Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Izvolite gospodine Momčilov.

Ovde se moramo zaustaviti. Vidite, predlagač zakona uvodi u stari zakon umesto Zavoda za gerontologiju novu tvorevinu, Zavod za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje. To je nešto što je apsolutno nedozvoljeno. Moraću zbog građana sada da kažem da se ovakav gulaš u zakonu ne sme dozvoliti, zbog građana Srbije.
Da pođemo od kratke definicije šta je to palijativno zbrinjavanje, kako ga definiše Svetska zdravstvena organizacija. To je aktivna sveobuhvatna briga o pacijentima čija je bolest neizlečiva, kontrola bola i drugih simptoma bolesti, kao i psiholoških i socijalnih i duhovnih problema pacijenata i njihovih porodica i od vrhunskog značaja. Znači, palijacija uključuje pacijente koji boluju od neizlečivih bolesti, uključuje njihove porodice i uključuje u jednu društveno, da tako kažem, nadgrađenu sferu odnosa sa civilnim sektorom, nevladinim organizacijama, volonterima, predstavnicima duhovnog spiritualnog života, religijom.
Čudim se poslaničkoj grupi penzionera što je pristala da se ovako nešto napiše. Šta bi ovo značilo ako bi prihvatili? Prihvatili bi samo da je nešto što se zove starost, što nije bolest, predmet palijacije, a predmet palijacije nažalost mogu biti i najmanja dečica.
Često nam se daju obrazloženja o usklađenosti sa međunarodnim dokumentima. Stavlja nam se i primedba ponekad od nekih neupućenih – kako vi sad, vi ste protiv ulaska u EU? Naravno da jesmo i jasno nam je zašto. Onda se pozivate na evropske principe? Naravno, mi se pozivamo na civilizacijske, evropske i svetske principe, a ne na principe EU isključivo.
Dve deklaracije se tiču ovog problema. Evropska deklaracija o pravima pacijenata kaže – pacijenti imaju pravo na ublažavanje bola u saglasnosti sa postojećim i bolom saznanja u ovoj oblasti i pacijenti imaju pravo na humano zbrinjavanje u terminalnoj fazi neizlečenih bolesti i pravo da umru dostojanstveno. Preporuka Saveta Evrope, koju ćete i vi negde možda citirati, 1418 iz 1999. godine kaže – svaki pojedinac sa neizlečivom bolešću u zemljama članicama treba da ima podjednako pravo na kvalitetno palijativno zbrinjavanje. Ovako definisanje u zemlji Srbiji ne postoji.
Vi i dalje odustajete od ovoga što je rekao Savet Evrope, a to je za nas merodavno. Mi priznajemo Savet Evrope kao instituciju čiji smo član. Kod nas se nit zna koliko pacijenata boluje i umire od tih bolesti. Ono što je interesantno, interesantna je jedna istorija, ali da krenem od današnjice. Ako odete na sajt, "Zdravoskop" se zove, onda imate članak: "palijativno zbrinjavanje – slaba tačka zdravstvene zaštite u Srbiji". Kaže se ovako – delegacija EU u Srbiji predstavlja u javnosti projekat razvoja palijativnog zbrinjavanja u Srbiji, koju EU finansira sa 3,5 miliona evra. Znači, pare u pitanju i projekat. Neko će kazati – aha, možemo da povučemo zašto ova veza postoji.
Šta je problem? Institucija hospisa je institucija koja treba da zbrinjava i da pomaže, kako tim obolelim ljudima, tako i porodicama da lakše prebrode ove muke, a kod nas apsolutno nije zaživela. O tome se priča i mi imamo i strategiju koju smo doneli još 2005. godine. Deset naših predstavnika, neki predstavnici Ministarstva zdravlja su putovali u Ameriku pre par godina, neki su išli u Englesku, posećivali hospise iz Ministarstva zdravlja, a od toga naravno ništa. Ali nije ništa, u Srbiji postoji nevladina organizacija privatna "Belhospis", koja ima i specijalistu palijativne medicine, koja je organizovala i školu, koja insistira na onome što su principi palijativne nege i zbrinjavanja i koja se trudi da u granicama svojim mogućnosti ostvari te zadatke. Ona insistira na dve stvari traži od zakonodavca da ova zaštita mora biti potpuno besplatna, kako bolesnim, tako i porodici.
