Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam pratio sve rasprave uvaženih kolega i procena poslanika SPO je da se nama nalazi jedan reformski zakon, veoma bitan zakon za stabilnost jednog društva, za borbu protiv kriminala, veoma bitan zakon za poštovanje osnovnih ljudskih prava.
Mislimo da su ministra odbrane koji je zaista napravio izvanredne reforme u svom sektoru i Ministarstva pravde u tom reformskom delu ide korak po korak sa tim, po nama, najboljim ministarstvom i zaista je gospođa ministar i njena ekipa su se latili jednog veoma važnog posla i sigurno je da postoje i politički i finansijski i interesi organizovanog kriminala da se suprotstave postojećem stanju koje je u velikoj meri haotično.
Gospodin Nenad Konstantinović je pričao, od kako je započeta reforma pravosuđa, koje su sve kriminalne strukture procesuirane, ko je sve ko je nekad bio nedodirljiv sada u zatvoru.
Verujemo da će i ovaj zakonik o krivičnom postupku biti u tom duhu i zakon o parničnom postupku. U neformalnom razgovoru sa kolegama iz svih poslaničkih grupa rekli su da nekih ozbiljnijih primedbi na sam tekst zakona o parničnom postupku nema.
Čini mi se je veći broj amandmana donet na zakonik o krivičnom postupku, ali ni tu ne vidim neke bitne izmene i ne bih ni ja bio neko ko bi, da kažem, držao jednu stranu. Mislim da postoji, u velikoj meri i opravdana bojazan uvaženih kolega koji su podnosili amandmane za maksimalnu zaštitu položaja osumnjičenog, odnosno optuženog ili okrivljenog u krivičnom postupku i u tom delu prepoznajem zaista jednu dobru nameru.
Sama činjenica da su krivični postupci kod nas u proseku trajali između tri i pet godina, da je to pravo na suđenje u razumnom roku najčešće gaženo, da imamo jedan nasleđeni procesni krivični zakon koji je već decenijama skoro bez nekih krupnih izmena u primeni i činjenica je da je novo vreme zaista tražilo da se donese jedan moderan krivični zakonik.
Naravno da ako smo mi do sada imali sud koji je na neki način bio i produžena ruka tužilaštva, čak su, recimo, fizički zgradu suda i tužilaštva delili zajedno sudije tužioci, maltene su se svakodnevno u tim neformalnim komunikacijama i dogovorili - hajde da vidimo kako što više dokaza da nađemo, da iskonstruišemo neku dokaznu građu da bi optužnica opstala na pravnoj snazi i da bi tog optuženog u krivičnom postupku i kaznili, a što mislimo da nije interes države.
Interes države je utvrđivanje materijalne istine. Interes države nije da se država, ako je tužilaštvo, a jeste jedna od grana vlasti, da se ne izblamira u krivičnom postupku. Naravno da i sa fizičkim razdvajanjem zgrada tužilaštva i zgrada suda se pokazuje jasna namera da takvih vrsta kontakata više ne bude i sama činjenica da je tužilac koji je nekada, mislim do donošenja ovog zakonika, sedeo u svom kabinetu, išao kod istražnog sudije, zastupao optužnicu na glavnom pretresu i on je imao jedan prilično lagodan i prilično uljuljkan položaj. Policija i sud po službenoj dužnosti su pribavljali dokaze, a tužilac je bio neko ko je statirao.
Sada je, kao i u parničnom postupku i u građanskim parnicama, teret dokazivanja na onom ko zastupa optužnicu, pa će tužilac posle stupanja na snagu ovog zakonika morati da se razleti, da prikuplja dokaze na isti način i da se snalazi, kao što to radi onaj protiv koga je podignuta optužnica i sud je, naravno, u takvom odnosu snaga u jednom neutralnijem položaju, što je dobro za pravično suđenje.
Sigurno je da, budući da je tužilačka istraga apsolutna novina u našem pravnom sistemu, sigurno je da postoje i opravdane bojazni kakve će sve to posledice u praksi proizvesti.
Dobro je da postoji drugačija raspodela odgovornosti za izvođenje dokaza u sporu, da postoje sudije za izvršenje krivičnih sankcija, da imamo sada prigovor oštećenog neposredno višem javnom tužiocu tokom postupka, što je nekada bilo nezamislivo, da imamo proširenja slučajeva obavezne odbrane, a mislim da su u dobroj nameri mnoge kolege ukazale da, posebno kod ljudi koji su neuki i koji su siromašni, a predmet su krivičnog gonjenja, da i o toj obaveznoj odbrani, o tome da moraju da imaju obaveznog branioca, treba ozbiljno da se razmisli.
Evo, tri i po godine sam u ovoj skupštini zastupao stav da kod veštačenja i u krivičnom i u parničnom i svakom postupku mora da postoji kontra stručnjak, mora da postoji neko ko se sada u Zakoniku o krivičnom postupku zove stručni savetnik, nebitno da li je stručni savetnik, stručni pomagač. U svakom slučaju, to je lice koje će doprineti utvrđivanju materijalne istine.
Kada je bio Zakon o sudskim veštacima gospođa ministar je obećala da će ova odredba, budući da je odbijen taj moj amandman, biti uneta u zakonik o krivičnom i zakonik o parničnom postupku, tu je reč ministar održala, ali da ne bude ovo neko samo moje lično nastojanje, reći ću šta to u praksi znači. Najčešće su po uhodanim šemama sudije birale veštake. Veštaci su uvek između toga da veštače objektivno, stručno i nepristrasno, pa godinama počeli da zastupaju jednu stranu. To je dovodilo do toga da su sve presude imale tu tipsku frazu, to tipsko obrazloženje, od kojih se svima onima koji su zarad takvog veštačenja bili uskraćeni u nekom svom pravu, zaista smučili. Nalaz je dat od strane stručnog i nepristrasnog veštaka, u čiju objektivnost sud nije imao razloga da sumnja.
