Narodni poslanik Milorad Buha želi reč.

Ponovo vas moram upozoriti da postoje struke. Prevodilačka struka ima jedan jedini zadatak, da prevede terminološki jednu reč sa stranog jezika na srpski jezik. Da li je to adekvatno? To treba da kaže poznavalac srpskog jezika. Zalažemo se za to da prevodilac radi svoj posao. Profesor srpskog jezika i znalac srpskog jezika treba da kaže kako ta reč, strana reč, treba da glasi na srpskom jeziku, a onaj koji normira pravnu normu, pravnik, on treba da sveobuhvatno sagleda teoriju i praksu prevođenja te apstraktne strane reči u srpskom jeziku i da je uobliči u pravni sistem Republike Srbije.
Znači, imamo tri struke. Mi smo ovde izbacili dve struke. Mi smo dozvolili prevodiocu da prevede i mi to onako kako prevodilac prevede autentično ugradimo u pravno pravilo. Izbacili smo profesora srpskog jezika, lektora i izbacili smo pravnika koji normira, koji mora da sagleda pravne posledice svega onoga što će biti propisano tom terminologijom. Kakva će pravna praksa biti na temelju onoga kako je uobličena ta pravna norma? Ne smete dozvoliti da prevodilac ima presudnu ulogu. Ovde prevodilac ima presudnu ulogu. Onako kako ga oni prevedu, tako to kasnije živi u pravnom životu. Ne može to tako. To ni jedna država ne radi. Govorim vam o logičnim stvarima. To je loša praksa. Nju mi spominjemo i tražimo da se uključe još dve struke: dobri poznavaoci srpskog jezika i dobri pravnici, bez njih se ne može normirati.

Na član 132. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 168. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite.

Kolega Aleksić je s pravom uočio određenu pravnu terminologiju koja je nepotrebna u ovom članu 168, pa je predložio da se u stavu 1. tačkama 1, 2. i 3. Predloga zakona reči: "u nadležnom organu" brišu. Zašto brišu? Prirodno je i normalno da se stručni ispit polaže u nadležnom organu. Koje su pravne posledice polaganja u nenadležnom organu? Nikakve. Znači, nepotrebne reči, pravno nepotrebne reči treba izbaciti. Reči koje ne proizvode pravno dejstvo treba izbaciti i s pravom je kolega Aleksić tražio brisanje ovih pravnih termina u nadležnom organu. Zar se polaže u nenadležnom organu? Ne polaže. Kada polažete neki stručni ispit i dođete u nenadležni organ, on kaže – ovde se to ne polaže, polaže se tamo. Znači, nema potrebe da ugrađujemo nešto što pravno ne odgovara. Hvala vam.

Na član 177. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Narodni poslanik, gospođa Donka Banović ima reč. Izvolite.