Isto tako traži već godinama da se omogući način da specijalisti palijativne medicine, gle sad, oni su iz privatnog sektora, ali to mi ne gledamo sa simpatijama, bar kad je zakonodavac u pitanju, imaju pravo da prepisuju analgetike prvenstveno, a ima tu i drugih lekova koji su neophodni ovim pacijentima. Od onih silnih obećanja godinama, koja se ponavljaju, kako ćemo mi stvoriti timove koji će ići po terenu, koji će ići po kućama, iz domova zdravlja, 88 domova zdravlja, pa ćemo imati u ustanovama određen broj postelja gde će se ti pacijenti moći zbrinuti, ostale su prazne priče. U ovom zakonu ovo je samo jedno nakaradno predstavljanje problema palijacije, gerontologija može da bude delić palijacije, ali palijacija ne može da bude delić gerontologije.
Mi vas molimo, nemojte ovo raditi, ovo nije u interesu građana Srbije, ovo je samo da se opravdaju putovanja i sredstva. Ovde je i Savet Evrope držao pre par godina, koliko se sećam, baš tematsku konferenciju vezano za ovu temu, a ništa nije urađeno. Ako samo gledate novinske natpise iz 2005, 2006, 2008. godine, ja ih neću čitati, prema tome, ne radi se ovo ovako i ovo je još jedan dokaz koliko je ovaj zakon loš, površan i neprimenjiv. Hvala.

Reč ima doktor Dušan Milisavljević.

Hvala puno.
Poštovani predsedavajući, drage koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani ministre, i na Odboru za zdravlje sam se javio povodom ove teme i svakako podržao da o temi palijative moramo mnogo više i ozbiljnije da razgovaramo, nego to što radimo do sada. Kao hirurg glave i vrata, imam pacijente koji su u jako lošem stanju, ne samo ja, nego svi hirurzi koji se bore protiv tumora bilo gde, na bilo kom organu i imaju situacije da se sreću sa pacijentima kada se iscrpe sve mogućnosti hirurškog i medicinskog lečenja i kada su ti pacijenti prepušteni sami sebi tj. svojim porodicama koje ne znaju kako da se ponašaju sa vrlo teškim stanjima u organizmu njihovog najbližeg. Gledaju kako ti pacijenti umiru u najstrašnijim mukama, jer uglavnom kada više medicinski tretman zataji, kada više mi kao hirurzi ne možemo ništa uraditi, to govori da je pacijent sa metastazama, sa nemogućnošću govora, nemogućnošću ishrane, nemogućnošću pokretanja. Mislim da kao socijalno demokratske orijentacije DS će se zalagati da palijativna medicina zaživi u Srbiji.
Svakako, imajući u vidu jako lošu ekonomsku situaciju u svetu, pa i u našoj državi, to sada svakako da Ministarstvo zdravlja nije u situaciji da ispuni i ja to razumem kao narodni poslanik, a kao lekar ću se truditi da palijativa ima posebne bolnice u Srbiji i da je nemoguće takve pacijente lečiti u gerontološkim centrima ili putem domova zdravlja. Trebate imati specijalizovane ekipe i ko god se nije sreo sa takvim teškim pacijentima mislim da nema prava da govori kako to možemo na neki drugi način da lečimo. To su pacijenti koji iziskuju puno ljubavi, brige i nege, kao i zdravstvenih radnika, a ne da ih prepuštamo na milost i nemilost praktično sudbini, koja je već i onako njima poznata i da rodbinu i prijatelje, koji su njih imali u nekim lepim uspomenama, da te zadnje trenutke oni preživljavaju te teške sate i te teške dane. Mislim da kao odgovorna država moramo da smognemo snage da barem u većim gradovima, a što ne reći i u unistetskim kliničkim centrima, imamo po jednu od bolnica koje će se baviti ovako teškim pacijentima. To građani Srbije koji se nađu u takvim situacijama zaslužuju od nas. Hvala vam puno.