Sada će sud umesto da prihvati sve nebuloze koje napiše jedan sudski veštak morati da u pravom smislu reči bude sudija, moraće da uzme u obzir stručni nalaz veštaka, stručni nalaz stručnog savetnika i to da i te kako valjano obrazloži da bi mu presuda opstala. To je veliki doprinos utvrđivanju materijalne istine i u krivičnom i u parničnom postupku. Čini mi se da sam očekivao da svi obrate pažnju na ovaj značajan institut, jer ne zaboravimo, u velikom broju slučajeva su upravo presude zasnovane na nalazima i mišljenjima veštaka.
Dobro je da su razdvojeni predistražni postupak i istraga, da postoji prigovor osumnjičenog i branioca, a neposredno višem javnom tužiocu i da viši javni tužilac može nižem javnom tužiocu davati obavezno uputstvo po kome on mora da postupa, što je opet novi institut, što je opet novi kvalitet i što je opet činjenica na koju danas niko nije ukazao.
Odgovor optuženog na optužnicu se može podvesti pod institut koji je već postojao kroz prigovor optuženog na optužnicu. Dobro je da postoji i pripremno ročište za glavni pretres bez prisustva javnosti, upravo zbog toga da bi glavni pretres se što jednostavnije i što brže okončao.
Dobra je i novina u pogledu pravnih lekova, jer do sada je zahtev za zaštitu zakonitosti samo mogao da uloži nadležni javni tužilac, ali je to bilo po pravilu u slučaju samo da neko ima dobre razno-razne veze sa javnim tužiocem, pa da se onda javni tužilac zainteresuje za taj predmet. Može se pričati i o stotinama hiljada tih inicijativa da nadležni tužilac uloži zahtev za zaštitu zakonitosti i to u slučajevima kada je zakon teško kršen, ali da tužilac to nije uradio. To su sada prava koja pripadaju strankama u sporu, što je jedan novi kvalitet.
Ono što će sigurno biti predmet rasprave u pojedinostima i čemu ću se truditi da dam svoj doprinos, to je ono što sam malopre pomenuo, obavezna odbrana, posebno u slučajevima kada se radi o neukoj i siromašnoj stranci ili optuženom, osumnjičenom. Onda, svedočenje putem pismene izjave svedoka kod posebno osetljivih grupa i kod svedoka koji su ugroženi zastrašivanjem. Mislim da su to dobri instituti, ali i da je dobra bojazan od neke masovne primene tih instituta i od njihove zloupotrebe.
Branilac, advokat koji ima pet godina iskustva za krivična dela preko 10 godina, za koja je zaprećena kazna zatvora od preko 10 godina, ne znam koliko ovaj institut trpi svoje opravdanje, upravo zbog činjenice da su advokati imali i položen stručni ispit i sigurno prethodno stručno obrazovanje itd. Da li se tu radi o nekom uskraćivanju ljudskih prava advokata koji nemaju pet godina radnog iskustva?
Sigurno je da će u raspravi o pojedinostima biti govora i o zbornosti suđenja, o tome da li je sudija pojedinac, ako se pozivamo na mnoge institute iz anglosaksonskog prava koji su zaživeli u ovom krivičnom zakoniku, a dobri su instituti, i znamo i ulogu porote u anglosaksonskom pravu, da li je dobro da ostane da sudija pojedinac sudi za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do osam godina.
Uz sva moja razmišljanja o spornim stvarima, i čini mi se, bez imalo ostrašćenosti, bez imalo navijanja, pohvale, zaista, za izvanrednu normativnu aktivnost ovog ministarstva.
Želim na kraju da kažem da je ocena nas iz SPO, jer smo pratili izradu ovog krivičnog zakonika, i nije tačno da nije bilo javne rasprave, ona je trajala tri godine. U Radnoj grupi su bili, pored predstavnika Ministarstva, predstavnici Advokatske komore, stručne javnosti, profesori pravnih fakulteta. Svoje mišljenje dao je i Savet Evrope i Misija OEBS i svako ko kaže da nije učestvovao u javnoj raspravi, ili da nije bilo javne rasprave, je neinformisan, jer sigurno da je ubeđenje da nije bilo javne rasprave, ako takvim informacijama ne raspolažu.
Zbog toga, gospođo ministre, samo hrabro napred. Uvek kad dođete sa ovako dobrim zakonskim predlozima u Skupštinu, imaćete podršku poslanika SPO. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Jovan Palalić.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako je do sada u Narodnoj skupštini bila praksa da se sve i svašta spaja i u jednoj od prethodnih rasprava smo imali priliku da vidimo da vidimo da se spojio i Zakon o advokaturi i izvršnom postupku. Sad smo došli u situaciju da se Zakon o krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku razdvajaju. Ali, gledajući materiju, apsolutno ste mogli da spojite raspravu o Zakonu o krivičnom postupku i parničnom postupku. Spajaju se, zaista, dva parnična postupka.
Današnja rasprava, ako neko zaista poznaje materiju o kojoj raspravljamo, upravo ukazuje na činjenicu da dolazi do ozbiljnog pomeranja interesa i cilja države kada je u pitanju krivično zakonodavstvo. Gledajući položaj tužioca, gledajući položaj suda, gledajući položaj optuženog i oštećenog u postupku, pogotovo položaj suda, nije jasno šta je osnovni interes države?Da li je osnovni interes države krivično gonjenje, ili je osnovni interes države da se donese presuda na osnovu utvrđene materijalne istine i saglasno pozitivnom pravu? Potpuno preteže utisak da je interes države samo krivično gonjenje.