Ovo je pretposlednji član u ovom predlogu zakona i naslov iznad ovog člana je prestanak važnosti i odredaba ovog zakona, gde predlagač zakona predviđa da se pojedine odredbe ovog zakona, koje regulišu prinudnu licencu za patente, koji se odnose na proizvodnju farmaceutskih proizvoda za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja, dakle, ima čitav niz članova koji govori o tim prinudnim licencama, da će one prestati da važe, te odredbe ovog zakona, danom pristupanja Republike Srbije EU. Dakle, ovo, između ostalog, pokazuje da Vlada Republike Srbije ne vidi realnost oko sebe i da se pitanje pristupanja Republike Srbije EU verovatno odlaže u nedogled.
Pre jedno godinu dana je Angela Merkel u Nemačkoj rekla, a to je pre neki dan i u Srbiji rekla predsedniku Srbije, da posle ulaska Hrvatske u EU proteći će mnogo vremena pre prijema novih članova. Tako da smatramo da je ovaj član u ovom zakonu apsolutno nepotreban, pogotovo što u Srbiji zakoni traju od četiri do pet godina, pa onda, ne samo da se menjaju, nego se donose i potpuno novi. Ovaj koji je na snazi, jeste doduše malo duže, on je na snazi oko šest-sedam godina, a koji se odnosi na patente, tako da je ovo nepotrebno.
Kao što rekoh juče, izgleda da jedino Vlada Srbije zaista veruje u taj svoj predizborni izum, ili patent, ili pronalazak iz prethodne predizborne kampanje da Evropa nema alternativu. Dakle, zaista nema potrebe da ovaj član stoji u ovom zakonu i mi predlažemo njegovo brisanje.
No, ja bih volela da iskoristim, nemamo tako čestu priliku da je u Skupštini ministar prosvete, a ovo je početak školske godine i mnogo je tema i problema kao i uvek na početku svake školske godine. Skrenula bih pažnju na Uredbu Ministarstva prosvete, mislim da je to negde u aprilu ili u maju je upućena Uredba školskim upravama u Srbiji da Ministarstvo prosvete neće finansirati predmetnu nastavu u nižim razredima i to je, mogu da kažem, najviše pogodilo ne profesore fizičkog nego decu trećih i četvrtih razreda, dakle nižih razreda, gde se, mislim čak i u poslednjih 20 godina, možda i početkom 90-ih prepoznata potreba da se u nižim razredima nastava fizičkog vaspitanja kvalitetnije sprovodi, odnosno da učitelji nisu dovoljno ni kvalifikovani, pa nisu kvalifikovani kao profesori fizičkog vaspitanja, da je u tim nižim razredima, dakle u trećem i četvrtom izvode nastavu fizičkog vaspitanja. I tada je prepoznata potreba da profesori fizičkog preuzmu u trećem i četvrtom razredu.
Vi ste ovom Uredbom, dakle mogu da razumem da postoje problemi u finansiranju raznih stvari, ali ne mogu da nekako razumem da se to prelomilo preko zdravlja dece.
Dakle, puna su nam usta i vama i nama o tome kako nam deca prilično nezdravo žive, da mnogo vremena provode ispred kompjutera, dakle sedeći, da postoje zdravstveni problemi kakvi, na primer, nisu postojali pre 30 ili 40 godina, dakle, deca sa viškom telesne težine, deca sa krivim kičmama. Frapantan je podatak u istraživanju da od 60% do 70% dece ima probleme sa kičmom i sve je to rezultat tog promenjenog načina života. Deca sve više vremena provode sedeći, nego što su to činila ranije, tako da je ova vaša uredba, praktično će se prelomiti na zdravlje dece.
Dakle, u trećem i četvrtom razredu od ove godine, zato što Ministarstvo nema novca da finansira nastavnike ponovo će učitelji uzeti nastavu fizičkog vaspitanja i to nije dobro.
Znam da su se Ministarstvu obraćali, jer su se ta udruženja i poslaničkim grupama obraćala, Udruženje profesora fizičkog vaspitanja, da su se obraćali i da su čak i tražili podatke, da li od vas ili od Nacionalnog prosvetnog saveta kome su se, takođe, obratili sa molbom da se malo preispita ta uredba zajedno sa vama, koliko je ukupno tu ljudi bilo angažovano, koji sada ne drže te časove. Oni kažu da je to svega negde oko 200 profesora, odnosno nastavnika fizičkog vaspitanja i to zaista nije veliki broj.
Sad smo pričali i tome da država nema novca i da smo svega stigli, recimo, do treće godine podele ovih besplatnih udžbenika. Možda je to bila loša investicija, da je bila bolja investicija ostaviti profesore fizičkog da sa decom kvalitetno rade zato što loš rad, ne postojanje dobrih časova u osnovnoj školi se kasnije zaista reflektuje na zdravlje populacije.
Ministre, volela bih da mi kažete da li će tu doći i do neke promene, da li ste možda promenili mišljenje, da ipak ostanu u trećem i četvrtom razredu predmetni nastavnici.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, pre nego što zaključim i pređemo na treću tačku, pošto više nema amandmana, da li želite reč? (Da.)