Hvala, doktore Milisavljeviću.
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Imate reč, gospođo Dimitrijević.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman na član 18. je logičan sled amandmana koji je na član 17. podneo dr Momčilov.
Čuli smo već dovoljno argumenata zašto je potrebno da Zavod za palijativno zbrinjavanje osnovati kao posebnu ustanovu. Pokušaću samo da još neke od argumenata iznesem. Koliko je ozbiljan problem govori i sama strategija za palijativno zbrinjavanje koju je donela Vlada. Podaci u njoj su, u svakom smislu, zabrinjavajući, može se slobodno reći zastrašujući. Pored tih podataka u samoj strategiji, predlog organizacije palijativnog zbrinjavanja nije adekvatan aktuelnoj situaciji u Republici Srbiji koja je, takođe, opisana u strategiji i koja kaže – da su osnovne karakteristike stanovništva u Republici Srbiji održavanje trenda niskog nataliteta i starenje stanovništva, uz povećanje opštih stopa smrtnosti. Stopa smrtnosti je porasla sa 8,2 u 1986. godini na 13,9 umrlih osoba na 1.000 stanovnika u 2006. godini. Ovo su podaci bez podataka za AP KiM.
Takođe su u strategiji taksativno navedene grupe bolesti i stanja koje dovode do potrebe za palijativnim zbrinjavanjem. Tu kaže da maligni tumori su u 2006. godini imali učešće 19,7% u svim uzrocima smrti i bili su drugi uzrok umiranja u Republici Srbiji. Naravno, opet podaci bez podataka za AP KiM. U odnosu na druge evropske narode, ovi podaci su nas 2006. godine svrstali u red srednjeg rizika umiranja od malignih bolesti.
Inače, muškarci su najviše oboljevali i umirali od raka pluća, kolona i rektuma, prostate, želuca, a žene od raka dojke, pluća, kolona, rektuma, grlića materice i želuca. Sledeća grupa bolesti srca i krvnih sudova imaju učešće 57,3% u svim uzrocima smrti u 2006. i, takođe, ovo su podaci bez AP KiM. Stopa umiranja od bolesti srca i krvnih sudova od 2001. do 2006. porasle su za 10,6% kod žena i kod muškaraca za 7,2%.
Sledeća grupa – dijabetes, to je peti vodeći uzrok smrtnosti od svih uzroka smrti i poeti uzrok opterećenja bolešću. Broj obolelih od dijabetesa već duži niz godina raste. Podaci su opet dati bez podataka za AP KiM i kažu da je stopa mortaliteta, od 23,2 na 100.000 stanovnika, našu zemlju odvela u grupu evropskih zemalja sa najvišom stopom umiranja od ove bolesti. Procene su, ovde se kaže "danas", a da li se misli na 2006. ili na 2009. godinu, kada je rađena strategija, ne mogu tačno da kažem, ali je bilo pola miliona ljudi obolelih od dijabetesa.
Sledeća grupa – opstruktivne bolesti pluća, one su četvrti uzrok umiranja u Republici Srbiji.
Zatim, infekcija HIV. U Republici Srbiji, takođe podaci bez AP KiM, od 1985. do 2006. godine prijavljeno je 1.352 lica koja su obolela, a 905 ih je umrlo. Znači 67% umrlih. U 2006. godini je registrovano 51 novoobolelo lice, umrlo 24.
Sledeća grupa – saobraćajne nesreće i traumatizam. Ovde su navedeni podaci za 2006. godinu, gde se kaže da je povređeno 18.411 lica, od kojih je 4.778 lica ili 25,9% sa teškim telesnim povredama koje dovode do funkcionalne onesposobljenosti za obavljanje aktivnosti u svakodnevnom životu i zahtevaju pomoć drugog lica.