Uz raspravu u okviru ovog vremena kojeg imam kao član poslaničke grupe DSS, ukazaću upravo na te probleme i te protivrečnosti, kao i činjenicu, u kakav period krivično-procesno zakonodavstvo Srbija ulazi.
Danas smo ovde više puta čuli činjenicu da se uvodi tzv. tužilačka istraga. Nije sporna tužilačka istraga, sporan je položaj suda. To je ono što remeti čitav koncept koji je ovde postavljen.
Ne može se sud u krivičnom postupku dovesti u poziciju koju ima u parničnom postupku. U parničnom postupku, stranke u postupku imaju drugačije interese, o tome ćemo sutra pričati, nego i drugačiji položaj, snagu nego što imaju stranke u krivičnom postupku. O tome su danas moje kolege vrlo konkretno i opširno pričale.
U toj situaciji, sud mora da ima aktivnu ulogu na glavnom pretresu. On je ima apsolutno istu, kakvu imaju u parničnom postupku. Tu ulazimo u niz problema koji će se javiti u praksi.
Kada je u pitanju položaj suda i pitanje materijalne istine, danas smo ovde o tome govorili, da to nije cilj krivično-procesnog prava koji se definiše Zakonom o krivičnom postupku. Cilj je da se dođe u situaciju i da se donese presuda na osnovu dispozicije i ponašanja stranaka.
Krivični postupak je ta vrsta postupka koja direktno zadire u osnovna ljudska prava. Potrebno je prisustvo javnosti i način na koji će se kontrolisati ceo postupak.
Ovde imamo situaciju da sudija pojedinac sudi za krivična dela gde je zaprećena kazna do osam godina. Znači, sudija pojedinac koji je u pasivnom položaju. To je apsolutno neprihvatljiva pozicija.
Dalje, sam sudija u krivičnom postupku, kako je ovde definisano Zakonikom o krivičnom postupku, nema tu vrstu inicijative za utvrđivanje materijalne istine i predlaganje novih dokaza. Šta više, u toku samog glavnog pretresa, iako se ovde predstavlja to kao prednost, on će doći u situaciju da svojim činjenjem, u onom delu u kojem ima, proizvede štetu i za druga lica u postupku. Recimo, za oštećenog. Iako se ovde govori da je prednost položaja oštećenog, koji će sada imati, tako što će mu se presuditi o njegovom imovinsko-pravnom zahtevu u okviru istog postupka, pa on neće morati da ide na parnični postupak. Ali, u situaciji kada je sud ograničen dokazima koji su prikupljeni od strane tužioca ili optuženog, u kojoj meri će on moći da donese pravičnu presudu i zaštiti interese oštećenog u krivičnom postupku, samo zato, da bi se ubrzalo i da bi se izbegao onaj parnični postupak. Videćete da će tu biti mnogo većih nepravdi, nego da sam oštećeni kaže – dobro, osudi tog optuženog i pusti me da odem u parnicu i da završim posao, i izvedem sve dokaze koje ja smatram da su mi biti i predložim sudu, da bih ostvario svoj interes.
Suština čitave priče je u tome, da sud u ovoj pasivnoj ulozi, ne može na najbolji mogući način da zaštiti ključan interes svakog društva, a to je, ako se neko osuđuje, osudi na osnovu pravilnog i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u situaciji kada sud ima mogućnost po službenoj dužnosti predlaže i prikuplja dokaze.
Što se tiče samog tužilaštva, više puta smo ovde govorili o prvom pitanju koje je sporno u ovom trenutku, a to je pitanje kapaciteta tužilaštva da preuzme ovako vrlo važnu ulogu. Reformom pravosuđa, smanjenjem broja tužilaštava, nagomilanim predmetima koje ima tužilaštvo sada da se bavi, pitanje je da li može tužilaštvo sada, sa ovim kapacitetima, da preuzme aktivnu ulogu u istrazi?
Drugo, danas ni jednog trenutka nismo dobili odgovor zašto se razdvajaju predistražni i istražni postupak? Apsolutno ni jednog trenutka nismo dobili taj odgovor. Ne vidimo ni u samom procesnom, ni kada se pogledaju norme, obrazloženje takvog jednog čina.
Najveći problem, i to je ono što je praksa i što se vidi, kada se dublje uđe u predmete u pravosuđu, jeste da zadržavanjem odredbe da će policija prikupljati dokaze i da će se ti dokazi, faktički, prelivati u naredbu tužilaštva da pokrene istragu, pa potom, da podigne optužnicu, pa potom, ti isti dokazi će se provlačiti kroz pretres. U najvećoj mogućoj meri će se zadržati loše stanje koje imamo, a to je, da će ono što završi policija, 90% biti presuda. To je ključan problem koji mi imamo u ovom zakonu.
Apsolutno je bilo opravdano istaći kritike, da će čitav državni aparat, iza koga stoji tužilaštvo, biti u mogućnosti da prikuplja dokaze protiv optuženog. Nemojmo da se zanosimo pričom da će se ovde uspostaviti objektivnost tužilaštva. Možemo mi o tome da govorimo načelno, ali u praksi, ovako postavljen sistem će tužioca dovesti u položaj da ima jedini interes da reši predmet. On kada podigne optužnicu, on mora da dobije slučaj. To je ona praksa koju imamo u anglosaksonskom pravu. Tamo imamo porotu koja odlučuje o krivici. To je sada druga priča u koju ulazimo i šta će se desiti.
Sumnju potkrepljuje činjenica, da se širi mogućnost zaključivanja sporazuma o priznanju krivice. Sada će tužilaštvo imati neverovatne mogućnosti, da ispritiska optuženog da napravi dogovor. Čitav aparat koji postoji iza njega, on će sad da koristi, jer tužilac razmišlja o svojoj karijeri. Nemojmo da pričamo ovde izvan života i izvan realnosti. I njemu će neko sutra da pravi statistiku, pa će se videti koliko je njegovih optužnica prošlo. On će sada biti u situaciji, da na svaki mogući način, dođe u poziciju da reši slučaj ako sumnja da može da ga progura kroz sud, da ga reši sporazumom o priznanju krivice. Tu ćete biti svedoci raznoraznih nagodbi i raznoraznih situacija.