Pre svega bih se zahvalio svim poslanicima koji su podneli amandmane i koji su učestvovali u raspravi o amandmanima na Predlog zakona o patentima, na izgovorenim rečima. Mislim da, nezavisno od toga što su neki amandmani prihvaćeni, a neki nisu, da je dobro da razgovaramo o zakonu i o sadržaju zakona zato što je reč o važnom zakonu za razvoj Srbije.
Po našem mišljenju, uneli smo izmene u ovaj zakon, praktično ga učinili novim, iz razloga što smo želeli veću pravnu zaštitu, što smo želeli na onim greškama koje su se pojavile prilikom primene prethodnog zakona, da te greške ispravimo, da usaglasimo zakon sa odredbama direktiva EU i da obezbedimo domaću i međunarodnu zaštitu patenata i time da i domaćoj i stranoj javnosti uputimo poziv da je ova oblast pravno detaljno regulisana i da postoji jedna sigurnost investiranja, da se time stvaraju bolji uslovi za budući razvoj Srbije preko patenata.
Što se tiče ovog pitanja, time se svima vama zahvaljujem i ne bih želeo da razmišljam na način na koji je kolega Delić pokušao da postavi pitanje, da se jedni amandmani prihvataju zato što nisu suštinski važni, a da se drugi ne prihvataju, u prethodnih tri i nešto godina, koliko sam bio vaš gost u Narodnoj skupštini u oblasti prosvete, sada i nauke, stvarno sam se trudio da ne gledam i ne gledam, kao predlagač, u ime Vlade, niti Vlada, na to ko je predlagač amandmana, nego da li su amandmani takvog karaktera da poboljšavaju sadržaj zakona. Dozvolićete, ipak, pravo predlagaču da odlučuje o tome koje amandmane ceni da su amandmani kojima se unapređuje sadržaj zakona, a koji ne, iz bilo kakvih drugih odnosa prema tom amandmanu, pogotovo prema predlagaču.
Što se tiče pitanja koleginice Donke Banović, mislim da je u pitanju jedna zabuna. Nismo mi u Ministarstvu neko ko utiče na broj časova fizičkog vaspitanja. Što se tiče ministra lično, znam da smo sa koleginicom Marković i sa Olimpijskim komitetom Srbije pokrenuli inicijativu da se poveća broj časova fizičkog vaspitanja u školama. Ovde je reč o nečemu drugom, o nečemu što je bilo deo obrazovnog sistema i objektivno se pojavljuje kao problem, da su za isti posao bili plaćeni i učitelji i nastavnici fizičkog vaspitanja. Tu je problem. Tu se pojavio višak jednih nastavnika zato što su bili plaćeni za isti posao i jedni i drugi, a jedni su radili, drugi nisu. To se nama nije prijavljivalo i tu je nastao taj mogući višak. To nema veze sa odnosom prema deci, niti ima veze sa odnosom prema sadržaju časa fizičkog vaspitanja, nego ima veze sa odnosom prema poslu koji se obavlja. Da li je korektno ne raditi a primati novac? Nije. To je suština, a ne ovo što vi navodite. Nema potrebe da kucate na vrata i da pitate da li ja kao ministar ili mi kao ministarstvo mislimo da li deca treba da imaju više časova fizičkog vaspitanja i koliko je to važno za njihovo zdravlje. Ne, nije to. Zato imamo sada problem, što se u pojedinim školama nastavnici fizičkog vaspitanja pojavljuju kao mogući tehnološki višak i zato smo se dogovorili sa sindikatima da napravimo te liste od 15. avgusta do 1. septembra, da pokušamo da im pomognemo da nađu posao.
Mi ćemo iduće nedelje izaći u javnost sa detaljnim brojkama po školskim upravama, koliko je ljudi koji su mogući tehnološki višak, ali je kud i kamo manji broj nego ove cifre koje se pominju u javnost. Jednostavno želim da ovim putem uputim poziv javnosti, ovoj obrazovnoj, da su te brojke kud i kamo manje i da smo baš želeli sa reprezentativnim sindikatima da obavimo razgovore, da proverimo njihove navode da se u pojedinim školama primaju mimo naših saznanja, naravno, direktor to može ako ima pravnog osnova, ali se tvrdi da i mimo pravnog osnova direktori primaju određene zaposlene, iako bi među kolegama koji su tehnološki višak moglo da se reši pitanje izvođenja nastave za taj predmet. Znači, nije bilo potrebe, sve proveravamo. Mi iduće nedelje, mislim u sredu ćemo izaći u javnost sa svim tim podacima.
Ovo pitanje koje ste vi postavili nije takvog karaktera kako ste ga nama danas predočili, ili možda kako je vama predočeno da jeste. Taj problem ne postoji od juče, postojao je i prošle godine i postoji iz prostog razloga što se pojavio, da kažem, za isti posao višak izvršilaca, od kojih su jedni stvarno radili, a drugi nisu radili. Za nas je bilo sasvim logično da reagujemo.
Inače, mislim da nije, kako bih rekao, prava mera upoređivati projekat besplatnih udžbenika i, evo, govoriti o, vi ste pomenuli moguću cifru od 200 ljudi koji su mogući višak. Znam da je svaki čovek vredan i da o svakom čoveku treba voditi računa, ali projektom besplatnih udžbenika je obuhvaćeno 228.800 đaka prvog, drugog i trećeg razreda, između 228.800 i činjenica je da dobiju od države jedan komplet besplatnih udžbenika i ove druge cifre postoji ogromna, ogromna razlika, ali mi pokušavamo i za ove kolege da nađemo rešenje.
Nadam se da ste primetili da smo mi u protekle tri godine ipak uspeli da obrazovni sistem, baš zbog toga što smo vodili jedan ozbiljan socijalni dijalog sa zaposlenima, ali, moram vam reći, i vrlo ozbiljne razgovore sa misijom MMF, da ih upoznamo sa onim šta je sadržaj obrazovnog sistema Republike Srbije, sa aspekta specifičnosti, zašto moraju da postoje odeljenja, zašto želimo da zadržimo odeljenja i mimo matičnih škola, da imamo značajan broj pripadnika manjinskih zajednica, da imamo osam manjinskih jezika na nivou osnovne škole, pet na nivou srednje škole, itd, da sve te specifičnosti postoje zbog demografske situacije, mehanički priliv stanovništva u pojedine sredine i ostale stvari, a pogotovo što želimo da podignemo kvalitet obrazovanja. To je podatak koji ste malo pominjali a izgleda da ako ga mi ne pominjemo, drugi se ponašaju kao da ne postoji.
Mi smo na poslednjim pisa-testovima, i ako nismo u rangiranju države Srbije napravili značajan pomak time što smo smanjili funkcionalnu nepismenost sa 51 na 32, odnosno smanjili smo za 19% zahvaljujući tim rezultatima. Vezano za rezultate pisa-testova, u tom ciklusu smo, bar tako kažu ljudi iz OECD-a, napravili najveći pomak koji je ijedna zemlja u poslednjih 10 godina napravila. To je nešto što treba znati. Jer, ako u funkcionalnoj pismenosti napravite takav pomak, ako u naučnoj pismenosti i ako u matematičkoj pismenosti napravite bolji rezultat za 7-8 poena, a mi to jesmo, to se uzima kao dobar pokazatelj da je obrazovni sistem počeo da se kreće napred i da se podiže kvalitet.
Nije lako nadoknaditi ili brzo rešiti nešto što objektivno postoji godinama unatrag. Nije važno ko je prethodno bio ministar ili ko je vodio resor, to je problem koji postoji godinama unazad. Jednostavno, mi smo prišli sad sistemski da taj problem rešavamo i nailazimo na mnogo problema, koje nije lako rešiti. Jedan od tih problema su i časovi fizičkog vaspitanja i činjenica da su isti ljudi primali platu za posao, od kojih su ga samo neki obavljali. Hvala.