Činjenica je da najveći procenat stanovništva koje je bez pomoći drugog lica ne može da obavlja aktivnosti vezane za ličnu negu, jesu lica starosti od 65 do 74 godine. Međutim, veliki je problem i kod mlađih osoba. Ne mislim samo na poslednje dve grupe – oboleli od HIV infekcije i povređeni u saobraćajnim nesrećama, već na sve ove grupe pacijenata.
To je razlog zbog čega smo mi podneli ove amandmane. Zbog toga je naš stav da palijacija ne može biti samo deo gerontologije.
Ovom prilikom samo hoću još kratko da kažem nekoliko reči o amandmanu koji je na član 18. podnela i gospođa Rajkov, koji takođe nije prihvaćen, a odnosi se na zbrinjavanje lica sa invaliditetom, mlađih od 65 godina. To se odnosi na ona lica koja ne mogu samostalno da žive.
Hoću ovom prilikom još nešto o čemu sam ranije govorila, kada su donošeni neki drugi zakoni. Naime, radi se o licima sa invaliditetom koja mogu da rade. I danas invalidna lica iz DES-a, samo na nekoliko stotina metara od Skupštine, štrajkuju ispred Ministarstva ekonomije. To ne služi na čast nijednom ministarstvu, niti Vladi, ali o tome ćemo nešto više kada budemo govorili o amandmanima na Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zahvaljujem.

Gospodin Paja Momčilov ima reč.

Ako čitate ono što je predlagač rekao, a on je rekao da je Zavod za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje zdravstvena ustanova u kojoj se obavlja zdravstvena zaštita starih lica i sprovode mere za očuvanje i unapređenje zdravlja i prevenciju bolesti ove populacione grupe. Kako kad su oni već bolesni i to od terminalnih bolesti? Ovo je cinizam. Prevenciju bolesti ćete da radite u Zavodu? Možda mislite na neke druge bolesti, ali to uopšte iz ovoga kako ste napisali ne proizilazi.
Ako ste već napravili jedan svojevrstan nedozvoljeni medicinski, neću da kažem gaf, ne znam koju pravu reč da upotrebim, da vam u Zavodu zajedno leži neko ko je u terminalnoj bolesti od HIV sa nekim našim starim građaninom koji ima alchajmera i nekim detencetom koje ima neko drugo oboljenje, a da vam to ne smeta, a da niste uradili ono što ste obećali, da vam sada ne čitam: 88 centara, koliko postelja koje ste obećali pre više godina i kad ne dozvoljavate privatnoj nevladinoj organizaciji da pomoću zakona ostvaruje svoje aktivnosti, nemojte ni ovo da radite. Ovo je sramota, ovo vređa dostojanstvo građana Srbije. Nedopušteno, nehumano.
Jasno je nama zašto vi nećete civilnom sektoru da dozvolite pravo mesto u svim ovim aktivnostima. Zato što počiva njihova aktivnost u svetu na donacijama. Pare su u pitanju. Gde god su pare, tu je vaša regulativa i tu ste vi da to ščepate i grabite. Da je drugačije, vi biste zakonskim rešenjima, kad već u ovoj oblasti pod moranjem, zbog para Evrope pišete ovakve nesuvisle odredbe zakona, njih predvideli i regulisali njihovu delatnost. Hvala.

Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Rajkov.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Paja Momčilov i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? Da, gospodin Momčilov. Izvolite.

Rekli ste da je amandman podnela i grupa od 21 narodnog poslanika, pa sam očekivao da će kolege da se jave prvo. Pošto se nisu javili za reč, javljam se ja za reč.
O čemu se radi? Mi smo predložili da se ovaj član briše. Većina naših intervencija kada su u pitanju zakonski predlozi koji se danas nalaze na dnevnom redu sadrže ovu odredbu. Zašto? Upravo zato što mi time želimo da kažemo da ovaj zakon ni ne može da se popravi i da su neka rešenja u starom zakonu čak bolja od ovih, navrat-nanos, nepromišljeno donetih zakonskih rešenja.