Što se tiče samog optuženog, naravno, neprihvatljivo je da tužilaštvo ima mogućnost da saslušava svedoke bez prisustva okrivljenog, ovde osumnjičenog. Ne vidim zašto je ta norma ovde zadržana. To apsolutno u još neravnopravniji položaj stavlja optuženog. Molim vas, ne treba pisati deklaratorne norme koje nisu u skladu sa životom. Možemo mi da napišemo da sve lepo izgleda, ali sad koji će to državni organi, aparati stati na stranu okrivljenog, optuženog i pomoći mu da prikuplja sve dokaze, a ti svi dokazi su protivno interesima tužiocu. To nije život, to ne pije bodu u realnom životu. To može da piše, ali to se neće desiti. Bolje jednostavno da se ne zavaravamo, da kažemo – to nije realno. Tužilaštvo će imati mogućnost da ima pristup i pomoć svih optuženih i to je činjenica i to je onako kako jeste u realnosti. Jedina zaštita do sada je bila aktivna uloga suda, koju vi sada ovde isključujete.
Kod pitanja punomoćja i ko može biti branilac, ova norma da je zaprećena kazna preko 10 godina ako bude advokat pet godina, ne znam zaista ko je vama to predložio. Šta je obrazloženje toga? I advokati se specijalizuju. Ovde ima mnogo kolega advokata. Imate advokata koji je prošao jednu advokatsku kancelariju kao pripravnik gde su svi advokati krivičari i on može sa punim kapacitetom i sposobnošću čim položi pravosudni ispit da se upiše u imenik da zastupa. Imate i advokate koji su čitav život parničari bili, nisu možda nijedan pretres otišli, a imaju deset godina iskustva. Po čemu su oni kvalifikovani da budu branioci? Samom činjenicom da imaju pet godina iskustva, ali možda ni na jednom pretresu nisu bili. Ne vidim šta je motiv ovoga. Moraćete onda da razradite, pa da uvedete specijalizaciju u okviru advokature, pa onda da kažemo – oni advokati koji se pretežno bave, dominantno bave ili su isključivo u krivično pravnoj materiji.
Položaj optuženog dodatno se komplikuje još jednom odredbom. Vi ste ovde uveli mogućnost da drugostepeni sud po žalbi isključivo optuženog preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenu presudu. Vi ste doveli situaciju koja ranije nije postojala, da se može doneti presuda na štetu optuženog, iako je sam jedino on uložio ovde žalbu. To je apsolutno neprihvatljivo. To ruši sva moguća načela koja su do sada bila. Ispada da sam optuženi zato što je uložio žalbu može sebe dovesti u nepovoljniji položaj. Na stranu to da ne može da se menja pravna kvalifikacija dela, ne može da se menja visina kazne, može da se menja činjenično stanje. To je promena i može biti na gore.
Pritvor, jemstvo, uznemirenje javnosti, ne znam gde ste vi našli taj razlog za pritvaranje ponovo? Vraćamo se u vreme u koje smo nekada bili, da se zbog uznemirenja javnosti određuje pritvor. Mislili smo da smo prevazišli to vreme. Ali, u isto vreme se proširuje pravo za jemstvo. Tu će kod jemstva biti vrlo zanimljivo ko će sve moći da izbegne pritvaranje, iako postoje one prve tri tačke u 211. ali, ova četiri su, koliko sam ja razumeo, uneta na sugestiju SE ili Evropskog suda pravde, da se zbog uznemirenja javnosti neko pritvara.
Što se tiče dostavljanja, tu zaista takođe može da se iznese niz primedbi, kome se sve dostavlja, može i komšija i svi ostali da prime, znači, nije samo cilj da se dostavi, nego je jednostavno cilj da se stvar pravično i na pravi način reši. Prema tome, niz problema i niz velikih propusta. Da, tužilačka istraga, uz otklanjanje ove jako važne i velike neravnopravnosti koju stvara položaj tužioca u istrazi, ali, uz jačanje suda, u isticanju uloge suda kao zaštitnika osnovnog interesa države da se presudi na osnovu utvrđene materijalne istine i da presuda bude doneta saglasno zakonu. Nije interes države samo da se neko krivično goni. Interes države je valjda istina i pravda. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospodin Srđan Miković.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je tekst Predloga zakonika o krivičnom postupku, jednog dobrog i važnog predloga.
Nama je lako da ovde kao narodni poslanici po segmentima napadamo pojedine članove odnosno predloge članova Zakonika o krivičnom postupku i da predlažemo poboljšanje. Teško je bilo sačiniti jedan celovit predlog zakona u 608 članova i zadržati u celom tom tekstu pravi smer iskrene borbe za ostvarivanje najznačajnijih ljudskih prava i za to da se poboljša stepen i brzina otkrivanja izvršenih krivičnih dela i njihovih učinilaca i efikasnost i delotvornost sprovođenja, sve u cilju odvraćanja od vršenja krivičnih dela.
Radna grupa u koju su ušli mnogi stručnjaci i to nosioci pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta, sudova i javnih tužilaštava, advokature, profesori pravnih fakulteta, svi oni su se trudili da danas, i evo, danas smo u prilici, razmatramo ovaj predlog zakona.
