar Preradović, hrvatski pisac, a rođen od majke Pelagije i oca Jovana, srpskim priznanjem stara i retka Preradovićeva knjiga postala je prosto baština hrvatskog naroda. Brojni su Srbi i brojni su i Srbi rimokatolici književnici. Koja je nacija Hrvata prisvojila? Podsećam na ovu vašu kratku polemiku koju ste imali sa mnom. Znači, samim time i srpske retke knjige od Ivana Gundulića, Matije Bana, Cara, Ive Vojnovića postaju hrvatska kulturna baština.
Sa druge strane, revizija istorije nije izvršena pa su moguće sporne istorijske hipoteze u ovom zakonu, koje su naročito izražene u članovima 6, 7. i 8. O tome sam prethodno dosta govorio. Ukoliko bi se prihvatili amandmani na Zakon o staroj i retkoj knjizi, mi iz SRS podržali bi ovaj predlog zakona koji bi bio garant brige države Srbije o svom prastarom kulturnom knjiškom nasleđu, koje nažalost danas prisvojeno od mnogih nacija usled negativnog jugoslovenskog političkog, ideološkog i verskog konteksta u kome je živeo srpski narod.
Sada bih nešto rekao o Zakonu o bibliotekama. U Kraljevini Srbiji, Kraljevini Jugoslaviji, bibliotečka delatnost uopšte nije bila zakonski uređena. Donošena su podzakonska akta, naredbe, pravilnici i pravila bez postojanja osnovnog bibliotečkog zakona. U Kraljevini Jugoslaviji, na primer, pominju se pravilo polaganja državnog ispita za činovnike u bibliotekama na nivou Kraljevine Jugoslavije. Tu se pominje samo najvažnije biblioteke, Narodna biblioteka u Beogradu, Sveučilišna biblioteka u Zagrebu i Univerzitetska biblioteka u Beogradu. Nažalost, kako sam i ranije rekao u ovom Predlogu zakona Univerzitetska biblioteka u Beogradu se uopšte ne pominje, iako bi po svom značaju morala stajati u ravni sa Narodnom bibliotekom i Bibliotekom Matice Srpske u Novom Sadu.
U socijalističkoj Jugoslaviji nije dugo donesen zakon o bibliotekama. U FNRJ prvi zakon o bibliotekama u socijalističkoj Jugoslaviji donesen je tek 10. novembra 1960. godine, a danas još uvek se nalazi Zakon o bibliotečkoj delatnosti 1994. godine. Svestan sam činjenice da srpsko bibliotekarstvo mora pratiti tehnološke, informativne inovacije, odnosno biti usklađeno sa evropskim bibliotečkim sistemom. Ono i do sad, koliko mi je poznato, bilo je usklađeno sa osnovnim informacionim evropskim bibliotečkim sistemima, bibliotečkim standardima, zbog bolje komunikacije, odnosno jednostavno rečeno zbog bržeg pronalaženja odgovarajućeg bibliotečkog materijala za korisnike. U obrazloženju zakonskog Predloga o bibliotečko informativnoj delatnosti, ističe se da će se donošenjem ovog zakona poboljšati i unaprediti postojeći normativni okvir bibliotečke delatnosti i omogućiti razvoj bibliotečke informacione delatnosti, napredak biblioteka u stručnom smislu, kao i zaštite sigurnosti biblioteka u institucionalnom smislu. S razlogom se ističe da je neposredan povod za donošenje ovog novog zakona težnja da se postojeća normativna rešenja o bibliotečko informacionoj delatnosti usaglase sa međunarodnim, odnosno evropskim standardima, a posebno sa ovim informativnim okruženjem i primenom novih tehnologija i revitalizacija u bibliotečkoj delatnosti.