Nismo mi iz formalnih razloga pričali da ne znamo odakle će se nabaviti sredstva kad se enormno proširuju prava u zemlji gde se ne ostvaruju ni ona koja su zacrtana kao obavezna prava. Ne možete vi danas ostaviti u Vojvodini 3.500 građana i ne lečiti zato što nemate dovoljno aparata za zračenje. Ne možete vi danas, otvorite kardio salu u Valjevu, pa onda angio salu i onda tamo omogućite da se ugrađuju stentovi, pa na potrebe Valjeva, koji vam isporuči sumu, recimo, od nekih osam miliona dinara pošaljete tri miliona, pa kažete - lečite. Ne biva i ne lečite sad vitalno ugrožene građane Srbije u ovom momentu. No, da se ostavim toga. O tome smo pričali, da se uhvatim malo više ovog interesantnog člana.
Šta je zakonodavac želeo? Uvodi potpuno novu upravu. Pazite, nije dovoljan sektor u Ministarstvu zdravlja, sad ćemo upravu sa direktorima, sa pomoćnicima direktora, hajde da pređemo i preko toga. Kažu – mi ćemo to iz naših redova. Vaše redove smo videli ovih osam godina, upoznali, mislim da vam se treba zahvaliti na trudu koji ste uložili, najverovatnije iz najboljih i najplemenitijih pobuda. Međutim, rezultati vašeg truda su katastrofalni po zdravlje građana Srbije. Kada neko sada uređuje na ovakav način ovu oblast skrininga i sebi hoće da stavi ova zaduženja, mi smo ne samo konstenirani i zgranuti, nego najenergičnije smo spremni da protestvujemo.
Šta kažete vi? Vi dodajete jedan tročlan, pazite, mesto člana 129. ide 129a, pa ide b, pa ide d, a norme treba da su jasne, kratke, precizne. Ne, vi mesto jednog člana tri člana. Hajde da ih čitamo – predlaže donošenje, ta uprava, posebnih skrining programa zdravstvene zaštite, odnosno njihovu izmenu i dopune, predlaže donošenje standarda za sprovođenje skrining programa, predlaže donošenje stručno metodoloških uputstava za sprovođenje skrining programa. Ne može to uprava da radi, a pogotovu vi koji danas tamo sedite. To može samo struka da donosi, strukovne organizacije svuda u svetu, čak ni ne profesionalne organizacije treba ovim da se bave.
Ima li neko od nadležnih u državi da nije nevladin sektor, što će reći strukovne organizacije, koji je za ovo nadležan? Naravno da ima. Batut, Institut za javno zdravlje. Ovo su problemi par ekselans javne zdravstvene politike. U Batutu ste i napravili kancelarije koje ne žive. Neću sada da vam čitam, ovde ispred sebe imam šta niste ostvarili od projekata i koliko ste potrošili do sada za skrining projekte. Neću da pričam o centrima za preventivu koji ne žive, jer nisu opremljeni, niste ih ni materijalno opremili, a kamoli kadrovski da mogu da rade normalno. Vi sada opet, da bi zamaglili stvar, ponovo, ali naravno u stilu obećanja jedne partije koje smo se naslušali za ovih 10 godina, jedanput ću vam i pročitati sva ta obećanja da se malo podsetimo, da se malo zabavimo, možda ako stignem i danas, opet građanima ulivate lažne nade nečim što je apsolutno nepotrebno i neće zaživeti, a što je najtragičnije, nikakve rezultate neće dati, kao što ni do sada nije dalo.
Zašto smo mi ovako oštri u svojoj kritici? Upravo zbog toga što rezultati smrtnosti od malignih bolesti, koje pretežno treba da budu predmet ove uprave, su katastrofalni i nepodnošljivi za Srbiju koja ima i dugu tradiciju u organizaciji zdravstvene službe i ovako nešto je zbog toga nedopustivo. Mi smo protiv uvođenja ovako nakaradno zamišljene uprave. Hvala.