Moram da kažem da dolazim iz advokature, jer od 1985. godine sam u advokaturi, znači, pre 26 godina sam aktivno počeo da se bavim ovom materijom, između ostalog i krivičnim pravom. Upravo te 1985. godine, na postdiplomskim studijama, kod profesorke Zagorke Jekić, bio sam u prilici da tadašnji ZPK, odnosno Zakon o krivičnom postupku razmatram i od tada pa do današnjeg dana da se suočavam i sa dobrim i sa lošim rešenjima. Činjenica je da je jako teško pomiriti, s jedne strane, potrebu brzog sprovođenja postupka, a to svi mi ne samo u Pančevu gde sam imao iskustva i pred opštinskim odnosno osnovnim i pred okružnim odnosno višim sudom, nego i pred drugim sudovima u Srbiji, bili smo svedoci nedovoljne efikasnosti u radu, pa, između ostalih, i krivičnih sudova.
Tu moram da kažem da su stranke bile oštećene i u situaciji kada se utvrđivalo postojanje krivičnog dela i kada se utvrđivalo da nema elemenata krivične odgovornosti za nekog pojedinca. Između ostalog, tad sam u prilici upravo bio da stignem do prvostepene presude posle oko pet godina sprovođenja postupka pred ranije okružnim a sada višim sudom i stigao, istina u prvom stepenu, do oslobađajuće presude. Upravo tu vidim potrebu da se ubrza postupak i da se spreči nastajanje onih posledica kao neopravdano dugo trajanje pritvora, u ovom slučaju za oslobađajuću presudu, 27 meseci je trajao pritvor neopravdano, bar po prvostepenoj presudi. Znači, upravo zbog toga, da bi se te posledice sprečile, mislim da je potrebno da stignemo do izuzetno kvalitetnog zakonika o krivičnom postupku.
U svakom slučaju, jedna od najvažnijih novina u ovom zakoniku o krivičnom postupku je uvođenje tužilačke istrage i stranačkog postupka. Mnogo je bilo reči upravo o tužilačkoj istrazi. U mnogim segmentima napadana su zakonska rešenja. Ali, sa druge strane, moram da kažem, u diskusijama nekih od naših kolega, bilo je pominjano da osumnjičeni ili okrivljeni ili optuženi nije u dovoljnoj meri zaštićen, da prava okrivljenog nisu u dovoljnoj meri zaštićena.
Svako od nas, sagledavajući zakonska rešenja, bio je u prilici da podnese amandmane.
Upravo ovaj dobar tekst zakona, bio sam u prilici da pokušam da popravim sa 11 amandmana, ističući da na član 202. koji smatram da isto treba donekle korigovati, da imamo priliku da to učinimo na Odboru za pravosuđe.
U svakom slučaju, moram da kažem da mnogo dobrih rešenja u zakonu postoji, koji mogu da koriguju neku eventualnu nepravilnost u okviru tužilačke istrage. Postoji mogućnost i Predlogom zakona je definisana uloga sudije za prethodni postupak, upravo u slučaju potrebe da se koriguje nešto u tužilačkoj istrazi.
Definisano je na koji način postoji mogućnost da se tokom postupka traži, upravo od sudije za prethodni postupak, intervencija. Opet moram da kažem da je uvedeno i ono što nije do sada postojalo. Mi smo do sada imali prigovor protiv optužnice i nakon rešavanja po prigovoru protiv optužnice, kretalo se u raspravljanje o optužnici. Mi ovog trenutka imamo, po Predlogu zakona, odgovor na optužnicu, na osnovu kog odgovora sudsko veće, iz člana 21. stav 4, može da odluči. Upravo na to rešenje postoji mogućnost podnošenja žalbe, i to neposredno višem sudu. Mislim da je to nešto novo gde se proširuje mogućnost stranaka u postupku, da se i u toj fazi postupka interveniše i koriguje neka eventualna greška.
Do sada smo imali vanredno pravno sredstvo zahteva za zaštitu zakonitosti. Do sada je uloga tužioca bila u pogledu podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, ne govorim o inicijativama za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Ovog trenutka se Predlogom zakona dozvoljava mogućnost uloge same stranke, na primer okrivljeni u određenim situacijama može da pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti. To do sada nije moglo.
U svakom slučaju, teško je bilo pomiriti sve te zahteve koji su se postavili pred članove radne grupe, da stignemo do ovako kvalitetnog teksta zakona. Uvedene su neke nove institucije ili su detaljnije definisane. Između ostalog, definisan je posebno osetljivi svedok i pravilo i ispitivanju posebno osetljivog svedoka.
Istina, postoji potreba, po meni, da se još jednom član 300. preispita i da vidimo da li postoji mogućnost da se i tu određene korekcije učine, s jedne strane, da se ne omogući brzo i efikasno sprovođenje postupka, ali, sa druge strane, da pokušamo da maksimalno zaštitimo prava okrivljenog i branioca, eventualno prihvatajući da po pravilu, a da samo izuzetak bude odsustvo okrivljenog iz određenih faza dokaznog postupka. Mislim da tu treba da budemo u prilici da saslušamo jedni druge i da svaku korisnu sugestiju ugradimo u Predlog zakona, da bi stigli do Zakonika o krivičnom postupku koji će biti za primer i diku ne samo u Srbiji, nego i u okruženju.
Kolege su već govorile o instituciji, pravima i dužnostima stručnog savetnika. Smatram da je dobro što je to na ovaj način definisano. Kolege su govorile o instituciji jemstva i upravo tu kažem da u članu 202. smatram da bi, naročito u vezi sa članom 211, trebalo izvršiti određene korekcije. U članu 202. je definisano da postoji mogućnost polaganja jemstva, ne samo u slučaju ukoliko se okrivljeni krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres i ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, već je definisano da može da se položi jemstvo i ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko 10 godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način, izvršenje itd. su doveli du uznemiravanja javnosti. S jedne strane možemo da razgovaramo u uznemirenju javnosti, tu je otvorena mogućnost za zastupanje i jednih i drugih stavova. Donekle bih mogao da razmišljam o polaganju jemstva ukoliko je izrečena kazna od pet godina ili nešto preko pet godina, u takvoj situaciji dok se čeka da se ode na izdržavanje kazne zatvora, ali smatram da u slučajevima uznemirenja javnosti nema opravdanja za polaganje jemstva. Na stranu da razgovaramo o samom uznemirenju javnosti kao instituciji.