Mi iz SRS sa našim amandmanima naročito onim vezanim za nacionalnu i državotvornu ulogu biblioteka nastojimo da pored modernizacijskih procesa u bibliotekarstvu da očuvamo i tradicionalnu ulogu biblioteka. Mi smo svojim amandmanima predložili promenu naziva Predloga zakona u zakon o bibliotekama (knjižicama). Stari srpski jezički naziv "knjižica" ističemo svrhu afirmacije starog srpskog govora, odnosno starog srpskoj rečnika od navali raznih tuđica. Ako je već obnovljena srpska državnost, srpsko državno znamenje, neophodno je obnavljati i jezik i oslobađanje od stranih reči i uvoditi istorijske srpske termine koje su nam preostale koje su nam preotele nove nacije iz bivše Jugoslavije. Reči "informativna delatnost" u nazivu ovog zakona su u potpunosti suvišne. Po samoj svojoj suštini u instituciji biblioteke pohranjen obilje naučnih i kulturnih informacija i reči "informativna delatnost" po meni ne treba posebno isticati.
U ovom zakonu, kao i u Zakonu o retkoj knjizi, izbirisana je AP Kosovo i Metohija i njena Pokrajinska Narodna i Univerzitetska biblioteka Kosova i Metohije, opet u vezi sa tim, mi iz SRS podneli smo amandmane koji bi, ako se usvoje, ispravili taj nedostatak, jer se postojećom jezičkom formulacijom i formom zakona brišu AP Kosovo i Metohija iz kulturnog prostora RS.
Amandmanom na član 5. istakli smo nacionalnu i državnu komponentu koja nedostaje u ovom zakonu. Amandmanom na član 28. ubacili smo u zakon Univerzitetsku biblioteku u Beogradu, a o tome je već kolega Moma Marković govorio da se ona uopšte ne pominje u ovom zakonu. Potom smo podneli amandman na naslov poglavlja 8. sa predlogom da se posle reči "Matice Srpske" dopuni naslov rečima " i Narodna i Univerzitetska biblioteka Kosova i Metohije". Dalje, posle člana 35. amandmanom smo ubacili novi član 35a pod naslovom "Narodne i Univerzitetske biblioteke Kosova i Metohije " u skladu sa prethodnim članovima koji govore o zadacima Narodne biblioteke u Beogradu i zadacima Biblioteke Matice Srpske u Novom Sadu.
S druge strane, pozdravljam odluku da se Predlog zakona u obaveznom primerku publikacije stavi na dnevni red zbog poštovanja odredbi Zakona o kulturnim dobrima. U praksi se ta odredba često kršila zbog nedostavljanja obaveznog primerka nadležnim bibliotekama, odnosno Narodnoj biblioteci i Biblioteci Matice Srpske. Amandmanima SRS protegnuli smo obavezu dostavljanja obaveznog primerka Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci Kosova i Metohije i Biblioteci Matice Srpske. Narodna biblioteka Srbije Zakonom o obaveznom primerku, izgubila je poziciju centralne biblioteke RS koju ima po Zakonu o kulturnim dobrima RS, koji je sad u pravnoj koliziji sa ovim predlogom zakona. Sad Biblioteka Matice Srpske samostalno odlučuje o obaveznom primerku. Da li ovo vodi u autonomizam i u oblasti bibliotekarstva? Možda će sa vremenom Biblioteka Matice Srpske prerasti u biblioteku Vojvodine. Podneli smo još amandmana upravo vezano za Univerzitetsku biblioteku. To bi bilo otprilike to.
Kad sam već pomenuo Zakon o kulturnim dobrima, vaš prethodnik, ministar Nebojša Bradić obećao je da će Vlada pripremiti predlog zakona o arhivima, a vi ste već odgovorili da je u pripremi taj vrlo važan zakon. Ja sam godinama radio arhivu, 11 godina. Prošao sam sve faze, pa bi bilo vrlo potrebno da se taj zakon što pre donese. Upravo me kolege arhivisti pitaju, kada ćete doneti taj vrlo važan zakon, da se konačno i ta oblast pravno odvoji, kako to zahtevaju propisi arhivske struke. Hvala. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, imate reč. Izvolite.