Zahvaljujem, ministre.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.
Bojim se da se nismo razumeli, ili barem ja nisam govorila o svim tim stvarima koje ste vi sad spomenuli. Nisam rekla da ste vi iz ministarstva preporučili da se tom uredbom smanji broj časova fizičkog vaspitanja, mislim da su to tri časa nedeljno. Ja govorim o vašem opredeljenju. Vi sad kažete, i vi ste verovatno u pravu, da su učitelji primali platu za punu normu, gde su bili uključeni i časovi fizičkog vaspitanja, a da su se takođe plaćali i profesori fizičkog, koji su kao predmetni nastavnici držali te časove, i tu je onda verovatno došlo do duplog plaćanja. Ali, smatram da nije dobro vaše opredeljenje.
Sada ja dolazim u opasnost da se zamerim učiteljima u Srbiji, ali ću da budem realna. Dakle, ne može jedan učitelj da izvodi nastavu fizičkog vaspitanja toliko kvalitetno kao što može profesor fizičkog vaspitanja. Da može, onda ne bismo ni školovali te kadrove. Dakle, ne može.
Zato sam i spomenula taj projekat besplatnih udžbenika. To je dobro, ali to je kratkoročno ulaganje. Ovo bi bilo dugoročno. Neću spominjati koje su zemlje, ali sigurno znate da su odlučili da se svakoga dana ima čas fizičkog vaspitanja, u nekim državama koje imaju mnogo više novca od nas, zato što su primetili da je zdravlje stanovništva urušeno, zbog načina života itd. Znači, ulaganje u fizičko vaspitanje, na tom ranom nivou i prosto vaspitanje dece u tom pravcu, da ne moraju roditelji da plaćaju, oni svakako plaćaju da im deca, kao, treniraju u nekakvim klubovima, ali, to su ipak roditelji odlučili da plaćaju. Znači, ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.
Ja sam govorila o tom dugoročnom ulaganju u zdravlje dece koja su sad deca ali su sutra mladi ljudi i naša populacija. Znači, ja sam govorila o tome. Vi ste u pravu, ne trebaju da se daju naknade za jedan te isti posao, i profesori i učitelji, ali mislim da ovo opredeljenje da to učitelji rade, da to nije dovoljno kvalitetno. Hvala.