U pogledu određenih drugih rešenja u Predlogu zakona, moram da kažem da je jako teško u ovih nekoliko minuta se osvrnuti na ceo zakon koji je u 608 članova. Ovaj tekst treba da reguliše jednu veliku oblast, ali smatram da je potrebno upravo ovde, pred svima vama i pred građanima Srbije, pomenuti nešto što do sada nije postojalo, a to je da je Predlogom zakona uveden novi institut odlučivanja prvostepenog suda povodom žalbe. Predviđeno je da ako se u žalbi iznete činjenice ili predloženi novi dokazi koji, prema oceni prvostepenog suda, mogu doprineti svestranom raspletu predmeta dokazivanja, može se ponovo otvoriti glavni pretres i nastaviti dokazni postupak. Time omogućavamo velike uštede, jer do sada smo bili u situaciji da predmet sa žalbom ode drugostepenom sudu, dok stigne na red, dok se odluči, ukoliko dođe do ukidanja presude, tek onda se kreće ponovo u izvođenje ovih dokaza, gde sada neposredno prvostepeni sud može u tom pravcu da učini određene dopune i onda da i sam predmet, kada se odlučuje o žalbi, ode kompletan, a ne da se vraćaju predmeti i da se time, prvo, gubi u vremenu a, drugo, da se povećavaju troškovi.
Moram da kažem da ono što su neke kolege isticale da nije ovom tužilačkom istragom zaštićeno pravo okrivljenog u smislu važenja principa in dubio proreo, znači da se u slučaju sumnje primenjuje ono što je povoljnije za okrivljenog. Smatram da je uvaženi kolega advokat, koji je o tome govorio, prevideo da je u članu 16. stav 5. Predloga zakona izričito navedeno "sumnju u pogledu činjenice od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe Krivičnog zakona, sud će u presudi ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u koristi okrivljenog". U svakom slučaju, u slučaju postojanja sumnje, postoji važenje ovog principa. To je kolega Spasojević pomenuo, ali on nije tu, verovatno je tog trenutka prevideo samu tu odredbu.
Drage kolege i koleginice, uvažavajući i vaše vreme, predlažem da se, kada budemo raspravljali ovaj predlog zakona o amandmanima, svi aktivno uključimo. Ima mogućnosti da se ovaj dobar Predlog zakona u određenim članovima koriguje i da stignemo do vrhunskog zakonika o krivičnom postupku, što ne sumnjam.
U svakom slučaju, pozivam vas da u danu za glasanje, nakon usvajanja određenih amandmana, izglasamo zakonik o krivičnom postupku.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Hvala gospodine podpredsedniče, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, moja koleginica Milica Radović je u svom izlaganju, u jednoj sjajnoj analizi Predloga ovog zakona jasno i argumentovano istakla da je koncepcija novog ZKP potpuno pogrešno. Osnovni principi koji bi trebali da budu i pravi cilj vođenja krivičnog postupka, jesu pravičnog postupka i princip utvrđivanja materijalne istine. Zašto? Zato što svaki ZKP, bez obzira ko ga predlaže i ko ga usvaja treba da sadrži pravila koja će omogućiti pravičan postupak i koja će dovesti do toga da nevino lice ne bude osuđeno u tom postupku. Kao posledica ovako sprovedenog postupka svakako da je osuda, kazna za krivično delo koje je predviđeno krivičnim zakonom.
Međutim, predlogom ovog ZKP potpuno je devalvirano načelo istine, pri čemu su mnoge moje kolege govorile i to stoji u ovom zakoniku i to se ne može sakriti i ne može se maskirati na bilo koji način jer istina u ovom zakonu nije cilj vođenja krivičnog postupka. Sa druge strane, zaista je smanjena, minimizirana uloga suda uz uvođenje takozvanog stranačkog, nekog paralelnog postupka odnosno istrage. Vi ste zakonom uveli pasivnost suda, tako što će dokaze izvoditi stranke, a sud će biti tu čisto da oceni i da vrši kontrolu iz pravnosti sudskog postupka. Zašto se to radi? Zato što ovaj zakonik je pobrkao pojmove brzog i efikasnog suđenja. Slažem se da je brzina vrlo važna, da su postupci u Srbiji trajali isuviše dugo ali brzina nije najvažniji element krivičnog postupka. Mi smatramo, zaista da je i pravičnost postupka i ravnopravnost stranaka i kvalitet presuđenja mnogo važniji od same brzine postupka.
Predlogom ovog zakona stranke su samo formalno ravnopravne. Okrivljeni ne mora da ima branioca, a ne znam da li se neko iz Ministarstva pravde zapitao kakav je položaj okrivljenog naspram tužioca i za koga stoji kompletna logistika državnog aparata, a on pri tome nema branioca u postupku. Obavezna odbrana je propisana samo za teža krivična dela tako da većina okrivljenih može ali ne mora imati branioca. To će u praksi izgledati, znači, koliko para, droge, oružja, kriminala neka bitanga ima i za sebe, toliko će pravnih timova, toliko privatnih detektiva u svojoj odbrani, u traženju pomoći i dokaza za tu odbranu imati uz sebe. Činjenica je da je Predlog ovog ZKP u stvari jedan neuspešan pokušaj da se preslika situacija kakva Vlada u praksi veliko SAD i neke kolege su već o tome govorile, tamo 90% predmeta se završava nagodbom između tužioca i odbrane, a samo 10% ide u postupak, ali u kontinentalnoj Evropi, našem sistemu, svuda je gospodar dokaznog postupka. Najbolji primer jeste upravo Nemačka i mene iznenađuje da u nedavnoj poseti kancelarki gospođi Merkel nije istaknuto da je upravo zadržavanje ovog evropskog kontinentalnog prava uslova za priključenje EU, a ne da se Srbi odriču svojih institucija na Kosovu i Metohiji i da sami sebi seku ruku. Apsurdno je što vi, samozvani evropejci prihvatate da sa ovim zakonom u potpunosti napusti načelo Evropskog prava zarad dobijanja statusa za EU. Ukinuli ste, odnosno predlažete ukidanje dominantne uloge suda u postupku i kako je to jedan ugleda profesor Pravnog fakulteta u Beogradu rekao, pretvarate sud u stručni žiri koji će bodovati uspešnost u dokazivanju tužioca sa jedne strane i odbrane sa druge strane. Verovatno da će neke sudije koje su prošle kroz ovo vaše reformsko sito jedva dočekati ovakav zakon, pustiće stranke u arenu da se međusobno sukobljavaju, oni će se izmaći sa strane i razmišljati samo o tome kako da njihova presuda, njihova odluka bude potvrđena na višem sudu.
Takođe je neko rekao, možda će se na ovaj način stvoriti višak sudija, možda će se primenom ovog ZKP doći do situacije manjak tužioca. Ne znam, zaista kako će se sve to konačno završiti ali znam svaki zakon koji je došao iz Ministarstva pravde morao da dođe na popravni u Narodnu skupštinu Republike Srbije tako da sam siguran da će i ovaj zakon ponovo vrlo brzo biti na dnevnom redu.
Zakon predviđa javno tužilačku istragu i gospodin Palilić i gospođa Radović su jasno istakli da mi nemamo ništa protiv javno tužilačke istrage, ona bi trebalo da ubrza postupak, ona bi trebalo da uspostavi da tužilac bude znatno aktivniji u samom postupku. Verujte mi pre 12 godina sam bio na suđenju gde je tužilac zaspao, probudio se kad mu je cigareta dogorela u ruci, tad je bilo dozvoljeno pušenje u sudnici. Možda će ovaj postupak ovako predviđen ostaviti više mogućnosti i više vremena sudu da se bavi onim što je najznačajnije a to jeste kvalitet presuđenja i moći će da sagleda sve neke bitne činjenice u svemu ovome, ali ne verujem da će popraviti i da će uticati na brzinu samog postupka jer prikupljeni dokazi na ovaj način kako vi predviđate mogu biti zaista diskutabilni u daljoj fazi jer u samom glavnom pretresu, nisam siguran da će se postupak ubrzati ako se ima u vidu da ovi prikupljeni dokazi nisu sudski dokazi i to zaista jeste jedna velika zamerka ovom predlogu zakona i mogu se osporavati na glavnom pretresu.
Takođe su i neprihvatljive konstrukcije koje predviđa ovaj predlog zakonika vezane za paralelnu istragu. Odnosno pravo okrivljenog da on prikuplja dokaze koji idu njemu u korist i smatramo da je to direktno suprotno načelu prezunkcije nevinosti jer u ovakvoj situaciji okrivljeni mora da prikuplja dokaze da on nije kriv. Pored ovoga istraga kako ste je zamislili nije usmerena na utvrđivanje istine i ne mogu da zamislim situaciju da će tužilac razmatrati i prihvatiti, biti zainteresovan da obrati pažnju na dokaze koji idu u korist okrivljenog. On je organ progona i on želi da pobedi u toj areni i u tom dvoboju. U Predlogu zakona postoji i mogućnost da osumnjičeni i njegov branilac prikupljaju dokaze u korist odbrane ali recite mi kakve su šanse okrivljenog da sasluša svedoke? Nikakve. Kakva policija, kakvo tužilaštvo, ko će omogućiti okrivljenom da izvrši saslušanje svedoka. Teret dokazivanja jeste na tužiocu, a sud će izvoditi dokaze na predlog stranaka, on može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam će odrediti da takvi dokazi budu izvedeni. Međutim, ovo je interesantno, sud može izvoditi dokaze i onda kada njih nisu predložile stranke. Zašto bi to sud radio u ovoj situaciji. Njegov posao u ovakvom postupku nije da utvrdi istinu, on će pustiti i jednu i drugu stranu i kažem još jednom doneti odluku upravo da bude onakva kako bi bila potvrđena od nekog višeg suda kako bi neki njegov rezultat bio pozitivan na kraju godine i kako ne bi došao pod udar Visoko saveta sudstva.
Na ovaj način, bojim se da je koncept čitavog zakona doveden do besmisla i da neće dati očekivane rezultate. Predviđeno je uvođenje stranačkog izvođenja dokaza i potpuna limitirana aktivnost suda. Što je nedopustivo.
Recite mi molim vas, od kakvog značaja će biti u postupku izjavljivanja žalbe zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Znači, stranka dolazi u poziciju da žalbom napada činjenično stanje za koje je sama odgovorna, odnosno za njegovo utvrđivanje kako bi sudska odluka mogla da bude valjana. Ono što takođe smatram da je nedopustivo da se nalazi u ovom zakonu, u ovoj formi, jeste što zakon ne predviđa ograničenje sporazuma o krivici. Kako ste vi to napisali sporazum o krivičnom delu, valjda o izvršenju krivičnog dela treba da stoji u zakonu. Onda je stvorena mogućnost da se sklopi nagodba kod bilo kog krivičnog dela. Pa će okrivljeni i tužilac da se dogovaraju kod teškog ubistva, kod silovanja, kod pedofilije, kod trgovine ljudima. Znači svime onome što predviđa krivični zakon. Zaista je potpuno neshvatljivo zašto ste se poigravali sa definicijama u zakonskom tekstu.
Vi ste u članu 2. uveli tri stepena sumnje. Pored osnova sumnje, osnovane sumnje, vi ste uneli i opravdanu sumnju. To je primer kršenja prezunkcije nevinosti.
Šta će u ZKP definicija o organizovanom kriminalu, organizovane kriminalne grupe? Ovde stoji lišenje slobode je hapšenje, to piše u ZKP. Zašto niste onda zabrana napuštanja stana napisali kićenje narukvicom. Ovo je nedopustivo da ovako nešto stoji u procesnom zakonu. Na kraju tekst zakona je obiman, prenatrpan je normama od kojih su neke protivrečne, neke nejasne, a neke sasvim nepotrebne.
Predlog ovog zakona predstavlja jedan krivično loš i ne doteran tekst koji ćemo mi pokušati iz DSS da popravimo i uredimo svojim amandmanima, ali se iskreno nadamo da u ovom obliku neće postati izvor prava u Srbiji. Bez obzira gospođo Malović na vaša očekivanja koja ste izneli u vašem uvodnom izlaganju, mi u DSS smo sigurni da građani Srbije očekuju da kada krivični sud izrekne presudu ona bude bazirana na istini, a ne na tome šta će stranke dokazati u postupku u nekom međusobnom duelu. Mislim da ako zakon bude usvojen u ovoj formi da će on izazvati uznemirenje javnosti i zbog toga DSS ne može da podrži ovakav predlog zakona o krivičnom postupku. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Petkoviću.
Reč ima gospođa Maja Laušević.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, savremenici smo sveobuhvatne reforme pravosuđa i izmene procesnih zakona, pa tako je pred nama Predlog zakona o krivičnom postupku. Na prvom mestu osvrnula bih se na objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja. Do sada u toku rasprave bilo je reči o uvođenju tužilačke istrage, a šta to podrazumeva? Umesto izvođenja dokaza od strane suda po službenoj dužnosti, teret dokazivanja jeste na tužiocu.
Nova uloga tužioca je u predistražnom postupku podrazumevala uređenje njegovih prava. Ona je decidno predviđena članom 43. Predloga zakona o krivičnom postupku, a to podrazumeva da javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, sprovodi istragu, zaključuje sa okrivljenim sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju, podiže i pred nadležnim sudom zastupa optužbe na ovom pretresu, a može i da odustane od nje, a takođe je ovlašćen da izjavi žalbu i podnese vanredne pravne lekove.
Nadalje, u glavi 6. predloženog zakona posvećena je pažnja okrivljenom i braniocu. Predviđeno je da okrivljeni, dužan je da se odazove na poziv organa postupka i da obavesti organ postupka o nameri da promeni adresu.
Što se tiče branioca mislim da je ovo dobro rešenje, jer pravo na pružanje odbrane u određenim postupcima, uslovljena je određenim profesionalnim iskustvom branioca, u postupku koji se vodi za krivično delo, za koje je propisana kazna zatvora od 10 godina ili teže krivične sankcije i branilac može biti samo advokat sa najmanje pet godina advokatske prakse, što mislim da je dobro rešenje.
U predloženom zakoniku napravljena je distinkcija između dokaznih radnji i posebnih dokaznih radnji. O posebnim dokaznim radnjama, predloženi zakonik predviđa sledeće radnje, tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje, simulovane poslove, računarsko pretraživanje podataka, kontrolisanost isporuka i prikriveni islednik.
Primetno je da među posebnim dokaznim radnjama nema svedoka saradnika. Kao nove samostalne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, predviđena je zabrana prilaska, sastajanje i komuniciranja, zabrana napuštanja boravišta i zabrana napuštanja stana i druge mere. Do sada nije bilo reči o tome da je članom 201. Predloga zakona, predviđeno restriktivno izricanje mere pritvora kao najteža krivična sankcija za prisustvo okrivljenog u toku krivičnog postupka. Mislim da su dobra rešenja ta koja su ovde prihvaćena, jer član 210. Predloga zakona kaže da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakonu i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da pružaju pravnu pomoć, da trajanje pritvora, a ovde je suština svedena na najkraće moguće vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru.
Proširena je mogućnost jemstva. Ono što me posebno raduje, jeste da su novine predložene u oblasti dostavljanja pismena, a trebalo bi u zvaničnoj meri da doprinesu efikasnosti krivičnog postupka, a pismena se dostavljaju poštom od službenog lica, organa koje je donelo odluku ili neposredno kod tog organa, preko pošte i druge organizacije registrovane za dostavljanje pismena.
Svedoci smo svi da je dostavljanje vezivalo brojne probleme, kako u krivičnom, tako i u parničnom postupku, tako i u postupku koji se vodio u izvršnim predmetima, značajno je istaći da dostavljanje može izvršiti i na oglasnoj tabli ili internet stranici, što je potpuna novina organa postupka, uz saglasnost lica kome se dostavljanje ima izvršiti, ili punomoćnika prijem pismena, što je odredba koja postoji i u Zakonu o parničnom postupku, putem poštanskog faha ili elektronske pošte.
Pitanje će biti rešeno osnovnim matičnim i materijalnim propisima, zakonom o prebivalištu i boravištu koji će se uskoro naći na sledećoj sednici Skupštine Srbije, pa smatram da rešenja koja su prepoznata u praksi kao problem, implementirana u predlog zakona i da se novim zakonom o parničnom postupku, zakonom o izvršenju i obezbeđenju koji stupa na snagu 18. septembra, imaćemo odlične rezultate u ovoj oblasti što se tiče procesnog zakonodavstva.
Više detalja će biti kada budemo imali raspravu u pojedinostima.

Reč ima gospođa Vjerica Radeta.